Besplatna Zabava

Archive for January 23rd, 2010

Golman srpske reprezentacije Vladimir Stojković neće po dobru pamtiti debi za Vigan

„Latiksi" su jedva izborili remi protiv četvrtoligaša Nots Kauntija 2:2 u šesnaestini finala FA kupa, a Stojković je već u prvom poluvremenu vadio dva puta loptu iz mreže. I Nenad Milijaš će sa svojim Vulverhemptonom morati da ponovi utakmicu šesnaestine finala, pošto su Vulfsi na svom terenu odigrali takođe 2:2 sa Kristal Palasom. Srpski reprezentativac je ceo meč presedeo na klupi. Isti slučaj je bio i sa Banetom Ivanovićem i Nemanjom Matićem, koji su pobedu Čelzija nad Prestonom 2:0 posmatrali sa klupe za rezervne igrače.

FA Kup: Akrington - Fulam 1:3, Aston Vila - Brajton 3:2, Bolton - Šefild junajted 2:0, Kardif - Lester 4:2, Derbi - Donkaster 1:0, Everton - Birmingem 1:2, Nots Kaunti - Vigan 2:2, Portsmut - Sanderlend 2:1, Preston - Čelzi 0:2, Reding - Barnli 1:0, Sautempton - Ipsvič 2:1, VBA - Njukasl 4:2, Vulfs - Kristal Palas 2:2, Totenhem - Lids (sinoć).

Novak Đoković poručio posle pobede nad Denisom Istominom (6:1, 6:1, 6:2) i plasmana u osminu finala Australijan opena da mu ne smeta to što ove godine nije u centru pažnje medija u Melburnu

Najbolji srpski teniser svih vremena Novak Đoković poručio je posle vrhunske predstave protiv Denisa Istomina i plasmana u osminu finala Australijan opena da mu izuzetno odgovara uloga favorita iz senke.

Treći reket sveta savladao je juče rano ujutru u trećem kolu Otvorenog prvenstva Australije za samo 97 minuta suparnika iz Uzbekistana (6:1, 6:1, 6:2). Naš as je time obezbedio opstanak i u drugoj nedelji Australijan opena, gde ga u osmini finala čega Poljak Lukaš Kubot.

Iako se malo pomučio u drugom kolu, što zbog nadahnutog i pomalo bezobraznog Kjudinelija, što zbog vrućine, Đoković je u meču protiv Istomina odigrao izuzetno kvalitetno. Zanimljivo je da je u sva tri seta stizao do vođstva od 5:0, da bi potom malo „spustio gas", prepustivši protivniku počasne gemove.

Istomin, koji je krajem septembra prošle godine u našoj prestonici neslavno branio boje svoje zemlje u okviru Dejvis kupa, prilično se loše proveo protiv raspoloženog Novaka. Bila je to klasična igra mačke i miša. A naša mačka je sebi čak dozvoljavala eksperimentisanje sa skraćenim loptama, neočekivanim dijagonalama i čestim izletima na mrežu. Zbunjeni protivnik bio je obična marioneta u rukama srpskog asa.

- Ovo mi je bio najbolji meč u Melburnu ove godine, ali mislim i da moj protivnik nije odigrao onako kako ume. Osećam se sveže i zaista se radujem što sam ušao u osminu finala - rekao je Đoković, koji je u meču sa Istominom ispod proseka jedino bio pri servisu.

Međutim, ono što je posebno interesantno ove godine u Melburnu je nedostatak medijske buke oko Novaka. Momak koga kamere obožavaju, a bogami i on njih, ovaj put se krije u senci najvećih rivala, dok uz pomoć Toda Martina pokušava bezbolno da transformiše svoju igru. Upitan šta se dešava sa njim i zašto je daleko od svetala pozornice, Nole je odgovorio da o sebi kao favoritu za osvajanje turnira ne želi da priča.

- Vidite, ne moramo da pričamo samo o meni. Postoji mnogo drugih igrača koji igraju dobro i o kojima možemo da pričamo. Smatram da je Nikolaj Davidenko igrač koji je pomalo potcenjen. On trenutno igra najbolji tenis u životu i definitivno je jedan od igrača koji mogu da osvoje titulu. Osim njega, tu su, naravno, Federer, Nadal, Marej, Del Potro - jasan je šampion Australijan opena iz 2008.

Nole je jedini od pet predstavnika naše zemlje u pojedinačnoj konkurenciji obezbedio opstanak i u drugoj nedelji prvog grend slema sezone.

San mi je da ove godine predstavljam Grčku na tom takmičenju. Tamo sam velika zvezda, obožavaju me. Zaljubljena sam u Vladu Georgieva

Atraktivna Srpkinja Natalija Šoša, alijas Natali Tanu, koja već godinama gradi uspešnu svetsku karijeru, čini se da je najmanje poznata u otadžbini. Stalno prebivalište joj je u Grčkoj, gde je, osim kao top-model, poznata i kao pevačica. A možda joj se ove godine ostvari i dugogodišnji san, da se takmiči na „Evroviziji", ali kao predstavnica Grčke.

Iza nje su naslovnice za grčki „Maksim", „Plejboj" i još desetine prestižnih časopisa, a nedavno se slikala i za američko izdanje „Maksima" kao najlepša devojka iz Grčke. Taj primerak je prodat u neverovatna četiri miliona primeraka.

- To je fantastično. Mnogo mi je drago što sam ja među najlepšim devojkama iz celog sveta, najlepšim modelima. Iz svake zemlje je birana po jedna devojka za 2009. godinu, a ja sam izabrana kao najlepša u Grčkoj. Međutim, ipak želim da se, pre svega, promovišem kao pevačica, a ne kao model, iako sam tako i uspela da se probijem u svet šou-biznisa - priča ona za Press nedelje.

Iako je u šou-biznis kročila kada je imala samo 14 godina, ubrzo su je primetili ljudi iz mnogih prestižnih modnih kuća, među kojima je i proizvođač intimnog rublja „Viktorijas sikret". Natalijina karijera krenula je uzlaznom putanjom kada je pobedila na „Plejbojevom" izboru za „Miss Playmate of the Year".

- „Miss Playmate" ovde možda nije dovoljno poznato takmičenje, ali tu pobediti u svetskom šou-biznisu znači mnogo. Bila sam iznenađena kada sam osvojila tu titulu jer nisam imala nikakav lobi iza sebe. Mnogi svetski modeli su izašli upravo sa ovog izbora, kao i mnoge voditeljke i muzičke zvezde - kaže Natalija. - Kada sam pobedila na ovom veoma uticajnom takmičenju lepote, tada su mi se otvorila mnoga vrata. To je značajnije nego da sam, recimo, osvojila titulu mis Grčke. Manekenstvo mi je uvek bio hobi i samo sam čekala priliku da mi se nešto dogodi da bih mogla da se bavim muzikom, o čemu sam sanjala još dok sam bila klinka. Sve što mi se dogodilo došlo je u pravom trenutku.

Posle tog takmičenja Natali je snimila prvi singl „Why not", koji je doživeo ogroman uspeh.

- Mogu za sebe slobodno bez preterivanja da kažem da sam postala muzička zvezda u Grčkoj. O tome svedoče moji posećeni nastupi po najprestižnijim klubovima - tvrdi Natali.

Ovih dana došla je u Beograd jer joj Vladimir Graić Graja piše pesme za novi album, a neka od tih numera mogla bi da je odvede i na „Evrosong".

- Želela sam da predstavljam i Srbiju na „Evrosongu", to mi je bio san iz detinjstva. Saradnja sa Grajom, čija je pesma već pobedila na ovom takmičenju, divno je iskustvo. Ali sada je u Srbiji promenjen sistem kvalifikacija, a za Grčku ćemo videti. Neću ništa unapred da pričam, nadam se samo da će mi se ispuniti san...

Natali kaže da želi da je ljudi zaborave kao devojku sa naslovnice i da je, pre svega, poštuju kao pevačicu.

- Sada mi ta slikanja za naslovnice odmažu, koliko god da su mi nekada pomagale. Sada želim da me gledaju pre svega kao pevačicu. Sada sam u fazi skupljanja pesama za novi CD, koji ću raditi sa najboljim grčkim producentima, a u toku smo potpisivanja ugovora sa čuvenom muzičkom kućom „Univerzal" - otkriva Natalija.

Na albumu će joj gost biti slavna Esma Redžepova.

- Biće to više neka vrsta fičeringa, nego dueta. Esma je fenomenalan lik, obožavam njenu muziku, ali i humanitarni rad. Upoznale smo se u Solunu i ona je predložila da sarađujemo - kaže Šoša.

Ova atraktivna plavuša otkriva da joj je Vlado Georgiev slaba tačka.

- Zaljubljena sam u Vladu Georgieva i to je jedini pevač čiju karijeru pomno pratim. Non-stop gledam na „Jutjubu" njegove spotove i on i njegova muzika me podsećaju na savršenstvo. Obožavam ga, luda sam za njim i svaki put kad čujem njegove pesme plače mi se. On je savršen. Sviđa mi se i kao muškarac. Ma, sve mi se kod njega sviđa. Volim i Bregovića, koga sam upoznala prošlog leta u Santoriniju. Bio je u vili do nas i čim je saznao da smo iz Srbije oduševio se. Bili smo sa Božidarom Đelićem na njegovom koncertu. Goran je super lik. I Đelić je super, totalno je zabavan i pun je energije. Non-stop smo đuskali - otkriva srpsko-grčka lepotica.

Jedina Natalijina veza sa srpskom muzičkom scenom je duet koji je snimila sa Ognjenom Amidžićem.

- Amidžić mi je u emisiji javno ponudio da snimimo duet i tako je došlo do naše saradnje. Nisam tada imala nikakvu nameru da snimam bilo šta ovde, ali nisam mogla da ga odbijem. Pesma je bila super, a Ognjen je smešan i harizmatičan. Pesma se dopala svima, i ovde, ali i u Grčkoj. Spot je emitovan na svim televizijama, pa čak i na MTV-ju. Svi su se pitali ko je taj tip koji tako užasno priča grčki - završava Natali(ja).

Neke majke srpskih gangstera pomagale su sinovima u kriminalnim poslovima. Druge samo kažu da su ponosne jer su im deca hrabri momci i heroji

Kada se u martu 2003. u svim medijima pojavila fotografija 62-godišnje Ibojke Suvajdžić, njene komšije u Novom Sadu bile su, u najmanju ruku, šokirane. Do tog 20. marta Ibojka je bila samo siromašna starica iz Gagarinove ulice u „srpskoj Atini", koja je skromnu penziju dopunjavala prodajom jaja sa svog imanja.

Svi iz komšiluka su joj pomagali, besplatno, iz sažaljenja - održavali joj salaš, nabavljali lekove za bolesno srce jer nije mogla da ih priušti... A onda je, odjednom, na istom tom salašu pronađeno oko 15 kilograma heroina, arsenal oružja dovoljan da se bar skromno naoruža jedna vojna četa, pa čak i omanji privatni zatvor. Ubrzo se saznalo i da je obavljala veoma značajne operativne poslove za „zemunski klan" - iznajmljivala je stanove, krila je pripadnike tog klana u vreme „Sablje"... Upravo je slučaj Ibojke Suvajdžić, majke Đure Mutavog, predstavljao novu ulogu žene u srpskom kriminalu.

To više nisu bile ljubavnice, supruge, sestre - već požrtvovane majke kriminalaca. Rečju - srpske mame Dalton koje su za sinove obavljale mnogo ozbiljnije poslove nego što je unošenje turpije u zatvorsku ćeliju u gradu Taličnog Toma.

Pre tačno nedelju dana u istoj ulozi u medijima je osvanulo ime Milanke Golubović (60), majke Aleksandra Kristijana Golubovića, koja je zajedno sa njim privedena i zadržana u pritvoru. Sumnjiči se da je sa sinom i još nekoliko članova grupe učestvovala u dilovanju droge, što je ona negirala pred istražnim sudijom. Milanka, uprkos sinovljevom podebelom dosijeu, do sada nikada nije hapšena i privođena, a kako upućeni tvrde, sve što joj se događa teško joj je palo jer joj je sin, po izlasku iz zatvora prošle godine, čvrsto obećao da se više nikada neće naći iza rešetaka i da će se baviti poštenim poslom. Ovoga puta u Milankinom stanu pronađeni su droga i vaga za razmeravanje.

Giška poštovao samo majku

Ipak, među najpoznatijim srpskim mamama je Milena Božović, majka pokojnog Đorđa Božovića Giške. Za sinovljevu smrt javno je govorila kako je reč o političkom ubistvu naručenom iz Beograda, a često je s ponosom pričala o Giškinim „poduhvatima" koji su počeli još u njegovom detinjstvu.

- Sa 13 godina ilegalno je prešao u Italiju i vratio se kući, jer je dokazao da može da pobegne kada hoće i gde hoće. Kasnije je, u svojoj 17. godini, opet išao u Italiju, pa u Belgiju, Austriju i Nemačku. Bio je u zatvoru „Pianosa" na Sardiniji, odakle je pobegao. Ležao je u „Trevisu". Tu se sukobio sa mafijašem Toninom, kog su zbog njegove divovske snage zvali Nosorog. Giška ga je pretukao i pesnicama izborio status gospodara robije. Mafija mu se posle toga klanjala - ispričala je Milena.

Otkrila je i da nije videla čoveka koji je toliko poštovao svoju majku kao što je njen sin nju. Inače, Milena Božović je učestvovala u Drugom svetskom ratu kao vojnik u trećoj albanskoj brigadi u Albaniji.

Dete rođeno samo za - smrt

- Moj sin je rođen za smrt i smrt ga je uzela. Otišao je da pogine tamo gde je bilo najdalje i najopasnije. Pao je u jurišu. Vojska ga je ostavila bez zaštite. Gađali su ga sa svih strana i nije mu bilo spasa - ispričala je Giškina majka na godišnjicu njegove smrti.

Najaktivnija mafijaška majka je Marija Kamenik, majka „slovenačkog Arkana" Kristijana Kamenika, koji je, između ostalog, dobro poznat srpskoj policiji, a jednu zatvorsku kaznu izdržavao u Sremskoj Mitrovici, gde se i oženio s poznatom slovenačkom folk pevačicom. „Slovenačka mama Bejker" je na višegodišnju zatvorsku kaznu osuđena zbog trgovine drogom. Za ovo delo Kristijan i njegov brat Konrad uhapšeni su 2000. godine, a istog dana „mama Bejker", koja je bila glavni organizator „trgovine", pobegla je, a naredne godine uhapšena je na granici sa Austrijom.

Marija Kamenik postala je poznata kada je uhvaćena u proizvodnji lažnog vinjaka, koji je prodavala slovenačkim kafićima. Ona je sa sinovima učestvovala u kriminalnim radnjama na području bivše Jugoslavije, a primarna delatnost su im bili narkotici.

Mnogi koji su u bisokopima pogledali 3D film „Avatar", blokbaster koji ruši sve dosadašnje rekorde, izašli su razočarani jer nisu mogli da vide sliku na velikom platnu

Stručnjaci sa američkog koledža za oftalmologiju dali su objašnjenje za to, u kojem tvrde da čak 56 odsto ljudi zbog nekog očnog defekta ne vidi trodimenzionalnu sliku ili im je doživljaj smanjen.

- Oko 56 odsto osoba uzrasta od 18 do 38 godina ima neki problem sa binokularnim vidom, a da to i ne zna. Takođe, oko pet odsto građana ima lenjo oko ili strabizam, ili i jedno i drugo, što gledanje 3D čini nemogućim - objašnjava dr Habermel Bredli, upravnik koledža.

Filmovi u 3D tehnici simuliraju virtuelnu stvarnost, po principu prikazivanja dve različite slike koje prikazuju istu scenu, pri čemu se svaka slika pridružuje jednom oku. Slike se u mozgu potom spajaju u jednu. Ako se slike ne percipiraju pravilno, ne mogu se dobro spojiti, pa nema ni 3D slike. Projektovane slike pomerene su za nekoliko centimetara, čime se podudaraju sa udaljenošću između dva oka. Pridruživanje slika svakom oku moguće je samo uz pomoć 3D naočara (običnih ili elektronskih), objašnjavaju stručnjaci iz očne kuće „Stanković".

- „Avatar" je prvi film koji je u potpunosti snimljen u 3D tehnici (sve igrane scene snimane su sa dve kamere koje prate istu scenu), tako da je ovaj film trenutno savršenstvo u pogledu simulacije trodimenzionalne slike. Nažalost, u ovom filmu ne mogu uživati oni koji imaju problema sa stereoskopskim vidom (mogu ga gledati samo kao 2D film). Njih svakako nema u toliko velikom broju, kako navode američki stručnjaci. Veliki je procenat gledalaca koji imaju određenih smetnji, kao što su glavobolja ili vrtoglavica, koji takođe imaju težu vizuelnu percepciju ovog filma zbog potpuno novog načina snimanja - objašnjavaju za Press stručnjaci iz očne kuće „Stanković", i dodaju da svako ko primeti bilo kakvu smetnju sa vidom tokom gledanja ovog ili nekog drugog filma treba da poseti oftalmologa.

Stereoskopski vid ili trodimenzionalno viđenje jedna je od bitnih osobina ljudskog perceptivnog sastava koja nam omogućava pravilnu procenu prostora, kao i procenu našeg položaja u njemu. Zbog činjenice da su naše oči razmaknute nekoliko centimetara, svako oko vidi sopstvenu sliku, a na osnovu ove dve različite slike mozak donosi zaključke o poziciji posmatranog predmeta. U ovaj mehanizam zaključivanja uključeni su i drugi faktori, poput prethodnog znanja o obliku i veličini posmatranog predmeta. Gledanjem samo jednim okom stičemo predstavu o širini, visini i obliku posmatranog predmeta.

Crnogorska policija ni juče nije saopštila da li se Darko Šarić, koji je osumnjičen za organizovanje šverca 2,8 tona kokaina iz Južne Amerike u Evropu, krije u toj državi

Šarić se, kako kaže naš izvor blizak istrazi, krije u Crnoj Gori i sprema se da pobegne u Italiju. Interpol je raspisao poternicu za Šarićem, a sve policije su dobile nalog da ga uhapse.

Darko Šarić je osumnjičen za krijumčarenje više od dve tone kokaina. Kokain je prošle godine u akciji „Balkanski ratnik" zaplenila BIA, uz pomoć DEA, u urugvajskoj luci Santjago Vaskez. Zbog umešanosti u trgovinu drogom u Srbiji uhapšeno je osam osoba, a tek nedavno je specijalni tužilac Miljko Radisavljević rekao da se istraga u slučaju „Balkanskog ratnika" proširuje i na Darka Šarića i Gorana Sokovića.

Prema rečima našeg izvora, Darko Šarić ima jake veze u crnogorskoj vlasti, koja ga štiti.

- Treba podsetiti da su zvaničnici EU decidirano rekli vlastima u Crnoj Gori da moraju da se uključe u obračun sa Šarićevom grupom, koja je jedna od najvećih narko-klanova - kaže naš izvor.

Press je juče pokušao da dobije odgovor na pitanje da li se Šarić krije u Crnoj Gori, ali niko od crnogorskih zvaničnika nije hteo da govori o tome. Tamara Popović, portparol crnogorske policije, iako je obećala da će nam odgovoriti na pitanje da li je Darko Šarić na teritoriji Crne Gore, i posle tri dana nije ništa saopštila.

Specijalci policije su, podsetimo, u četvrtak pretresli čak 16 objekata za koje službe bezbednosti imaju podatke da se nalaze u vlasništvu braće Darka i Duška Šarića. U Beogradu, pretres je izvršen u dva stana u ulici Antifašističke borbe 29, ali i na brojnim drugim adresama u Beogradu i Novom Sadu, kao i na jednom broju splavova i kafića.

Četvorogodišnji L. B. i njegov godinu dana mlađi brat M. B. teško su povređeni u požaru koji je planuo u njihovoj porodičnoj kući u Banjskoj ulici broj 1

Vatra je buknula preksinoć nešto posle 20 sati, a u tom trenutku deca su bila sama u sobi. Iz vatrene stihije mališane je spasao rođak Slaviša Stanojević, koji je bio u poseti porodici. Deca su u teškom stanju prebačena na Dečju hiruršku kliniku, ali su zbog težine povreda juče upućena na dalje lečenje na Institut za majku i dete u Beograd.

Stanojević kaže da je pravo čudo da su deca preživela, jer je vatra zahvatila čitavu sobu.

- Sedeo sam sa svojom rođakom, a ona je povremeno obilazila decu koja su se igrala u drugoj sobi. Odjednom smo čuli njeno zapomaganje. Utrčao sam u sobu u kojoj je bila vatra do plafona. Kada sam ih našao, video sam da imaju opekotine po glavi i rukama. Bili su u teškom stanju, ali su bili svesni. Vrištali su od bolova - priča Stanojević.

Dragoljub Živanović, pomoćnik direktora Dečje hirurške klinike, kaže da su stradala deca životno ugrožena.

- Deca su primljena sa teškim opekotinama tela i disajnih puteva. Mlađem detetu je opečena skoro polovina tela, a oštećeni su mu i unutrašnji disajni putevi. Njegov stariji brat ima teške opekotine trećine tela i organa za disanje. Reč je o veoma teškim povredama koje i dalje ugrožavaju njihove živote. Zbog toga smo odlučili da da ih pošaljemo na Institut za majku i dete u Beograd - kaže Živanović.

Policija je saopštila da je požar lokalizovan, a da se uzrok paljevine još utvrđuje.

Na hiljade promrzlih i beznadežnih ljudi u Topličkom kraju 12 dana tražilo je samo - pravo na život. Obećanje „Simpa" da će uskoro ovde pokrenuti proizvodnju jedina je nada da će preživeti

Dvanaest dana nakon zaustavljanja saobraćaja na putu Prokuplje - Priština, radnike ŠIK „Kopaonik" i Modne konfekcije „7. juli" ogrejalo je sunce. Promrzli, gladni i beznadežni, okupljeni oko vatre ili pod šatorom, danima su iščekivali samo jednu vest. Konačno, stigla je u vidu obećanja da će „Simpo" uskoro ovde pokrenuti proizvodnju. Za mnoge će to biti i jedini spas.

Agoniju naroda iz Toplice, čiji se životni udes danima prepričavao na zaleđenom asfaltu, dugo su pratili jedino susnežica, mraz i kiša. Niko ih nije obilazio, niko im se nije obraćao. Znali su, naravno, da se problem ne rešava na drumu, da postoje institucije sistema, da će nadležni nešto već morati da preduzmu... Tako su se, barem, tešili i međusobno hrabrili. Jedino što nisu znali je šta će reći deci, kako da im umesto uobičajenog „nema", barem jedno jutro za doručak obezbede najobičniju užinu.

Samo dan uoči prekida blokade, reporteri Pressa izašli su na lice mesta, kada se gasila i poslednja nada da će se išta promeniti.

- Ničeg nema, gotovo je - sa uzdahom nam reče Dragoje Miletić, bivši radnik „Kopaonika", dok potpiruje vatru u improvizovanoj furuni. - Skoro 25 godina sam radio u toj firmi, izdržavao porodicu, podizao decu... Starije završava srednju školu, mlađe je šesti razred. Gladni su, goli i bosi. Supruga ne radi, ja sam bez posla, jedini prihod su nam tri hiljade dinara dečjeg dodatka. Doskora smo se nekako i snalazili, trošili rezerve, radili na crno kada bi nešto iskrslo. Više niko ništa ne nudi.

ŠIK „Kopaonik" nekada je bio privredni gigant, upošljavao je 1.500 ljudi, hranio isto toliko porodica. Još najmanje hiljadu ljudi živelo je od saradnje sa ovim preduzećem, seklo i dovozilo drva, pravilo šarke i druge delove potrebne za proizvodnju. Bilo je, što kažu, dobro da bolje ne može biti. Imali su fabričke hale, mašine i kamione, kupovali stovarišta i prodavnice. Samo lokal u novobeogradskom centru „Piramida" imao je 150 kvadrata. A onda je država rešila da im bude još „bolje", da ih privatizuje.

Zlo, a pomoći niotkuda

- I prodali su nas, dabome - dodaje kiselo Radovan Eraković, otac troje maloletne dece, dok pocupkuje na jovanjskom mrazu. - Prodali su nas k'o sipljivog konja, a onda ostavili da lipšemo. Ruku na srce, nije baš ni išlo glatko jer smo, brate, mnogo i imali. Bivši direktor radio je noć i dan da nas što pre ojadi, da nas što bolje za prodaju pripremi. Kada nas je doveo do prosjačkog štapa, sakupio je neku crkavicu, pa nas lično otkupio. Za samo 209.000 evra postao je vlasnik svega postojećeg. Posle je, kažu, ležao malo i u zatvoru, da se malo odmori, pa ga posle pustili. Šta će, valjda ni njima takav ne treba.

Među narodom najviše je bilo onih što nisu ni tamo, ni 'vamo: prestari da bi bilo gde otišli, premladi da bi bilo šta dobili. Radiša, majstor kakvog nije bilo u kraju, jedva se nekako dogegao do puta. Kao radnik, kaže, nikome nije dao preda se, a danas, kao invalid, nikuda ne stiže. Propala kolena, kukovi...

- Najgore je što mi ni žena ne valja - veli Radiša. - Kažu, nešto ginekološki, na zlo se dalo, a kod kuće troje dece pišti. Da mi je samo da se ovako kljakav prijavim na biro, da barem zdravstveno dobijem, da sebe opravim. Pomreće deca kraj živih roditelja, a pomoći niotkuda. Miloš Rajković, serviser "Nišekspresa", sedi u kamionu i gleda napaćeni narod.

- Šta će ljudi, teška ih je muka priterala - pravda ih Miloš, i dodaje: - Lakše je u toplom vozilu sedeti, nego na mrazu stajati. More, kako stvari stoje, čini mi se da će pola Srbije uskoro na drum izaći.

Kao da ni među samim štrajkačima nema previše istrajnosti. Zadrže malo, pa propuste. Idu ljudi svojim poslom, kažu, niti su nam šta krivi, niti nam šta mogu pomoći.

Navikli da gladuju

- Gde će im duša? - pitala se kroz suze Stevka Sekić, bivša radnica konfekcije „7. juli", žena koja je 27 godina stajala za mašinom, a sada ne zna da li je penzioner, invalid ili radnik bez posla. - Šest godina ne mogu da reše moj status, živim u trošnoj kući sa sinom, snajom i četvoro unučadi, a mesečno primamo 4.000 dinara neke pomoći. Mi stariji skoro da smo i navikli da gladujemo, ali šta ćemo sa decom? Najteže mi pada kada iz škole donesu sve petice, a ne možemo nijednu čokoladicu da im priuštimo.

Muku muči i Radovan Eraković, otac troje dece, muž nezaposlene supruge, sin živih roditelja penzionera i unuk bespomoćne babe. Njih osam, a penzija samo jedna.

- Sva su mi deca školarci, idu u prvi, šesti i osmi razred - veli Radovan, koji malo čemu ima da se raduje. - Valja decu opremiti, u školu poslati, kod kuće ih dočekati. Ovde sam, iskreno, samo da im ne budem na teretu. Sve što ovde pojedem, što ljudi donesu i ostave, znači i zalogaj više mojoj deci kod kuće.

A kakve su bile razmere pljačke u Kuršumliji, „Kopaoniku", pa i u celoj državi, možda ponajbolje potvrđuje i njegov primer.

- Neposredno posle privatizacije, 2004, u preduzeću je pronađen spisak ljudi koji su, navodno, podigli pare na ime socijalnog programa za rešavanje viška zaposlenih. Iako sam u „Kopaoniku" radio još dve godine, taj novac nikada nisam dobio, baš kao ni moje kolege, koje su se, takođe, našle na tom spisku. Neko se, očigledno, dobro opario na račun radničke bede i nesreće.

ŠIK „Kopaonik" duguje Erakoviću i njegovim kolegama najmanje desetak plata za period kada su u njemu radili. I to kakvih plata - od sedam do deset hiljada dinara! Ministri ih, međutim, optužuju da bi hteli i 'leba bez motike, odnosno da traže plate i za period od dve godine kada nisu radili.

- Ma neka ih đavo nosi! - reče nam Radimir Pantić, radnik čija porodica i troje dece živi od suprugine plate, koja u „Srbijašumama" prima 12.000 dinara.

- Oprostićemo im sve samo da počnemo da radimo, da zarađujemo, da obezbedimo hleb, pa makar i buđav bio. Daće Bog da više nikad niko ne provede noć na putu, a oni što rekoše da su nas ispolitizovali, neka slobodno dođu. Neka malo postoje na mrazu, neka napune creva običnom vodom, pa nakon toga neka idu gde žele i neka pričaju šta hoće.

Nerealna obećanja političara pustila duh iz boce

BEOGRAD - Lampice koje označavaju štrajkove na mapi Srbije poslednjih dana pale se sve češće i u svim delovima zemlje. Čini se da su već u prvim danima ove godine na površinu izbila sva nakupljena nezadovoljstva taložena prethodnih godina. Ekonomista Miroslav Zdravković kaže da su ministar ekonomije, a zatim i premijer svojim najavama da postoji mogućnost odmrzavanja penzija i plata u javnom sektoru ukoliko stopa oporavka u ovoj godini bude veća od planirane - pustili duha pobune iz boce.

On ističe da je u periodu od novembra 2008. do istog perioda prošle godine bez posla ostalo 35.000 zaposlenih u „pravnim licima", a zbog smanjivanja broja zaposlenih sa manjim primanjima „veštački" rastu prosečne zarade u Srbiji.

- To utiče na izračunate odnose prosečne zarade i prosečne penzije. Onda penzije zaostaju u odnosu na prosečne zarade, koje ne samo da prima manji broj zaposlenih, već i prosečna zarada raste jer sve manje ima onih sa niskim platama. Duh, kada izađe iz boce, kao i svaki gas, može nekontrolisano da se širi. Od javnih preduzeća, preko radnika u loše privatizovanim preduzećima, do izlaska na ulicu ratnih veterana, školaraca... Da li će duh opet biti sabijen u bocu ili će biti raspisani izbori, kako bi se do formiranja nove vlade propisno iživeo, videćemo. Za nas, kao ekonomiste, isti problemi će ostati u Srbiji nezavisno od političko-socijalno-ekonomskih dešavanja. Mada sva ova dešavanja samo mogu da ih povećaju, a teško da ih smanje - govori Zdravković.

On, ipak, pretpostavlja da će januarski ekonomski rezultati biti u plusu, ali da „iz toga ne bi trebalo izvlačiti pogrešne zaključke".

- Možemo da očekujemo da će industrijska proizvodnja u januaru biti u porastu, ali samo zbog toga što je prošle godine u ovom periodu bila gasna kriza. Budžet će biti u suficitu od pet do deset milijardi dinara, ali zato što je u januaru najveća naplata tromesečnog PDV-a. Naravno, tim stvarima se ne sme hvaliti i dovoditi u zabludu građane da je prošla kriza - objašnjava Zdravković.

Predsednik Skupštine Unije poslodavaca Srbije Stevan Avramović kaže da je za poslodavce početak ove godine gori od istog perioda prošle godine, jer je kriza tek bila na početku. On ističe da je u Srbiji nelikvidno 63.000 preduzeća, u kojima je zaposleno od 150.000 do 200.000 radnika. Avramović naglašava da je, pošto se očekuje da bude još gore, neophodno da se u što skorijem periodu predstavnici Vlade, sindikata i poslodavaca dogovore „u kom pravcu država misli da se kreće".

- Već ove nedelje treba da se sastane republički Socijalno-ekonomski savet, na kome bi trebalo da razmotrimo celu situaciju oko štrajkova. Trebalo bi da podvučemo crtu i donesemo kratkoročne i dugoročne strategije. Štrajkova ima raznih i sa različitim ciljevima, ali poslodavci traže od države da reaguje, jer ne mogu da se blokiraju putevi ako neke privatizacije nisu dobro odrađene. Nisu poslodavci prodali preduzeća, nego država, i ona je odgovorna za ono što se sada dešava - navodi Avramović.

Vrlo lako na celu Srbiju može da se prenese kuršumlijski scenario i da stane cela zemlja. Niko ne može da predvidi u kom pravcu će se situacija kretati narednih dana, jer se spontani protesti i građanska solidarnost kod nas prvi put dešavaju, kaže Branislav Čanak, predsednik UGS „Nezavisnost"

On ističe da ako kuršumlijski plamen zapali jug Srbije, posebno Vranje i Leskovac, „pobunu više niko neće moći da zaustavi".

Mislite da može da se desi da cela Srbija stane u jednom trenutku?

- Može, jer je cela Srbija Kuršumlija, većina ljudi živi loše. Važno je samo da ta blokada ne bude učinjena na neki haotičan način, neorganizovano i bez cilja. Mora da se zna šta se traži i do kada sve treba da traje.

I da se svi svrstaju iza jedinstvenog zahteva?

- Da. Ovo je slučaj koji se gomila - neko traži obećano na ulici, a onaj ko ima slične probleme ugleda se na njega i učini to isto. Dvojica koji se ne poznaju, nađu se na Terazijama ili u Nemanjinoj. Onda dolazi teža faza, ujedinjenje oko zahteva koji ih neće posvađati. Ovi iz EPS-a, iz vizure radnika iz Kuršumlije, traže preko hleba pogaču, dok oni žele koricu hleba. Za sada su ta dva zahteva oprečna, ali u jednom momentu oni mogu da se ujedine. Ili će se izroditi neki promućurni lider koji će ih objediniti.

Jesu li to sindikati?

- Mislim da sindikati nemaju tu snagu. Čak i naš sindikat, priznajem, nije bio baš uspešan tokom svih tih borbi za vreme privatizacije. Ali, ne zato što smo dremali, nego zato što nas je država odbila. Pre bi nas saslušali u Italiji, Španiji ili na Islandu, nego ovde. Obaveza koju država ima prema onima čije privatizacije čuvaju, ima veću težinu nego svi naši zahtevi. Kada bi iza našeg sindikata stala neka stranka, pogotovo ako je iz vladajuće koalicije, oni bi bili rešeni za pet minuta.

Da li su se to radnici uzdigli iznad sindikata i traže pravdu sami?

- Uglavnom to čine oni iz Samostalnog sindikata, jer im je pukao film, pošto taj sindikat služi režimu kao u vreme Miloševića. Mi imamo oko 150.000 članova, ali smo proganjani kao kada je Milošević bio na vlasti.

Verujete li da se vlast i poslodavci plaše ovih protesta?

- Vlast se plaši, a za srpske poslodavce mogu da kažem da su velike kukavice. Oni bi trebalo da rade dobar deo ovog posla koji mi činimo. Njih političari vuku za nos. Ja kao zaposleni mogu da izgubim samo svoje radno mesto, a oni mnogo više, jer su puno uložili. Siguran sam da bi većina poslodavaca jedva dočekala da dođe do ovakvog scenarija o kojem govorim, ali nemaju petlju da to sami učine.

Hoće li vaš sindikat pozvati ljude na ulice?

- Ako bi naše članstvo to od nas tražilo, mi bismo morali to da učinimo. Ako bude masovan zahtev, neće biti glasanja, idemo odmah na ulicu. Već dobijamo signale i od onih koji nisu naši članovi da bi sa nama vrlo rado sarađivali. A i ovi drugi sindikati, ako budu tražili da se okupimo oko zajedničkih zahteva, to ćemo podržati, ali ti zahtevi moraju biti opipljivi, a ne da se borimo za nečijih sto dinara.

Mesićeva izjava da bi poslao vojsku na RS probudila stare strahove. Za sada to deluje besmisleno - Srbija je vojno jača, ali ni ona ne bi izdržala bitku većih razmera

Srbija je trenutno najjača vojna sila na zapadnom Balkanu, ali to u sadašnjoj geopolitičkoj situaciji na prostoru bivše Jugoslavije nema mnogo značaja. Jer, pored toga što Zapad za sada ne bi dozvolio ponovno paljenje „bosanskog lonca", koji je tako lako podgrejao Mesić, vojni eksperti smatraju da nijedna vojska nekadašnjih država SFRJ nema dovoljno kapaciteta ni opremljenosti da bi izdržala sukob većih razmera.

Naime, nedavna izjava odlazećeg hrvatskog predsednika da bi u slučaju raspisivanja referenduma u RS poslao hrvatsku vojsku na koridor kod Brčkog, kojim bi bosanskim Srbima presekao teritoriju, podsetila je na period s kraja osamdesetih godina prošlog veka kada niko nije verovao da je rat moguć i po principu „koga je zmija ujela, taj se i guštera plaši" probudio strahove od novih ratova na ovim prostorima.

Dovoljne su dve budale

Zoran Dragišić, profesor na Fakultetu za bezbednost, kaže da je reći da rat u Bosni nije moguć kao da kažete da je nemoguće da u januaru padne sneg.

- Ukoliko bi došlo do toga što je najavio Mesić, to bi preraslo u sukob srpske i hrvatske vojske. Ako bi Hrvatska vojska ušla na teritoriju BiH, to bi bila agresija i morale bi da reaguju snage BiH, ali jasno da bi se u tom slučaju ta vojska raspala. Onda bi morala da se umeša Vojska Srbije, kao jedan od garanta Dejtonskog sporazuma. Ali, mislim da u ovom trenutku ne postoji šansa da Hrvatska napadne RS. To je jedna politikantska izjava odlazećeg predsednika Mesića. Činjenica je da ne postoje obaveštajni podaci da bi Hrvatska mogla da napadne RS, niti postoje izveštaji o tome da Hrvatska vrši pregrupisavanje svojih snaga koje bi ukazalo da je Brčko postalo važnija strateška tačka nego što je bilo do juče - otkriva Dragišić.

Ipak, ako bismo hipotetički gledali u kakvom su stanju vojske ovih država, on kaže da je prema svim procenama jača Vojska Srbije, i u naoružanju i ljudstvu, i da bi u slučaju sukoba imala veliku prednost.

Vojni analitičar Veljko Kadijević kaže da pitanje nekog novog balkanskog rata ne mora da se gleda kao pitanje tehničke opremljenosti vojnih snaga, jer su „za svaku glupost dovoljne dve budale".

- Lično, ne verujem da bi se Srbija uvukla u takav rat. Srbija tu ima dobru poziciju. Većina vojski na Balkanu su na minimumu opremljenosti i spremnosti, sa zastarelom tehnikom. Mesićeva izjava spada u kategoriju političkih pritisaka na rukovodstvo RS, a možda i na deo međunarodnog pritiska da se ne dozvoli eventualno sprovođenje referenduma. Ne može se reći da nikada neće biti rata, niti ima veze s mozgom država koja kaže da nikada neće upotrebiti silu. Ali to što je Mesić najavio nije realno, osim ako za to ne daju signal sa strane da u sklopu šireg dogovora Evropa zažmuri i da dozvolu Hrvatima da srede stvari u Bosankoj Posavini - smatra Kadijević.

Zašto je Brčko bitno

On kaže da će u narednom periodu u Bosni pretnje biti osnovno sredstvo komunikacije, što će voditi stvaranju novih ideja podele BiH.

- Postoji jedan nemački plan, po kom se od RS traži nova prekompozicija Bosne, da se podeli u nekoliko regiona, gde bi prostor Jahorine ušao u neku oblast koja ne bi bila pod kontrolom Srba. To u RS, naravno, neće niko da potpiše, jer je Jahorina ekonomski resurs RS. To bi moglo da bude mesto strateške borbe - objašnjava Kadijević.

Inače, koridor kod Brčkog, koji je verbalno napao Mesić, nije važan samo zato što je dodirna tačka zapadnog i istočnog dela RS, već ima i simboličan značaj pošto je na tom prostoru vojska RS u junu 1992, u borbi za „koridor života", ostvarila jednu od najznačajnijih pobeda.

- Brčko nije slučajno ostavljeno kao najbolnija tačka, gde je uvođenjem distrikta prekinut teritorijalni kontinuitet RS. Značajno je što postoji prostor većinski nastanjen Hrvatima, koji je teritorijalno odvojen od Federacije - tvrdi Kadijević.

Miroslav Lazanski, vojno-politički komentator, kaže da su spekulacije bespredmetne jer čak i da države bivše SFRJ požele rat, one za to nemaju mogućnosti i kapaciteta.

- Najviše kapaciteta i vojne snage ima Srbija. Ali vojske su trenutno na takvom nivou da nijedna ne može da izvodi ozbiljne operacije u dužem vremenskom periodu. Mogla bi svaka strana da ispali pokoju raketicu. Ono što svi zaboravljaju je da niko nema ni ekonomsku moć da vodi rat. Realnost je da neće biti novog rata na Balkanu, jer tu je NATO koji kontroliše sve - navodi Lazanski.