Besplatna Zabava

Archive for September 26th, 2009

I pored toga što je Goran Bregović najavio tužbu protiv emisije hrvatske televizije Nova jer je montirala njegove izjave protiv Kusturice, slavni režiser kaže da i dalje stoji iza svojih reči, u kojima je Bregovića opisao kao muzičara koji bi bez njegove pomoći završio kao porno-glumac

Prepucavanje kumova i nekadašnjih saradnika, muzičara Gorana Bregovića i reditelja Emira Kusturice, ne prestaje! I pored Bregovićeve najave da će podneti tužbu protiv emisije „Red karpet", jer su izmontirali emisiju tako da je ispalo da on pljuje Emira Kusturicu, iako ga, kako tvrdi, uopšte nije spomenuo, a kamoli rekao da „dobra muzika ne može da izvuče loš film", Kusturica za Press kaže da stoji iza svega što je rekao za Bregovića, između ostalog, i da je „obična budala" i „da bi završio kao porno-glumac da mu on nije dao šansu".

- Ništa od onoga što sam rekao za Bregovića, ne bih povlačio. Nemam šta da povučem. Sve ono što sam rekao za njega, i da on jeste i nije izjavio sve ono za mene - stoji - kaže Kusturica za Press nedelje.

Do sukoba nekadašnjih prijatelja došlo je posle emitovanja sporne emisije na hrvatskoj TV Nova, u kojoj je Bregović poručio da je za Kustu radio „samo zbog novca" i da „Kusturičine filmove, kao na primer „Crna mačka, beli mačor", ne može da spase ni dobra filmska muzika". Kusturica mu je posle toga žestoko uzvratio. Za Bregovića je rekao da „apsolutno nije merodavan da procenjuje kvalitet njegovih filmova" i da je „Kusturica proslavio Bregovića, a ne obrnuto", kao i da ga je angažovao iz samilosti, kada ga je pronašao u Parizu bledog i neuhranjenog.

- Da mu nije bilo mene da ga izvedem u svet, danas bi svoj najveći koncert mogao da ima u Beloj Crkvi. Pokrao je svu muziku juga Srbije i sada je prodaje po celom svetu kao svoju. Nadam se da će, kada ne bude imao od koga da krade, da završi u Beloj Crkvi. U mojim filmovima glume Džoni Dep i Selma Hajek, najveće holivudske zvezde, a on će da procenjuje da li valjaju ili ne?! Ma, on je jedna obična budala, koja misli da nešto zna - ljutito je rekao Kusturica.

Komentarišući navode u novinama da je Bregović veliki zavodnik, rekao je da nema sumnje da bi muzičar završio kao porno-glumac da mu on nije dao šansu da pravi muziku za film.

- Video sam da je u tom smislu pominjao „pi*ku i tarabu". Pa to je njegov vokabular, voli on tako slikovito da se izražava i da koristi te mačo izraze. Apsolutno sam ubeđen da bi sa takvim talentima bio sjajan porno-glumac. Da mu nisam dao šansu da pravi muziku u mojim filmovima, niko za njega ne bi ni čuo. Završio bi kao porno-glumac, sto posto - izjavio je Kusturica.

Bregović je posle ovih Kusturičinih reči preko svog menadžera Rake Marića u medijima dao objašnjenje da nije istina da je rekao da Kusta ne zna da pravi filmove, već da je izjavio da on ne zna da radi filmsku muziku. Marić je rekao i da su se Bregović i on „začudili kako je Kusta naseo na celu priču i počeo da ga proziva po novinama".

Marić, koji je trenutno van zemlje, kaže da ne zna dokle su stigle njihove razmirice po medijima, pa zato sada nije želeo da komentariše njihovu svađu.

- Nisam u toku sa celom pričom. Nemam komentar - rekao je Marić.

Na Bregino objašnjenje da su ga loše izmontirali, zbog čega je ispalo da on proziva Kusturicu, reditelj kaže da „jeste tako ispalo i da se u javnosti sve odvija hipotetički i da ništa nije onako kako jeste", ali da to ne menja njegovo mišljenje o Bregoviću.

- Ma kakav Raka Marić, kakav Bregović. Ne zanimaju me uopšte - kaže slavni reditelj i dodaje da više neće davati nikakve izjave i da se povlači iz javnog života, jer se sprema za turneju povodom snimanja novog filma.

Po svoj prilici, najave da će ukućani „Velikog brata" u ovoj sezoni gledaoce obradovati i seksom, sve su bliže ostvarenju

Prvo veče su nas poljupcima u krevetu iznenadili frizer Karlo i lepa Makedonka Violeta, trećeg dana poljubili su se Jovana i Nikola, četvrtog dana su se Vladimir, poznatiji kao Arsa, i Danica grlili kada je DJ iz Užica ispričao potresnu priču o svom ocu alkoholičaru, a na kraju petog je došao red i na Seksi Sandru i Manuela.

Iako je od samog početka rijalitija izgledalo kao da će najprovokativnija ukućanka biti plesačica i pevačica Sandra, već u prvim satima boravka „potukla" ju je Violeta (19), poljubivši se sa Karlom (32).

Šanse da „dođe do izražaja" su se smanjivale kada je drugog dečka u kući „pokupila" Jovana, ali nada da će biti fatalna makar jednom muškarcu porasla je onog trenutka kada su je zabolela leđa.

Nakon gledanja nominacija i ubacivanja momaka iz Živinaca u kuću, Sandra je zamolila momka sa kojim već nekoliko dana „razmenjuje poglede" Manuela, da je izmasira. Iz dnevne sobe su se preselili u spavaću, gde je Manuel prvo seo na nju, a onda pokušao da je izmasira.

Masaža je bila prejaka, preslaba, rečju nestručna, ali i prekinuta kada su videli da ih iz kreveta gleda Radiša. Kako se ne bi osećao neprijatno, ili oni sami, prekinuli su masažu, razmenili sa njim nekoliko reči, a onda nastavili sami da pričaju u krevetu i razmenjuju nežnosti.

Kasnije su se „razišli", ali kada je došlo vreme za počinak, Sandra ga je pozvala da se vrati kod nje u krevet i rekla ostalima da ga pušta da leži pored nje samo deset minuta, jer želi da mu „udara čežnju".

Akcija u Aleksincu: SMS Radašinu za našu poljoprivrednu opštinu

Građani Aleksinca su se udružili i pokrenuli akciju sakupljanja novca kako bi pomogli svom sugrađaninu Radiši Miljkoviću, zvanom Radašin, da što duže ostane u kući „Velikog brata". Sakupljena sredstva će da iskoriste za kupovinu kredita kako bi poslali što više SMS glasova i tako spasli Radašina od izbacivanja.

Miodrag Markić, jedan od pokretača ove inicijative, kaže da njihov Radašin predstavlja najjeftiniju i najefikasniju reklamu Aleksinca kao poljoprivredne opštine, radnika i seljaka.

- Svakoga dana milioni gledalaca gledajući Radašina u VB čuju i za Aleksinac. To treba da iskoristimo i obezbedimo da naš Radašin bude što duže u kući. Ukoliko prođe u drugi i treći krug glasanja, pokrenućemo i svojevrstan fan-klub kako bi svima koji smatraju da je Radašinu mesto u VB pružili mogućnost da saznaju sve što ih bude zanimalo o njemu. (M. M.)

Policija u Stokholmu sumnja da iza spektakularne pljačke 100 miliona evra, izvedene u sredu uz pomoć ukradenog helikoptera, stoje bivši vojnici sa Balkana. Presudnu ulogu je, po svemu sudeći, odigrao srpski pilot

Spektakularnu pljačku 100 miliona evra iz glavnog trezora novca u Stokholmu, koja je izvedena u sredu ujutro pomoću ukradenog helikoptera, organizovali su bivši pripadnici „crvenih beretki"! Prema navodima švedskih medija, policija je došla do saznanja da je mozak operacije Srbin, rođen u Bosni, koji je u Švedskoj i ranije povezivan s kriminalnim poslovima.

Posle spektakularne pljačke, u poteru za razbojnicima uključena je policija cele Skandinavije! Grupa je izvela klasični helikopterski desant na zgradu za čuvanje i transport novca na periferiji Stokholma, upala u glavni trezor, spakovala plen u vreće i nestala bez traga! Policija sumnja da iza filmske pljačke, prve u istoriji Švedske, stoje najverovatnije bivši vojnici sa Balkana i ratnih poprišta bivše Jugoslavije. Kao mozak ove operacije spominje se jedan od šefova balkanske mafije. U potrazi za pljačkašima policija strogo kontroliše granice, aerodrome i sumnjive automobile, ali još nije uspela da im uđe u trag.

Pljačka se dogodila u sredu, oko pet sati ujutro. Iz helikoptera su iskočila dvojica bivših pripadnika „crvenih beretki", izvesni Kristijan i Dragan, koji su rodom iz Crne Gore. Eksplozivom su napravili rupu na krovu i konopcem se spustili u banku. U trezoru su u tom momentu službenici brojali novac, pripremajući ga za distribuciju u bankomate na celo područje Stokholma. Ni čuvari, ni brojači novca nisu pružali otpor, tako da su pljačkaši naoružani do zuba bez problema došli do glavnog sefa i napunili vreće gotovinom. Čitava operacija trajala je nepunih 20 minuta.

Policija je dobila dojavu o pljački nekoliko minuta posle upada razbojnika u zgradu, ali nije mogla da uđu u zgradu i zaustavi ih, jer su na ključnim prilazima zgradi bili postavljeni „ježevi". Pretpostavlja se da je tim iz helikoptera bio deo veće grupe, jer je deo ekipe imao zadatak da postavi „ježeve" na prilazima prema trezoru, dok su drugi dobili zaduženje da postave lažnu bombu na policijski heliodrom i tako spreče poletanje policijskih helikoptera. Prazan helikopter „bel 206 džet rendžer" pronađen je posle pljačke u jednom šumarku, tridesetak kilometara severno do Stokholma.

- Ovako nešto nisam video u svojoj karijeri. Liči mi na neki kriminalistički film, ali je istinito. Ispitujemo sve detalje - rekao je Kjel Lindgren iz švedske policije.

Jedan švedski dnevni list citira izvor iz policije, koji tvrdi da su organizatori pljačke tražili jako sposobnog pilota iz Srbije. Policija je došla do saznanja da je mozak operacije Srbin rođen u Bosni, koji je u švedskoj povezivan s kriminalnim poslovima. Ekipi je oružje nabavio Srbin koji je osuđivan zbog otmice jednog od najbogatijih Šveđana.

Sem toga, tvrdi se da je Švedska upozorena da bi moglo doći do pljačke uz pomoć helikoptera, jer se policija iz jedne balkanske zemlje dočepala takvih informacija i prosledila ih švedskim kolegama. Policija ni četiri dana posle pljačke nije htela da saopšti kolika je suma odneta iz trezora. Prema nekim saznanjima, u depou se u trenutku pljačke nalazilo više od milijardu švedskih kruna (oko 100 miliona evra). Inače, firma za pružanje sigurnosnih usluga, u kojoj se nalazio novac namenjen bankomatima, ponudila je nagradu od milion dolara za bilo kakvu informaciju koja bi omogućila hapšenje pljačkaša.

Zdravstveno stanje Stefana D. (21), koji je izboden nožem u stomak u masovnoj tuči posle rođendanske žurke u centru Beograda, stabilno je, potvrđeno je Pressu u Urgentnom centru. Mladić je odmah posle obračuna prebačen u bolnicu, gde je hitno operisan i zbrinut na odeljenju hirurgije

Masovna tuča dogodila se u Pariskoj ulici u Beogradu, ispred kluba Srpske radikalne stranke, u subotu oko 1.30 ujutro. Kako Press saznaje, Stefan D. je bio u jednom kafiću u Pariskoj ulici na rođendanskoj žurki. Sukob je iz još neutvrđenih razloga izbio između dve grupe gostiju, koji su bili pod dejstvom alkohola. Posle verbalne svađe u kafiću, grupa od 10-15 mladića izašla je na ulicu da se obračuna. U toku tuče, jedan od učesnika je potegao nož i ubo Stefana u stomak. Odmah posle ranjavanja, pozvani su policija i Hitna pomoć, koja je povređenog mladića prevezla u bolnicu.

Portparol Urgentnog centra Drago Jovanović potvrdio je juče da je mladić operisan i da je njegovo zdravstveno stanje stabilno.

- Mladić je imao sreće, jer nijedan od glavnih krvnih sudova niti vitalnih organa nije povređen. Pacijent je dovezen oko 1.30 sati u Urgentni centar. Odmah po prijemu je operisan i uspešno se oporavlja - kaže Jovanović.

Doktorka Nada Macura, portparolka Hitne pomoći, potvrdila je da je mladić povređen u Pariskoj 13, ispred „Plavog kluba".

- Dosta je krvario iz stomaka. Bio je svestan kada ga je naša ekipa prebacila u Urgentni centar - rekla je dr Macura.

Kako Press saznaje, beogradska policija privela je oko deset osoba osumnjičenih za ovaj napad.

- Većina privedenih su maloletnici, a njih četvorica su zadržana u pritvoru. Tuča je izbila na privatnoj žurki, koju su organizovale tri devojke. Motiv obračuna još nije poznat, ali je najverovatnije u pitanju banalan razlog, jer su svi akteri bili pod dejstvom alkohola - kaže izvor blizak policiji.

Posle ovog obračuna, na Adi Ciganliji se dogodila još jedna tuča, u kojoj su dva mladića lakše povređena. Druga tuča je prijavljena oko tri sata ujutro, na makiškoj strani Ade, u kafiću „Tajm aut". Lekari su utvrdili da su u pitanju samo lakše povrede, rekla je dr Macura.

Prebijanje Libijca Lekvela Kalea preksinoć u Beogradu, baš u vreme dok su iz Kliničkog centra stizale vesti o pogoršanju zdravstvenog stanja francuskog navijača Tatona Brisa, potvrdilo je neophodnost hitnog obračuna s ekstremnim grupama koje biju strance po ulicama najgostoljubivijeg grada u Evropi

Taman kada su objavljeni podaci da Srbija jedina u Evropi beleži porast stranih gostiju i kada su svetski mediji označili Beograd kao prestonicu noćnog provoda, otpočela je serija napada na strane državljane u Beogradu.

Prebijanje Libijca Lekvela Kalea preksinoć usred Bulevara kralja Aleksandra, baš u vreme dok su iz Kliničkog centra stizale vesti o pogoršanju zdravstvenog stanja francuskog navijača Tatona Brisa, dodatno je uzbunilo javnost i potvrdilo neophodnost hitnog obračuna s ekstremnim grupama koje prete da Beograd od otvorenog i gostoprimljivog grada pretvore u destinaciju koju treba zaobilaziti.

Novi imidž

O srpskom mentalitetu i odnosu prema strancima najbolje govori anegdota koju je doživeo Arčibald Rajs, švajcarski lekar i veliki prijatelj našeg naroda, koji nam je ostavio kapitalno delo „Čujte, Srbi". U poslednjim godinama života, koje je proveo u siromaštvu, pitao je jednog komšiju zašto su ga svi držali kao malo vode na dlanu kada je došao u Srbiju, a sada niko ne vodi računa o njemu. Dobio je odgovor: „Tada ste bili gost, a sada ste naš!" Šta se od tada promenilo u našem odnosu prema strancima?

Jasna Dimitrijević, direktor Turističke organizacije Beograda, kaže za Press nedelje da protekli incidenti mogu da budu razočaranje, trenutna sumnja i nepoverenje, ali ne i da naruše imidž Beograda.

- Mi smo puno radili na imidžu Beograda, kako posle 2000, a posebno nakon aprilskih demonstracija i nereda 2008. Na našoj državi, nadležnim ministarstvima i službama, ali i na celom sistemu je da preduzmu sve kako bismo imali kvalitetne argumente u promociji Srbije kao tradicionalno gostoljubive, pouzdane i uređene države, u kojoj postoji sistem koji obezbeđuje sigurnost i slobodu svima - kaže Jasna Dimitrijević i dodaje da nakon incidenata TOB-u nije upućena nijedna reakcija iz sveta ili od stranaca koji borave u Beogradu, osim jednog i-mejla u kome se negodovalo zbog otkazivanja Povorke ponosa.

Ona podseća da je TOB baš pre desetak dana izdao knjigu „Beogradski stranci", koja se, prema njenim rečima, poklapa kao prkos i odgovor svim nasilnicima i zalutalim ekstremistima.

- Beograd ne bi bio Beograd da u njemu nema stranaca. Ovih sadašnjih i onih koji su krajem 19. veka i početkom 20. došli u naš grad iz raznih delova sveta, doneli sa sobom svoje običaje, navike, poslovne spretnosti i znanja, kulturu... Beograd je imao sreću da su ti ljudi došli, živeli i radili u našem gradu, ostavljajući značajan trag i mnogo više od toga. Zbog njih Beograd danas ima posebnu atmosferu, koju svi po dolasku u naš grad izdvajaju kao posebno dominantan utisak - zaključuje Jasna Dimitrijević.

Privlačio doseljenike

Predrag Marković, istoričar, kaže da je Beograd oduvek bio grad otvoren za prijem stranaca i da su u Srbiji uvek svi dobro prolazili, osim Turaka i drugih osvajača.

- Beograd je uvek bio mesto koje je prvenstveno privlačilo doseljenike. Turizam nikada nije bio razvijen u toj meri da bi se moglo govoriti o dolasku turista, ali svi oni koji su dolazili u Beograd da žive, nailazili su na dobrodošlicu. Zanimljivo je da su prvi budisti u Evropi baš u Beogradu podigli svoj hram, u Velikom mokrom lugu, što pokazuje koliko je Beograd bio otvoren grad. Uvek je bilo mnogo stranaca koji su u pojedinim trenucima činili i dobar procenat beogradskog stanovništva. Imali smo ogromnu rusku emigraciju. Najveća grupa stranaca bili su Rusi, koji su došli nakon Oktobarske revolucije. Oni su uglavnom pripadali kulturnim i naučnim krugovima, a imali su veliki uticaj na kulturni razvoj Beograda. Naravno, dolazili su i pripadnici drugih naroda, i čak pronalazili utočište u Beogradu, bežeći od svoj tragedija - kaže Predrag Marković.

On podseća da su Jermeni oduvek imali svoju zajednicu u Beogradu i da su bili prihvaćeni prijateljski u trenucima genocida nad njihovim narodom.

- I mnogi drugi su nailazili na utočište u Beogradu kao, na primer, Jevreji, koji su oduvek imali brojnu zajednicu. Zanimljivo je da u Beogradu postoji spomenik Jugoslovensko-poljske lige, posvećen ljudima koji su pomagali onima koji su preko Beograda spasavali glave. Isto tako, i hiljade Grka je pobeglo u Srbiju posle njihovog građanskog rata - ističe Marković.

Načatur Almazijan, direktor Briselske filharmonije, Jermenin je koji živi u Belgiji, ali veliki deo godine provede u Beogradu.

- Moja devojka i buduća žena je iz Srbije, a pošto sam ovde sastavio ansambl koji čine srpski muzičari, veliki deo godine provedem u Beogradu. Meni se nikada ništa loše nije dogodilo u Beogradu. Čak vozim automobil sa NATO tablicama, odnosno belgijskim. Ovi napadi meni liče na neku provokaciju. Ovo kažem zato što, koliko ja poznajem Srbiju, Jermeni su bežeći od genocida naišli na vrhunsko prijateljstvo kod Srba. I kada je u pitanju odnos prema Romima u Srbiji, bar kada je u pitanju moja profesija, ne vidim neku diskriminaciju, što vidim u nekim drugim zemljama. Srbija je tolerantna zemlja, a zašto su se ti incidenti dogodili, to verovatno nikada nećemo saznati - zaključuje Almazijan.

Odnedavno građani Srbije bez viza mogu da putuju u Rusiju i Izrael, tako da će uz bilateralne sporazume sa zemljama trećeg sveta, koje smo nasledili od stare SFRJ, naši ljudi moći da putuju skoro po celom svetu, osim u nekoliko zemalja koje imaju izrazito strogu imigracionu politiku

Ukoliko se građanima Srbije od prvog januara naredne godine dozvoli putovanje bez viza u zemlje šengenskog sporazuma, novi pasoš Srbije carskocrvene boje vredeće kao onaj stari komunistički crveni pasoš bivše SFRJ, o kom su poslednje dve decenije ispredani mitovi u pričama o vremenu kada smo slobodno mogli da putujemo po celom svetu.

Ulazak na belu šengen listu, koji je sve izvesniji, svojevrsna je garancija koja će dati signal i drugim zemljama van „sporazuma" da sa Srbijom uspostave bezvizni režim. Odnedavno građani Srbije bez viza mogu da putuju i u Rusiju i Izrael, tako da će uz bilateralne sporazume sa zemljama trećeg sveta, koje smo nasledili od stare SFRJ, naši ljudi moći da putuju skoro po celom svetu, osim nekoliko zemalja koje imaju izrazito strogu imigracionu politiku.

Miroslava Jelačić iz nevladine organizacije „Grupa 484", koja je bila angažovana u procesu ulaska na belu šengen listu, kaže da su generacije odrasle na mitu da se sa pasošem bivše Jugoslavije moglo ulaziti u sve zemlje.

- Ako Srbija konačno dobije svoj prostor na beloj šengen listi, to će definitivno biti napredak u odnosu na prethodni period. Standardi koje Srbija ispunjava na putu za beli šengen mogu biti garancija i za druge zemlje - kaže ona.

Kada je reč o tome koliko će vredeti novi pasoš Srbije, prema njenim rečima, to je nesumnjivo, a uz činjenicu da pruža mogućnost za ulazak u veliki broj zemalja, verovatno će dostići veću vrednost i na crnom tržištu dokumenata.

- Pitanje je da li uopšte može da se falsfikuje biometrijska isprava. Što se tiče bezbednosti dokumenata, srpski pasoš je urađen po najvišim standardima i to je izuzetno pozitivno ocenjeno u izveštaju Evropske komisije - ističe Miroslava Jelačić.

Vladislav Jovanović, nekadašnji ministar spoljnih poslova SRJ, slaže se da je ulazak na beli šengen diplomatski uspeh, jer tako treba okarakterisati svako otvaranje prema svetu, uz ogradu da bi bio problem ukoliko postoji protivusluga u vidu nastavka kompromisnog držanja Srbije u pitanju Kosova. On kaže da je razlika u odnosu na poziciju nekadašnje SFRJ u tome što se „u Titovo vreme bezvizni režim ostvarivao kroz bilateralne sporazume".

- Sa EU je postignut režim na bazi multilateralnog dogovora, gde mi dobijamo pravo da koristimo njen bezvizni režim, a Tito je sam ostvarivao to pravo. Pored toga, naša vlada je u to vreme proglasila bezvizni režim za gotovo sve strance, osim za nekoliko zemalja. Odlučili smo se da unilateralno ukidamo vize nekim zemljama, bez obzira na to da li su oni ukidali vize nama. Hteli smo turistički da se otvorimo i tadašnja SFRJ je zauzela ulogu pionira u otvaranju granica prema spoljnom svetu - ističe Jovanović.

On podseća da je bivša SFRJ održavala vizni režim jedino prema zemljama s kojima su postojali zategnuti politički odnosi.

- Za tadašnju Južnu Afriku, Kinu i Albaniju to nije važilo. Postojao je određen vizni režim i prema SSSR, pošto su naši odnosi uvek bili „toplo-hladno" i nikada nije uspostavljeno potpuno poverenje. I sa Amerikom smo imali vizni režim - kaže Jovanović.

On smatra da srpskoj diplomatiji predstoji da sa još nekoliko zemalja ostvari dogovor o ukidanju viza.

- Sa Rusijom smo tek nedavno postigli dogovor. A kako se naši interesi okreću i prema Kini, moraćemo i sa njima da nađemo model za ukidanje viza. Sa Amerikom će biti nešto teže. Amerika, Kanada i Australija imaju strogu imigracionu politiku i pažljivo biraju koga će pustiti. Jedino ako jednog dana uđemo u EU, pa iskoristimo sporazum koji Unija ima sa SAD - zaključuje Jovanović.

Odnedavno građani Srbije bez viza mogu da putuju u Rusiju i Izrael, tako da će uz bilateralne sporazume sa zemljama trećeg sveta, koje smo nasledili od stare SFRJ, naši ljudi moći da putuju skoro po celom svetu, osim u nekoliko zemalja koje imaju izrazito strogu imigracionu politiku

Ukoliko se građanima Srbije od prvog januara naredne godine dozvoli putovanje bez viza u zemlje šengenskog sporazuma, novi pasoš Srbije carskocrvene boje vredeće kao onaj stari komunistički crveni pasoš bivše SFRJ, o kom su poslednje dve decenije ispredani mitovi u pričama o vremenu kada smo slobodno mogli da putujemo po celom svetu.

Ulazak na belu šengen listu, koji je sve izvesniji, svojevrsna je garancija koja će dati signal i drugim zemljama van „sporazuma" da sa Srbijom uspostave bezvizni režim. Odnedavno građani Srbije bez viza mogu da putuju i u Rusiju i Izrael, tako da će uz bilateralne sporazume sa zemljama trećeg sveta, koje smo nasledili od stare SFRJ, naši ljudi moći da putuju skoro po celom svetu, osim nekoliko zemalja koje imaju izrazito strogu imigracionu politiku.

Miroslava Jelačić iz nevladine organizacije „Grupa 484", koja je bila angažovana u procesu ulaska na belu šengen listu, kaže da su generacije odrasle na mitu da se sa pasošem bivše Jugoslavije moglo ulaziti u sve zemlje.

- Ako Srbija konačno dobije svoj prostor na beloj šengen listi, to će definitivno biti napredak u odnosu na prethodni period. Standardi koje Srbija ispunjava na putu za beli šengen mogu biti garancija i za druge zemlje - kaže ona.

Kada je reč o tome koliko će vredeti novi pasoš Srbije, prema njenim rečima, to je nesumnjivo, a uz činjenicu da pruža mogućnost za ulazak u veliki broj zemalja, verovatno će dostići veću vrednost i na crnom tržištu dokumenata.

- Pitanje je da li uopšte može da se falsfikuje biometrijska isprava. Što se tiče bezbednosti dokumenata, srpski pasoš je urađen po najvišim standardima i to je izuzetno pozitivno ocenjeno u izveštaju Evropske komisije - ističe Miroslava Jelačić.

Vladislav Jovanović, nekadašnji ministar spoljnih poslova SRJ, slaže se da je ulazak na beli šengen diplomatski uspeh, jer tako treba okarakterisati svako otvaranje prema svetu, uz ogradu da bi bio problem ukoliko postoji protivusluga u vidu nastavka kompromisnog držanja Srbije u pitanju Kosova. On kaže da je razlika u odnosu na poziciju nekadašnje SFRJ u tome što se „u Titovo vreme bezvizni režim ostvarivao kroz bilateralne sporazume".

- Sa EU je postignut režim na bazi multilateralnog dogovora, gde mi dobijamo pravo da koristimo njen bezvizni režim, a Tito je sam ostvarivao to pravo. Pored toga, naša vlada je u to vreme proglasila bezvizni režim za gotovo sve strance, osim za nekoliko zemalja. Odlučili smo se da unilateralno ukidamo vize nekim zemljama, bez obzira na to da li su oni ukidali vize nama. Hteli smo turistički da se otvorimo i tadašnja SFRJ je zauzela ulogu pionira u otvaranju granica prema spoljnom svetu - ističe Jovanović.

On podseća da je bivša SFRJ održavala vizni režim jedino prema zemljama s kojima su postojali zategnuti politički odnosi.

- Za tadašnju Južnu Afriku, Kinu i Albaniju to nije važilo. Postojao je određen vizni režim i prema SSSR, pošto su naši odnosi uvek bili „toplo-hladno" i nikada nije uspostavljeno potpuno poverenje. I sa Amerikom smo imali vizni režim - kaže Jovanović.

On smatra da srpskoj diplomatiji predstoji da sa još nekoliko zemalja ostvari dogovor o ukidanju viza.

- Sa Rusijom smo tek nedavno postigli dogovor. A kako se naši interesi okreću i prema Kini, moraćemo i sa njima da nađemo model za ukidanje viza. Sa Amerikom će biti nešto teže. Amerika, Kanada i Australija imaju strogu imigracionu politiku i pažljivo biraju koga će pustiti. Jedino ako jednog dana uđemo u EU, pa iskoristimo sporazum koji Unija ima sa SAD - zaključuje Jovanović.

Ne postavlja se pitanje da li država ima snage da se izbori sa fudbalskom mafijom, nego se samo postavlja pitanje „zelenog svetla" da se to uradi, kaže za Press nedelje Božo Prelević, nekadašnji koministar unutrašnjih poslova

On navodi da to što je Savet za borbu protiv nasilja u sportu nedavno saopštio da u upravama fudbalskih klubova sede mafijaši i huligani ne predstavlja veliko otkriće, već je dokaz da država još ne pokazuje dovoljnu rešenost da se obračuna sa fudbalskom mafijom.

- Svakom ko iole dobro poznaje prilike, čak i onom neobaveštenom, jasno je da su u poslednjih dvadeset godina, a i pre toga, fudbalski klubovi bili stecište veoma moćnih, a često i kriminogenih likova. Država uvek ima snage da se izbori sa kriminalcima, samo je pitanje da li to želi. U osnovi, policija i tužilaštvo ne bi trebalo da imaju problema da stanu na put fudbalskoj mafiji, samo je pitanje „zelenog svetla". Ali, vidite kako državni funkcioneri to stidljivo rade, a s druge strane se pokazuju veoma odlučni i oštri kada su u pitanju Goran Knežević i slični slučajevi. Problem je što u fudbalu često imate tu spregu sportski klub-politička stranka, pa vrlo često i sa nekom kriminalnom grupom - ističe Prelević.

On naglašava da je fudbalska mafija ukorenjena u našim klubovima previše dugo i da je uvek imala jake veze i u vlasti, što onemogućava borbu policije protiv nje.

- Kada su istrage protiv fudbalskih klubova u pitanju, poseban problem za policiju je što su u klubovima oduvek bili ljudi koji su među najmoćnijima u državi. Samo neobavešteni inspektori su pokretali akcije protiv klubova. I tu se pojavljivao problem odsustva države - zaključuje on.

Ne postavlja se pitanje da li država ima snage da se izbori sa fudbalskom mafijom, nego se samo postavlja pitanje „zelenog svetla" da se to uradi, kaže za Press nedelje Božo Prelević, nekadašnji koministar unutrašnjih poslova

On navodi da to što je Savet za borbu protiv nasilja u sportu nedavno saopštio da u upravama fudbalskih klubova sede mafijaši i huligani ne predstavlja veliko otkriće, već je dokaz da država još ne pokazuje dovoljnu rešenost da se obračuna sa fudbalskom mafijom.

- Svakom ko iole dobro poznaje prilike, čak i onom neobaveštenom, jasno je da su u poslednjih dvadeset godina, a i pre toga, fudbalski klubovi bili stecište veoma moćnih, a često i kriminogenih likova. Država uvek ima snage da se izbori sa kriminalcima, samo je pitanje da li to želi. U osnovi, policija i tužilaštvo ne bi trebalo da imaju problema da stanu na put fudbalskoj mafiji, samo je pitanje „zelenog svetla". Ali, vidite kako državni funkcioneri to stidljivo rade, a s druge strane se pokazuju veoma odlučni i oštri kada su u pitanju Goran Knežević i slični slučajevi. Problem je što u fudbalu često imate tu spregu sportski klub-politička stranka, pa vrlo često i sa nekom kriminalnom grupom - ističe Prelević.

On naglašava da je fudbalska mafija ukorenjena u našim klubovima previše dugo i da je uvek imala jake veze i u vlasti, što onemogućava borbu policije protiv nje.

- Kada su istrage protiv fudbalskih klubova u pitanju, poseban problem za policiju je što su u klubovima oduvek bili ljudi koji su među najmoćnijima u državi. Samo neobavešteni inspektori su pokretali akcije protiv klubova. I tu se pojavljivao problem odsustva države - zaključuje on.

Iznenadna najava posete zagrebačkog nadbiskupa, kardinala hrvatskog Josipa Bozanića, sistemu kleroustaških logora genocida Stara Gradiška-Jasenovac, a zatim i prva poseta katoličkog velikodostojnika, izazvali su veliki interes, s obzirom na to da papa prilikom dve posete Hrvatskoj to nije učinio!

Prilikom posete, zakasnele više od 60 godina, hrvatski kardinal, koji je redovno učestvovao u obeležavanju stradanja ustaških zločinaca u Blajburgu, izjavio je: „Nismo došli ovamo radi raspravljanja i polemisanja. Ne dolazimo izneti - premda to od nas neki i dalje traže - izvinjenja, opravdanja ili politička stanovišta. Upravo su ona, oslonjena na neistinu, često zagadila istinu." Izrazio je „duboki bol zbog svih žrtava, a posebno zbog onih koji su ovde trpeli i bili ubijani od strane pripadnika hrvatskog naroda, a još više od strane pripadnika Katoličke crkve".

Kada je kardinal Franjo Kuharić objavio spremnost dijaloga radi utvrđivanja istine, obratio sam mu se pismom 9. januara 1990, s predlogom da se krene u razmatranje činjenica sa konkretnim predlozima. Na pismo je odgovorio sekretar dr Stjepan Kožul: „Naša će crkva u novim uslovima nastojati, na svoj račun i za vlastitu analizu istorijskih događaja, da sabere relevantne podatke o svemu što se događalo i te će podatke pružiti javnosti kada bude dovršen posao. Do tada ih ne ustupa, jer smatra da ima autorsko pravo na ono što radi. Zato nije moguće udovoljiti vašem zahtevu."

To je bio kraj dijaloga!

Posle neuspelog pokušaja dijaloga istine sa Kuharićem, generalnim vikarom biskupom dr Đurom Kokšom, glavnim i odgovornim urednikom katoličkog nedeljnika „Glas koncila" Živkom Kustićem, kao i objavljivanja četvorotomnog dela „Ustaški zločini genocida i suđenje Andriji Artukoviću" i dvotomnog „Misija Vatikana u Nezavisnoj državi Hrvatskoj", rešio sam da treba pokušati dijalog sa Vatikanom. Tek posle zvanične akreditacije kod Svete stolice za istraživača zločina u toku Drugog svetskog rata, primljen sam 12. juna 1990. kod prefekta Vatikanske arhive Jozefa Mecgera.

Stavio sam na sto rukopis moje knjige „Uloga Vatikana u NDH"‚ koja je tada bila još neobjavljeni rukopis i optužnica protiv Vatikana. Pozivajući se na biblijsku dogmu „Istina će vas osloboditi", predložio sam da rukopis pregledaju i izrazio spremnost da sve ono što mi dokažu da nije istinito odmah izbacim iz rukopisa, u očekivanju da će mi staviti na raspolaganje dokumenta za koja znam da postoje, ali koja su za mene bila nedostupna. Na samom početku razgovora, padre je saopštio, u prisustvu savetnika Ambasade SFRJ pri Svetoj stolici, da mi stoje na raspolaganju dokumenta Vatikana samo do 1922!!! Nije vredelo ni moje objašnjenje da sam istraživač zločina u Drugom svetskom ratu. Monsinjor je bio kategoričan: „To je odluka svetog oca. Ne smem ni usta otvoriti! Vatikan se ne bavi istraživanjem prošlosti!"

 Dr Milan Bulajić, predstavnik SANU na suđenju Andriji Artukoviću za Jasenovac