Besplatna Zabava

Archive for February 13th, 2010

Srpski reprezentativac, prema pisanju britanskih medija, dao nalog agenciji da nađe kupca za njegov dom pošto na leto menja sredinu

Nemanja Vidić prodaje kuću u Mančesteru! Prema tvrdnjama britanskog „Dejli mejla", srpski reprezentativac već je dao nalog jednoj agenciji za nekretnine da proda njegov dom u Engleskoj, jer će na leto preći u madridski Real!

„Juče su se mogle čuti tvrdnje da je Vidić stavio kuću na prodaju ili da će to uskoro učiniti. On želi da bude spreman za selidbu, koja će ga ponovo spojiti sa Kristijanom Ronaldom, 12 meseci pošto je Portugalac za rekordna 94 miliona evra prešao iz Mančestera u Real. Vidić i Ronaldo su tokom zajedničkog boravka u Mančesteru postali odlični prijatelji. Poznato je da su na putovanjima uvek sedeli zajedno i da su često razgovarali o svojoj budućnosti", piše „Dejli mejl".

Za Vidića su, pored Reala, bili zainteresovani i Milan, Inter i Barselona. Poslednja dva kluba su otpala iz kombinacije pošto nisu bili spremni da plate obeštećenje od 25 miliona evra, koje je Mančester tražio za Vidića. Zamenik kapitena naše reprezentacije, u dogovoru sa suprugom Anom, između Reala i Milana odlučio se za „kraljevski klub".

Pored želje Vidićeve supruge da se preseli u Madrid, na stranu Reala prevagnula je i činjenica da za najtrofejniji klub na svetu nastupa Kristijano Ronaldo, koji je bio Vidićev najbolji prijatelj u Mančesteru.

Vidić za Junajted nije igrao još od decembra prošle godine, navodno zbog povrede. Međutim, mediji na Ostrvu tvrde da Vidić nije u najboljim odnosima sa menadžerom Junajteda, ser Aleksom Fergusonom. Prema njihovim informacijama, škotski stručnjak zamerio je srpskom reprezentativcu što je odbio da igra protiv Lidsa u FA kupu, pravdajući se povredom.

Ferguson je već našao zamenu za Vidića, a to je defanzivac Fulama Kris Smoling, koji će stići na „Old Traford" za 12 miliona evra. Pored toga, Ferguson trenutno pregovara sa Davidom Luizom iz Benfike, Dancem iz Palerma Simonom Kjaerom i iskusnim Brunom Alvešom iz Porta.

Vidić je u Mančester stigao 2006. godine iz moskovskog Spartaka. Sa Junajtedom je dosad osvojio tri titule prvaka Engleske i Ligu šampiona 2008. godine.

Insajder Pressa svedoči o tome kako izgledaju mafijaške žurke prepune kokaina, najskupljih pića, jela i tompusa, orgijanja, bahatosti, ali i zašto tu dolaze političari, sudije, carinici, direktori, glumci...

Osim što svakodnevno pune novinske stupce novim saznanjima o njihovim kriminalnim aktivnostima, braća Šarić skrenula su pažnju i na žurke koje su redovno priređivali. O takvim bahanalijama u Srbiji se prvi put otvoreno govorilo posle pada „zemunskog klana". Press sada donosi detaljnu insajdersku priču kako izgledaju mafijaške zabave pune orgijanja, droga, bahatosti svake vrste, razmetljivosti, kako se ponašaju domaćini, ko su gosti...

Posle „Sablje", mnogo se polemisalo o partijima u Šilerovoj, najviše oko toga ko je dolazio na zabave kod Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića. Svedoci saradnici navodili su imena bivših i aktuelnih političara, sudija i tužilaca, biznismena, pevača... Malo ko od njih hteo je da prizna da je bio gost terevenki koje su zabaležene na kasetama, a koje su kasnije nekim čudom nestale. Tamo su se, prema tvrdnjama pojedinaca, organizovale nezaboravne žurke pored bazena tokom kojih su se točila najskuplja pića i služila „bogovska trpeza". Jedan od svedoka saradnika rekao je da su se zabave organizovale posle uspešno obavljenih poslova, ali i o važnim datumima kao što su rođendani. Na jednom je, kako je ispričao ovaj svedok, nastupila poznata beogradska striptizeta, ali mu je sudija zabranio da ispriča sočne detalje.

Šamar za sponzorušu

Danas je priča o mafijaškim žurkama dospela u žižu interesovanja, kada se povela priča o braći Dušku i Darku Šariću i njihovim bliskim vezama sa pojedincima sa estrade. Za neke se čak govori da su im i bliski saradnici, dok su drugi otvoreno priznali da su redovno bili angažovani na njihovim partijima, među kojima je i onaj čuveni, kada su ovi proslavljali svoju četvrtu zarađenu milijardu.

Međutim, malo ko zna kako to stvarno izgleda. Menadžer nekoliko kultnih gradskih klubova, u kojima su organizovane upravo ovakve zabave, otkriva za Press kako izgledaju mafijaške žurke.

- Da se razumemo, za njih novac ništa ne znači, pa se na žurkama zatvorenog tipa radi svašta, od kićenja pevaljki i striptizeta, do čišćenja cipela i paljenja tompusa novčanicama maksimalne vrednosti. Koliko se para te večeri obrne, teško je reći. Provera lokala pre početka zabave je detaljna. Vozni park na parkingu jasno stavlja svima do znanja kakva ekipa se okuplja te večeri. Po nepisanom pravilu, niko od njih ne dovodi supruge, šta god da se slavi. Kada proslavljaju rođendan deteta, slavljenik nikada nije prisutan, kao ni njegova majka. Domaćin žurke pozdravlja se sa svakim gostom tako što se tri puta obavezno poljube, uz obavezno tapšanje i oslovljavanje sa „brate" ili „kume" - priča naš sagovornik, i dodaje da većina opasnih momaka dolazi u društvu devojaka starih do 25 godina, koje najčešće u toku večeri ne progovore ni reč. Tu su da se u ritmu muzike uvijaju oko svojih sponzora, a ako oni procene da su prešle granicu, padne po neka vaspitna mera, poput šamara.

Strogo se vodi računa gde ko sedi, kako ne bi došlo do eventualnih sukoba. Neki od njih čak uvode unutra svoje obezbeđenje, koje im čitavo veče stoji nad glavom.

- Ono što vam prvo upadne u oči je sastav gostiju. Pored opasnih momaka, na zabave se rado odazivaju aktuelni i bivši političari, uticajni ljudi u policiji i na carini, upravnici pozorišta, glumci, direktori i, naravno, estrada. Većinu njih teško je zamisliti kao goste na takvim mestima, ali to su potpuno drugi ljudi iza zatvorenih vrata, koji ne zaziru ni od čega što im domaćin nudi.

A nudi im se svašta, od seckanog voća, najrazličitijih specijaliteta, neizbežnog roštilja i raznih poslastica, koje često ostanu netaknute ili budu izgažene od divljačkog skakanja po stolovima i separeima.

Astronomski bakšiš

- Kutije sa najkvalitetnijim tompusima na svakom su stolu. Čini se da najviše uživaju da ih zapale novčanicom od 100, 200, pa čak i 500 evra. Većina njih pije viski najvećeg kvaliteta, ali ima i onih koji vole votku sa „red bulom". Za „belu poslasticu" obično je rezervisana posebna prostorija. Retko se odlučuju da to rade za stolom gde sede. Momak sedi za stolom i pravi „crte", a raspoloženi za kokain se smenjuju jedan za drugim. Ni njihove pratilje ne odolevaju koki koju domaćin časti. A kada počnu da ih rade alkohol i belo, nastaje haos. Muzičari, sa nekom estradnom zvezdom na čelu, počinju da ispunjavaju želje. Uglavnom su to narodnjaci i turbo-folk. Počinju da lete svežnji novčanica, a bakšiš se meri desetinama hiljada evra. Muzičari bez pogovora sviraju ono što im se traži. Nekada i po 20 puta uzastopno moraju da pevaju jednu te istu pesmu, a neizostavni deo muzičkih želja je „Ne može nam niko ništa". Angažovana pevačica može sebi da priušti pauzu ako se mikrofona dohvati neka od estradnih zvanica. Muškarci uglavnom ne ustaju, već se na svojevrstan način vesele zavaljeni u separeima, opkoračeni svojim pratiljama, što se neretko završi oralnim seksom. Neizostavni deo je i najkvalitetniji šampanjac u višelitarskim bocama. Međutim, više ga koriste da bi se međusobno polivali nego što ga zaista piju.

Ono što je posebno interesantno, kaže naš sagovornik, jeste da zabavu niko ne napušta pojedinačno. Kao po dogovoru, kolektivno napušaju lokal posle nekoliko sati, kada domaćin kaže da je fajront. Nikada se ne svodi račun, plaća se onoliko koliko oni procene da je vredelo, a najčešće je to i više nego dovoljno.

Izložba „Tito-foto" prvi put prikazuje fotografije koje je uradio Josip Broz i otkriva da se u predahu od politike maršal opuštao slikajući predele, pse, bliske prijatelje, a najčešće žensko osoblje iz svojih rezidencija

Mada istorija još ni izbliza nije dala svoj konačni sud o liku i delu Josipa Broza, Broz je u više navrata uhvatio istoriju na krivoj nozi i presudio joj objektivom svojih fotoaparata, manično fotografišući svoja predratna, ratna i poratna priključenija.

Naime, poznato je da se najčuveniji „Đenka" svetske politike gotovo nikada nije odvajao od fotoaparata, neretko podsećajući na japanskog turistu, međutim, ono što se dosad nije znalo jesu omiljeni motivi najvećeg sina naroda i narodnosti, predstavljeni na izložbi „Tito-foto", na kojoj su prvi put javnosti prikazane fotografije iz Titove privatne arhive, podeljene u nekoliko ciklusa: „Moja Jovanka", „Moj Krleža", „Moje rezidencije", „Moja putovanja", „Moji psi", „Moja ostrva", „Moje proslave"...

- Reč je o ogromnom materijalu sa više od 30.000 fotografija snimljenih u periodu od 1960. do 1979. godine, a koje su nađene u arhivu nekadašnjeg maršalata, koji je stradao u bombardovanju 1999. godine - veli Momo Cvijović, kustos Muzeja istorije Jugoslavije, nekada znanog kao odmorište štafeta - Muzej „25. maj".

Dragoceni materijal

- Nije reč o nekoj umetničkoj vrednosti, koliko o istorijskoj, s obzirom na to da ih je fotografisao Broz lično, i omogućio nam da zavirimo u ondašnju svakodnevicu, viđenu iz njegove perspektive. Jednostavno, javni život Josipa Broza svima je dobro poznat, međutim, onaj drugi, privatni, ma koliko se propaganda onog vremena trudila da nam ga dočara, još nam izmiče. Za tu vrstu spoznaje ovaj materijal je izuzetno dragocen. Sa kim se družio u slobodno vreme, gde ga je i kako provodio i, naravno, kako ih je, tim čarobnim produžetkom ljudskog oka, aparatom ili kamerom, Tito video - naglašava Cvijović, napominjući da nije isključeno da u nekim zaboravljenim arhivskim kutijama čami još desetine hiljada fotografija snimljenih pre šezdesetih.

Međutim, posebna „vrednost" ove izložbe krije se u, kako rekosmo, naročitim motivima koje je Stari ovekovečio i koji pripadaju opusu „Moje rezidencije" i „Moja ostrva" - sobarice, spremačice, kuvarice... i ostale omladinke i drugarice sa platnog spiska pomoćnog osoblja JBT-a.

Stari je, tako, krišom ili, u nekim slučajevima, sasvim otvoreno, fotografisao čistačice dok se istežu pokušavajući da uglancaju prozore njegove splitske rezidencije, presamićene drugarice beračice grožđa u vinogradu, servirke dok užurbano rasklanjaju ostatke popodnevnog fruštuka, svastiku u kupaćem kostimu... uopšte, sve što nosi suknju, a ne zove se Jovanka.

Što se pomenute drugarice prve dame tiče, javna je tajna da je godinama, u najmanju ruku, negodovala zbog maršalovog „fetišizma" i specifične „naklonosti" ka radničkoj klasi, najslikovitije oličenim kroz famozni odnos sa ličnim maserkama, sestrama Darijanom i Radojkom Grbić, od kojih se nije odvajao i koje su, razume se, našle zapaženo mesto i u njegovom fotografskom opusu.

Politika kao hobi

- Reč je o realističnim radovima koji su puni topline. Izuzetno su značajne i fotografije Miroslava Krleže i Bele sa zajedničkih odmora na Brionima, Brozovih inostranih poseta viđenih s ove strane objektiva - kaže Cvijović.

Bilo kako bilo, veliki majstor politike i amater fotografije još jedared je dokazao da je i dalje „najprodavanija" robna marka sa ovih prostora...

- Volim da kažem kako je njemu politika zapravo bila hobi jer u hobiju čovek teži usavršavanju i izuzetnim rezultatima, dok mu je fotografija bila zanimanje u kojem nije izlazio izvan granica proseka... - završava Cvijović, ostavljajući posetiocima da procene ima li i kolike su umetničke vrednosti poznih radova druga vrhovnog?

Naročito na onim gde se nije previše trudio da ovekoveči i lica uz pripadajuća torza, anonimnih predstavnica udruženog rada...

Rade V. iz Inđije, osumnjičen da je izrešetao Gorana V. i Igora P., pušten je da se brani sa slobode. Iako se posle ovog zločina skrivao skoro godinu dana, sudija je zaključio da nema opasnosti od njegovog bekstva?!

Rade V. iz Inđije, osumnjičen za dvostruki pokušaj ubistva, pušten je iz pritvora posle saslušanja pred istražnim sudijom, nakon ocene suda da ne postoji opasnost od njegovog bekstva! Advokat Slobodan Divnić, punomoćnik dvojice mladića koji su izrešetani sa devet metaka, tvrdi da je napadač bio godinu dana u bekstvu i da je presedan da se brani sa slobode. Tužilac je uložio žalbu i tražio određivanje pritvora, a konačnu odluku treba da donese Apelacioni sud u Novom Sadu.

Rade V. se sumnjiči da je u noći između 20. i 21. februara 2009. godine ispred diskoteke „Plitvice" u Inđiji tokom tuče izrešetao Gorana V. (26) iz Inđije sa osam metaka i naneo mu teške telesne povrede. Četiri metka završila su u Goranovoj levoj nozi, dva u desnoj i dva u debelom mesu, dok je jedan metak pogodio Igora P., koji je pokušao da ga zaštiti. Sukob je izbio zbog Radetove devojke, koja je navodno flertovala sa Goranom. Zbog toga su se nekoliko puta obračunavali, a Rade je u jednoj tuči koristio i bejzbol palicu. Kobne večeri su se prvo potukli u diskoteci, a onda je Rade pozvao Gorana da se napolju obračunaju „na ferku". Po izlasku je izvadio pištolj i pucao u Gorana, koji je pukom srećom preživeo, dok je njegov drug Igor P. ranjen u nogu.

Izvor Pressa blizak istrazi navodi da je Rade V. u trenutku napada bio pod uslovnom kaznom zbog nasilničkog ponašanja.

- Posle pucnjave je nestao i krio se u Crnoj Gori skoro godinu dana, zbog čega je za njim bila raspisana poternica i data naredba da u slučaju hapšenja bude zadržan u pritvoru. U Inđiju se vratio 25. januara i sam se predao policiji. Posle saslušanja pred istražnim sudijom, Krivično veće Višeg suda u Sremskoj Mitrovici ukinulo mu je pritvor - kaže naš sagovornik.

Goran Gnjidić, v.d. predsednika Višeg suda i predsednik veća koje je odlučivalo o pritvoru, kaže za Press da je pritvor bio određen samo zbog opasnosti od bekstva i da je taj razlog otpao posle njegovog saslušanja.

- Osumnjičeni se 25. januara sam prijavio policiji. U pritvoru KPZ Sremska Mitrovica je zadržan do 27. januara, kada je priveden i saslušan pred istražnim sudijom. Njemu je pritvor bio određen samo zbog opasnosti od bekstva, a ne zbog posebno teških okolnosti izvršenja krivičnog dela. Veće je posle njegovog saslušanja ocenilo da nema osnova za dalje zadržavanje u pritvoru. Čekamo odluku Apelacionog suda u Novom Sadu i postupićemo po njihovom nalogu - rekao je Gnjidić.

U Višem tužilaštvu u Sremskoj Mitrovici nisu hteli da preciziraju za koje se krivično delo tereti Rade V., niti zbog čega su uložili žalbu. Na pitanje da li je u ovom slučaju obavezan pritvor i po kom zakonskom osnovu, zamenik višeg tužioca Boško Milić objasnio je „da ne može ništa da nam kaže".

Policija na Zlatiboru u petak je ustrelila psa koji je napadao i ujedao turiste. Kako je saopštila užička policija, njihovoj stanici na Zlatiboru sedmoro meštana i turista je prijavilo da ih je u užem centru Zlatibora izujedao pas žuto-bele boje

Svim povređenima je ukazana prva pomoć u ambulanti na Zlatiboru, a potom i u užičkoj bolnici, gde su primili vakcine protiv besnila.

O psu napadaču obaveštena je komunalna i veterinarska inspekcija u Čajetini, koji su dali odobrenje da se pas odstreli ukoliko je to moguće.

- Policija je obišla uži centar Zlatibora i pronašli psa u šumi, u blizini hotela „Palisad". Upotrebili su vatreno oružje i odstrelili psa. Telo životinje upućeno je u Naučni institut za veterinu u Beograd da bi se utvrdilo da li je životinja bila besna - saznaje Press od izvora bliskog istrazi.

Inače, prema rečima očevidaca, pas koji je ujedao bio je vođa čopora od više pasa. Napadao je ljude na skijanju, jednu ženu koja je bila sa unucima i bračni par, gde je žena bila trudna. Pomahnitali pas ih je ujedao uglavnom za noge i skakao na leđa.

Kako su Srbi za dvadeset godina u Crnoj Gori postali stranci? Otkud ozbiljan animozitet prema Crnogorcima u Srbiji, izazvan političkim odlukama Podgorice, ali i crnogorskom mafijom?

Odnosi Srbije i Crne Gore odavno su se pretvorili u crnogorsko-crnogorske odnose, tačnije u sukobe Crnogoraca i terazijskih Crnogoraca. Od njihovih prepucavanja, teških reči, pominjanja familije i istorije često se nije ni moglo čuti šta u stvari o svemu misle Srbi...

Psiholog Aleksandra Janković, kao i svi naši sagovornici, oduševljeni su ovakvom postavkom teme jer, kako kažu, o tome uglavnom nisu ni razmišljali, „ostavljajući sve Crnogorcima". I zato sada, kad malo razmisli, Jankovićeva kaže da „u Srbiji postoji ozbiljan animozitet prema Crnogorcima, koji je izazvan političkim odlukama Crne Gore, ali i crnogorskom mafijom".

- Kada se raspala zajednica SCG, tu se na neki način završila jedna priča. Sada bi odnose trebalo regulisati na drugi način. Treba se i ponašati kao da smo dve odvojene države, bez obzira na veliki broj ljudi koji zaista jesu naši sunarodnici u Crnoj Gori. Taj odnos je suštinski prerastao u odnos prema Srbima u dijaspori. U Crnoj Gori je veliki broj Srba prepušten vladajućoj većini, ali su oni ostali državljani Crne Gore. S druge strane, niko ne može mirno da prihvati da su tamo neki Šarići dobili srpsko državljanstvo - priča Jankovićeva.

Ona tvrdi da se posle priznavanja Kosova probudio animozitet prema Crnogorcima.

- Milo Đukanović to sasvim lepo objašnjava, ističući da Crna Gora mora da vodi računa o svojim interesima. Šta je potrebno da mi učinimo kako bismo počeli da vodimo računa o svojim interesima - pita se Aleksandra Janković.

U svakom slučaju, Crna Gora je od zemlje u kojoj je 1992. čak 95,96 odsto glasača glasalo za zajedničku državu, posle burnih devedesetih, postala samostalna država u kojoj je Stipe Mesić počasni građanin, a koja priznaje nezavisno Kosovo. Istoričar sa Cetinja Predrag Vukić kaže da odnosi između dve zemlje nikada nisu bili na nižem nivou.

On objašnjava da su koreni razdvajanja Crne Gore iz srpskog nacionalnog korpusa bili u dinastičkom separatizmu knjaza Danila i kralja Nikole Petrovića, ali da je to samo prva faza. Druga je, kako ističe, stvaranje crnogorske nacije po komunističkom konceptu, dok je završna etapa rađena po konceptu Sekule Drljevića, koji predviđa, uveren je Vukić, da „srpska Sparta postane druga hrvatska republika na Jadranu".

- Kada je 1918. formirana jugoslovenska zajednica, kralj Nikola je pokušao da izazove pobunu kako bi otcepio Crnu Goru. Kralj Nikola se, ipak, osećao Srbinom i stvaranje neke unijatske mitropolije na Cetinju ili crnogorskog jezika nije mu padalo na pamet. Ideologija komunizma je druga etapa koja je otvarala put današnjem sledu događaja. Ne zaboravimo da su u Drugom svetskom ratu likvidirani brojni intelektualci, koji su bili nosioci srpske nacionalne svesti. Tako je nova vlast nametala doktrinu o crnogorskoj naciji, ne sporeći joj srpsko poreklo, ali polazeći od činjenice da su se Crnogorci navodno konstituisali u posebnu naciju. Krajem šezdesetih godina, sa usponom MASPOK-a u Hrvatskoj, rukovodstvo u Crnoj Gori počelo je da forsira upravo teorije koje su danas vladajuće u Crnoj Gori - da su Crnogorci posebna etnička celina koja sa srpskom nema nikakve veze. Ali i to da je Srbija bila najveći neprijatelj Crne Gore i da je najveći interes povezivanje sa Hrvatskom - objašnjava Vukić.

S druge strane, dr Novak Adžić, crnogorski istoričar države i prava, mišljenja je da je „Crna Gora bila žrtva velikosrpske okupacije i da bi Srbija trebalo da se zbog toga izvini". On kaže da su srpske političke elite, „od Stefana Nemanje, do Koštunice i Tadića, demonstirale osvajačko-asimilatorski odnos prema Crnoj Gori".

- Voleo bih da mogu da pročitam dokument kojim je SPC priznala postojanje crnogorske nacije ali, nažalost, on ne postoji. Pročitajte samo Amfilohijevu knjigu „Vraćanje duše u čistotu", u kojoj on govori da je „crnogorska nacija izmišljena u Titovoj i Đilasovoj laboratoriji" i da je „crnogorska nacija kopile Milovana Đilasa" - navodi Adžić.

Istoričar Predrag Vukić uveren je da u Crnoj Gori postoje potencijali za oživljavanje srpske nacionalne svesti, podsećajući da se oko 32 odsto stanovnika ove republike izjasnilo kao Srbi.

Podgorici niko nije bliži od Beograda, međutim, nama je i Kosovo sused, a mi sa svim susedima želimo najbolje odnose. Nije nam namera da u našoj spoljnoj politici bilo koga vređamo, a kamoli Srbiju

Ministar spoljnih poslova Crne Gore Milan Roćen očekuje da će odnosi sa Srbijom, koji su pogoršani posle odluke Podgorice da uspostavi diplomatske odnose sa Prištinom, vrlo brzo biti normalizovani. On tvrdi da je pitanje Kosova u odnosima Srbije i Crne Gore "prenaglašeno", ali je sa iznenađenjem dočekao naše pitanje kako je vlada Crne Gore došla dotle da joj je Priština bliža od Beograda.

- Ko kaže da je Priština bliža od Beograda?

To govore poslednje odluke vaše vlade, od priznanja Kosova, do nedavnog uspostavljanja diplomatskih odnosa sa Prištinom.

- Mislim da niste u pravu. Crna Gora i Srbija imaju veoma dobre odnose, što je i normalno, kad se uzmu u obzir naša bliskost i povezanost. Nikad nećemo zaboraviti da je Srbija među prvima priznala Crnu Goru, kao što nećemo zaboraviti dolazak predsednika Borisa Tadića u Podgoricu odmah nakon referenduma. Na međunarodnim skupovima često ističem da je crnogorsko-srpski model najbolji primer mirnog razlaza dve države, čak značajniji od češko-slovačkog, koji se uvek navodi kao uzor nakon pada Berlinskog zida. Jer, to se desilo na Balkanu, i to prvi put u njegovoj istoriji...

Samo navodim odluke vaše vlade...

- Ponavljam, Crnoj Gori niko nije bliži od Beograda. Međutim, nama je i Kosovo sused, a sa svim susedima želimo najbolje odnose.

Zašto ste uspostavili diplomatske odnose sa Prištinom, kad to nije uradilo 75 odsto zemalja koje su priznale Kosovo? Kao da namerno želite da uvredite Srbiju.

- Kosovo nije susedna zemlja sa tih 75 odsto zemalja. Zašto smo to uradili sada, ili zašto ne ranije, to je tehničko pitanje. Kad priznate jednu zemlju, posebno susednu, onda je logičan korak uspostavljanje diplomatskih odnosa. To smo uradili jer je u našem interesu da sa prvim susedom imamo diplomatske odnose, da lakše rešavamo pitanja od zajedničkog interesa - od položaja crnogorske zajednice i povratka raseljenih lica, do ekonomske saradnje, saradnje u borbi protiv organizovanog kriminala, nelegalne trgovine... Iz Srbije stižu poruke da je trebalo da sačekamo mišljenje Međunarodnog suda pravde. Uvek bi se mogao naći neki razlog za čekanje. Ali, sačekali smo da se završi iznošenje argumenata pred sudom, posle čega nikakvi eksterni potezi ne mogu uticati na njegovo mišljenje.

Ako sud u Hagu donese odluku kakvu Srbija očekuje, kakva će biti vaša odluka...

- A šta Srbija očekuje od suda?

Da kaže da je samoproglašenje nezavisnosti Kosova suprotno međunarodnom pravu.

- Na osnovu prakse i razgovora sa mnogim stranim partnerima preovlađuje mišljenje da se do sada nije desilo da Međunarodni sud pravde donese rezolutnu, jasnu odluku. Obično se daje tako formulisano mišljenje da obe strane budu podjednako zadovoljne ili nezadovoljne. Kako će se Crna Gora ponašati? Mi smo potpisali SSP sa EU, progres koji smo ostvarili na evropskom putu, kao i krajnji cilj kojem težimo obavezuju nas da poštujemo principe zajedničke spoljne i bezbednosne politike Unije. Naš odnos prema odluci Međunarodnog suda pravde merićemo prema onome kako se budu ponašali EU i ključni faktori međunarodne zajednice.

Normalno je da Crna Gora vodi politiku mereći sopstvene interese, ali da li merite i negativne reakcije koje izazivaju vaše odluke?

- Naravno da i to imamo u vidu. Zar mislite da nam je bilo lako da donesemo odluku i o priznanju i o uspostavljanju diplomatskih odnosa sa Kosovom?

Zašto ste to uradili, kad ste znali da će to da uvredi Srbiju?

- Zato što uvažavamo realnost i vodimo pre svega računa o sopstvenim interesima. Nije nam namera da u našoj spoljnoj politici bilo koga vređamo, a kamoli Srbiju. Uostalom, Kosovo nije izgubila Tadićeva vlada.

I Španija, Rumunija i Kipar priznaju realnost, pa nisu priznali Kosovo?

- Analizirajte razloge zbog kojih pet zemalja EU nisu priznale Kosovo i videćete da su to uradile iz sopstvenih interesa, a ne braneći interes Srbije.

Da li ste poslednje odluke u vezi sa Kosovom doneli kako ne biste imali problem sa svojom albanskom manjinom?

- Ne, mi nemamo problema sa albanskom manjinom. Budimo realni. Kosovo je, ponavljam, izgubljeno mnogo ranije. Razumemo da Srbija vodi računa o svom teritorijalnom integritetu i znamo šta Kosovo znači u srpskoj istoriji. Ali, ovo je novo doba. I crnogorski i srpski narod ima slavnu istoriju. Ali istorija - istoriji. Iz istorije možemo mnogo naučiti, ali ne treba da ostanemo zarobljenici istorijskih istina ili zabluda. Za sve nas je važan faktor vreme, izgubili smo svi mnogo vremena. Pretpostavimo da Međunarodni sud pravde poništi odluku Skupštine Kosova i kaže da je Kosovo u sastavu Srbije. Da li bi to značilo dobit za Srbiju ili bi to sad bio problem drugačijeg karaktera? Šta bi u tom slučaju uradila Vlada Srbije? Koliko bi se potrošilo vremena na proces eventualnih novih pregovora i da li bi to uopšte bilo moguće kada Beograd i Priština o tome imaju potpuno suprotna polazišta? Zato verujem da treba biti realan i da treba težiti uspostavljanju mostova između Beograda i Prištine, u najboljem interesu Srbije i Srba na Kosovu. Nema tog NATO-a, Euleksa ili ne znam kojih međunarodnih snaga koje mogu biti bolji garant bezbednosti Srba i nealbanskog stanovništva na Kosovu od Albanaca, prijatelja Srba i Srbije. Niko ne može bolje zaštititi srpske kulturno-istorijske spomenike na Kosovu od Albanaca. Kad već pominjemo istoriju, prisetimo se ko je očuvao Pećku patrijaršiju.

Da, i ko je 17. marta 2006. palio srpske crkve i manastire na Kosovu...

- Živimo na ovom prostoru i nismo birali ni vreme, ni susede. Ne možemo se večito svađati, niti pamtiti samo ono najgore. I poslednja jugoslovenska tragedija je pokazala da se ništa ne može uraditi silom.

Jedno lično pitanje. U vreme kad ste bili ambasador SCG u Moskvi, bili ste protivnik proglašenja nezavisnog Kosova. Da li ste to sada promenili mišljenje?

- Ne znam na osnovu čega tvrdite da sam bio veliki protivnik nezavisnog Kosova. Ja sam profesionalno zastupao interese zemlje koju sam predstavljao. Bio sam ambasador u vreme intenzivnog rada Kontakt grupe i otvaranja pregovaračkog procesa o Kosovu. To je bila drugačija politika i druge prilike. Zna se kako je taj proces završen i šta imamo danas. Svakome mogu pogledati u oči vezano za moju poziciju i odnos prema Srbiji, pa i kada je reč o kosovskom pitanju, i tada i sada.

Da odnosi Srbije i Crne Gore nisu dobri, ali da moraju biti bolji, nedavno su naveli i predsednik Srbije Boris Tadić i premijer Milo Đukanović.

- Poruke predsednika Tadića i premijera Đukanovića dobro su odjeknule i u Crnoj Gori i u Srbiji. Imajući u vidu lidersku ulogu obojice u svojim državama, oni lično mogu dosta da doprinesu tome da odnosi budu bolji. Moraju se po strani ostaviti dnevnopolitički interesi. Često ponavljam da naši odnosi suštinski jesu bolji nego što to izgleda na političkoj površini. A mogu biti poboljšani i kroz redovniji dijalog i češće kontakte.

Kojih sada nema.

- Ne bih rekao da ih nema. Ima ih na svim nivoima. Ja imam čestu, otvorenu i veoma dobru komunikaciju sa mojim kolegom Vukom Jeremićem. Predsednik Vujanović je prošle godine bio u zvaničnoj poseti Srbiji. Očekuje se uzvratna poseta predsednika Tadića. Premijer Srbije Mirko Cvetković, sa premijerkom Hrvatske Jadrankom Kosor, bio je u Crnoj Gori na poziv premijera Đukanovića na početku izgradnje autoputa od naše obale do granice Srbije. I drugi ministri veoma dobro sarađuju, predstavnici komora, da ne pominjem biznis i druge krugove.

Da, ali premijer Đukanović nije bio u zvaničnoj poseti Srbiji.

- Premijer Đukanović nigde ne ide nepozvan. Zna se kako se dogovaraju posete na takvim nivoima. Podsetiću, poziv nije upućivan ni njegovom prethodniku Željku Šturanoviću.

Kažete da imate dobre odnose sa Vukom Jeremićem, koji je za vašu odluku o priznanju Kosova rekao da je Crna Gora Srbiji zabila nož u leđa!

- Nije njemu lako, razumem ga, čak i kad ne odobravam njegovu prejaku retoriku. Kad dođe u moje godine, verujem da neće koristiti takav rečnik. Naš posao je takav da ponekad govorimo i glasnije i drugačije nego što javnost očekuje. Ja nikad nisam, niti ću uzvratiti sličnom retorikom. To ne znači da ću nešto prećutati kad su u pitanju državni interesi Crne Gore. Nismo povukli nijedan recipročan potez prema Srbiji, niti ćemo, verujem, doći u situaciji da tako nešto uradimo. Očekujem da će se u Crnu Goru ubrzo vratiti ambasador Srbije. Jeremić i ja imamo dobre odnose, iako se ne slažemo oko svih pitanja. Oko Kosova se ne slažemo, ali to ne može da dovede u pitanje sve ostalo. Mislim da se u odnosima između Crne Gore i Srbije prenaglašava kosovski problem. Ne možemo naše odnose, političke, ekonomske, kulturne i druge, gledati samo kroz kosovsku prizmu.

Kako ocenjujete srdačan doček koji je Jeremić za Svetog Savu imao u Bijelom Polju? Neki bi rekli da je bio mnogo srdačniji nego što su imali mnogi crnogorski političari.

- Zar ni to ne može bez preterivanja? Nema potrebe da bilo ko brine za to kako Bijelo Polje i druge sredine u Crnoj Gori dočekuju naše političare. Jeremić je dočekan tako kako mi u Crnoj Gori dočekujemo svakog ko dolazi sa dobrim namerama. A mi hoćemo da verujemo da je on u Bijelo Polje došao sa takvim namerama. Žao mi je što se tog dana nismo sreli u Crnoj Gori, jer sam bio u Londonu na međunarodnoj konferenciji na kojoj se raspravljalo o daljoj strategiji za Avganistan, na kojoj su, pored najviših zvaničnika UN, EU, NATO, Organizacije islamske konferencije, učestvovali ministri inostranih poslova 70-ak zemalja. Mislim da je za Crnu Goru bilo važnije što sam bio tamo, nego, recimo, u Bijelom Polju.

Vlasnik FK „Pljevlja" Duško Šarić, protiv koga u Srbiji još nije pokrenuta istraga, zimuje s prijateljima u mondenskom italijanskom mestu Livinjo

Duško Šarić, brat pljevaljskog biznismena Darka Šarića, koji se nalazi na Interpolovoj poternici zbog sumnje da je jedan od organizatora međunarodnog lanca trgovine kokainom, provodi se u poznatim skijaškim centrima na severu Italije, dok mu nekoliko policija širom sveta juri brata!

Naime, kako saznaje Press, mlađi Šarić, protiv koga nije pokrenuta istraga u Srbiji, pre desetak dana je sa brojnim društvom i porodicom zimovao u italijanskom ski-centru Livinjo, koji se nalazi na granici Italije i Švajcarske, na samo 50 kilometara od mondenskog mesta Sent Moric u Švajcarskoj. Livinjo je, inače, Srbima vrlo dobro poznato mesto jer tamo na zimovanje ide mnogo Beograđana.

Mafijaška oaza

Zanimljivo je da Livinjo ne važi za mesto ekskluzivnog turizma i za ljubitelje skijanja u Beogradu smatra se jednom od pristupačnijih destinacija, jer aranžman u Livinju, uz neophodne ski-pasove, iznosi oko hiljadu evra za sedam dana, a može se naći i povoljnije. Prednosti Livinja su, međutim, u tome što je u neposrednoj blizini najpoznatijih svetskih ski-centara, a uz to se nalazi u bescarinskoj zoni!

- Darko važi za nekog ko ne voli da se eksponira, ali mlađi Šarić nije takav. Pošto protiv njega nije pokrenuta istraga, Duško Šarić koristi tu slobodu da se provodi po Evropi. Skijalište Livinjo nalazi se u blizini Modene i Kortine d'Ampeco, ekskluzivnih lokacija na severu Italije. Ali je bitnije što je u neposrednoj blizini Sent Morica u Švajcarskoj, gde dolaze svi poznati džetseteri iz Srbije. Inače, reč je o delu severne Italije u okolini Vićence, koji je pun takozvanih kontroverznih biznismena iz cele bivše Jugoslavije i Rumunije, i naravno da ima dosta Crnogoraca. Od sitnih „šanera" do većih igrača. Može se reći da je to okruženje koje odgovara nekom kao što je Šarić - kaže izvor Pressa.

Sever Italije je poznat po tome da je „primao" momke sa asfalta iz bivše Jugoslavije, a navodno su i Šarići tokom devedesetih boravili u tom području. I danas u Italiji postoji dosta diskoteka gde se okupljaju „kontroverzni biznismeni" sa Balkana različitog ranga i gde se sluša narodna muzika. Kako Press saznaje, mnoge naše zvezde izbegavaju da gostuju tamo, a nedavno je u jednoj diskoteci u Vićenci nastupala Indira Radić, prilikom čega je došlo do okršaja „dva markantna momka iz suprotnih separea", koji se završio bacanjem suzavca.

Prema pojedinim navodima medija, veze Šarića sa Italijom nisu vezane samo za skijanje. Prema tim navodima, kriminalna grupa za trgovinu drogom, koju je, prema sumnjama istrage, vodio Darko Šarić, jedna je od važnijih saradnika italijanske mafijaške organizacije „Ndrangeta", a čak je i italijanska štampa pisala da je balkanska, odnosno srpsko-crnogorska mafija najbolji i najpovoljniji dobavljač kokaina italijanskim mafijašima.

Duško se ne krije

Prema pisanju crnogorskih medija, Duško Šarić, koji je vlasnik fudbalskog kluba „Rudar" iz Pljevalja, nedavno je sa prijateljima viđen na utakmici njegovog kluba i „FK Dečić" iz Tuza, a drugo poluvreme je čak proveo na klupi za rezervne igrače. Tada je na pitanje novinara crnogorskog „Dana" o raspisivanju poternice za njegovim bratom Darkom rekao da nema šta da kaže i da do daljeg neće da daje izjave medijima. Za Duška Šarića spekulisalo se da je i on učestvovao u organizaciji šverca kokaina, ali za to nisu pronađeni dokazi. O vezama Duška Šarića sa međunarodnom trgovinom droge u oktobru prošle godine istragu je pokrenula argentinska policija.

Vlasnik FK „Pljevlja" Duško Šarić, protiv koga u Srbiji još nije pokrenuta istraga, zimuje s prijateljima u mondenskom italijanskom mestu Livinjo

Duško Šarić, brat pljevaljskog biznismena Darka Šarića, koji se nalazi na Interpolovoj poternici zbog sumnje da je jedan od organizatora međunarodnog lanca trgovine kokainom, provodi se u poznatim skijaškim centrima na severu Italije, dok mu nekoliko policija širom sveta juri brata!

Naime, kako saznaje Press, mlađi Šarić, protiv koga nije pokrenuta istraga u Srbiji, pre desetak dana je sa brojnim društvom i porodicom zimovao u italijanskom ski-centru Livinjo, koji se nalazi na granici Italije i Švajcarske, na samo 50 kilometara od mondenskog mesta Sent Moric u Švajcarskoj. Livinjo je, inače, Srbima vrlo dobro poznato mesto jer tamo na zimovanje ide mnogo Beograđana.

Mafijaška oaza

Zanimljivo je da Livinjo ne važi za mesto ekskluzivnog turizma i za ljubitelje skijanja u Beogradu smatra se jednom od pristupačnijih destinacija, jer aranžman u Livinju, uz neophodne ski-pasove, iznosi oko hiljadu evra za sedam dana, a može se naći i povoljnije. Prednosti Livinja su, međutim, u tome što je u neposrednoj blizini najpoznatijih svetskih ski-centara, a uz to se nalazi u bescarinskoj zoni!

- Darko važi za nekog ko ne voli da se eksponira, ali mlađi Šarić nije takav. Pošto protiv njega nije pokrenuta istraga, Duško Šarić koristi tu slobodu da se provodi po Evropi. Skijalište Livinjo nalazi se u blizini Modene i Kortine d'Ampeco, ekskluzivnih lokacija na severu Italije. Ali je bitnije što je u neposrednoj blizini Sent Morica u Švajcarskoj, gde dolaze svi poznati džetseteri iz Srbije. Inače, reč je o delu severne Italije u okolini Vićence, koji je pun takozvanih kontroverznih biznismena iz cele bivše Jugoslavije i Rumunije, i naravno da ima dosta Crnogoraca. Od sitnih „šanera" do većih igrača. Može se reći da je to okruženje koje odgovara nekom kao što je Šarić - kaže izvor Pressa.

Sever Italije je poznat po tome da je „primao" momke sa asfalta iz bivše Jugoslavije, a navodno su i Šarići tokom devedesetih boravili u tom području. I danas u Italiji postoji dosta diskoteka gde se okupljaju „kontroverzni biznismeni" sa Balkana različitog ranga i gde se sluša narodna muzika. Kako Press saznaje, mnoge naše zvezde izbegavaju da gostuju tamo, a nedavno je u jednoj diskoteci u Vićenci nastupala Indira Radić, prilikom čega je došlo do okršaja „dva markantna momka iz suprotnih separea", koji se završio bacanjem suzavca.

Prema pojedinim navodima medija, veze Šarića sa Italijom nisu vezane samo za skijanje. Prema tim navodima, kriminalna grupa za trgovinu drogom, koju je, prema sumnjama istrage, vodio Darko Šarić, jedna je od važnijih saradnika italijanske mafijaške organizacije „Ndrangeta", a čak je i italijanska štampa pisala da je balkanska, odnosno srpsko-crnogorska mafija najbolji i najpovoljniji dobavljač kokaina italijanskim mafijašima.

Duško se ne krije

Prema pisanju crnogorskih medija, Duško Šarić, koji je vlasnik fudbalskog kluba „Rudar" iz Pljevalja, nedavno je sa prijateljima viđen na utakmici njegovog kluba i „FK Dečić" iz Tuza, a drugo poluvreme je čak proveo na klupi za rezervne igrače. Tada je na pitanje novinara crnogorskog „Dana" o raspisivanju poternice za njegovim bratom Darkom rekao da nema šta da kaže i da do daljeg neće da daje izjave medijima. Za Duška Šarića spekulisalo se da je i on učestvovao u organizaciji šverca kokaina, ali za to nisu pronađeni dokazi. O vezama Duška Šarića sa međunarodnom trgovinom droge u oktobru prošle godine istragu je pokrenula argentinska policija.

Zorica Tomić, ambasador Srbije pri Unesku, državu godišnje košta minimum 150.000 evra! Samo zakup rezidencije ambasadora u centru Pariza plaća se 84.000 evra, a kada se tome doda i ambasadorska plata, koja se kreće oko 5.000 evra (60.000 evra godišnje), kao i drugi troškovi, stiže se do ove cifre

Srbija nema dovoljno novca za kulturu, pa se postavlja pitanje da li je novac koji ide na rentu rezidencije mogao pametnije da se iskoristi. Primera radi, krajem prošle godine Beograd je odobrio JP „Beogradska tvrđava" sredstva za izradu projekata zaštite, prezentacije i revitalizacije većeg broja lokaliteta i objekata na Kalemegdanu u ukupnom iznosu od 52.206 evra, što je skoro tri puta manje nego troškovi Zorice Tomić u Parizu!

Ćirilov: Nismo ništa propustili

Prethodni ambasador Dragoljub Najman Srbiju je koštao mnogo manje nego sadašnji jer je imao svoj stan u Parizu, a njegovom zaslugom čak pet srpskih spomenika se našlo na listi svetske baštine. I dok država za troškove Zorice Tomić može da izdvaja novac, sa druge strane, poslednjih nekoliko godina skoro ništa nije učinila na zaštiti srpske kulturne baštine. Od Najmanove smrti niko nije obavljao tu funkciju, pa se nijedan spomenik kulture nije našao pod zaštitom Uneska. Kada je Tomić bila predsednik Nacionalne komisije za saradnju sa Uneskom od 2007. do 2009, Vlada nije imenovala njene članove i nijedan spomenik kulture nije prijavljen da bude upisan na listu svetske baštine. Jovan Ćirilov, član Komisije za saradnju sa Uneskom, ne veruje da će neko uspeti da učini više od Najmana.

- Nacionalna komisija napravi spisak spomenika, a onda se ocenjuje ili „opipava puls" preko našeg ambasadora u Parizu šta bi moglo da prođe. Komisija donosi odluku o spomeniku kulture koji ima šanse da prođe, pravi se dosije i šalje u Unesko. Ali sve je to na dugom štapu i traje i po godinu i dve - ovako objašnjava Ćirilov to što se poslednje dve godine nije skoro ništa učinilo da se neki naš spomenik kulture nađe pod zaštitom Uneska.

On smatra da zbog toga Srbija nije ništa propustila i da baš sada ima šansu da se opet neki spomenik upiše na listu svetske baštine. I dok neke zemlje turizam temelje upravo na spomenicima kulture, što donosi ogroman novac, Ćirilov kaže da kada je neki spomenik pod zaštitom Uneska to je više obaveza države nego korist.

- Veća je obaveza da se misli o tim spomenicima nego što bi se dobilo nešto materijalno. A pri tom Unesko ne daje nikakva novčana sredstva - kaže Ćirilov za Press.

Vlada i MSP još ćute

Nada Popović-Perišić, ambasadorka pri Unesku od 1998. do 2001, kaže za Press da je ona primala platu oko 3.500 nemačkih maraka. Povodom afere „Tomić", smatra da, ako je zemlja siromašna, ne treba ni da ima ambasadora pri Unesku.

- Mogli smo da kažemo da nemamo para i da ni ove godine nećemo imati ambasadora, ali nije moguće da on stanuje u šupi. Srbija treba da ima kupljenu rezidenciju i to nije pitanje stana Zorice Tomić. Reč je o rezidenciji ambasadora pri Unesku. Mnogo je ozbiljnija tema ko nas predstavlja, na koji način i na kojim mestima. Između Srbije i drugih zemalja razlike su beskrajne. Plate njihovih ambasadora su deset puta veće. U zgradi Uneska Srbija iznajmljuje tri skromno uređene kancelarijice ukupne površine 45 kvadrata dok, recimo, Francuska iznajmljuje više od 100 kvadrata i ima luksuzno uređene kancelarije - priča Popović-Perišić.

I njen ambasadorski stan od oko 200 kvadrata plaćan je 3.000 nemačkih maraka mesečno. Ona zato smatra da cena zakupa rezidencije za Zoricu Tomić nije visoka.

O aferi „Tomić" u Vladi ćute, pa tako Jasna Zrnović, generalni sekretar Uneska u Srbiji, nije mogla da razgovara na ovu temu jer, kako nam je objašnjeno, „nijedan radnik Ministarstva spoljnih poslova nema pravo da daje izjave za medije bez saglasnosti ministra". Ni Vera Pavlović-Lončarski, direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika i član Nacionalne komisije pri Unesku, zbog obaveza nije mogla da daje izjave, a preko sekretarice nas je obavestila da joj se javimo u sredu.

A da novac ne mora da se rasipa najbolje govori primer Hrvatske, jer je ambasador te zemlje u Parizu istovremeno i ambasador Uneska. Kada održava zvanične sastanke, koristi kabinet u zgradi Uneska koji, kako se tvrdi, izgleda kao obična soba.