Besplatna Zabava

Archive for September 19th, 2009

Maloletna Ivana počinje da živi sa 16 godina starijim Aleksandrom. Dobijaju dete, brak snima i „48 sati svadba". Ona biva silovana, njemu beba ispada na trotoar... Ivana često beži kod roditelja, a on očajnički štrajkuje glađu

Upoznali su se u avgustu prošle godine preko SMS poruka. Nekoliko dana kasnije maloletna Ivana iz Petrovca na Mlavi beži od roditelja i započinje život sa 16 godina starijim Aleksandrom iz Jagodine. Tri meseca kasnije ostaje u drugom stanju. Sledećeg meseca, u decembru, zamalo da ostane bez muža. Zbog zasnivanja bračne veze sa maloletnim licem, a na osnovu prijave njenih roditelja, Aleksandra osuđuju na tri meseca zatvora uslovne kazne. Ali prave muke tek počinju...

Poslednjeg dana prošle godine, Ivana napušta muža i vraća se kući. Već sutradan ponovo beži od roditelja i polazi mužu u Jagodinu. U tome joj pomaže komšija, prijatelj njenog oca, koji je vozi na autobus u Svilajnac. I usput siluje. Obljubljena, trudna nevesta ipak nekako stiže do Aleksandra. Muž joj oprašta bekstvo, a napasnog komšiju hapsi policija. Trenutno je u pritvoru gde čeka okončanje suđenja.

Posle brojnih peripetija, na Ivanin 18. rođendan, mladenci konačno staju pred matičara, a to beleže i kamere TV emisije „48 sati svadba". Glamurozno majsko venčanje prate i gledaoci širom zemlje. Na prvi pogled, srećan kraj mučne životne drame. Ali, nije! Već u avgustu, na godišnjicu platonske ljubavi, Ivana rađa zdravo muško dete. Daju mu ime Vuk. Sedamnaest dana kasnije, ponosni otac šeta bebu kroz centar grada, ali mu ona ispada iz kolica na kolovoz. Preneraženi građani zovu Hitnu pomoć. Aleksandar unezvereno juri policiju kako bi kaznila nesavesnog vozača parkiranog vozila koji je, po njemu, i odgovoran za ovaj incident. Beba prolazi bez posledica, ali je za Ivanu to kap koja preliva čašu. Uzima dete i ponovo se vraća roditeljima. Oni hoće ćerku, ali neće da im se unuk zove Vuk. Ubuduće, zvaće se Petar. Takođe, neće ni zeta. Ma kako da se zove.

Beba bez imena

Unesrećeni otac započinje štrajk glađu u centru Jagodine, tvrdeći da mu tazbina ne dozvoljava da viđa dete. Nada se, kaže, da će ponovo imati porodicu. I suprugu i sina. Ivana, međutim, to ne želi. Štaviše, prema Aleksandrovim rečima, majka sada tvrdi da ova beba, Vuk, Petar ili kako se već zove, zapravo i nije njegova... Epilog cele priče uskoro će se naći na sudu. Ivana je u četvrtak podnela zahtev za razvod braka, a to će ovih dana učiniti i Aleksandar. Ipak, od sina ne odustaje i za njega će se, kaže, boriti svim sredstvima. Uzgred će podneti i zahtev za utvrđivanje očinstva.

Tragom ove neobične ljubavne zavrzlame, za koju bi svaki latinoamerički producent izdvojio pozamašan honorar, krenula je i ekipa Pressa. Najpre u Jagodinu, kod Aleksandra, a potom i u selo Šetonje nadomak Petrovca na Mlavi, gde sada živi Ivana. Njega zatičemo na ulici, gde svoju zlehudu sudbinu objašnjava prolaznicima, prijateljima i novinarima. Nju srećemo kod roditelja u rodnom selu, gde pokušava da se sabere, zaboravi i život počne iz početka. Smeta joj, kaže, ovaj neobični publicitet, „razvlačenje" po novinama i iznošenje „prljavog veša". Aleksandar, međutim, traži podršku javnosti i ne libi se da o svemu priča otvoreno.

- Krajem juna prošle godine dao sam oglas preko niške televizije „Spektrum" u kojem sam tražio nežnu i iskrenu osobu, kakvom i sebe smatram - započinje Aleksandar svoju ispovest.

- Ubrzo, javila mi se Ivana. Počeli smo da se dopisujemo SMS porukama, da razgovaramo satima preko telefona. Pričala mi je da je roditelji ne razumeju, da se oseća očajno kod kuće, da bi želela da se uda. Nije joj smetala velika razlika u godinama, kao ni meni činjenica da je maloletna. Verovao sam da je ljubav jača od svega. Mesec dana kasnije pobegla je od kuće i preselila se kod mene.

Da je za uspešan brak potrebno mnogo više od ljubavi, shvatili su po zasnivanju vanbračne veze. On je bez posla, živi u roditeljskoj kući i od skromne pomoći koju njegova majka prima od biroa za nezaposlene. Novca nisu imali, ali je vremena bilo na pretek. Dovoljno da se razbukta ljubav, ali i brojne razmirice koje su zdušno raspirivali i roditelji sa obe strane. Jedino oko čega su njih dvoje i danas saglasni je da su za krah njihove veze odgovorni roditelji; dok on okrivljuje njene, ona proziva njegove.

- Njena majka me nikada nije prihvatila - tvrdi Aleksandar. - Govorila je da sam prestar, ružan, nesposoban, da ne znam kako da se brinem za porodicu. Da nije bilo njih, posebno tašte, verujem da bi Ivana i danas bila sa mnom. Uostalom, svaki put kada bi se videla s njima, istog dana bi pobegla od mene.

„Iskoristila me zbog seksa"

Ivana se ni tamo nije najbolje snalazila, pa mu se brže-bolje vraćala. Upravo na jednom od tih „povrataka" dogodilo se i to silovanje.

- Prešao sam i preko toga, mada smatram da su njeni roditelji i za to odgovorni - priča Aleksandar. - Kada ih sada pozovem da pitam za nju i dete, kažu mi da se razvodimo. Preko telefona mi je saopštila da me je iskoristila samo zbog seksa, te da sam joj upropastio život i da dete nije moje. Uostalom, zbog toga i štrajkujem glađu.

Aleksandar priznaje da se dogodio nemio slučaj kad mu je beba ispala, ali za to krivi vozača koji je nepravilno parkirao automobil na trotoaru, zbog koga je i morao da „manevriše". U bolnici su ustanovili da beba ima ožiljak na glavi, ali otac tvrdi da je reč o staroj ozledi.

- Zadobio ga je kada je imao samo tri dana, kada ga je majka na merenju ispustila u bolnici - tvrdi Aleksandar.

Meštani Lugavčine, moravskog sela kod Smedereva, oprostili se juče od porodice Kuzmanović. Za nezapamćen masakr, koji je počinio stariji sin Slađan, prijatelji i komšije krive majku Brankicu

Četvoro tragično nastradalih članova porodice Kuzmanović, Slađan (38), njegovi roditelji Brankica (54) i Zoran (61), kao i mlađi brat Dejan (34), sahranjeni su juče na seoskom groblju u Lugavčini. Od njih se oprostilo stotinak najbližih rođaka, prijatelja i komšija.

Meštani su tiho, sa tugom i nevericom, komentarisali i prepričavali događaj koji je potresao moravsko selo u okolini Smedereva.

Spokojnu tišinu u domu porodice Kuzmanović prekidali su zapomaganje i lelek najbližih rođaka. Dva bela kovčega, u kojima su položena tela dva brata, izazivala su jecaje i uzdahe i kod ostalih okupljenih u Srbinoj 76 u Lugavčini.

- Jaoj, teško meni, ćerko moja jedina, sinovi moji. Što i mene ne ubi, nego me ostavi, šta ću sad da radim - zapevala je baka Mileva, jedina preživela u teškoj porodičnoj drami, koja je zadesila Kuzmanoviće.

Plakala je i grcala i Zoranova rođena sestra Biserka.

- Jaoj, brate moj, šta ti se to dogodilo. Nisam te videla tri godine, pa sad mrtvog. Jao, Slađane, šta uradi, jaoj, Dejane, moj mili - zapomagala je ona.

Povorku sa četiri kovčega, koja je gotovo sat vremena prolazila selom, nemo su posmatrali meštani. I u njihovim očima mogle su se videti suze i čuti komentari da selo ne pamti ovakvu tragediju. Ipak, nerado su govorili o svemu što se dogodilo i sa nevericom se pitali da li je sve moralo baš tako da se završi.

Jedna od prvih komšinica Kuzmanovića kaže da lekove koji su pronađeni u Slađanovoj sobi nije koristio on, već Brankica.

- To što je nađeno kod Slađana, to su njeni lekovi. Ona je te lekove pila, ali i ubacivala njima u hranu i piće. On ih je pronalazio i oduzimao ih, pa sve to držao u svojoj sobi. Sumnjao je da ih ona truje. Zbog toga su se i svađali. Ona je bila opasna, sumnjala je da je Zoran vara i stalno ga za to optuživala, iako nije bilo tako. Pre nekoliko dana prolazila sam pored njihove kuće. Zoran je na skeli radio fasadu. Javila sam mu se i upitala za zdravlje, a on je samo spustio glavu. Sutradan me je Brankica presrela u prodavnici i napala, optužujući me da imam nešto sa njenim mužem. Bila je nezgodna, teško se sa njom izlazilo na kraj. Zato im u kuću niko godinama nije ulazio - kaže ona.

- Pratila ga je kuda god bi krenuo. Jedino što je radila jeste da proverava njega i brine samo o sebi. Po nekoliko puta dnevno se presvlačila i tako prolazila selom. Sve je gledala sa visine i svima nešto prigovarala - navodi druga komšinica.

Za mlađeg brata Dejana meštani kažu da je bio tih i povučen i da je retko sa kim razgovarao. Van kuće su ga retko viđali. Slađan se više kretao po selu, ali njegovo ponašanje nikada nije ukazivalo na to da bi mogao da izvrši ovakav zločin.

Brankica je sa sinovima Slađanom i Dejanom sahranjena u grobnici svojih roditelja, dok je Zoranov kovčeg položen nedaleko od njih, u porodičnoj grobnici Kuzmanovića.

Iako je tragedija koja se dogodila jedina tema o kojoj se u selu govori, niko ne može da veruje da su razmirice koje su bile česte u porodici dovele do ovakve tragedije.

- Šta se desilo, to samo njihova duša zna, i to s njima odlazi u grob - jedini je komentar Lugavčana o zločinu koji se dogodio u njihovom selu.

Muhamed Ahmetović (35) iz Novog Pazara poginuo je juče oko četiri sata ujutro u lančanoj saobraćajnoj nesreći na autoputu Beograd - Šid, kod Dobanovačke petlje

Tom prilikom teško su povređene još dve osobe. Muhamed Ahmetović je, kako smo saznali, vozio kamion šleper natovaren drvima i zasad iz nepoznatih razloga sudario se sa automobilom „mercedes" novosadske registracije.

Nakon prevrtanja kamiona, prema još nepotvrđenim informacijama, vozač „folksvagen džete" Miodrag D. (43) naleteo je na teretno vozilo i zadobio teške telesne povrede opasne po život.

- Vozač kamiona je poginuo na licu mesta, dok su preostale dve osobe u teškom stanju prevezene kolima Hitne pomoći u bolnicu - rečeno je u policiji.

Prema rečima očevidaca, saobraćajna nesreća je bila stravična i pravo je čudo kako još neko nije stradao, s obzirom na to da se kamion preprečio celom širinom puta, a vidljivost je u tom trenutku bila izuzetno loša.

Lekarka Hitne pomoći Nada Macura izjavila je da su osobe povređene u ovom lančanom sudaru prebačene u Urgentni centar.

Na magistralnom putu Užice-Požega, u selu Rasna, dogodile su se dve saobraćajne nesreće u kojima su tri osobe zadobile lakše povrede

Prvi saobraćajni udes dogodio se oko osam sati, kada je kombi užičkih tablica, krećući se iz pravca Požege, prešao u suprotnu kolovoznu traku i sudario se sa „renoom", koji je bežeći od kombija udario i u ogradu pored puta. Putnici i vozač u „renou" zadobili su lakše povrede. Dok je policija vršila uviđaj, formirala se duge kolone.

Dok se čekalo da se oštećena vozila uklone sa puta, u koloni je došlo i do manjeg sudara, kada je vozač „folksvagena" udario u „zastavu 101" koja se nalazila ispred njega.

Nije tačno da nije vreme za iskopavanje istine. Tačno je da smo mnogo zakasnili i da sve ovo treba da bude primer da se nikada više u Srbiji ljudi ne ubijaju zbog političkih stavova

U Srbiji važi pravilo: „Još nije vreme, još nije vreme, još nije vreme - sad je kasno". Plašim se da smo sada u ovoj poslednjoj fazi, kada govorimo o otkrivanju istine o smrti generala Draže Mihailovića. Ne samo što nije tačno da sada nije trenutak, kako neki kažu, nego je isuviše kasno započet proces demistifikacije prošlosti i temeljnog preispitivanja novije istorije kao propagande pobednika.

Da je to urađeno u nekom ranijem periodu, pa makar i krajem devedesetih, dok je bio živ tužilac koji je tužio Dražu Mihailovića i ostale, da su u životu sudije i mnogobrojni svedoci, posao bi bio mnogo lakši, kaže u intervjuu za Press nedelje Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju i član Komisije za utvrđivanje istine o smrti i grobnom mestu generala Draže Mihailovića. On objašnjava da je rasvetljavanje istine o ubistvima na kraju Drugog svetskog rata „važno iz mnogo razloga".

- Važno je zarad nauke, odnosno precizne i objektivne rekonstrukcije prošlosti. Važno je jer su sve zemlje istočnog bloka, manje ili više, raskrstile sa tim periodom sopstvene istorije, pa čak su i Rusi, kao i druge zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza, obeležili brojne grobnice, a pronađeno je i mesto gde je likvidirana carska porodica Romanov. Takođe, važno je zarad univerzalnih prava čoveka, ali i da bi se umirila i pomirila Srbija. Bitno je da se pokaže da je Srbija društvo koje može da se suoči sa sopstvenom prošlošću i da konačno svako ima pravo na dostojnu sahranu i grobno mesto, ali i zbog velikog interesovanja javnosti. Na kraju, kakve su to vrednosti jednog društva koje krije ili ne želi da otkrije i obeleži grobna mesta na hiljade pobijenih ideološki profilisanih ljudi na kraju Drugog svetskog rata, od kojih su mnogi likvidirani bez ikakvog suđenja? Razume se da među pobijenima ima i zločinaca, ali je veći deo onih koji su ili bili pripadnici poraženih vojnih grupacija ili jednostavno označeni od komunista kao narodni neprijatelji, saradnici okupatora i domaćih izdajnika ili slično. Ne vidim da rad naše Komisije na bilo koji način ugrožava ili usporava brzi hod ka Evropi, reforme u društvu, osnaživanje ekonomije, niti taj rad košta poreske obveznike Srbije. A interesovanje javnosti upravo pokazuje da ova pitanja treba što pre da budu skinuta sa dnevnog reda.

Zašto su fotografije i spisak oficira Ozne koji su hapsili Dražu Mihailovića predstavljeni pre nekoliko dana kao „ekskluzivni", kada su objavljeni još krajem osamdesetih godina?

- Istražili smo i obeležili taj materijal koji je BIA trebalo da dostavi Komisiji, tačnije Tužilaštvu. Naravno da je skrenuta pažnja da su materijali korišćeni i da je nekoliko feljtona napisano upravo na ovoj građi, da je ona fragmentarno ili u celosti bila dostupna ljudima koji su bili bliski političkim i policijskim krugovima u funkciji kompromitacije kako Draže, tako i njegovih saradnika. Ali, važno je da je sada ovo celovit materijal koji je čuvan u BIA i bez ikakvog friziranja pušten u javnost.

Da li bi, kako neki tvrde, pronalazak mesta na kome je pokopan Mihailović i saznavanje detalja vezanih za njegovo pogubljenje, iz korena promenili postojeću sliku Drugog svetskog rata na prostoru bivše Jugoslavije?

- Naravno da ne. Ovde se ne radi o prekrajanju istorije, mada su oni koji su krojili istoriju i ovekovečili sebe u pobedi i podvizima smetnuli s uma da je odelo postalo pretesno i nemoderno. Manje ili više, činjenice su poznate. Sporni su ocena događaja, odnosno vrednovanje tih događaja, i konačno pogled nove generacije na te događaje. To je prirodno kretanje istorijske nauke i njega niko ne može da spreči. Ono je čak i poželjno za razvoj jednog društva. Ne vidim na koji način bi antifašizam većinske Srbije tokom Drugog svetskog rata bio ugrožen ako bi se pronašli zemni ostaci Mihailovića i mnogih drugih.

Kako ocenjujete dosadašnji rad Komisije? Jeste li zadovoljni prikupljenim podacima i brzinom do kojih ste do njih došli?

- Pregledana je dokumentacija BIA, dokumentacija VBA, ono što nam je dato na uvid. U Arhivu Srbije su dobrim delom istraženi fondovi za koje smo smatrali da mogu čuvati korisne podatke i dokumenta. Tamo će biti nastavljen rad, drugi deo Komisije razgovara sa svedocima i prikuplja druge dokaze. Ali, to je proces i teško je predvideti. Može da se desi da već sutra objavimo mesto Dražinog pogubljenja, ali to može da se dogodi i tek kroz godinu ili dve. 

Da li je tačno da se vrše pritisci na Komisiju i opstruira istraga o utvrđivanju činjenica o smrti Mihailovića?

- Na mene lično ne, niti imam takav osećaj. Problem je više u haotičnom čuvanju dokumentacije, njenoj ogromnoj količini, nesređenosti, nezakonitom zadržavanju po kasama bivših ministara policije, „šetanju" građe, pre nego u nekoj organizovanoj opstrukciji ili namernom ometanju rada Komisije. Naravno da smo svesni da postoje i oni koji smatraju da to ne treba raditi, koji se raduju da se grob nikada ne otkrije, da oni koji bi mogli biti ključni svedoci ili nisu živi ili ne žele da govore. Voleo bih da se autoritet pojedinih ministarstava efikasnije upotrebi i delotvorno ostvari, makar onako kako se, recimo, sarađuje sa istražiteljima Haškog tribunala.

Kako komentarišete to što je poslednjih meseci grob Draže Mihailovića „pronalažen" čas na Lisičjem potoku, a čas na Adi Ciganliji?

- To su lokacije koje se najviše spominju u izjavama svedoka. Tako smo, na primer, u posedu dokumenta koji govori o tome da je političar Kosta Kumanudi streljan u Topčideru. 

Jesu li podaci do kojih je Komisija došla izmenili vaša dosadašnja znanja o tom periodu naše istorije?

- Moja saznanja, konkretno, nisu mnogo pomerena, ali smo naišli na more interesantnih podataka. Pomalo sam zaprepašćen količinom represije i mržnje pobednika prema poraženim stranama na kraju rata. Tragamo strpljivo i uporno za dokumentima koji bi pokazali mehanizam, odnosno obrazac po kome su izvršavane smrtne kazne i likvidacije bez kazni. 

Smatrate li da bi bi trebalo kazniti preživele egzekutore?

- To nisu naša ovlašćenja i to je veliko pitanje za politiku. Srbija bi, po mom mišljenju, trebalo da sledi primer drugih država slične prošlosti. I ovaj rad Komisije i interesovanje javnosti mogli bi da budu primeri i opomena da se nikada više u Srbiji ljudi ne ubijaju zbog političkih stavova. A zločin je zločin i zločince, ma ko bili, ne treba da slavimo kao heroje, niti da nama i našoj deci budu društveni modeli.

Ubeđen sam u autentičnost dokumenata koji potvrđuju da je komandant Gorske garde Nikola Kalabić izdao Dražu Mihailovića i ne ostavljam mogućnost da je reč o nekakvom podmetanju, kaže za Press istoričar Bojan Dimitrijević, koji je lično pre nekoliko meseci u arhivama BIA pronašao ove materijale

On dodaje i da pronađeni rukopis četničkog ideologa Stevana Moljevića (vidi okvir), u kome on opisuje svoje poslednje susrete sa Dražom Mihailovićem, potvrđuje da ga je izdao čovek od najvećeg poverenja. Međutim, on nije bio upoznat sa razmerama i detaljima operacije, navodi Dimitrijević, i kaže da ni iz novih dokumenata ne može da se utvrdi šta se kasnije dešavalo sa komandantom Gorske garde, ali je ustanovljeno da je on bio živ mesec ili dva nakon operacije hapšenja Mihailovića. Dimitrijević, ipak, nema visoko mišljenje o Kalabiću ni tokom Drugog svetskog rata, ističući da je njegova uloga „idealizovana".

- Vrlo sam skeptičan u njegove zasluge kao komandanta tokom rata. Istraživanja pokazuju da na njegovoj teritoriji nije bilo idealno stanje, ni približno onome kako to pesme opisuju. On nije bio aktivan oficir, a kao rezervni drugačije je vodio svoju jedinicu, što je vrlo često stvaralo velike probleme i samoj ravnogorskoj organizaciji. To što je izdao svog generala, a govorio da su mu tri svetinje „otadžbina, kralj i đeneral Draža", treba posmatrati u kontekstu cele situacije. Treba uzeti u obzir da se on krio pola godine na terenu, što je veoma mučno, naročito tokom zime 1945/1946, koja je bila veoma jaka, i da mu je, verovatno, obećan život ako sarađuje sa novom vlašću. Tim gestom, bez sumnje, bacio je senku i na svoje početno rodoljublje - objašnjava Dimitrijević.

On ističe da nađena pisma, depeše, fotografije, mape i prateći materijal iz vremena hapšenja Draže Mihailovića nedvosmisleno ukazuju na Kalabićevu umešanost u akciju Ozne.

- I tokom mojih ranijih istraživanja o Kalabiću, razgovarao sam sa preživelim članovima grupe koja je hvatala Mihailovića, kao i onima koji su bili uhapšeni na tom terenu, i svi su mi potvrdili da je Kalabić umešan. Za mene je novost bila njegova prepiska sa rukovodstvom Ozne Srbije, što ovi podaci dokumentuju. I pronađene fotografije potvrđuju sve to. Do tada me je zbunjivala jedina poznata fotografija, toliko puta preštampavana i umnožavana, za koju se nije znalo da li je u pitanju fotomontaža ili ne. Ovih novih sedam fotografija, na kojima se vidi Kalabić sa pripadnicima Ozne, otklanjaju sve dileme - nema govora o fotomontaži - priča Dimitrijević.

Na tvrdnje porodice Nikole Kalabića da postoje mnogi podaci koji negiraju vezu njihovog pretka sa hapšenjem Mihailovića, Dimitrijević odgovara da „razume porodicu, jer je teško prihvatiti neoborivu istorijsku činjenicu".

Moljević: Glave damo, ne i obraze

U Arhivi BIA nalazi se i rukopis Stevana Moljevića, u kojem on piše kako mu je Draža na pitanje kako je uhvaćen, odgovorio:

„Izdao me Nikola. Da bi spasao sebe. Izdao je mene. Nisam dospeo ni bombe da dohvatim tako je nenadano bilo."

Moljević zatim piše kako je Josip Malović od Draže tražio da se odrekne branioca Dragića Joksimovića, što je on odbio. Moljević je onda Mihailoviću rekao da im uzmu i glave i obraze.

- Glave damo, ali ne i obraze - rekao mu je Moljević.

- Razume se - odgovorio mu je četnički komandant, koji je zatim, verujući da će Moljevića poštedeti, poslao poslednju poruku u London:

- Recite gospodinu Slobodanu Jovanoviću da su sve imali u rukama i pozdravite ga - bile su poslednje Dražine reči.

Tužilaštvo podržalo Đilasov zahtev da se zabrane nasilne organizacije, dok advokat Božo Prelević tvrdi da ti manijaci imaju ozbiljnu logistiku iza sebe

Država će podržati inicijativu gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa da se zabrane sve organizacije koje promovišu nasilje, potvrdio je Pressu Tomo Zorić, portparol Republičkog tužilaštva.

- Podržavamo gradonačelnika i spremni smo da se uključimo u širok front u borbi protiv nasilja na ulicama Beograda i drugih gradova Srbije, kako bi se svi naši građani, ali i svi koji dođu u našu zemlju osećali bezbedno. Tužilaštvo će u okviru svojih zakonskih nadležnosti preduzeti sve da se zabrane one organizacije koji propagiraju otvoreno nasilje. Za početak, protiv huligana koji su pretukli francuske državljane pokrenućemo krivične postupke i tražiti najstrože moguće kazne. Tužilaštvo će i u budućnosti najoštrije reagovati protiv svih oblika nasilja - kaže Tomo Zorić.

On ističe da akcija sprečavanja nasilja zahteva širu društvenu akciju zato što se potencijalne nasilničke organizacije „ne mogu naći u registru grupa građana".

- Izjave gradonačelnika, ali i predsednika države i ministra policije govore da je država odlučna u nameri da neće tolerisati takvo ponašanje. Nijedna od tih nacionalističkih, navijačkih i drugih organizacija ne izjašnjava se javno za nasilje, već po pravilu to pokrivaju ideologijama, teorijama ili pripadnosti klubu. Zato je potreban širok operativni rad i šira društvena akcija. Ni „Nacionalni stroj" nije bio registrovan, ali je sprovedena akcija zabrane delovanja onih koji rade u okviru te organizacije. Sada ne mogu da vam kažem koje su to konkretne organizacije koje će biti naša meta, ali mogu da kažem da gde god budemo uočili formalne ili neformalne nasilničke grupe, njihovi pripadnici će biti privedeni pravdi - tvrdi Tomo Zorić.

Skupština Srbije je, pak, još u maju ove godine donela Zakon o zabrani manifestacija neonacističkih i fašističkih organizacija, koji je bio uvod u borbu države protiv organizacija koje u ime patriotizma promovišu nasilje.

Božo Prelević, advokat i nekadašnji ko-ministar policije, kaže za naš list da problem ne može da se reši samo zakonom.

- Zakon može samo da pruži osnovu da ljudi reše problem. Ako nemate ljude, džaba vam zakon. Mi se bavimo perifernim stvarima. Te grupe mladih ljudi misle da nekog treba ubiti zato što ima drugačiji šal. To je mnogo teži problem. Među tim ljudima koji promovišu nasilje ima mnogo onih koje je neko morao da targetira kao nasilnike i pre nego što do nasilja dođe, što se propušta, što zbog nedostatka ljudi, što zbog nedostatka stručnosti - kaže Prelević.

On ističe da je neophodno da policija infiltrira svoje ljude u te organizacije, jer tako rade sve policije u Evropi.

- Treba videti o kakvim se organizacijama zaista radi, ko tu izdaje naređenja. Ne verujem da našoj policiji nedostaju te informacije. Bilo bi interesantno videti i kakva je njihova veza sa određenim političkim strankama, kao i da li su to paraorganizacije već postojećih organizacija. Posebno je važno pitanje kako se finansiraju, jer ja sam siguran da niko od njih ne vadi pare iz svog džepa da plaća akcije. Ne bi me začudilo ako bismo iza toga našli neku instituciju koja se oslanja na državu. Kada se cela priča pošteno otvori, videće se da ti manijaci koji razbijaju grad i glave ljudima imaju ozbiljnu logistiku iza sebe - tvrdi Prelević.

Srbija je slobodna, nezavisna, sigurna i demokratska zemlja, ocenio je juče predsednik Srbije Boris Tadić i upozorio da će državni organi Srbije na svako nasilje i ugrožavanje osnovnih ljudskih i demokratskih prava reagovati u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima

- Samo država ima pravo da primeni silu, u skladu sa zakonima, i država će zaštititi sve svoje građane, bez obzira na njihovu nacionalnu, versku, polnu ili političku pripadnost - rekao je Tadić.

Država neće dozvoliti nasilje, a Srbija jeste i biće zemlja slobode i mira za sve koji u njoj žive, rekao je Tadić na svečanosti završetka školovanja studenata 129. i 130. klase Vojne akademije.

Ustav Srbije garantuje svim građanima pravo na izražavanje stavova i na okupljanje, kao što svima garantuje i slobodu mišljenja, rekao je Tadić i istakao da je pravo na različitost pretpostavka slobodnog društva.

Tadić je ocenio da je Srbija, uprkos izazovima globalne krize, uspela da očuva svoju ekonomsku i političku stabilnost.

Srbija danas ima definisana četiri stuba spoljne politike, Evropsku uniju (EU), Rusiju, SAD i Kinu. i ta činjenica će biti temelj naših međunarodnih odnosa na duže staze, ocenio je Tadić.

Sa SAD se neprekidno radi na poboljšanju bilateralnih odnosa, a potpisan je i sporazum SOFA, dokument na kojem se temelje vojni i bilateralni odnosi dve zemlje, rekao je Tadić i podsetio da Vojska Srbije veoma dobro sarađuje sa Nacionalnom gardom Ohaja.

- Uskoro, pre odlaska na Generalnu skupštinu Ujedinjenih nacija (UN) u Njujork, posetiću Ohajo i imati sastanak sa predstavnicima štaba Nacionalne garde o daljim koracima u našoj vojnoj saradnji - najavio je Tadić.

U odnosima sa Rusijom, dodao je on, imamo značajne ekonomske i spoljnopolitičke potencijale i veliku podršku koju nam ova prijateljska zemlja daje u odbrani integriteta Srbije na Kosovu i Metohiji.

Kina je potpuno jasno nastupila kao budući svetski ekonomski lider i sa tom zemljom ostvarili smo strateško partnerstvo, kao jedina evropska zemlja, naglasio je Tadić.

On je, pri tome, podsetio sve one koji imaju primedbe na ovakva strateška partnerstva da je Srbija u nedavnoj prošlosti imala mnogo neprijatelja i da sada nijedan prijatelj nije suvišan.

- Srbija ne pravi strateški zaokret i nema nameru da postane članica Pokreta nesvrstanih, već želimo da obnavljanjem političkih veza osnažimo međunarodni uticaj, a unapređenjem privredne saradnje otvorimo vrata za nastup naših preduzeća na tim tradicionalno prijateljskim tržištima - objasnio je Tadić.

Za Srbiju je centralni politički cilj članstvo u EU, naglasio je Tadić, i istakao da je najveći interes svih građana da Srbija postane ravnopravna i uvažena članica evropske porodice naroda.

- To je politički cilj koji nema premca, niti alternative. Srbija ima svoju evropsku budućnost. Spremni smo da u potpunosti ispunimo uslove i uklonimo sve prepreke na našem putu ka EU - rekao je Tadić i poručio da će država završiti saradnju sa Haškim tribunalom.

Prema njegovim rečima, saradnja sa međunarodnim snagama na Kosovu je na zadovoljavajućem nivou, a Srbija je opredeljena za mir i želi sigurnost za sve građane.

- Srbija nikada i ni pod kojim uslovima neće priznati nezavisnost Kosova. Istovremeno, Vlada Srbije će u svakom momentu i nadalje pronalaziti praktična rešenja za mnoga pitanja svakodnevnog života - rekao je Tadić.

Ponovio je da se za Kosovo mora pronaći kompromisno rešenje kroz nove pregovore, „za koje će se prostor otvoriti posle buduće odluke Međunarodnog suda pravde".

General Nebojša Pavković juče je prisustvovao sahrani svog oca Dragoslava (87) u Jagodini, koji je inače bio major JNA i službovao u artiljeriji. Pavković je privremeno pušten iz Haškog tribunala da bi prisustvovao očevoj sahrani i sutra se vraća u Hag

General je na sahrani bio sa suprugom Majom i ćerkom Leposavom (2), koja se rodila dok je bio u pritvoru u Hagu. Sahrani su prisustvovali i mnogobrojna rodbina i prijatelji, među kojima je bio Luka Karadžić, te generali iz Pavkovićevog ratnog štaba, sa generalom Ljubišom Stanimirovićem na čelu. Uz sve vojne počasti, počasnu paljbu voda Vojske Srbije i odabrane melodije vojnog orkestra iz perioda JNA, obavljena je sahrana majora Dragoslava Pavkovića.

General Pavković u februaru ove godine osuđen je u Hagu na 22 godine zatvora zbog ratnih zločina i komandne odgovornosti. U sredu, 23. septembra, pravni zastupnici generala podneće žalbu na tu presudu žalbenom veću Tribunala, a ishod njegove žalbe biće poznat do kraja godine.

Do kraja velike nagradne igre „Press express" ostalo je svega pet dana, a najvrednije nagrade - luksuzni džip „reno koleos" i automobil „reno klio" još čekaju nove vlasnike. Pitanje je trenutka kada će neko ostvariti san

Do kraja desetog kola velike nagradne igre „Press express" ostalo je još samo pet dana! Luksuzni džip „reno koleos", kao i „reno klio", nikad nisu bili bliži našim vernim čitaocima. Do 24. septembra, kada se završava naša nagradna igra, pored novih četvorotočkaša, najsrećnije čitaoce čekaju i druge vredne nagrade - kompjuteri, televizori, klima-uređaji...

Šanse da dobijete superpremiju ili neku od drugih vrednih nagrada koje delimo u ovom kolu velike nagradne igre Pressa sada su, dakle, veće nego ikada. Da je Press uvek široke ruke i da daje najviše, najbolje govore brojke, kao i na hiljade naših vernih „pressovaca" koji su osvojili jednu ili više vrednih nagrada. U prvih devet kola i u ovom koje je u toku, naša redakcija je podelila više od 55.000 nagrada. Naši čitaoci dobili su čak 101 automobil, 5,75 miliona dinara, četiri kuće, 132 putovanja, 135 skutera, 165 kućnih i laptop računara, 652 LCD i „obična" televizora, 960 DVD plejera...

Kao što vidite, nagradna igra Pressa ubedljivo je najveća letnja nagradna igra u Srbiji i Republici Srpskoj. Za razliku od drugih, mi ne delimo šest automobila na godinu dana, naš džek-pot nije letovanje u Grčkoj, mi vas ne teramo da nam šaljete preskupe SMS poruke... Ne! Mi vam ovom nagradnom igrom zahvaljujemo na vernosti, jer da nije vas, ne bi bilo ni nas. Da nije vas, Press ne bi posle tri i po godine bio „srpski dnevnik broj 1".

Sve što vi, dragi čitaoci, treba da uradite jeste da kupite Press, odlepite nagradni, samolepljivi stiker koji se nalazi na svakoj naslovnoj strani i odmah osvojite neku od vrednih nagrada. Pridružite se i vi našim srećnim dobitnicima iz prethodnih kola. Igraj, Srbijo, igraj, Srpska!

Ne oklevajte, ne prepuštajte svoju sreću drugima. Svako ima pravo da sa Pressom odlepi od radosti! Nikad se ne zna, možda baš vi osvojite džip „reno koleos" i „reno klio"!