Besplatna Zabava

Archive for December 26th, 2009

Petković: Kada je 1997. godine trebalo odem u tu zemlju, rekli su mi da ću igrati za Vitoriju, koja je prvak države, a ispostavilo se da je reč o šampionu samo jedne od saveznih država. Bukvalno su me odvukli tamo

Srpski fudbaler Dejan Rambo Petković, jedan od trojice Evropljana kojem je pripala čast da ostavi otiske svojih stopala u betonu najslavnijeg stadiona na svetu, brazilske „Marakane", otkriva za Press da je u zemlju kafe, sambe i fudbala stigao na prevaru. Petković ovih dana boravi u Srbiji, između ostalog i u Nišu, gde mu žive roditelji, a za naš list govori o stazama koje su ga dovele u vrh svetskog fudbala.

Otisak stopala na „Marakani" smatra se nagradom za životno delo u fudbalu, a osim Petkovića, ovakvo priznanje od evropskih fudbalera pripalo je još samo Bekenbaueru i Euzebiju. Kruna njegove bogate karijere bila je titula prvaka Brazila, koju je početkom decembra osvojio sa Flamengom, a on bio proglašen najboljim veznim fudbalerom brazilskog prvenstva.

- Iz Majdanpeka, gde sam rođen, kao četrnaestogodišnjak sam došao u Niš da bih igrao fudbal, jer su me zapazili ljudi iz Radničkog. Tu sam upisao Srednju medicinsku školu, gde sam sreo svoju sadašnju suprugu, sa kojom sam već dvadeset godina - počinje Petković priču za naš list.

Talenat Petkovića, koji je dobio nadimak Rambo jer je bio krupniji od svojih vršnjaka, brzo je zapažen, pa je u prvom timu Radničkog debitovao sa samo šesnaest godina. Četiri godine kasnije ostvario mu se dečački san i otišao je u Crvenu zvezdu, a od 1995. postaje prvotimac Real Madrida.

Iz Španije odlazi u Brazil i to, kako kaže, na prevaru.

- Teo Fonseka, tadašnji potpredsednik kluba Vitorija iz Salvadora, sada moj veliki prijatelj, 1997. godine me je na prevaru odveo u Brazil. Kazao mi je da ću igrati za prvaka države, a ja sam mislio za prvaka Brazila. Međutim, tek kada sam stigao u Brazil saznao sam da je Vitorija najbolja u saveznoj državi Bahija, koja je samo deo države Brazil. Bukvalno me je odvukao u Brazil, rekavši mi da moramo da krenemo iste večeri i da treba da odigram samo jednu utakmicu, a da se kasnije vratim po porodicu. Međutim, usledila je utakmica za utakmicom, tako da sam se jedva iščupao kako bih otišao po ženu i decu - priča Petković.

Tokom fudbalske karijere u Brazilu Petković je promenio više timova, a igrao je i u Šangaju i u Saudijskoj Arabiji. Razlog ovako čestih transfera, kako navodi Petković, jeste novac.

- Još sam na sudu sa brazilskim timovima jer mi duguju novac. U Flamengo sam se vratio tek kada smo postigli dogovor o plaćanju. Taj tim je 6. decembra postao prvak Brazila, a ja sam dobio priliku da u hramu fudbala, „Marakani", ostavim otiske stopala na stazi slavnih. Ja sam 99. na toj stazi, od kojih su samo trojica Evropljani - kaže Petković.

Dom slavnog fudbalera je u Rio de Žaneiru, ali kako kaže, zbog tereta slave nije u mogućnosti ni da prošeta gradom.

- Imam obezbeđenje, ne zbog straha za svoju bezbednost, već radi zaštite od obožavatelja. Kada uđem u restoran, moram prvo da se slikam sa svim gostima, jer je u Brazilu fudbal kult, a fudbaleri su obožavani - objašnjava Petković

Srpski fudbaler kaže da je imao čast da dva puta bude u defileu svetski slavnog karnevala u Riju.

- Ove i prošle godine defilovao sam sa ostalim učesnicima ulicama Rija, i to u uniformi jedne od najboljih škola sambe „Portele", čiji sam počasni direktor - opisuje Petković svoj život u Brazilu.

Komentarišući svoje planove, Petković ističe da je njegova fudbalska karijera vezana za Brazil.

- Dok budem igrao fudbal, igraću u Brazilu, a kada prestanem sa profesionalnom karijerom, moji planovi vezani su za Brazil i Srbiju, ali za sada nisam spreman da ih otkrivam - zaključuje Petković.

Novogodišnje slavlje u Beogradu koštaće 22,5 miliona dinara, u Novom Sadu 18,5, Kragujevcu 16,2, dok će Nišlije izdvojiti 3,5 miliona dinara

Novogodišnji doček ove godine Srbiju će koštati neverovatnih milion evra. Dočeci na otvorenom sve su popularniji iz godine u godinu, pa se gradonačelnici i predsednici opština utrkuju ko će napraviti što bogatiji program. Iako se svi pravdaju da će većinu troškova snositi sponzori, cifre koje se pominju su astronomske.

Srećnu novu 2010. godinu Novosađanima će na Trgu slobode poželeti bend „Pekinška patka", a uz njih će nastupiti i istarski pankeri „KUD Idijoti" i ženski elektro-pop bend „Lolobriđida „, te domaći „Ateist rep", „Ritam nereda" i Milan Mumin. Za ljubitelje drugačijeg zvuka, Trgom mladenaca odjeknuće zvuk tamburaša sa Zvonkom Bogdanom kao glavnom zvezdom, dok će u maloj sali „Spensa" biti priređena žurka uz di-džejeve. Za proslavu na tri bine iz gradskog budžeta utrošiće se 18,5 miliona dinara, odnosno oko 200.000 evra.

Beograđane će 31. decembra, pored već najavljenog Željka Joksimovića, zabavljati Đorđe David, „S. A. R. S." i „Sanšajn". Tradicionalni gradski doček biće upriličen samo na jednoj bini, ispred Doma Narodne skupštine. Joksimović će za nekoliko sati pevanja inkasirati 50.000 evra.

- Za doček Nove godine u Beogradu izdvojeno je 22,5 miliona dinara, što je znatno manje nego prošle godine. Učesnike programa platiće sponzori, pre svega „Telekom Srbija", a iz budžeta će se finansirati tehnička podrška. Pošto je ova proslava postala tradicionalna, očekujemo između 10.000 i 15.000 stranih turista, posebno iz Slovenije - kaže Ljiljana Šošić, PR Belefa, koji je jedan od organizatora ovog programa.

Ipak, najviše interesovanja izazvao je doček sa Cecom Ražnatović, koja će pevati na Beogradskom sajmu u halama 1 i 4. Pre i posle nje nastupiće muške „zvezde Granda" i Big Mama. Ceca će u novu 2010. ući bogatija za basnoslovnih 120.000 evra! Najpopularnija „zvezda Granda" Rada Manojlović pevaće u restoranu „Dvor Aleksandar" u Leštanima pored Beograda za 25.000 evra, a zaradu od 20.000 evra podeliće Tanja Savić i Stevan Anđelković, koji pevaju u KPGT-u. Toliko će dobiti i Slavica Ćukteraš i Bane Mojićević, koji nastupaju u beogradskom restoranu „Jezero". Za nešto manju sumu, odnosno 15.000 evra, goste će zabavljati „OK bend" u hotelu „Kontinental", kao i „Amadeus bend" na splavu „H2O".

Na gradskom trgu u Zaječaru pevaće legenda narodne muzike Miroslav Ilić i pobednica Evrovizije Marija Šerifović. Njihov honorar iznosiće po 20.000 evra. Zaječarce će u ponoć obradovati veliki vatromet, a proslava će trajati do zore uz trubače.

- Grad Zaječar ne organizuje doček Nove godine, već to čini Centar za kulturu. Sredstva  će biti prikupljena od sponzora, mada oni imaju svoj godišnji budžet za razne manifestacije - kaže Boško Ničić, gradonačelnik Zaječara.

Beogradski rokeri Kiki Lesendrić sa svojim bendom „Piloti" i Dejan Cukić nastupiće na velikom dočeku na centralnom gradskom trgu u Nišu. Nastup beogradskih muzičara koštaće 3.200.000 dinara, odnosno 35.000 evra, ali su oni dužni da obezbede binu, ozvučenje i rasvetu. Inače, za doček na niškom trgu Kralja Milana ukupno je izdvojeno 3,5 miliona dinara.

Spektakl za Novu godinu Kragujevčane će koštati 18.000 evra. Na trgu Kod krsta tačno u ponoć nastupa „Ju grupa", a pre nje će muzičku uvertiru napraviti bendovi iz centra Šumadije. Sve one koji odluče da Novu godinu dočekaju na Zlatiboru u novogodišnjoj noći zabavljaće Željko Samardžić, koji će održati koncert na Kraljevom trgu i zaraditi 60.000 evra!

Kraj televizijske 2009. godine obeležio je rijaliti-šou „Farma", koji je potukao sve rekorde gledanosti i dokazao da gledanje intimnog života slavnih nema konkurenciju

Ono što televizije mogu samo da sanjaju, ostvarilo se Pinku, i to zahvaljujući „Farmi". Svi rekordi su oboreni 23. decembra, kada je finale ovog rijalitija gledalo 3.548.787 gledalaca. Gledajući sve to kroz brojke, svi rekordi u istoriji srpske televizije su oboreni. I to ne samo kada je reč o ovoj vrsti programa. Šou je trajao 94 dana, a za to vreme emitovano je 526 emisija. U proseku, svakog dana emitovano je šest i po sati programa, odnosno 600 sati ili 36.000 minuta. Bar deo programa odgledalo je neverovatnih 6.561.460 gledalaca, ili 95 odsto mogućeg auditorijuma. U svakom minutu emitovanja prosečno je uz „Farmu" bilo 1.400.000 građana.

Da će rekordi biti oboreni obećavali su podaci još s početka takmičenja, kada je ulazak na imanje u Barajevu gledalo 2.727.085 ljudi. A završilo se tako što je u trenutku proglašenja pobednika svaki treći stanovnik Srbije bio je uz TV Pink! Takve rejtinge pamte televizije samo u novogodišnjim noćima. Iznenađenje je bio i nagradni fond, koji je na kraju izneo 185.000 evra.

O broju pristiglih SMS poruka samo se nagađa. Šuška se da je Milana Topalovića Topalka do pobede dovelo oko 200.000 glasova, dok je drugoplasirani Nigor ubrao oko 80.000. Ono što su producenti bili spremni da otkriju su procenti, a to je da je Toplako u finalnoj noći odneo 55,48, a Igor 23,15 odsto ukupnih glasova. Ako su glasine tačne, znači da je u finalnoj noći pristiglo 350.000 glasova. Cena poruke je bila 35 dinara sa PDV-om, tako da je prihod od poruka iznosio oko 120.000 evra. Nije ni čudo što je organizator odlučio da poveća nagradni fond, koji je umesto 100.00 iznosio 185.000 evra.

Interesovanje građana za ovu vrstu programa možda najbolje oslikava socijalnu sliku Srbije.

- Poznati su shvatili da je iznošenje intime publici dobar put do njenog srca. Običan svet voli da vidi da i oni koji su za njihova shvatanja uspeli u životu umeju da gube, da žive običnim životima i da se i njima dešava sve ono što i običnom čoveku. Vole da ih slušaju kada se svađaju, da ih vide kako plaču, psuju. Onda ih još više, čini se, vole. Ali samo do one granice koja ne ruši o njima sliku nečijeg idola - smatra kulturolog Ratko Božović, koji kaže da je „poplava" rijaliti-programa u Srbiji nova forma komunikacije koja je veoma prihvaćena, posebno među mladima. Božović smatra da mladi tako imaju priliku da gledaju nešto što javno rade ukućani, a što „obični smrtnici" ne bi mogli jer se ne osećaju slobodno.

- Glavni konzumenti tih programa su ljudi koji nerado ili nedovoljno čitaju knjige, ne vole kreativnu tišinu i koji gledanjem takvih programa ubijaju dnevnu dosadu.

Kulturolog Divna Vuksanović smatra da su ljudi koji zarad slave ili novca iznose svoju intimu u javnost medijski programirani proizvod koji treba da doprinese povećanju rejtinga određene emisije ili programa, a u svrhu povećanja profita konkretne medijske kuće.

- Medijsko tržište ne može bez konstrukcije i prodaje idola - to je osnovni posao savremenih mas-medija, naročito kada je reč o komercijalno orijentisanim televizijama. Svako ko se danas pojavljuje u medijima, u bilo kom kontekstu, potencijalna je medijska zvezda, odnosno idol, pa samim tim i uzor za identifikaciju gledalaca. Javni prostor danas sve više raste na račun privatnog, i to i kada je reč o poznatim, tako i kada su u pitanju javnosti manje poznate ličnosti... Ovu pseudopotrebu proizvode mediji, a zadovoljava je masovna publika, posredstvom izabranih persona, za čiju se intimu pretpostavlja da će u većoj meri privući pažnju publike - kaže kulturolog Divna Vukasović.

Istražni sudija Okružnog suda u Novom Sadu Zoran Alimpić odredio je pritvor do 30 dana Draganu R. (22), sinu direktora jedne banke, koji je izazvao saobraćajnu nesreću u kojoj su život izgubile dve osobe

Nesreća se dogodila prekjuče oko šest ujutro, na uglu Bulevara kralja Petra Prvog i Kisačke ulice, kada je Dragan R. svojim „audijem A6" naleteo na „jugo" kojim je upravljao Nebojša Nikolić (45).

Pored Nikolića, koji je preminuo u Kliničkom centru Vojvodine, na licu mesta je poginuo i njegov saputnik Aleksandar Kalajdžić (44). Prema prvim procenama, obesni vozač je vozio brzinom od 160 kilometara na sat, a alko-testom je utvrđeno da je u krvi imao i 2,25 promila alkohola. Prema odredbama novog zakona o saobraćaju, Draganu R. preti kazna zatvora od dve do 12 godina, ali će to biti slaba uteha za porodice nastradalih. Još manje ako se u međuvremenu, kako to već obično biva, ne umeša i nekakva „viša sila", koja će istražni i sudski postupak produžiti u nedogled.

Saobraćajne nesreće koje izazivaju obesna deca poznatih, bogatih i priznatih članova našeg društva, nažalost, nisu retke. Retke su samo dugogodišnje kazne zatvora koje bi, po prirodi stvari, trebale da budu i nauk počiniocima, ali i pouka onim drugima, koji tek nameravaju da udare „po čaši i po gasu". Da podsetimo, Stefan, sin Sretena Karića, izazvao je saobraćajnu nesreću 2005. godine u kojoj je teško povređena njegova saputnica Stanislava Pavlović (32) iz Beograda. Iako se i tada znalo da je reč pijanstvu i prekomernoj brzini, Stefan je 2007. godine osuđen na samo godinu dana zatvora, ali je i ta presuda ubrzo ukinuta, pa je naloženo novo suđenje. Prilikom izricanja prvostepene presude, sudija Jane Parđovski naveo je da je Karić vozio pijan svoj „BMW" brzinom od 148 kilometara na čas.

- Na uglu Bulevara kneza Aleksandra Karađorđevića i ulice Milutina Ivkovića na Senjaku izgubio je kontrolu nad vozilom i udario u drvo. Usled nesposobnosti za upravljanje, okrivljeni je preduzeo neadekvatnu radnju zbog koje se vozilo najpre zanelo, a zatim sletelo sa kolovoza. Tom prilikom njegova saputnica je izletela iz kola, pretpevši povrede, zbog čega su njeni oporavak i izlečenje krajnje neizvesni - rekao je tada sudija.

Sličan udes je izazvao i Marko Gvozdenović, sin pevačice Snežane Đurišić, koji je osuđen na četiri i po godine zatvora jer je 2001. godine, vozeći velikom brzinom „pežo 504" sa prekomernom količinom alkohola u krvi, u Bulevaru mira na Dedinju, izgubio kontrolu, skrenuo s puta i udario u banderu, izazvavši saobraćajnu nesreću u kojoj je poginula Jelena Paunović.

Probleme sa zakonom, bilo da je reč o izazivanju opšte opasnosti u saobraćaju ili vršenjem neke druge kriminalne delatnosti, imao je i Zvezdan Slavnić, sin proslavljenog košarkaša Zorana Slavnića, koji je u martu 1998. godine ubio Olivera Jovanovića. Sin pevača Sinana Sakića, Rašid, osuđen je na tri i po godine zatvora zbog siledžijskog prebijanja Dragoljuba Despotovića, dok se kriminalnim radnjama bavi i Luka, sin direktora beogradskog zoo-vrta Vuka Bojovića.

Svakako da vršenje krivičnih dela nije privilegija samo bogatih i moćnih, ali kada pravosuđe popusti i ne izrekne adekvatnu kaznu za počinioce, logično je pitanje kada će još neko postati nevina žrtva tatinih sinova.

Projekat je već viđen u NDH, kada su Nemci Anti Paveliću, pošto je preterao sa ubistvima Srba, naložili da osnuje HPC kroz koju bi asimilovao preostale Srbe. Ta „crkva" više je postojala na papiru, izmišljajući čak i imena i broj svojih sveštenika

Neozbiljna inicijativa za versku autokefalnost grupe građana iz Ogulina, koja se predstavila kao Hrvatska pravoslavna zajednica, podsetila je na jedan mali deo istorije Drugog svetskog rata koji nije dovoljno poznat u našoj istoriografiji. Za vreme NDH, takozvani poglavnik Ante Pavelić sproveo je u delo viševekovnu ideju o stvaranju Hrvatske pravoslavne crkve, koja bi dokazivanjem da su svi koji žive u Hrvatskoj Hrvati, bez obzira na versku pripadnost, trebalo da dokrajči postojanje Srba na tim prostorima.

Istoričar Veljko Đurić, autor knjige „Ustaše i pravoslavlje", kaže za Press da su se prve ideje o uspostavljanju Hrvatske pravoslavne crkve javile u drugoj polovini 19. veka, pošto je u Vatikanu postojao veliki strah da se nacionalno buđenje Srba ne proširi prema Zapadu. Iako je u nekoliko navrata bilo pomena o konceptu HPC, kako kaže naš sagovornik, to su sve bili sitni pokušaji u odnosu na ono što je učinio Pavelić 1942. godine.

Projekat „Noe ordnung"

- Nemački projekat „Noe ordnung", odnosno novi svetski poredak, imao je u planu i stvaranje zajednice pravoslavnih država Evrope. Dakle, koliko država, toliko pravoslavnih crkava. Ideja o HPC rođena je kod Nemaca i predočena Paveliću u okviru rešavanja srpskog nacionalnog pitanja. Rečeno mu je da mora da bude blaži, da ne može da pobije baš sve Srbe, kao što je zamislio. Doduše, već su tokom 1941. srpski narod i SPC u Hrvatskoj bili potpuno obezglavljeni. Projekat HPC osmislili su obaveštajni organi nemačkih službi uz pomoć ustaša. Nemci su bili operativci, a Hrvati izvođači radova. Našli su najveću potporu među ruskom emigracijom. Proglašena je kao autokefalna crkva, s planom da bude u rangu patrijaršije - priča naš sagovornik.

Najveću ulogu u stvaranju Hrvatske pravoslavne crkve imao je obaveštajac Hans Helm, tadašnji predstavnik Trećeg rajha u NDH, kao i operativci Adalbert Kungel i Marbot Šumaher. Njih dvojica su bili folksdojčeri iz Vojvodine i pre rata su imali dobre veze u ruskoj emigraciji i u srpskom sveštenstvu, odakle su regrutovali činovnike u mantijama za svoj poduhvat.

Kako je zabeleženo, na sednici Stalnog odbora za pravosudne i bogoštovane poslove, pri hrvatskom državnom saboru, članovi odbora su radili na uspostavljanju HPC, a pozivali su se na poglavnika Antu Pavelića, koji je rekao da se „nada da će se naći pametnih ljudi koji će urediti to (srpsko) pitanje, pa da se napravi u Hrvatskoj, mjesto srbske pravoslavne crkve, hrvatska pravoslavna crkva..."

Pavelić birao episkope

Član odbora Vinko Krišković rekao je da će on uzeti to na sebe, ali i da će o svemu obaveštavati poglavnika, jer se „On (u zapisima ovo napisano velikim slovima) za ovu stvar jako zanimao i želeo da bude obavešten u svakoj fazi rada". U kakvom stanju je bio pravoslavni živalj u Hrvatskoj u to vreme pokazuje i izjava dotičnog Kriškovića, koji je rekao i da će biti poteškoća da se sve uredi jer „kako znadete, pravoslavne crkve su porušene, svećenika nema, pa se mora dobro promisliti kako sve to rešiti..."

Inače, Ante Pavelić jedini je imao pravo da bira episkope i potpisivao je sva akta HPC. Pavelić je 29. maja 1942. godine u svojoj rezidenciji primio arhiepiskopa Germogena, starog ruskog sveštenika, kome je namenjena uloga patrijarha crkve. Pošto HPC nikada nije dobila priznanje Vaseljenske patrijaršije, ostala mu je titula episkopa.

- NDH je finansirala tu crkvu, ali ta crkva nije mogla mnogo. Zabeleženo je da je Germogen kukao kako nema para za cipele. Nisu Pavelić i Stepinac bili preterano darežljivi prema HPC, davali su tek onoliko koliko im je bilo neophodno za propagandu. Recimo, on je tražio da mu država preda na korišćenje imovinu predratne SPC, ali je to odbijeno, pošto je imovinu već razgrabila državna administracija. Germogen je bio ustaška lutka u svakom pogledu. Bio je starac u kasnim osamdesetim godinama. Jedna nesrećna figura. Kada je postao poglavar HPC, ruski sinod mu je zabranio činodejstvovanje - kaže Đurić.

„Kopi-pejst" princip

Nemačka i ustaška vlast u Hrvatskoj koristili su predratne spiskove sveštenika SPC i, kako bi se danas to reklo kompjuterskim rečnikom, po „kopi-pejst" principu tim sveštenicima formalno dodelili parohije i rešenja o plati. Kako kaže naš sagovornik, NDH je bila država koja se čvrsto bazirala na pravu. Doduše, na lažnom pravu, ali je „papirološki" sve pod konac bilo potkovano.

- Međutim, kada se pogledaju spiskovi iz 1942. godine, vidi se da je crkva imala oko 80 sveštenika. A kada se uporede ti spiskovi sa spiskovima sveštenika iz 1941. vidi se da je tridesetak njih ubijeno već na početku rata. Bila je to dobrim delom lažna organizacija, ali se danas u istorijskim arhivima vodi kao da je zaista postojala. Imali su nekoliko ruskih sveštenika koje su koristili i nekoliko Srba, uglavnom nesvršenih teologa. Jezik je bio hrvatski, koristili su se latinica i novi kalendar. U principu, osim u Zagrebu, crkveni život se i nije odvijao. Računalo se da će zaživeti ako se ostvare ratni ciljevi NDH i Trećeg rajha - priča Đurić.

Na tim spiskovima sveštenika našlo se čak i ime četničkog vojvode Momčila Đujića, koji je u to vreme uveliko bio vođa ustanka.

- Čovek je imao svoju teritoriju na kojoj je držao vlast, uspostavio svoj obrazovni sistem i organizovan crkveni život, a NDH ga u papirima vodila kao sveštenika HPC. Čak je 1944. dobio rešenje o premeštaju. Pričao sam sa njim 1989, u emigraciji, i samo mi je rekao: „Ma kakva, bre, hrvatska pravoslavna crkva". Prema dokumentaciji, čak je 1944. dobio premeštaj u drugu eparhiju - priča Đurić.

Seme zla

Hrvatska pravoslavna crkva nikada nije dobila ozbiljno priznanje. Prva ju je priznala Ruska crkvena opština iz Sarajeva. Krajem 1942. Germogen je preko ministarstva spoljnih poslova NDH zatražio priznanje od vaseljenskog patrijarha, a kakav je status imala ta takozvana crkva najbolje govori što je u toj molbi zatražio i da mu pošalju episkope i sveštenstvo koje mu nedostaje. Nigde u istorijskoj dokumentaciji ne postoje tragovi da je dobio bilo kakav odgovor. Veljko Đurić kaže da su jedino predstavnici rumunske crkve učestvovali u mirotoniji drugog episkopa Mifke.

- Reč je o Hrvatu iz Hercegovine, koji je rođen u katoličkoj porodici, a završio bogosloviju Srpske pravoslavne crkve. Postao je đakon, oženio se i dobio troje dece. Suđeno mu je zato što je imao homoseksualne veze. Pobegao je u Makedoniju, gde je sačekao dolazak Bugara, a početkom rata otišao je u Nemačku. Nemci su ga potom vratili u Hrvatsku. Partizani su ga ubili 1945. - priča Đurić.

Naš sagovornik kaže da je današnja Hrvatska pravoslavna zajednica kao „seme zla" koje je posejao kvaternik još u 19. veku i koje može ponovo da nikne.

- Ako se posmatra broj Srba, njihovo otrežnjenje, grupisanje u Hrvatskoj, jačanje u svakom pogledu, naravno da je to opasnost za hrvatsku priču o onome što su uradili 1995. - kaže naš sagovornik, i dodaje da obnavljanje HPC „može biti zanimljivo" zbog mešovitih brakova, kao idealno mesto za skrivanje onih koji imaju problem sa identitetom.

Razvoj životnih osiguranja i privatnih penzijskih fondova projekat je koji treba da promeni srpsko društvo. Onaj ko hoće pristojnije da živi u starosti, mora tokom radnog veka sam da preduzme određene akcije

Uvek će postojati državna penzija, ali ona neće biti dovoljna za pristojan život. Onaj ko hoće pristojnije da živi u starosti, mora tokom radnog veka sam da preduzme određene akcije. Razvoj životnih osiguranja i privatnih penzijskih fondova projekat je koji treba da promeni srpsko društvo. Njega država ne treba da podstiče zato da bi pomogla osiguravajućim kompanijama, već da bi u budućnosti smanjila već neizdrživ teret zbrinjavanja starijih građana, kaže u intervjuu za Press nedelje Nebojša Divljan, generalni direktor „Delta Đenerali osiguranja".

On kaže da se u Srbiji za životno osiguranje izdvaja svega 10 evra po stanovniku, što nas u ovoj oblasti svrstava na samo dno među evropskim zemljama.

- Naš građanin nije stekao naviku da investira u svoju budućnost. Danas manje od 400.000 građana ulaže u privatne penzijske fondove ili ima neki oblik životnog osiguranja, što je mali deo populacije. Potrebna nam je civilizacijska promena. Kada dođe dan da prvo što građanin pogleda u novinama bude kretanje njegove investicione jedinice, znaćemo da smo uspeli.

Mnogima nije jasna funkcija životnog osiguranja, smatrajući da će nadoknadu dobiti tek ako se povrede ili će u slučaju smrti polisu naplatiti njihova porodica?

- Nije to netačno, to važi za takozvano riziko osiguranje. Za mali novac, 50 ili 100 evra godišnje, svaki čovek može da obezbedi porodicu u slučaju da mu se nešto dogodi, sa 10.000 evra osigurane sume. Nema odraslog čoveka na Zapadu koji nema ovakvo osiguranje. Drugi oblik, a to je sada predmet naše kampanje, jeste štedno životno osiguranje koje ima i ovu prethodnu komponentu, ali i investicioni deo, gde po isteku ugovora čovek dobija sve uložene premije uvećane za dobit.

Koja je razlika između penzijskog i životnog osiguranja?

- Rekao bih da su veće sličnosti nego razlike. Ugovor o životnom osiguranju ima garantovani minimalni prinos, a penzijski fond ima varijabilni. Životno ima riziko osiguranje, a penzijski fondovi ne. Ostale detalje sada ne bih navodio. Ali, za oba je važno da se sa štednjom počne što ranije, jer ni veći ulozi u kasnijim godinama ne mogu kompenzovati efekat prinosa koji se postiže dužim periodom ulaganja.

Zalažete se za uvođenje obaveznih privatnih penzijskih fondova, kao drugog penzijskog stuba.

- Zato što je to jedini model koji jednim potezom uvodi veliki broj ljudi u taj novi način ponašanja, brige za sopstvenu starost. Sve ostalo je spor i mukotrpan rad. Recimo, država je pre nekoliko godina uvela dobrovoljni, takozvani treći stub. To joj je bilo najkomfornije jer ne zadire u postojeći penzijski sistem. Ali, rezultati su skromni.

Postoje mišljenja da Srbiji drugi stub nije potreban?

- Prava istina je da Srbija danas nema ekonomske snage da pređe na drugi stub, a ne da on nije potreban. Lakše je reći da je taj koncept postao diskutabilan zbog argentinskog slučaja, nego priznati da kod nas nije moguć. A zaključak da danas drugi stub nije moguć blizu je istine. Svaki prelazak na drugi stub, iako postepen, uskraćuje državnom fondu deo prihoda. Taj manjak se u drugim zemljama, recimo, kompenzovao iz privatizacionih prihoda. Srbija toga više nema, a deficit državnog fonda je sa milijardu evra, pre nekoliko godina, dogurao do skoro 2,5 milijardi. To je realnost i zato mislimo da je zamah životnih osiguranja, uz poreske podsticaje, jedino izvodljivo rešenje.

Zašto bi državi bilo u interesu da podstiče ulaganje u životno osiguranje?

- Prvo, državi treba da bude interesantan svaki model koji građane okreće sopstvenim akcijama ka obezbeđenju starosti. Drugo, životna osiguranja imaju veoma dugoročne ugovore, na 20 godina i više, pa shodno tome moraju imati i veoma dugoročne plasmane. Zato su njihova sredstva pogodna za finansiranje razvojnih projekata. Mi nudimo da preuzmemo obavezu kupovine državnih dugoročnih papira kako bismo državi nadoknadili, čak i prevazišli, iznose datih poreskih olakšica.

A šta na to kaže država?

- Ovo nije mali projekat i ne uvodi se preko noći. Već smo ga predstavili nekim Vladinim funkcionerima, a očekujemo da ćemo ga predstaviti i premijeru. Najjači argument je da mi ovo nismo izmislili već predlažemo model na kome su se razvijale Francuska, Italija, Španija. Kao što reče predstavnik jedne međunarodne finansijske institucije: „Ovoga je država trebalo sama da se seti".

Može li čovek sa prosečnom platom u Srbiji da priušti sebi životno osiguranje?

- Ne samo da može, nego taj građanin najpre i treba da ulaže. Već sa tridesetak evra mesečno može da obezbedi korektnu sumu na kraju ugovora. Ali, važno je da počne što ranije, a ne da se seti sa 55 ili 60 godina.

Šta očekujete da će se dešavati u narednoj godini u sektoru osiguranja?

- Ove godine nije bilo pada premije, bar ako se računa u dinarima. Naredne godine ne očekujem rast jer ne vidim nikakve pokretače našeg rasta. Tačno je da svet polako izlazi iz krize, ali mi ostajemo sa svojim problemima, posebno u realnom sektoru, i ništa značajno neće se uskoro dogoditi.

Zašto tako mislite?

- Kraj prvog talasa stranih investicija omogućio je da vidimo šta smo uspeli da unapredimo za ovih deset godina. Mislim da su nalazi poražavajući, posebno u realnom sektoru. Dok smo u finansijskom sektoru i telekomunikacijama dobili vrhunske kompanije koje podižu standarde, naš realni sektor nije bio previše interesantan ozbiljnim stranim investitorima. Ostao je u rukama države ili je pao u ruke krajnje neprofesionalnih domaćih preduzetnika. Domaća preduzetnička klasa, naravno ne svi, nije se pokazala dovoljno sposobnom da preuzme privredu i u dobroj meri je kompromitovala ideju privatizacije. Pošteno je da to kaže neko iz biznisa, a ne da se za sve proziva država. A ti loši primeri odličan su povod da se iz lošeg ide u još gore.

Šta je to „još gore"?

- Još gore od toga je da se ponovo sve okreće ka državi. Sada problematične firme rešavamo tako što ih „nakačimo" na neke državne monopole, kao na primer „Srbijagas". Skoro sam se setio već zaboravljenog izraza „etatizam". Ne treba mnogo da se u nama raspiri, nikad ugašena, opčinjenost državnim regulisanjem svega i svačega. Ne treba mnogo da se razmahnu snage koje se u društvu slobodne tržišne ekonomije osećaju nesigurnim i koji svoje karijere mogu da ostvare kroz državnu oligarhiju koju niko ne kontroliše. Naravno, ništa nije beznadežno i, što kaže čuveni slogan, „mi propasti nećemo". Već samim sticanjem statusa kandidata postaćemo interesantni za novi ciklus stranih investicija, i to više u realnom sektoru. Taj talas će ovaj put definitivno odvesti Srbiju na put uspešne tržišne ekonomije.

Kada je 15. aprila 1989. na stadionu „Hilzboro" u Šefildu poginulo 96, a povređeno 766 navijača Liverpula, svima u Engleskoj je postalo jasno da je kap prelila čašu i da huliganima mora da se stane na put

Četiri godine ranije, u maju 1985. godine, na utakmici finala Kupa šampiona između Liverpula i Juventusa, na stadionu „Hejsel" u Briselu poginulo je 39 navijača Juventusa, a 400 njih je bilo povređeno.

Tada je britanska premijerka Margaret Tačer preuzela odgovornost Engleske i uputila izvinjenje, a engleski klubovi su dobili zabranu od pet godina neigranja u evrokupovima. Ipak, „Hilzboro" je bio prekretnica. Tačerova je zapretila da će ukinuti fudbal u svojoj zemlji ukoliko se ne reši problem huligana i donela rigorozan zakon koji je sredio situaciju na stadionima u Engleskoj. Tim aktom uklonjene su ograde između terena i publike, svaki ulazak na teren kažnjava se sa godinu i po dana zatvora, propisane su višegodišnje zabrane ulaska na stadione i visoke novčane kazne nasilnicima, kažnjeni navijači podnose policiji pasoš četiri nedelje pre gostovanja reprezentacije u inostranstvu, istražni sudija dežura na stadionu...

Socijalni psiholog Jovan Bajford, koji je docent na katedri za društvene nauke Otvorenog univerziteta u Velikoj Britaniji i bavi se proučavanjem ultradesničara i nasilnika, ističe da se problem huliganstva ne može iskoreniti za nekoliko meseci, već je to stalna borba države i nadležnih institucija.

- Scene na stadionima osamdesetih godina u Engleskoj bile su gore od ovih koje sada viđamo u Srbiji. Pa ipak, u sezoni 2007/2008. godine, od više od 30 miliona ljudi koji su prošli kroz stadione, desila su se 3.842 hapšenja, tačnije 1,21 uhapšeni po utakmici. Više od 67 odsto utakmica prošlo je bez hapšenja. Od situacije kada ste imali hiljade izgrednika po utakmici, sada se to drastično smanjilo. Zbog nasilja na stadionu uhapšene su 373 osobe, 23 zbog rasističkih ispada, a 67 zbog bacanja predmeta na teren. U toku te sezone 120.000 navijača je putovalo u Evropu na utakmice, a samo jedan je uhapšen zbog nasilja - priča Bajford.

Endrju Dženings, poznati sportski novinar i publicista iz Velike Britanije, za Press kaže da, iako su zakonske odredbe bile važna stvar, problem huliganizma se nije rešio preko noći, prostim uvođenjem zakona.

- Da bi se huliganima stalo na put, bila je potrebna dugoročna strategija, a veoma važnu ulogu u tome je imala policija. Dugoročnim i dobro planiranim akcijama, ona je ulazila u huliganske bande, otkrivala način njihovog funkcionisanja i identifikovala vođe i pokretače. Na osnovu tih podataka, policija je kasnije, tokom uličnih tuča, ciljano mogla da juri glavne ljude među huliganskim grupama. Tek potom dolaze stroge kazne zatvora po kojoj je poznat britanski fudbal - kaže Dženings.

Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde, ističe da će i kod nas ograde između tribina i terena biti skinute kada naši novousvojeni i već postojeći zakoni počnu da se sprovode, što najviše zavisi od onih koji će ih primenjivati. On podseća da će se, prema novom zakonu, od jedne od osam godina zatvora kažnjavati krivac za nasilje na sportskim priredbama, a za organizatore kazne su od dve do 12 godina.

Izraelska doktorka, koja je pre dve nedelje šokirala svet informacijom o supstanci koja ubija kancerogene ćelije, potvrđuje za Press da je njen tim na pomolu - jedinstvenog leka protiv tumora

Malka Kohen-Armon, izraelska doktorka sa Univerziteta Tel Aviv, koja je pre dve nedelje šokirala svet otkrićem supstance koja ubija ćelije raka, u ekskluzivnom intervjuu za Press nedelje najavljuje svoja istraživanja koja za najkasnije pet godina treba da dovedu do - konačnog leka za rak!

- Da smo tražili takav lek, verovatno bi nam trebalo puno vremena. Slučajno smo pronašli Ahilovu petu karcinoma i uskoro ćemo moći da pravimo lekove koji će znatno manje štete nanositi obolelima, jer ne postoji strah da će štetiti zdravim ćelijama - objašnjava doktorka Armon, koja se, zanimljivo je, ne bavi istraživanjem bolesti raka, već moždanih oboljenja.

Kako ste došli do ovog revolucionarnog otkrića?

- Supstanca koja nas je približila otkriću leka za rak već se više od deset godina koristi kao lek za moždani udar! Jedinjenje koje smo testirali koristi se za sprečavanje izumiranja moždanih ćelija u stresnim uslovima. Od 2007. smo, ipak, primetili da ta supstanca ometa razmnožavanje ćelija. Tako smo došli na ideju da testiramo mogući efekat na ćelije raka.

I, uspeli ste?

- Da. Jedinjenje koje smo testirali, za razliku od supstanci koje se trenutno koriste u hemoterapiji, ne uništava zdrave ćelije. Odmah smo se obratili Institutu za istraživanje raka u Medicinskom centru „Šiba" i s njima nastavili testiranja. Sada smo pristupili istraživanju molekularnih mehanizma koji će imati terapijski efekat.

Dakle, možemo da kažemo da ste blizu rešenja leka za rak?

- Još nismo sigurni kako će izgledati taj proces i da li će ova specifična supstanca na kraju prerasti u lek. Ali, ova supstanca nam je pokazala da postoji mehanizam koji napada ćelije raka, a ne oštećuje zdrave ćelije. Mi svakako nastavljamo da istražujemo. Jer, kada identifikujemo sve molekularne mehanizme, verovatno će se pokazati da postoje i druga jedinjenja koja su još bolje sredstvo za napad na kancerogene ćelije.

Kada bismo mogli da očekujemo da se završi taj proces i da eventualni lek postane dostupan široj populaciji?

- Trebaće nam nekoliko godina. Iako to zavisi od mnogo stvari. Pre svega, od resursa s kojima budemo raspolagali i interesovanja farmaceutskih kompanija za dalji razvitak našeg istraživanja.

Na koje sve vrste raka deluje supstanca koju ste otkrili?

- Za sada imamo sigurnu potvrdu da ova supstanca ima efekat na rak dojke, što smo nedavno i objavili u magazinu „Breast Cancer Research". Deo sadašnjih istraživanja usmeren je, između ostalog, i na to da utvrdimo koliko je delotvorna i na druge oblike raka. Ponavljam, važno je da smo otkrili mehanizam za ubijanje ćelija raka.

Mnoge ekipe naučnika širom sveta utrkuju se da budu prve koje će otkriti lek za rak. Da li očekujete da to bude vaš tim?

- Mi smo imali šansu da budemo prvi koji smo pronašli mehanizam za ubijanje raka. Sada smo izašli u javnost, rezultati su objavljeni, tako da sada svi naučni timovi širom sveta imaju mogućnost da se takmiče u istraživanju tog mehanizma.

Pošto se ta supstanca već koristi kao lek za druge bolesti, ko ima prava da je koristi?

- Ovu supstancu još od devedesetih proizvodi američki „Inotek" kao lek za sprečavanje moždanog udara, ali Univerzitet Tel Aviv ima pravo na patent za korišćenje ove i sličnih supstanci.

Epidemiolog Predrag Kon, predsednik Radne grupe za praćenje pandemije, kaže za Press da je svestan da ljudi nemaju poverenja u stručnjake koji upozoravaju da se treba vakcinisati protiv novog gripa, kao i da je ovo poslednji trenutak da se osveste

Dobar deo odgovornosti za nepoverenje građana u vakcinu snose i pojedini lekari, koji su otvoreno pričali protiv vakcinacije. Ako se ovakvo raspoloženje ne promeni i odziv za vakcinaciju ne bude dovoljan, Kon kaže da će podneti ostavku.

- Osećam da ljudi nemaju poverenja u stručnjake i većina ne shvata ozbiljnost trenutka. Nadam se da za moju ostavku, koju sam spreman da podnesem iz moralnih razloga kako bi se shvatilo koliko je vakcinacija važna, neće biti potrebe i da će ipak biti odziva za vakcinaciju. Potpuno je jasno da moramo oko toga mnogo više da se angažujemo. Vakcinacija je nešto što je oslonac čitave pripreme za pandemiju. Naprosto, sve strukture društva to moraju da znaju. Ako nema podrške svih struktura društva, onda je malo verovatno da će uspeti da se obezbedi masovna imunizacija. To je suština - kaže dr Kon.

Veliko nepoverenje u vakcinaciju među građane uneli su i sami lekari. Kako je Press ranije pisao, neki su savetovali da se deca ne vakcinišu protiv novog gripa. Našoj redakciji su se javljali i roditelji koji su tvrdili da im je pedijatar sa VMA „rekao da bezbednost nove vakcine još nije dovoljno ispitana i da ne vakcinišu dete". Kon kaže da mu je sve to poznato i da su upravo lekari ti koji su relativizovali i odbacili vakcinaciju.

- Postoje oni koji ne prihvataju epidemiološke indikacije. Epidemiološka indikacija je nešto što se javlja povremeno i kada, recimo, putnik treba da ide u zemlju u kojoj je visoko prisutan hepatitis B, on se vakciniše protiv hepatitisa B i oko toga nema nikakve dileme. Međutim, kada epidemiolozi jasno kažu da stiže virus koji ne može da se izbegne i takođe preporuče vakcinaciju, onda se to relativizuje i potpuno besmisleno odbacuje. Dakle, epidemiološka indikacija je nešto što se ne razume dok se, sa druge strane, dobro razume hirurška indikacija gde lekar ne razmišlja mnogo kad mu hirurg napiše da je neophodno da se pacijent operiše i da mu uput za operaciju. A kad mu epidemiolog napiše da je neophodno da se pacijent vakciniše, on ne razmišlja na isti način. Problem je nepoverenje u preventivnu granu medicine i nepoverenje u Udruženje epidemiologa Srbije. Ovo više nije pojedinačna stvar jer se jedna struka vrlo jasno izjasnila da je vakcinacija obavezujuća - priča Kon.

On smatra da broj onih koji su do sada primili vakcinu nije dovoljan. Odziv je izvanredan za naše uslove kada je u pitanju sezonski grip, ali nije kade je reč o pandemiji novog gripa. Kon zato upozorava da je ovo poslednji trenutak da se ljudi osveste i vakcinišu.

I dr Vladimir Petrović, koordinator za vakcinaciju u Srbiji, ocenio je da je dosadašnji odziv za vakcinaciju protiv gripa A (H1N1) još nedovoljan da bi se značajnije uticalo na epidemiju. On je za RTS rekao da je do sada vakcinisano 52.500 ljudi, pri čemu je iskorišćeno 40 procenata distribuiranih doza vakcina. Od početka vakcinacije, u centralnoj Srbiji dato je oko 30 procenata vakcina, u Vojvodini 50, a situacija je slična i u Beogradu, gde su čak domovi zdravlja u opštinama Savski venac, Voždovac i Novi Beograd ostali bez raspoloživih doza.

Crna Gora je sa carinskog prelaza vratila u Srbiju dva kamiona sa 36 tona krompira proizvedenog na njivama u Prijepolju i Guči zbog sumnje da sadrži kadmijum, teški metal koji ima vrlo toksično dejstvo na organizam, a može da izazove rak i fiziološke poremećaje

Prve analize pokazale su da jedna od pošiljki sadrži 0,022 miligrama kadmijuma po kilogramu, što je niže od vrednosti koje propisuju pravilnici (0,05 mg).

Zaharije Trnavčević, jedan od najboljih poznavalaca poljoprivrede, kaže da nije isključeno da se iza svega krije ništa drugo do tihi bojkot robe iz Srbije.

- Ukoliko prisustvo kadmijuma u krompiru zaista ne prelazi dozvoljene i propisane granice, nema nikakvog razloga da bude vraćen, osim ako nije u pitanju bojkot naše robe. Ako je dobar za naše tržište, ako se ovde normalno upotrebljava u svakodnevnoj ishrani, ne vidim razloga zbog čega ne bi valjao njima - napominje Trnavčević, dodajući da se kadmijum neretko nalazi u mineralnim đubrivima.

Čedomir Nikolić, inspektor za organsku proizvodnju, smatra da ovaj slučaj nema veze sa prekomernom upotrebom pesticida i upozorava da se proizvodi koji su u prodaji malo kontrolišu.

- Donet je novi zakon o bezbednosti hrane, koji bi trebalo da popravi tu situaciju, ali to još ide dosta sporo. Jedan od načina da se izbegne pojava teških metala u hrani jeste proizvodnja i kupovina zdravstveno bezbedne hrane kakva je organska, jer je ona poreklom iz najbezbednijih područja i strogo je kontrolisana od strane sertifikacionih kuća i Ministarstva poljoprivrede - kaže Nikolić.