Besplatna Zabava

Archive for January 30th, 2010

Uroš Milijanović (90) ugušio se u požaru koji je izbio juče oko šest sati na petom spratu zgrade u Bulevaru kralja Aleksandra 52

Ista sudbina je zadesila i dve godine starijeg Dragutina Miloševića iz Kruševca, dok se lekari i dalje bore za život Beograđanina D. L. (49), koji je dan ranije povređen u požaru u svom stanu u Bulevaru despota Stefana.

Kako saznajemo, požar u kojem se ugušio Uroš Milinović izazvala je najverovatnije pokvarena grejalica. Milijanović je živeo sa mlađim bratom, koji se u trenutku požara nalazio u drugoj sobi. Prema rečima komšija iz zgrade u Bulevaru kralja Aleksandra, njegov brat je i pozvao vatrogasce:

- Iako su ekipe brzo stigle do njihovog stana, Urošu više nije bilo spasa. Bio je penzioner i teško pokretan - rekao je jedan od komšija.

U  požaru Milijanovićev brat nije povređen. Po rečima stanara, plamen se nije video, ali se osećao dim.

- To me je i probudilo. Nisam znao šta se dešava. Prvo sam pogledao po stanu da vidim da se nešto nije zapalilo. Otvorio sam ulazna vrata i osetio kako dim dolazi iz zgrade. Plamena nigde nije bilo, ali mi je bilo jasno dao je požar negde u zgradi. Pozvao sam vatrogasce, nisam znao šta drugo mogu da uradim - priča komšija koji je insistirao da ostane anoniman.

Većina stanara nije ni primetila da je u njihovoj zgradi došlo do požara. Ubrzo nakon poziva, na mesto događaja stigli su vatrogasci, policija i ekipa Hitne pomoći. Oni su locirali požar u stanu broj 13, na petom spratu zgrade. Kako smo saznali od vatrogasaca, požar nije bio veliki i ubrzo je ugašen, ali se u stanu nalazila velika količina dima. U sobi na krevetu našli su beživotno telo nesrećnog čoveka. Lekari Hitne pomoći su, nažalost, mogli samo da konstatuju smrt.

- Poziv smo dobili u 6.11 sati, a na mesto nesreće smo stigli veoma brzo. Nažalost, pronašli smo samo leš muškarca starog 90 godina, a nakon pregleda je ustanovljeno da je preminuo, najverovatnije usled gušenja otrovnim gasom ugljen-monoksidom - rekla je Nada Macura, portparol Hitne pomoći.

Skoro istovremeno, slična smrt je zadesila i Dragutina Miloševića (92) iz sela Krvavica kraj Kruševca, nakon požara u porodičnoj kući. Smrt Dragutina Miloševića nastupila je pod nerazjašnjenim okolnostima. Prema jednoj verziji, smrt je nastupila nakon gušenja ugljen-monoksidom, a po drugoj, slabo pokretni starac je doživeo infarkt pre izbijanja požara.

U požaru je preksinoć teško stradao i D. L. (49) iz Beograda, čiji je stan takođe zahvatila vatrena stihija. Prema poslednjim informacijama, prebačen je na VMA u teškom stanju i lekari se bore za njegov život.

Goran T. (41) iz Beograda pronađen je mrtav juče oko 10.45 sati u stanu na četvrtom spratu zgrade u Bačvanskoj ulici broj 21. Beživotno telo pronašao je njegov ujak, koji je sekirom razvalio vrata stana da bi ušao unutra

Videvši na njegovoj glavi i grudima puno modrica, pozvao je policiju. Pretpostavlja se da se ubistvo dogodilo u prethodna dva dana.

Kako saznajemo, sumnja se da je Goran T. pretučen na smrt. Policija proverava sa kim se poslednjih dana viđao, a uzet je i snimak sa sigurnosnih kamera zgrade, koji bi trebalo da pomogne u istrazi.

- Proverava se šta se dešavalo u poslednjih 48 sati, ko je ulazio i izlazio, kao i to da li je Goran T. pretučen negde van zgrade u kojoj je živeo. Pošto su vrata stana bila zaključana, postoji mogućnost da je, iako teško prebijen, uspeo da dođe u svoj stan i da je unutra umro - kaže naš sagovornik blizak istrazi.

Inače, policajci su tokom uviđaja na stepeništu tražili tragove krvi Gorana T. Niko od komšija nije primetio ništa čudno. Jedino neuobičajeno je bilo to što je mladić pre nekoliko dana tražio od stanara da mu daju nešto novca za bolesnog rođaka.

- Ni prošle, kao ni noć pre toga, nije se čulo ništa neobično. Jedino je u subotu rano ujutru nešto lupilo nekoliko puta, ali smo mislili da neko od komšija iznosi nešto iz zgrade - kaže jedna stanarka zgrade.

Goran T. je imao svoj bend, sa kojim je, prema rečima komšija, često imao i svirke. Svakodnevno je odlazio na posao, a vikendom je uglavnom imao probe u stanu. Ipak, svaki put bi opomenuo komšije da će se iz njegovog stana čuti buka.

Ne postoji kapacitet da se nezadovoljni radnici udruženo bore za svoja prava i svaki protest se završi na populističkoj retorici. Na Zapadu, pak, sve stane dok se ne ispune zahtevi ugroženih

U Srbiji se sve češće najavljuje eksplozija opšteg socijalnog bunta ekonomski ugroženih slojeva društva, ali sve pobune i štrajkovi pokazuju da u našoj zemlji ne postoji kapacitet da se radnici udruženo bore za svoja prava, kao što je to slučaj u takozvanim razvijenim zemljama. U zemljama zapadnih demokratija često se događa da proteste neke ugrožene grupe solidarno podrže drugi i na taj način podignu celo društvo na noge.

Tako su, na primer, pre dve godine u Francuskoj protest studenata podržali železničari, a potom i većina drugih grana, i izazvali opšte državne proteste. Kod nas se, međutim, svaki štrajk završi na populističkoj retorici i najčešće kao pojedinačno „pucanje u prazno".

Branislav Čanak, predsednik UGS „Nezavisnost", kaže da u zapadnim zemljama postoji jako duga tradicija slobodnih sindikata, a da se kod nas borci za radnička prava uglavnom „igraju sindikalaca".

- U svetu su sindikati nastajali i pre 150 godina, a mi slobodne sindikate imamo tek desetak godina. Sindikati su proizvod tržišne ekonomije i ne mogu da funkcionišu u nedefinisanoj ekonomiji kao što je naša. Kada su u svetu nastajali sindikati, radnici su imali s kim da razgovaraju, kapitalistu sa imenom i prezimenom, za koga se znalo s čime raspolaže i kako je to stekao. Mi imamo privatizaciju koja traje već 21 godinu, što govori da mnoge stvari još nisu definisane u Srbiji, pa tako nisu definisani ni sindikati koji bi na valjan način kanalisali nezadovoljstvo radnika i njihove zahteve. Zato svi mi samo glumimo sindikate, jer bez definisane ekonomije nemamo polje gde možemo da delujemo. Kao najbolji fudbaler na svetu koji igra samo u svom dvorištu i nikako da dođe do „Marakane" - kaže Čanak.

On se slaže da postoji veliki problem što u našem društvu nije izgrađen osećaj za građansku solidarnost, što je najbolje moglo da se vidi kada su radnici u Lapovu ležali na pruzi, dok su njihovi sugrađani, kako kaže naš sagovornik, išli u kafanu na škembiće.

- Prosto, njih ne zanima što im sugrađani leže na pruzi. Postoji i među samim sindikatima nedovoljno sloge. U Novom Sadu je pre nekoliko dana bio štrajk grupe sindikata iz gradskog javnog sektora. Kada je gradonačelnik obećao povećanje plata za dva javna preduzeća, ti su odmah istupili iz štrajka. To je najgori mogući primer totalne nesolidarnosti - kaže Čanak.

Ljubisav Orbović, predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije, kaže da se nezadovoljstva naših radnika odnose na pojedinačne probleme određenih firmi i da ne postoji nijedan zajednički faktor koji bi ujedinio štrajkače.

- U ovom momentu štrajkuje oko dvadesetak firmi, što je oko desetak hiljada ljudi, ali oni nemaju protiv koga zajednički da štrajkuju. Jedino što je isto za sve štrajkače je da su oni iz privatizovanih firmi. Te firme su kupili ljudi koji očigledno nemaju kapaciteta ili interesa da ih razvijaju, tako da to nije pitanje za državu, nego za tog vlasnika. U svetu, kada dođe do velikih štrajkova, oni imaju neki veliki zajednički razlog, kao što je zakon o radu ili o penzijama. Mi smo imali u aprilu veliki protest, gde smo ukazivali generalno šta se dešava u Srbiji, da vlasnici ne isplaćuju plate i ne uplaćuju doprinose, a država prebacuje taj teret na zaposlene, iako je njen zadatak da kontroliše da li poslodavci uplaćuju doprinose - kaže Orbović.

On, međutim, kaže da se ne može govoriti da među našim narodom nije razvijen osećaj za solidarnost.

- Istina je da svest građana nije do kraja izvedena o tome da treba svi zajedno da se borimo. Ali, nedavno smo bili svedoci jedinstva građana Kuršumlije. Svi u gradu su bili solidarni i podržali su svoje radnike u protestima. A građani Subotice, recimo, nemaju nikakav interes za Kuršumliju, jer žive neuporedivo bolje. Dakle, neophodno je da ih nešto veže zajedno. Na dnevni red dolazi zakon o penzijsko-invalidskom osiguranju. Ako on bude represivan, to bi moglo da dovede do velikog zajedničkog protesta i narodnog bunta jer će taj zakon da pogodi najveći mogući deo građana. Dakle, i penzionere i buduće penzionere, ali i deo omladine, koji će biti svestan da će ubrzo taj zakon imati veliki uticaj na njihove roditelje. Oko toga cela Srbija može da se digne na noge - kaže Orbović.

Aleksandar Vulin, predsednik Pokreta socijalista i nekadašnji funkcioner JUL-a, danas se predstavlja kao autentični levičar i tvrdi da u Srbiji ne postoji levica, zbog čega su radnici ostavljeni na vetrometini.

- Srbija danas nema sindikate. Neshvatljivo je da u zemlji imate više od milion nezaposlenih i nijedan generalni štrajk. Savez samostalnih sindikata kaže da ima 14.000 podružnica. To je samo po 14.000 predsednika koji nikada nisu ništa ozbiljno pokrenuli. Sindikati, dakle, faktički ne postoje. Vlast preko medija objašnjava da su svi političari korumpirani lažovi i da je svako povezivanje sa politikom suštinski nemoralno. A bez tog povezivanja nećete imati uspešan radnički bunt. Nigde na svetu nije bilo uspešnog radničkog bunta bez političke podrške. I u Francuskoj su izašli socijalistička partija i francuski komunisti i dali medijsku i finansijsku podršku socijalnim protestima. Kod nas se zabranjuje da radnici iznose političke stavove. Kao da je bitno kakav neko ima politički stav ako je gladan 12 meseci. Ovo je postalo društvo velike sebičnosti. U ovom društvu se čak kažnjava svaka solidarnost. Kada penzioneri treba da dobiju veće penzije, odmah se kaže: „Uzimaju od usta našoj deci", kao da ta deca nisu unuci tih penzionera. Samo se stvaraju sukobi unutar jednog siromašnog društva. Da u Srbiji postoji levica, ne bismo imali ovoliki broj nezaposlenih - kaže Vulin.

Posle oduzimanja imovine Branislavu Uskokoviću, bivšem direktoru „Elektrodistribucije Beograd", postavlja se pitanje da li je on uopšte bilo šta radio osim što je krao!

Kao što se građani pitaju da li će na njemu sve da stane i prebiraju - koliko li je onda ukrao direktor firme u kojoj oni rade.

Jer, javna je tajna da je u Srbiji decenijama unazad provereni partijski kadar vodio javna preduzeća i komunističke gigante, iz kojih su izlazili sa stanovima, lokalima, kućama i milionima u bankama. Fenomen direktorskog lopovluka, koji je opevan i u filmovima i serijama, uspešno opstaje i danas.

Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, kaže za Press da nijedan zakon ne može ništa bez dobrog rada institucija. Naše institucije su pod potpunom kontrolom izvršne vlasti, koja im ne dozvoljava da radi, tako da je primena zakona potpuno selektivna.

- Uskoković je verovatno izgubio partijsku zaštitu, inače za njega ne bismo nikad saznali. Kako je inače moguće, pored institucija kao što su poreski organi, Uprave za sprečavanje novca i drugih, da se to desi. To znači da sve dok je on imao podršku političke stranke ili nekog tajkuna, mogao je da radi šta mu padne na pamet - smatra ona.

Ona objašnjava da je mehanizam kojim direktori javnih preduzeća stiču korist vrlo jednostavan. Javna preduzeća su pravi eldorado za stranke, direktore, konsultanske kuće i sve koji se oko njih muvaju jer su potpuno sakrivena mesta, iako ih, navodno, kontroliše Vlada, tako što postavlja Upravni odbor.

- Pravo poslovanje javnih preduzeća, njihovi završni računi i bilansi, javne nabavke, sponzorstva i projekti potpuno su sakrivena stvar. U toj sprezi između ministra, odnosno Vlade, stranke i direktora preduzeća, odvija se čitav proces nezakonitog rada. Direktor, koji predstavlja javno preduzeće, pošto je tu došao voljom ministra ili nekog sličnog, može sve svoje dugove da prevali na budžet. Odličan primer su „Železnice". Novac tu prođe nekim kanalima i očigledno ide negde drugde, jer je firma u sve lošijem stanju, a pare koje im se daju sve veće. Ko se sve tu obogatio nećemo saznati dok se ne desi neki novi Uskoković. Da li je neko proverio kako je Šarančić za smešne pare kupio stan, gde su nestale pare kada su kupovane lokomotive? Da li je to za tužilaštvo veliki problem? Nije! Nego je tužilaštvu neko rekao da to ne sme da se dira - kaže Barać.

I Srđan Cvetković, istoričar koji se bavi tehno-menadžerima, kaže da su u prošlosti obračuni sa direktorima bili uglavnom politički motivisani i da je vladajuća garnitura nameštala afere kako bi ih počistila ako nisu bili podobni.

- Posle rata se zbog krađe jabuke bukvalno gubila glava. Prva veća kampanja obračuna sa tehno-menadžerima je bila šezdesetih godina. Tada su stradali direktori državnih firmi koji su često radili za Udbu, koja im je dozvoljavala da se bave mahinacijama, da bi ih, kada bi pokušali da se osamostale, čistila. Sledeća kampanja je bila sedamdesetih, kada se na udaru našao Slobodan Bata Todorović, tadašnji finansijski direktor „Progresa" i jedan od najpoznatijih menadžera, koji je radio sa Udbom i koji je, kao vešt menadžer, uspeo da uspostavi mnoge kontakte u inostranstvu i razgrana mrežu firmi po Evropi, Aziji i Americi - priča Cvetković.

Nemanja Nenadić iz nevladine organizacije „Transparentnost Srbija" kaže da bi bilo ko, bio on direktor ili neko drugi, mogao da dođe pod udar zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, mora biti u najmanju ruku osumnjičen za neko ozbiljnije krivično delo, obično povezano sa organizovanim kriminalom. Ono što je potrebno našim javni preduzećima je stroža kontrola, bez obzira na to da li direktor stiče neku nelegalnu korist za sebe.

- Bolja kontrola bi doprinela racionalnijem korišćenju njihovih sredstava. Kontrola nad radom javnih preduzeća, koja nije dovoljno dobra, pogoduje zloupotrebama. Vlada je ta koja bi trebalo da ih kontroliše jer ona postavlja direktora javnih preduzeća i članove upravnih i nadzornih odbora, što bi trebalo da bude prva instanca kontrole. Njihov rad mogu kontrolisati i budžetska inspekcija i državna revizorska institucija. Vidimo da taj mehanizam ne funkcioniše i da nije naročito smislen i delotvoran - zaključuje Nenadić.

Striper Dejan Nestorović stavio na „Fejsbuk" nove slike iz raskošnog dvora u Bijeljini, pod nazivom „Srpski Versaj - moj deda kandidat za patrijarha"

Fotografije vladike zvorničko-tuzlanskog Vasilija Kačavende, koji je bio jedan od ozbiljnijih kandidata za novog patrijarha SPC, u društvu stripera i multimedijalnog umetnika iz Novog Sada Dejana Nestorovića, u njegovom raskošnom dvoru u Bijeljini, izazvale su ogromno interesovanje u javnosti. Fotografije je na svoj „Fejsbuk" profil postavio upravo Dejan Nestorović, pod imenom „Srpski Versaj - moj deda kandidat za patrijarha".

Nestorović za Press kaže da ne vidi zbog čega se digla tolika prašina oko toga što je na poziv vladike sa njim dočekao Srpsku novu godinu, jer mu je vladika dalji rođak, i da nije prvi put da ga posećuje. Fotografije je stavio na svoj profil jer, kako kaže, „sve što radi, radi javno".

Duhovno bogatstvo

- Zbog pretencioznog pisanja o mojoj poseti vladici napravljena mi je velika šteta, a vladika se jako nasekirao. Ne vidim zašto se u beogradskim medijima digla tolika frka ako jedna osoba koja je multikulturalna i multimedijalna i ima završena dva fakulteta poseti vladiku Vasilija. Nije mi jasno zašto neki ovu moju posetu stavljaju u pogrešan kontekst, pričaju o glupostima i nekakvim orgijama i kako je „striper bio kod Kačavende"! Nisam išao na dvor da igram striptiz, već sam išao u duhovnu i prijateljsku posetu. Tamo idem već godinama. U bijeljinski dvor došao sam da podržim svog prijatelja, čim sam čuo da je imao pretnje nekih „sitnih pacova" iz Beograda, koji su protiv njegovog dolaska na mesto patrijarha - priča Nestorović.

Kačavenda važi za kontroverznu ličnost, a pogotovo mu se zamera što se za vreme rata u Bosni enormno obogatio i u Bijeljini sagradio luksuzni vladičin dvor, za koji kažu da je luksuzniji od najekskluzivnijih hotela. Nedavno je snimljena fotografija kako u Beogradu kupuje u prodavnici „Hugo Bos". Nestorović staje u odbranu svog rođaka i prenosi da mu je vladika, povodom komentara na bogatstvo dvora, rekao: „Ja ovo, Dejane, neću da nosim u grob!"

- Čovek je jedino bogat u onoj meri koliko je duhovno bogat i koliko stvara! Nije ovde reč o hotelima, već o orginalnim rešenjima i umetničkim delima savremene arhitekture, sa osvrtom na stare stilove. Da, to je malo parče raja na Zemlji i sam gospodin Vasilije je ponosan na to malo parče raja na Zemlji i tako ga sam i zove. Sve će to ostati narodu. A to malo parče se sve više i više uvećava i srpski narod je bogatiji, pored postojećeg manastira u centru, za još dva manastira na samom ulazu u grad. Ogromna crkva, s grandioznim kupolama nalik na one u Sant Peterburgu i Moskvi, izgrađena je sa novim manastirskim kompleksom. Te prekrasne pozlaćene kupole sijaju još iz daljine, pri samom ulasku u Bosnu. Nigde na Balkanu ne postoji „ruska" crkva nalik ovoj. A na nju je ponosan i sam novi ruski patrijarh Kiril, koji je najveći brat i prijatelj vladike Vasilija. Mogu vam reći da je Kačavenda često njegov gost i da me je vladika Vasilije pozvao da zajedno posetimo Moskvu - priča Nestorović.

Dejan Nestorović otkriva za Press detalje posete i malo poznate stvari o vladici Kačavendi. Kaže da je tom prilikom pričao sa njim o izboru za patrijarha. Vladika Kačavenda mu je tada rekao da ako bi on bio izabran „viđali bi ga kako šeta Kalemegdanom, druži se i priča sa ljudima, sedi u poslastičarnici jer sve je to za dobro naroda". Kaže da vladika ima najveću kolekciju džez diskova, mantija i mitri na svetu.

Stvaralački duh

- Gospodin Kačavenda je veoma razigranog i stvaralačkog duha. Na propovedima deluje strog, ali to je odraz profesionalizma i discipline. U suštini je miran, sasluša svakoga, hoće da pomogne, pogotovo novom monaštvu. Veliki je dobročinitelj i nije egoista. Voli poeziju. Veliki je perfekcionista. Savršeno je uredan. Malo ko zna da je pored teologije završio i Pravni fakultet. Rad, red i disciplina karakterišu njegov život. Inače, ima najveću kolekciju džez diskova i ploča iz čitavog sveta. Jako voli da sluša vojvođanske tamburaše, „Deronje" i Harisa Džinovića, uz koga ponekad i sam zapeva uz dobro vino! - kaže Nestorović.

Najava Milutina Mrkonjića da će se uskoro nastaviti radovi na izgradnji železničke pruge Valjevo - Loznica mnogi vremešni stanovnici Kolubarskog kraja dočekuju sa neskrivenom zebnjom i strahom

Nije ni čudo, s obzirom na to da su u prošlom veku radovi na njoj počinjali čak u četiri navrata i svaki put su bili prekinuti zbog - rata!

Izgradnja „ratne pruge", kako je žitelji valjevskog kraja odavno nazivaju, počela je 1914. godine, uoči Prvog svetski rata, kada je francuskom investitoru dodeljena koncesija za izgradnju. Četvrt veka gradilište je bilo napušteno, a novi pokušaj je usledio početkom 1941. godine. Novi rat i novi prekid. Sredinom '70-ih godina urađen je novi projekat i određena druga trasa pruge za Loznicu. Socijalisti su prugu kao „kapitalnu investiciju" počeli da grade početkom 1990. godine, ali su radovi po treći put prekinuti zbog izbijanja građanskog rata u SFRJ. Najviše je urađeno tokom 1998. godine, kada su izgrađeni objekti koji se smatraju najtežim na delu trase do Osečine. Tunel Trifković, dug 1,7 kilometara, u Valjevskoj Kamenici je završen, tuneli Popare (1.991 m) i Jovanja (1.600 m) su većim delom probijeni, izgrađen je i most preko Gradca u Valjevu, položen je i kolosek od železničke stanice u Valjevu do mosta na Kolubari. Nažalost, ubrzo nas je zadesilo bombardovanje NATO snaga, pa se od daljih radova ponovo odustalo.

- Ne vredi nam se plašiti, ali nije nam baš svejedno - kaže Živojin Živković (80), jedan od najstarijih meštana valjevskog sela Osladić, koji dobro pamti šta se sve sa prugom dešavalo još od Drugog svetskog rata.

- Pred taj rat su po drugi put obnovljevni radovi. Bila su teška vremena, sve se radilo ručno, nije bilo mašina, a radnici su malter gurali u drvenim kolicima. Onda izbi rat i građevinci napustiše prugu. Tako je bilo i svaki sledeći put. Ne znam šta je, ali ima sigurno nešto... Mlađi se ne plaše ničega, ali se mi stariji plašimo za njih. Ne znam čemu da se nadamo, ali verujem da se neće desiti ono najgore. S jedne strane, voleo bih da doživim da ovuda protutnje vozovi, a opet, strah me da se zlo ne ponovi - kaže Živković.

Meštani valjevskih sela do kojih je stigla pruga nerado govore o nastavku radova. Kažu da ne veruju da je ova pruga ukleta, ali opet...

Momčilo Mirković (89) iz Valjevske Kamenice bio je građevinski radnik na pruzi uoči onog drugog, velikog rata.

- Radili smo nekoliko meseci, al' rat sve prekide. Sada kažu da će je ponovo raditi, možda budu bolje sreće - kaže nam jedan od najstarijih žitelja Valjevske Kamenice.

Njegov komšija Milijan Bojičić (81) tvrdi da tu baš i „nisu čista posla".

- Ima tu nešto, ali ne znam šta je. Ne znam šta da vam kažem, plašimo se, ali nema koristi od toga. Preostaje nam da ćutimo, čekamo početak radova i molimo boga da se ne ponove događaji iz prošlosti - kaže Bojičić.

Iako pruge u Kamenici nema, stvarnosti kao da prkosi saobraćajni znak sa natpisom „Železnička stanica Kamenica", iako tu voz nikada nije stao. Slična situacija je i u selu Pričević, gde postoji i putokaz za železničku stanicu koji, uglavnom, služi za zbunjivanje slučajnih putnika.

Prugu, kao jedan od glavnih aduta u predizbornim kampanjama, zvaničnici su poslednji put posetili u zimu 1998. godine, kada je otvoren tunel Trifković u Valjevskoj Kamenici. Tada je specijalno za „goste iz Beograda" dovučen i crveni vagon, koji je postavljen na ulazu u tunel, na šine koje su namenski postavljene samo za taj događaj. Vagon je preuređen u restoran, gde su uz bogatu trpezu i trubače političari proslavili probijanje tunela. Crveni vagon, kao tužno podsećanje na našu stvarnost, uklonjen je tek posle petooktobarskih promena!

Pruga Valjevo - Loznica je po projektu sastavni deo evropskog Koridora 10, kao i južne savske magistrale od Slovenije, preko Hrvatske i RS, do Srbije.

Toga neće biti sigurno, već je pitanje koliko ćemo proizvesti i izvesti. Okrećemo se ka tržištu i poljoprivreda je jedina, uz vojnu industriju, prošle godine zabeležila rast proizvodnje

Srbija neće biti gladna, niti se tako nešto uopšte postavlja kao solucija, već je samo pitanje koliko ćemo proizvesti i koju količinu od toga ćemo moći da izvezemo. Naš osnovni cilj je da se poljoprivreda okreće ka tržištu, a ne ka sopstvenim potrebama, i da stvorimo poljoprivrednika koji će biti konkurentan za evropsku utakmicu, kaže za Press Saša Dragin, ministar poljoprivrede u Vladi Srbije.

On ističe da je poljoprivreda u 2009. ostvarila rekordan suficit u spoljnotrgovinskoj razmeni od 700 miliona dolara, uz izvoz od dve milijarde dolara.

- U Srbiji je jedino poljoprivreda, uz vojnu industriju, u prošloj godini zabeležila rast proizvodnje, i to od dva odsto. Pokazali smo da je to najvitalnija grana srpske ekonomije, koja zaslužuje da se prema njoj drugačije odnosi. Zato smo ove godine dobili budžet koji je za 25 odsto veći od prošlogodišnjeg. To je oko 3,5 odsto ukupnog budžeta republike, u odnosu na oko 2,5 odsto, koliko je bilo prošle godine. Važno je i to da smo izmenama nekih zakona obezbedili da naši prihodi budu veći, tako da je naš ukupan budžet za 2010. oko 26 milijardi dinara.

Sredinom prošle godine govorili ste da je cilj da u godini krize "niko ne bude bude na gubitku", ali da je teško da će iko zaraditi. Znači li to da ste nadmašili očekivanja?

- Bila je teška godina, preuzeli smo administraciju u dosta lošem stanju, imali dug od 12,5 milijardi dinara, od čega je u 2009. preneto 4,5 milijardi, uz nikad manji budžet. Teško je bilo napraviti kalkulaciju da svi budu zadovoljni. Nastojali smo da, koliko je to bilo moguće, najpre zadovoljimo našu ciljnu grupu - poljoprivrednike čije je to jedino zanimanje. Uspeli smo da do poslednjeg dinara isplatimo subvencije do početka jesenje setve. Ove godine subvencije su po hektaru povećane sa 12.000 na 14.000 dinara.

I pored povećanja, subvencije nisu dovoljne. U EU one iznose i 300 evra.

- Voleo bih da su tolike, ali to je nemoguće. I u EU se menja politika, pa se razmišlja o zajedničkom smanjenju subvencija u poljoprivredi od 2013, jer se one vrlo često prelivaju u prerađivačku industriju. Poljoprivredniku se da više sredstava, a onda on pristane na nižu cenu koju mu ponudi otkupljivač. To se pokazalo kao veliki problem u EU za vreme krize. Ali hajde da mi prvo stignemo do EU, pa ćemo posle lako odlučiti šta da činimo.

Očekujete li da će i ove godine biti protesta poljoprivrednika, kao tokom 2009?

- Ne. Prošle godine negodovali su malinari zbog otkupnih cena koje su nudili hladnjačari, ali je država stala na njihovu stranu i mislim da su proizvođači zadovoljni učinjenim. Nijednu uredbu ne donosimo, a da se pre toga ne konsultujemo sa udruženjima poljoprivredenika.

Smatrate li, kako neki ističu, da bi rešenje za gladne radnike, koji štrajkuju širom zemlje, bilo to da počnu da se bave poljoprivredom?

- Prošle godine prvi put je kod nas izvoz voća i povrća premašio izvoz žitarica, što pokazuje da se ljudi sve ozbiljnije bave poljoprivredom. Žitarice mogu da se proizvode usput, kao dodatno zanimanje, jer za imanje do 20 hektara pšenice treba pet dana posla godišnje, ali kada imate 20 hektara voća ili povrća, to je veliki posao i čovek ne može ničim drugim da se bavi, jer to zahteva najmanje osam sati rada dnevno. Ali, one koji žele da uđu u takvu proizvodnju država ozbiljno subvencioniše. Za svaki vinograd ili voćnjak do pet hektara država proizvođaču plati 120 odsto na svaku sadnicu, što znači da mu ostane 20 odsto da kupi i opremu. Na taj način za tri godine možete da podignete 15 hektara voćnjaka ili vinograda. Tako može da se zaradi ozbiljan novac.

A kojom proizvodnjom biste se vi bavili da ostanete bez posla?

- Voćarstvom. Proizvodio bih jabuke, i to moderne sorte. Važno je znati da svaka proizvodnja nosi svoj rizik, svaka godina je različita, cene se formiraju na globalnom tržištu i država ne može da utiče na njih. Zato ne volim da dajem savete, već mogu da govorim samo za sebe. Ali, bez obzira na to za koju se ko proizvodnju odlučio, važno je da iskoristi najnovija znanja i tehnologije iz te oblasti, jer je poljoprivreda nauka koja najbrže napreduje.

Može li, nakon privatizacije, da se desi obrnut proces od industrijalizacije, pa da Srbija ponovo postane "zemlja seljaka"?

- Ne bih hteo da budem izričit, ali jasno je da imamo predispozicije za poljoprivrednu proizvodnju. Najveći problem srpske poljoprivrede je što se 50 godina na njoj eksperimentisalo. Tako je Tito smislio da Srbija treba da bude žitnica, pa su povađene hiljade i hiljade hektara voćnjaka po istočnoj Srbiji i Fruškoj gori, uništena je tradicija koju smo imali u toj grani poljoprivrede. Danas bismo bili ozbiljna evropska sila u toj oblasti. Došli smo u situaciju da sada moramo ozbiljno da finansiramo kako bismo dostigli onaj nivo voćarske proizvodnje od pre 30 godina. Da ne govorim o nasilnim oduzimanjiam zemlje posle rata i guranja u zadruge... Agrarna politika mora da se sprovodi odgovorno i kontinuirano kako bi poljoprivednik mogao da zna šta mu je činiti u narednom periodu.

Je li sada srpska poljoprivreda na pravoj trasi?

- Jeste. Imamo ozbiljan program razvoja poljoprivredne prozvodnje od 2009. do 2011. i strategiju razvoja sela. Razlika između ovoga i onoga što se nekada radilo je u tome što sada imamo odgovor na pitanje - kako nešto postići. Prošle godine smo uradili 28 zakona, od kojih je 15 usvojeno.

Kakva je šansa da poljoprivreda postane srpski brend?

- Ona to već jeste. Ako pogledamo suficit koji imamo u razmeni sa EU, vidimo da smo jedina zemlja u okruženju koja može time da se pohvali. Samo u trgovini sa Unijom godišnje imamo pola milijarde dolara suficita. Naš najveći problem je u neuređenom tržištu. Nisam zadovoljan ni privatizacijom u poljoprivednoj proizvodnji, jer mislim da je trebalo nastojati da poljoprivrednici uđu u vlasništvo prerađivačkih kapaciteta, jer bi mogli da imaju kakvu-takvu nezavisnost od prerađivača i na ravnoj nozi sa njima diskutuju o cenama. Sada su vlasnici prerađivačkih kapaciteta uglavnom velike firme.

Da li je šansa naše poljoprivrede u proizvodnji organske hrane? Kažete da bi ona, sa sadašnjih 1.800 hektara, mogla da se gaji na čak 600.000 hektara.

- To je potencijal koji bi mogao da se privede organskoj poljoprivredi. Paradoksalno je da je to posledica toga što smo imali lošu industriju tokom devedesetih, pa je zemljište postalo pogodno za gajenje organske hrane. Pripremili smo zakon o ovoj oblasti i on je već u parlamentu, ali su zbog krize one kategorije stanovništva koje su u EU bile kupci te hrane sada prinuđene da kupuju jeftiniju. Ipak, sa rastom standarda, ljudi će sve više kupovati organsku hranu, tako da je strateški izuzetno važno da razvijemo taj segment.

Poduhvat velike obnove manastira Hilandar, koji je dobrim delom izgoreo u katastrofalnom požaru 2004. godine, u kritičnoj je fazi jer se ekonomska kriza u velikoj meri odrazila i na tok njegove rekonstrukcije!

U Zadužbini svetog manastira Hilandar objašnjavaju da je ova srpska svetinja prošle godine, zbog rebalansa budžeta, umesto 110 miliona od Vlade Srbije (preko Ministarstva kulture) dobila samo 50 miliona dinara dotacije. U ovoj godini se nadaju da će dobiti 80 miliona dinara dotacija, ali i da ta cifra neće biti smanjena zbog nepredvidivosti i dubine finansijske krize.

- Do kraja prošle godine obnovljeno je trideset odsto izgorelog dela manastirskog kompleksa. I ove godine smanjenje dotacija će uticati na tempo radova. Prvobitno planirani završetak obnove najvećeg manastirskog konaka iz 1816-1821. godine (Veliki konak) umesto ove, pomeren je za kraj 2011. godine. Obnova ovog konaka veoma je značajna jer se njome vraća veliki deo korisnog i preko potrebnog prostora za život manastira. Po sadašnjim predviđanjima, krajnji rok za potpunu obnovu izgorelog dela Hilandara pomeren je za dve godine, odnosno sa 2014. na 2016, ali svi rokovi i tempo radova direktno će zavisiti od daljeg priliva sredstava - objašnjava za Press Srđan Stefan Milenković, rukovodilac službe za odnose sa javnošću Zadužbine Hilandara.

Od 2004. do 2008. Vlada Srbije je, preko Ministarstva kulture, uplaćivala približno milion evra godišnje. Sa dotacijom iz 2009. ukupna novčana pomoć države do sada iznosi nešto više od 5,5 miliona evra. Tokom prve dve godine nakon požara Srpska pravoslavna crkva je u akciji pomoći Hilandaru prikupila dva miliona evra. Grčka država je preko Centra za zaštitu svetogorskog nasleđa iz Soluna (Kedak) za projekte obnove do sada dala dva miliona evra.

- Sada je i grčka država u izuzetno velikoj ekonomskoj krizi. I pored dobre volje i shvatanja značaja pomoći, dalje dotacije sa te strane su veoma neizvesne. Sudeći po vestima, izgleda da treba da nas brine čak i to da li će biti isplaćeni redovni prihodi koje svetogorski manastiri dobijaju po slovu grčkih zakona - kaže Milenković.

Radna sezona 2010. započeće u punom obimu krajem februara, nakon prve nedelje velikog posta tokom koje je manastir zatvoren za posetioce. Nabavljen je i kamen u vrednosti od 50.000 evra za popločavanje obnovljene gostoprijemnice.

Glavni radovi u ovoj godini predviđeni su na Velikom konaku, potpunom završetku središnjeg dela i daljim radovima na preostala dva segmenta. Biće saniran krov paraklisa svetog Arhanđela, završen projekat rekonstrukcije ulaznog kompleksa i predat na odobrenje Kedaku, kao i zamena oštećenih prozora na sabornoj crkvi.

Zvanična procena ukupnog troška za obnovu izgorelog dela (oko pedeset odsto manastirskog kompleksa), a koju su izradile grčke stručne službe, kao i uređenje i unapređenje nužne infrastrukture iznosi trideset miliona evra.

Zoran Stojiljković: Slažem se sa Tadićem da je „Srbija danas na najvišem nivou demokratskog razvoja", ali mislim da to i nije bogzna šta Ljiljana Smajlović: Skoro da više ne postoji opoziciona štampa u Srbiji

Tvrdnje predsednika Borisa Tadića da se Srbija danas „nalazi na najvišem nivou demokratskog razvoja u svojoj istoriji", ali i da još nije prešla „kritičnu granicu koja bi označila da je proces demokratizacije i modernizacije nepovratan", otvaraju pitanja stepena razvoja našeg društva, ali i uslova koje tek treba da steknemo na putu ka razvijenim demokratijama. Profesor FPN-a Zoran Stojiljković kaže da bi se, „nažalost", složio sa mišljenjem predsednika da nikada nismo bili bolji, ali isto tako „nažalost" konstatuje da „onakvi kakvi jesmo i nismo bogzna kakvi".

- Po teorijskim klasifikacijama, postoje nedemokratski režimi, zatim izborni autoritarizam, u kome formalno postoje višestranački izbori, uz uslove koji su takvi da imate „trku sa jednim konjem". Postoji i izborna demokratija, u kojoj su izbori manje-više slobodni i fer. Viši stupanj je liberalna demokratija, u kojoj vlast stanuje na svojoj adresi, a ne na onoj gde su tajkuni, ključni predstavnici međunarodne zajednice ili vojne i bezbednosne trupe. I tek onda nastupa razvijeni oblik demokratije, koji uključuje učešće i saodlučivanje profesionalnih udruženja, sindikata, poslodavaca i njihov uticaj na vođenje državne politike. Po mom mišljenju, mi smo jedva u izbornoj demokratiji, pa čak se i tu nismo utemeljili, jer pitanje finansiranja stranaka i vlasništvo nad mandatom u velikoj meri dovode u pitanje da li smo i u tom obliku vladavine - ističe Stojiljković.

Ipak, kaže profesor Stojiljković, u odnosu na našu političku istoriju, sa delimičnim izuzetkom nekoliko godina pred Prvi svetski rat, teško da smo ikada imali više pluralističke demokratije nego što je imamo sada.

Istoričar Bojan Dimitrijević kaže da se „u najvećoj meri" slaže sa predsednikom da je Srbija došla do faze kada su demokratske slobode zaista na visokom nivou, pre svega, kako naglašava, zato što danas više nema velikih ideoloških i političkih pitanja.

- Srbija danas podseća na onaj period iz prve decenije 20. veka, koji takođe smatram zlatnim vekom srpske demokratije. Mislim da ta i ova decenija liče, ali tada su u žiži bile neke sasvim druge teme. I u vreme kneza Pavla naša država je imala elemente demokratije, ali je to doba bilo opterećeno pojavom nacizma i fašizma u Evropi. Istorija Srbije u poslednja dva veka pokazuje oscilaciju demokratskog razvoja, što potvrđuje tezu o cikličnosti istorije - priča Dimitrijević.

Predsednica Udruženja novinara Srbije Ljiljana Smajlović ne prihvata ocene predsednika Tadića, ističući da Srbija trenutno nema razloga da se ponosi slobodom medija. Ona smatra da je u vreme Slobodana Miloševića postojao veći pluralizam na medijskoj sceni nego danas jer, za razliku od tog vremena, u Srbiji u ovom trenutku gotovo da ne postoji opoziciona štampa.

U ratu se ne sme desiti ništa što bi u potpunosti onemogućilo kasnije pomirenje, rekao je Kant. Istorija nas je naučila da nema takvih stvari, a ko ne veruje, nek pogleda najavljenu posetu pape Srbiji 2013. godine...

I zato je danas jedino pravo pitanje - šta smo čekali 1.700 godina? Na koliko drugih stvari moramo da čekamo narednih hiljadu godina?

Od patrijarha Irineja ovo niko nije očekivao. Najavili su ga kao mirnog i skromnog naslednika patrijarha Pavla. Konzervativca... A on u prvih nedelju dana - podržao monarhiju u Srbiji, založio se za evropski put Srbije (sad ni Voja više ne može da vrda) i - pozvao papu u goste.

Usput je uvredio muslimane, pa im se izvinio... Zamisli da je sve ovo isto uradio patrijarh Amfilohije... Pa LDP bi demonstrirao protiv pape, dok bi intelektualci tražili referendum o tom za Srbe najkontroverznijem pitanju posle NATO-a. Nije loša ta lutrija, Bog očigledno bolje vidi od vladika, pa će SPC sada da reformiše konzervativac. A to je uvek najbolje, jer da smo ti i ja pozvali papu, intelektualci na čelu s Duletom Savićem prozvali bi nas izdajnicima. Ovako - biće u prvom redu...

To je zločin Vojislava Koštunice. Niko nije imao bolju poziciju da reformiše Srbiju od njega, prvog konzervativca srpske demokratije. Zoran Đinđić je bio reformator, ili izdajnik za Duleta... Boris Tadić je negde između, zato valjda i ima toliku podršku građana i zato je i dobio najveću priliku u modernoj srpskoj istoriji da reformiše zemlju, i da je, kako on kaže, nepovratno gurne u demokratiju. Ali to se ne radi podilazeći istraživačima javnog mnjenja, već upravo suprotno - narod neće papu u Srbiji, ali ga hoće patrijarh. I doći će papa...

Sada i Boris konačno treba po tom scenariju da Ratka pošalje u Hag, ili ove što ga jure u penziju, da podeli Kosovo, ali i Bosnu, da sruši mafiju i korupciju, da otvori arhive, usvoji denacionalizaciju, pronađe telo generala Mihailovića i stavi tačku na komunizam u Srbiji, da preispita privatizaciju i usvoji novu, u kojoj će u Srbiji da radi „Omega", a ne Miša Omega, da izađe iz svih državnih medija, na šta ga zakon obavezuje, da reformiše školski sistem, koji je postao vežbaonica poslušnosti, kao i sve ostalo u ovoj zemlji...

Tada će Srbija nepovratno biti na putu demokratije. Pa nek dođe i papa...