Besplatna Zabava

Archive for January 6th, 2010

Iskazi svedoka koji u velikom broju slučajeva predstavljaju glavni dokaz na sudu istovremeno su i jedno od najnesigurnijih dokaznih sredstava

Ivana Ramić, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, kaže da strah svedoka i oštećenog da iskazom terete okrivljene, posebno kada je reč o teškim krivičnim delima, predstavlja jedan od najvećih problema u primeni ovog dokaznog sredstva.

- Sud je dužan da svedoka i oštećenog zaštiti od uvrede, pretnje i svakog drugog napada. Postoji mogućnost da se svedoku odrede mere zaštite. Problemi sa kojim se sud suočava u korišćenju tog dokaznog sredstva su i greške koje se čine u promatranju, greške u sećanju, kao i slučajevi dopunjavanja praznina u sećanju izmišljenim detaljima i fiktivnim epizodama - kaže Ivana Ramić.

Ona je objasnila da je Zakonikom o krivičnom postupku predviđeno da se kao svedoci pozivaju osobe koje verovatno mogu da daju obaveštenja o krivičnom delu, počiniocima ili drugim važnim okolnostima.

- To praktično znači da sve osobe, osim okrivljenog, mogu da budu svedoci ukoliko imaju saznanja o činjenicama koje se utvrđuju u krivičnom postupku. Iskaz svedoka odnosi se po pravilu na čulna opažanja činjenica iz prošlosti, mada sud svedoka može pitati i o utisku koji je pri zapažanju imao - izjavila je Ramićeva.

Prema njenim rečima, ocena iskaza svedoka uključuje, s jedne strane, ocenu činjeničnog stanja koji čini sadržaj iskaza svedoka - istinit ili lažan iskaz, kao i psihološku ocenu njegove ličnosti.

- Sud mora određeno i potpuno objasniti koje činjenice i iz kojih razloga uzima kao dokazane ili nedokazane - ukazala je Ramićeva. Ona je naglasila da je svedok dužan da govori istinu, ali da može odbiti odgovor na pitanja ako bi time sebe, svog bračnog druga, bliskog srodnika izložio krivičnom gonjenju, teškoj sramoti ili znatnoj materijalnoj šteti.

- Sankcija koja preti svedoku za kog se ustanovi da je dao lažni iskaz jeste pokretanje krivičnog postupka, jer je lažno svedočenje krivično delo. Obavezu da proveri iskaz svedoka sud će izvršiti kroz utvrđivanje izvora njegovih saznanja - rekla je Ivana Ramić.

Sveštenik Nikola Manojlović (42) vrši bogosluženje u najvećem srpskom zatvoru „Zabela", kod Požarevca. Otac Nikola kaže za Press da mu se najviše ispovedaju osuđenici za najteža krivična dela

Sveštenik Nikola Manojlović (42) već pet godina vrši bogosluženje u najvećem srpskom zatvoru „Zabela", kod Požarevca. Manojlović kaže za Press da redovno obilazi zatvorenike i da mu se najviše ispovedaju osuđenici za najteža krivična dela. Ocu Nikoli nedavno je jedan robijaš, koji je osuđen zbog ubistva najavio da će se zamonašiti posle izlaska iz zatvora.

Sveštenici Srpske pravoslavne crkve od 1999. godine vrše službu u zatvorskoj kapeli Kazneno popravnog doma „Zabela" u kojem se nalazi više od 1.300 robijaša. Od 2005. duhovni otac osuđenika je jerej Nikola Manojlović, sveštenik i veroučitelj iz obližnjeg sela Dubravica.

- Naselje Zabela pripada mojoj parohiji, kao i zatvor koji se nalazi na njegovoj teritoriji. Redovno obilazim osuđenike za vreme svakog crkvenog praznika, kao i za vreme postova - kaže otac Nikola.

Manojlović objašnjava da osuđenici najavljuju vaspitačima svojih grupa odlazak na službu i susret sa sveštenikom.

- Služba se vrši u zatvorskoj kapeli, osim za zatvorenike u tzv. Sedmom paviljonu u kojem se nalaze osuđenici za najteža krivična dela, zbog čega u ovom paviljonu postoji posebna prostorija za vršenje verskih obreda - kaže Nikola Manojlović i dodaje:

- Za vreme službe čitaju se molitve i obavljaju ispovedanja osuđenika. Pošto su ispovedanja grupna, niko svoje ispovesti ne izgovara naglas. Ukoliko neko od osuđenika želi sam da se ispoveda, onda je neophodno obezbediti posebnu prostoriju.

Otac Nikola kaže da je za pet godina u „Zabeli" čuo mnogo priča, ispovesti i sudbina ubica i najtežih kriminalaca. Nikola izdvaja priče trojice osuđenika iz Sedmog paviljona koja su nedavno tražila razgovor sa njim.

- Jedan od pomenute trojice, kojem ne želim da pominjem ime zbog poštovanja tajnosti ispovedanja je pripadnik kriminalne grupe i osuđen je na dugogodišnju zatvorsku kaznu. Drugi je Srbin sa Kosmeta, osuđen zbog ubistva Albanca koji je odbijao da mu vrati dug. On mi se poverio da mu je zbog ove tragedije život potpuno uništen i da će se po izlasku na slobodu, zamonašiti u nekom od naših manastira - kaže otac Nikola.

Naš sagovornik rekao je da je najpotresniju priču čuo od M. M, izbeglice rodom iz Bosne koji je osuđen na 40 godina robije.

- Osuđen je na najveću kaznu jer je ubio reketaše, koji su mu kao vlasniku prodavnica, iznuđivali sve više novca. Iako ne pravim razliku među vernicima, ovaj čovek veoma jake ličnosti i široke kulture ostao mi je u dragoj uspomeni. Na najtragičniji način dospeo je u zatvor u kojem je primoran da bude sa kriminalcima. On je kasnije prebačen iz „Zabele" u zatvor u Bosni - priča Manojlović.

Otac Nikola kaže da do sada nije imao problema sa zatvorenicima.

- Prema meni se ophode sa puno poštovanja, jer im verski obred olakšava izdržavanje kazne do izlaska na slobodu - kaže on i navodi da je većina osuđenika pravoslavne vere, ali da svog duhovnika imaju pravo da traže i pripadnici drugih veroispovesti.

- Poslednjih godina, nekoliko osuđenika islamske vere prešlo je u pravoslavlje. Za kumove su uzeli Srbe, takođe osuđenike - kaže Manojlović.

Članovi Asocijacija poljoprivrednika Vojvodine protestovali su juče ispred zgrade Skupštine Vojvodine zbog višestrukog povećanja poreza kao naknadu za odvodnjavanje poljoprivrednog zemljišta

On je sa 323 povećan na 1.600 dinara po hektaru. Vojvođanski poljoprivrednici su krajem godine uz poreska rešenja dobili i obračun naknada za odvodnjavanje poljoprivrednog zemljišta za 2008, 2009. i akontaciju za narednu godinu. Prema tom obračunu, samo poljoprivredna gazdinstva za te namene godišnje trebalo da izdvoje oko 30 miliona evra u budžet „Voda Vojvodine".

- Godinama ništa nije rađeno, a sada uvode novi namet pod plaštom navodnjavanja. Javno preduzeće „Vode Vojvodine" ne može da ispostavlja račun za usluge koje ne pruža, pogotovo ne unapred - kaže Miroslav Ivković, poljoprivrednik iz Novog Žednika.

Kanalska mreža u pokrajini u lošem je stanju, a kanali su čišćeni dobrim delom novcem od zakupa državne zemlje, a ne parama prikupljenim od vodnih doprinosa.

- Mi hoćemo da platimo, ali tek kada posao bude urađen - kaže Ivković.

Moje obrazovanje je bilo spontano, slikao sam onako kako mi je srce diktiralo. Susret sa Milanom Konjovićem verovatno je uticao na to da se posvetim isključivo slikanju, objašnjava Sava Stojkov

Sava Stojkov je slikar po kojem se Sombor prepoznaje i kojim se svaki Somborac ponosi. Slikar na čijim slikama će večno živeti salaši i ravnica. Dok u Somboru pada sneg, Savu Stojkova, somborskog slikara naive, zatičemo u ateljeu za slikarskim štafelajom, na čijem se platnu, na krovovima prepoznatljivih ravničarskih kuća, takođe beli sneg.

- Iako imam 85 godina, snegu se radujem kao mališani koji idu u školu. Kao dete bio sam najradosniji kada bi sneg padao za Svetog Nikolu, koji je moja krsna slava, i, eto, dogodilo se da posle mnogo godina sveti Nikola opet dođe na belom konju. Ovaj zimski pejzaž slikam za svog prijatelja i, kao što vidite, slika odiše mirom.

Šta najradije slikate?

- Pejzaž je moja najomiljenija likovna tema, premda pojedini istoričari umetnosti i likovni kritičari smatraju da je portret moja prava likovna disciplina. Međutim, rado odlazim u prirodu i ona mi je najveći učitelj. Priroda me inspiriše, nadahnjuje i u njoj nalazim teme u kojima nastojim da sačuvam moje detinjstvo od zaborava. Jer, novi stil života menja ne samo nas kao ljude, već i prirodu. A, ja uvek odlazim u detinjstvo u moju kolevku i tražim kuće koje nestaju i slikajući ih želim da ih sačuvam od zaborava.

Kako je došlo do toga da slikarstvo ne bude samo vaša ljubav, već i životni poziv?

- Ima tu i malo genetskog nasleđa. Deda je rezbario i pravio instrumente u drvetu, a majka je molovala zidove. Sama je crtala i rezbarila mustre u natron papiru i kao mali rado sam joj pomagao i radeći sa njom dobio sam i prvi honorar. Međutim, ipak je ljubav prema slikarstvu bila presudna, jer ja i sada u 85. godini sa radošću slikam. Naravno, osim te duhovne ispunjenosti koju mi donosi slikarstvo, dogodilo se da ima i materijalne koristi, što je takođe bitno.

Od prvih slikarskih pokušaja do danas prošlo je mnogo vremena i kada vi o tome pričate, izgleda da je bilo lako. Da li je bilo baš tako?

- Moj slikarski put je bio veoma trnovit. Pošto potičem iz siromašne porodice nisam se mogao baviti samo slikarstvom, morao sam od nečeg i živeti, pa sam se bavio dekoracijom i aranžiranjem izloga, za šta sam i nagrađivan. Ali na Svetskoj izložbi 1957. godine u Bratislavi, na jugoslovenskom štandu, video sam dva rada Milana Konjovića i fotografisao ih. Po povratku u Sombor te fotografije su mi pomogle da dođem do Milana Konjovića i uspostavim kontakt s njim. On me pitao da li slikam, odgovorio sam potvrdno i odneo Konjoviću nekoliko mojih radova rađenih temperom i desetak crteža. On je moje radove pohvalio i rekao da sam perspektivan, i savetovao mi da se posvetim isključivo slikarstvu, jer ono zahteva kompletnu ličnost. Taj naš susret je verovatno uticao na to da se posvetim isključivo slikanju. Posebno sam bio počašćen kada me je gospodin Milan Konjović posetio kući. Rekao je da je došao da vidi kako slikam na staklu, jer sam u Napulju među 200 slikara dobio prvu nagradu. Kada je video kako radim, savetovao mi je da slikam samo na staklu. Ali, godine su tu i sve manje slikam na staklu. To je jedna posebna tehnika, jer sve radite potpuno obrnuto i zahteva veliku koncentraciju i veću preciznost.

Svrstavaju vas u slikare naive, postoje i druge slikarske škole, u Kovačici, Jagodini, da li se te škole mogu porediti?

- Postoji oprečno mišljenje o slikarima naive. Ja zaista nemam diplomu likovnog obrazovanja. Moje obrazovanje je bilo spontano. Ne mogu opisati kako je sve to teklo, slikao sam onako kako mi je srce diktiralo, ne razmišljajući o tome gde će me istoričari umetnosti ili likovni kritičari svrstati. Slikao sam onako kako osećam. Pojedini istoričari umetnosti smatraju da stvaram novi likovni pravac - naivni realizam, a drugi poetski realizam. Međutim, ja želim samo da budem iskren prema svojoj prirodi.

Ipak, kako gledate na druge slikarske škole?

- Postoji više škola naive, najveća je u Jagodini, a najstariji i najistaknutiji slikar je Janko Brašić, kojeg su mlađe kolege oponašale, a to se dešava i u Kovačici. Tamo je najistaknutija bila Suzana Halupova i mlađi slikari su pod njenim uticajem, međutim razlike su očigledne. I zbog toga bih poručio svima da je pravo slikarstvo samo onda kada smo originalni, autentični, jer samo u tom slučaju je prava umetnost u pitanju. Ukoliko kopiramo jedni druge, možemo biti samo malo bolje ili malo lošije zanatlije.

Ime Velimira Tošanića iz Užica, virtuoza na staklu, ostaće zabeleženo u mnogim crkvama, gradskim ustanovama u Srbiji, privatnim kućama, ali i predsedničkim ruskim rezidencijama u Samaru i Sankt Peterburgu, kao i na bazenu ruskog predsednika Vladimira Putina

Velimir Tošanić nakon tri godine provedene u Nemačkoj gde je učio umetnički zanat vitraž, svoje umeće primenjuje u Srbiji i van nje već dvadeset godina. Njegova dela izgledaju savršeno, ali on skromno kaže da je ušao u tajne ovog zanata 70 odsto.

- Staklo je izuzetno zahtevno. Ovaj zanat nije težak, ali u pitanju je spor proces koji zahteva dosta veštine. Ni alati nisu komplikovani niti je teško vladati njima, ali traže dosta rada i vežbe, a zahtevi kupaca su različiti. Koristim dve tehnike i to „tifani" tehniku kombinovanu sa bakrom i kalajom i fuziju stakla. Od komada stakla koji se izbruse spaja se slika, nanose se boje, a potom fuzijom stakla u peći na 800 stepeni dobija željeni komad stakla. Sve to traje dugo, ali se isplati jer se dobija pravo umetničko delo - objašnjava Velimir.

On je otvorio radionicu „Tifani" u Užicu, a zatim i u rodnom selu svoga oca, Tripkovoj kod Čajetine. Prva izložba u Užicu 1993. godine pomogla mu je da se afirmiše.

- Počeli su da se otvaraju mnogi poslovi. Više od 130 kvadrata vitraža radio sam u dve ruske rezidencije i to u Samari i Sankt Peterburgu. U Sankt Peterburgu radio sam na zamku iz 18. veka gde ruski predsednik prima goste iz inostranstva, a motiv je bio apstraktan i jako stilizovan cvet. U Samari za potrebe sastanka Evropske zajednice i Rusije, u hotelu gde je takođe rezidencija ruskog predsednika, radio sam vitraž na 70 kvadrata stakla. Tu je urađen vitraž na plafonu sa stilizovanim flornim motivom. Radio sam tri velika stakla u cvetnom dezenu u privatnom bazenu Putina. Izdvojio bih i Kongresni centar u Rostovu na Donu, kao i hotel u Anapi na Crnom moru - kaže Velimir.

Velimir je radio i vitraže u kući Slobodana Miloševića u Požarevcu i predsedničkoj rezidenciji u Beogradu.

- U kući Slobodana Miloševića u Požarevcu radio sam jedan od najskupljih vitraža. Iako je kuća skromna, taj vitraž se lepo uklopio sa sredinom. Tom prilikom nisam sreo Miloševića - kaže Velimir.

Njegova dela krase i Vojnu ustanovu „Karađorđevo", beogradsku Arenu, a njegove vitražne svetiljke hotel „Aleksandriju" u Vrnjačkoj Banji.

- Jako se ponosim radom u svečanoj Sali opštine Mladenovac gde je vitraž posvećen engleskinji Elzi Inglis koja je kao humanitarni radnik pomagala srpskoj vojsci u Prvom svetskom ratu. Posebnu tehniku zahtevaju vitraži u našim crkvama i manastirima. U manastiru Svetog arhangela kod Prizrena kombinovao sam fuziju i klasični vitraž zadržavajući srednjovekovni srpsko-vizantijski stil. I u manastiru Rača rađeno je sličnom tehnikom, kao i u mnogim drugim crkvama - dodaje majstor na staklu.

Velimir radi i po narudžbinama vlasnika kuća.

- Ljudi su zahtevni. Uglavnom traže cvetne motive za prozore, stolove, piksle, lampe, vrata, činije... Naručuju iz svih krajeva Srbije, ali najviše iz Beograda. Najinteresantniji mi je bio rad na kući u Loznici gde je kupac naručio apstraktne motive u bezbojnom staklu. Trenutno radim po narudžbi za Vinariju „Avramović" i to „Boga u vinu" - kaže Tošanić, koji je užičkoj Gradskoj kući poklonio vitraže na staklu za prozore, da bi zaklonio ružan pogled na zatvor.

Proizvodi koje pravi su skupi i srednji stalež u Srbiji teško da može priuštiti raskošne vitraže. Kaže da je i staklo, koje uvozi iz inostranstva, veoma skupo. Recimo srednji vitraž površine jednog metra kvadratnog košta 350 evra, a najskuplji kvadrat vitraža košta 1.500 evra.

Ovaj zanat ostaće deo porodičnog nasleđa jer se njime bavi i njegova ćerka Ana.

Lozničanin Zdravko Savanović 1992. godine ostao je bez obe šake, ali nije dozvolio da ga hendikep zaustavi. On vozi, radi na kompjuteru, javlja se na mobilni i bavi se streljaštvom

Lozničanin Zdravko Savanović (38) pre 17 godina na ratištu ostao je bez obe šake i postao invalid prve, najteže, kategorije.  On, međutim,  nije dopustio da ga to slomi, već se trudi da vodi normalan život. I uspeva u tome, na čuđenje okoline. Sam se potpisuje, radi na kompjuteru, lista knjige, vozi „audi karavan" sa „normalnim" komandama i sve radnje u vozilu obavlja samostalno (paljenje, vezivanje pojasa), javlja se na mobilni u toku vožnje, otključava katance, spretno založi vatru... i bavi se streljaštvom.

- Važno je biti istrajan, nikada ne odustati, a ako čovek ima želju i volju može sve da postigne, ma koliko to bilo teško i na izgled nemoguće - poručuje Zdravko.

Može sve što i drugi

Život mu se iz korena promenio 1992. kada mu je kao dvadesetjednogodišnjem vojniku nekadašnje JNA prilikom demontiranja na ratištu eksplodirala mina. Izgubio je obe šake, desno oko i pretrpeo oštećenja donjih ekstremiteta. Od povreda se oporavljao dve godine, a kada su rane zacelile, trebalo je sa takvim hendikepom nastaviti život. Neke bi to slomilo, ali ne i Zdravka, koji je hrabro nastavio dalje i danas može da radi skoro sve što i ljudi sa obe šake, a od nekih čak i bolje.

- Mogao sam da se sažaljevam i da mi uzalud prolaze dani ili da se pomirim sa sudbinom, prihvatim realnost i nastavim život. Nastojao sam da se prilagodim novonastaloj situaciji, da se što više osamostalim i nikome ne budem teret. Funkcionalnost mi jeste znatno smanjena, treba bi više vremena da uradim neke stvari, ali je najbitnije da što odlučim to i ostvarim. Kada vide koliko sam samostalan ljudima je čudno, a samo nastojim da me hendikep što manje ometa u svakodnevnom životu - priča Zdravko.

On kaže da je znao da više neće moći da radi kao elektro-zavarivač, tesar ili armirač, ali se posvetio porodici i sportu.

- Pre nesreće sam se bavio bodi-bildingom i atletikom, a sada sam se okrenuo streljaštvu, mojoj velikoj ljubavi - priča Zdravko, član invalidske streljačke reprezentacije Srbije, koji je pre godinu dana u Loznici osnovao Streljački klub „Sokolovi" i otvorio gradsku streljanu.

Proteze mu stvaraju rane

Na raznim takmičenjima osvojio je mnoštvo medalja, „zlatnih i ostalih", a bio je i predsednik Kluba invalidnih lica „Mitar Arsenović" Loznica, čiji članovi su sa takmičenja doneli pregršt pehara. Od prošle godine je predsednik Saveza za sport i rekreaciju invalida Podrinjsko-kolubarskog regiona, a upravo je završio izradu strategije od 2010. do 2013. za razvoj sporta invalidske populacije u Loznici, za koji ga je angažovala lokalna samouprava.

Zdravko slobodno vreme najradije provodi sa porodicom, sinom Stanojem (18) i ćerkom Milicom (10) i suprugom Zoricom, nezaposlenom i pored raznih obećanja. Zdravko inače ima proteze, ali ih ne nosi jer mu je, objašnjava, takav oblik ruku da mu često stvaraju rane. Kako kaže, one su estetske i mnogo više stvari može da uradi bez njih.

Koliko je Zdravko postigao svako može lako da shvati. Zamislite koliko onoga što sada radite ne biste mogli da izgubite „samo" jednu šaku i koliko bi vam se život promenio. Zato je Zdravko Savanović za primer ljudima sa nekim hendikepom, ali i ostalima, da sve može da se postigne, samo nikada ne treba odustati. Zdravko, strelac bez šaka, nije odustao.

Amerikanac Mark Advent želi da izgradi repliku Las Vegasa u Kazahstanu. Projekat koji bi trebalo da bude završen za deset godina, procenjuje se na 25 do 30 milijardi dolara

Planirano je da prvi radovi, vredni 250 miliona dolara, krenu već početkom 2010. godine. Prva faza projekta podrazumeva pravljenje aerodroma, koji bi trebalo da liči na frankfurtski.

Za deset godina, budući kockarski raj, koji je već dobio naziv Oz, moći će da primi između 15 i 20 miliona posetilaca godišnje, a dnevno će u gradu moći da boravi oko 800.000 gostiju. Kompleks će zauzimati površinu od 11.500 hektara i biće smešten u pustinji, 70 kilometara severno od Almate. Oz će imati 25 kazina, hotele sa 42.000 soba, 275.000 kuća za odmor i 1.000 restorana.

- Cilj je da privučemo turiste iz celog sveta, a prvenstveno one iz Kine, Rusije, Indije, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Turske i Evrope - rekao je Advent, inače generalni direktor „Oz grupe", preduzeća formiranog baš za izgradnju kockarskog grada.

Ugovor sa kazahstanskom vladom potpisan je pre više od godinu dana, a predsednik Kazahstana Nursultan Nazarbajev već je zatvorio sva kazina u državi.

Amerika će možda napasti Jemen zbog toga što je Nigerijac koji je pokušao da obori avion u Detroitu na katolički Božić bio u vezi s Al Kaidom u toj zemlji, navode mediji u SAD

Naime, pre Nove godine procurile su vesti da američka vojska već traži moguće ciljeve za slučaj da predsednik Barak Obama naredi vazdušne napade.

Ta nagađanja postala su još glasnija nakon što je Obama prošle subote u svom nedeljnom obraćanju zvanično optužio Al Kaidu za pokušaj napada na avion „Nortvest erlajnsa", u kojem je bilo oko 300 putnika.

- Iako SAD već mesecima daju aktivnu podršku jemenskoj vojsci u borbi protiv Al Kaide, vazdušni napad ili slanje kopnenih snaga u Jemen značilo bi otvaranje novog fronta. Obama bi za takvu odluku sigurno dobio aplauz mnogih konzervativaca - navode američki mediji.

U prilog tome ide i anketa televizije Foks njuz, prema kojoj 69 odsto ispitanika podržava pokretanje ofanzive protiv Al Kaide u Jemenu.

S druge strane, oni koji razmišljaju liberalnije, poput stručnjaka za borbu protiv terorizma Gregorija Džonsona, upozoravaju na opasnosti koje stoje iza takve odluke.

- Prema mom mišljenju, to bi bila katastrofalna greška. Nema jednostavnih rešenja u Jemenu. Nećete Al Kaidu pobediti ni danas, ni sutra, niti sledećeg meseca. Pa ni sledeće godine. To će biti duga, teška priča. Nema rešenja uz čudotvorno oružje - navodi Džonson.

Inače, zbog informacija da Al Kaida planira napad u prestonici Jemena, Sani, američka ambasada u toj zemlji bila je zatvorena dva dana, a otvorena je juče nakon uspešno izvedene antiterorističke akcije jemenskih snaga severno od glavnog grada. U toj akciji ubijene su dve osobe za koje se sumnja da su pripadale Al Kaidi.

Zbog opasnosti od napada terorista, i ambasade Britanije i Nemačke pojačale su mere bezbednosti.

Bivši premijer Hrvatske Ivo Sanader izbacivanjem iz HDZ-a izgubio privilegije u kojima je uživao 20 godina, poput službenog „BMW-a", vozača i ličnog obezbeđenja

Bivši hrvatski premijer Ivo Sanader, koji je izbačen i iz stranke Hrvatske demokratske zajednice (HDZ), ostao je bez funkcionerskih povlastica. On je, posle 20 godina u politici, dobio status prosečnog Hrvata i izgubio pravo na službeni automobil, vozača i lične čuvare.

Naime, Sanader je imao pravo da, nakon povlačenja sa funkcije premijera u julu 2009, još šest meseci uživa u privilegijama posebno zaštićene osobe. Bivši premijer je na raspolaganju imao državni „BMW", vozača i nekoliko telohranitelja izabranih u posebnoj jedinici MUP-a koja se bavila njegovim obezbeđenjem još u vreme dok je vodio vladu.

Izgubio sve povlastice

Nakon što je pre dva dana izbačen iz HDZ-a čiji je bio počasni predsednik, Sanader je sve te privilegije izgubio.

On se tako u „civilstvo" vratio posle punih 20 godina. U tom periodu uživao je reprezentativne povlastice s različitih političkih nivoa. Prvih deset godina obavljao je visoke dužnosti u administraciji predsednika Franje Tuđmana i, naravno, imao gomilu povlastica. Nakon toga privilegije mu je od 2000. do 2003. godine obezbedila stranka jer je bio njen predsednik. Premijerske povlastice uživao je od kraja 2003, kad se, pod njegovim vođstvom, reformisani HDZ vratio na vlast.

Posle pokušaja udara na sadašnju premijerku i predsednicu Jadranku Kosor, koju je sam postavio na oba mesta, Sanader sada ima šansu da bude samo zastupnik u Saboru, kao član HDZ-a ukoliko vrh stranke bude milostiv prema njemu. Naime, statut HDZ-a propisuje da izbačeni član može ponovo da bude upisan ukoliko to odobri vrh stranke. Druga mogućnost da sedne u saborsku klupu jeste da se tamo nađe kao nezavisni kandidat.

Sanaderu 15. januara ističe moratorijum od šest meseci za vreme kojeg nije smeo da aktivira saborski mandat, zamrznut nakon odlaska s čela vlade. Posle tog datuma dovoljno je da u bilo kojem trenutku pisanim putem obavesti predsednika Sabora Luku Bebića, koji ga najviše podržava, da želi da aktivira zastupnički mandat.

Zastupnik u Saboru

Ako bi se Sanader vratio u Sabor kao član HDZ-a nesumnjivo bi pokušao da okupi oko sebe što više saborskih zastupnika i da se uz njihovu podršku neprekidno konfrontira šefici HDZ-a i premijerki, kako bi je zaplašio i stavio pod kontrolu. Budući da takvu situaciju ne bi trpeli ni koalicioni partneri, to bi dovelo do vanrednih parlamentarnih izbora u Hrvatskoj.

Ukoliko se Sanader vrati u Sabor kao nezavisni zastupnik, može se očekivati da će uz njega ostati samo nekoliko njegovih prijatelja. Ni taj scenario, međutim, ne bi bio manje dramatičan za Jadranku Kosor, jer bi joj Sanader uz pomoć prijatelja srušio parlamentarnu većinu, a ona bi morala da traži dodatnu podršku opozicije.

Proslava rođenja Isusa Hrista među pravoslavnim vernicima u svetu razlikuje se od naroda do naroda, ali je to svuda praznik porodice koji podrazumeva kićenje božićnog drveta, odlazak na liturgiju u ponoć i darivanje

Božićni običaji u pravoslavnom svetu razlikuju se od podneblja do podneblja, gde je svaki narod uneo sopstvenu tradiciju u praznik koji slavi rođenje Isusa Hrista. Pored tih specifičnosti, brojni običaji poput kićenja božićnog drveta na Badnji dan, odlaska na liturgiju u ponoć, pevanje božićnih pesama i darivanje zadržani su među svim pravoslavnim vernicima.

Božić je svuda u svetu praznik cele porodice i ona je tokom prazničnih dana obično na okupu. Za taj praznik vezani su lepi običaji i praznični dani se svuda u svetu najsvečanije proslavljaju.

Rođenje Isusa Hrista u pravoslavnom svetu slavi se tri dana. Prvi dan je Badnji dan, drugi je sam dan Božića, odnosno dan radosti rađanja i obnavljanja života, a treći dan provodi se u svečanom, tihom domaćem raspoloženju, a u crkvama se služi Liturgija zahvalnosti Bogorodici.

Rusija

U Rusiji je običaj da se porodice okupljaju za stolom na Badnje veče. Nakon posta, sledi specijalna badnja večera bez mesa, a glavno jelo zove se „kutja". Večera je pripremljena od različitih vrsta žitarica koje simbolizuju nadu, uz dodatak meda i semenki maka, koje simbolizuju sreću i mir. To se smatra „svetom večerom", a servira se na belom stolnjaku koji simbolizuje belo ruho u koje je Hrist uvijen po rođenju. U prostoriju se unese malo slame kao podsećanje na skromno okruženje u kom je Isus rođen, a velika bela sveća se postavlja u sredinu stola u znak objave da je Hrist svetlo sveta.

Rusi jedni drugima 7. januara čestitaju božić rečima „S roždestvom". Prema starom običaju, deca se na Božić oblače u simbole iz božićnih priča - zvezdu, jagnje, izaslanika božje poruke.

Pre praznika se ne jedu meso ni riba, ali na božićnoj trpezi zato ima svega - pečena guska, usoljeni losos, jaja punjena kavijarom. Sveštenici se mole za „duhovni razvoj" i život sa manje greha. Takođe, molitve se upućuju i da svi ljudi sveta dožive Vaskrs.

Ukrajina

U Ukrajini je najvažniji deo proslave Božića večera na Badnje veče, koju Ukrajinci zovu „Svjata večera". Na ukrajinskim ulicama tokom ovog praznika dele se sendviči sa salom i parčićima kiselih krastavaca, uz obaveznu domaću rakiju. Deca se obično oblače u narodnu nošnju i idu od kuće do kuće pevajući božićne pesme, a zauzvrat dobijaju bombone i kolačiće.

Gruzija

Gruzini na Badnje veče čekaju da sat otkuca 12 puta, a zatim počinju večeru uz tradicionalno gruzijsko vino. Božić se proslavlja 7. januara litijama na kojima se peva tradicionalna božićna pesma „Alilo". Deci se daruju bombone i kolačići.

Makedonija

U Makedoniji, koja Božić proslavlja po starom kalendaru, „kolede", odnosno dečje pevanje božićnih pesama od vrata do vrata, događaju se 5. januara. Dan kasnije sledi Badnje veče, kad se na kućno ognjište donosi božićno drvo „badnik". Drvo se pre toga iseče na tri dela, što predstavlja sveto trojstvo, a sve delove u kuću unosi otac. Sin ili drugi član porodice delove drveta stavlja u vatru, a zatim se razmene čestitke: „Dobra večer i vesel badnik".

Sirija i Egipat

Pravoslavni vernici u Siriji i Egiptu proslavljaju Božić na sličan način kao i u Rusiji, jer su ruski pravoslavni sveštenici bili ti koji su u Afriku i na Bliski istok doneli seme pravoslavlja.

U Egiptu postoji Koptska pravoslavna crkva, čiji vernici za Božić najčešće upućuju želje poput „Želimo da vam godina bude dobra". Posle 43 dana posta, kada prođe ponoć 6. januara, u ranu zoru 7. januara počinje slavlje. Prema predanju, apostol Marko je bio osnivač ove pravoslavne crkve koja okuplja oko 30 miliona poklonika na severu Afrike, s tim da među njima ima najviše Egipćana. Najvećim božićnim poklonom smatra se odora koju vernici oblače za odlazak u crkvu na liturgiju 6. januara.

Etiopija

Božićno jutro u Etiopiji dočekuje se bdenjem sa upaljenim svećama u rukama, a cela zajednica stoji sve vreme bogosluženja koje traje tri sata. Prethodno se u litiji obiđe tri puta oko crkve, a korak sveštenika i „debtera", odnosno laika koji učestvuju u bogosluženju, podseća na ples.

Amerika

Pravoslavni vernici okupljeni oko Američke pravoslavne crkve, nastale od mitropolije Ruske pravoslavne crkve u Americi 1970, takođe 7. januara proslavljaju Božić. Pravoslavci u Americi stoga na sličan način slave božić kao i Rusi. Procenjuje se da ova crkva okuplja oko 1,1 milion vernika u SAD i Kanadi, a njenih hramova ima i u Meksiku i Australiji.