Besplatna Zabava

Archive for February 27th, 2010

Emina Jahović, jedna od najatraktivnijih pevačica, koja je ušla među tri kandidata od kojih će nas jedan predstavljati na „Evrosongu", kaže za Press da je oduvek želela da se pojavi na tom takmičenju

Na zle komentare da ima stas i „glasić", ne obraća pažnju jer, kako kaže, ispunjava sve uslove da bude naš predstavnik na ovom takmičenju, a to je pre svega srpsko državljanstvo, o kome joj sve češće postavljaju pitanje.

Kako si reagovala kada si saznala da si ušla u najuži izbor za predstavnika na „Evrosongu"?

- Naravno, bilo sam srećna. Divan je osećaj kada znate da ste u najužem izboru najbitnijeg muzičkog nacionalnog takmičenja.

A kada te je Goran Bregović pozvao na audiciju?

- Bilo mi je jako drago, jer mi se ukazala prilika da radim sa proslavljenim kompozitorom, a takva prilika se ne propušta.

Kako je sarađivati sa Bregovićem i kakav je utisak ostavio na tebe?

- Oduševila sam se njegovom jednostavnošću i profesionalizmom. Još jednom se pokazalo da je to odlika velikih ljudi.

Kakva su tvoja očekivanja za finalni izbor?

- Ne razmišljam o izboru 13. marta kao o danu u kojem bih morala da trijumfujem. Za mene su svako novo dobro iskustvo i svaka nova pesma u mojoj karijeri pobede. Pošto je većina pesama koje pevam autorska, moja, volim ponekad da se nađem samo u ulozi izvođača. To me relaksira i rasterećuje.

Da li si ikada ranije razmišljala o nastupu na „Evrosongu"?

- Moji snovi su uvek bili moje želje, a želja mi je bila da nastupim na ovom takmičenju. Da je drugačije, sigurno ne bih nastupala.

Kako reaguješ na zlobne komentare da imaš stas i „glasić"?

- I sami ste dali odgovor na ovo pitanje. Komentari su zlobni i protiv toga se nekad baš i ne može. Ima i onih lepih i dobronamernih komentara zbog kojih sam ovde gde jesam.

U nekim medijima su se provlačili komentari da si ljubimica predsednika Borisa Tadića.

- Uvek se iznova iznenadim koliko ljudska mašta može da ide daleko.

Još jedno od spornih pitanja koje se postavlja u vezi sa tvojim učešćem na „Evrosongu" je i to da li imaš srpsko državljanstvo?

- To je pitanje iz geografije. Novi Pazar je u Srbiji, pa je stoga logično da imam srpsko državljanstvo.

Da li planiraš proširenje porodice i kakvi su ti poslovni planovi?

- Poslovni planovi su veliki, a planiram i proširenje porodice.

Napad na Vladimira Kulezića (26), koji je prekjuče teško ranjen u naselju Medaković, najverovatnije je bio usmeren na bivšeg vlasnika automobila. Stradali mladić je samo srećom ostao živ

Prema nezvaničnim informacijama, motiv za napad na Vladimira Kulezića (26), mladića koji je pre dva dana greškom upucan u beogradskom naselju Medaković, najverovatnije je automobil „opel vektra" u kome se nalazio?!

Po svemu sudeći, nepoznati napadač je prepoznao automobil, ali ne i žrtvu, pa je u njega ispalio četiri metka, od kojih su dva Kulezića pogodila u stomak i ruku. Srećom, stradali mladić više nije u životnoj opasnosti.

- Napadači su najverovatnije tipovali bivšeg vlasnika tog automobila, koji je Kulezić pre nepunih mesec dana kupio od preprodavca, i pratili ga do trenutka koji je bio najpogodniji za napad, odnosno, kada se na vrhu ulice Vojislava Ilića zaustavio na semaforu. Jedan od napadača je u tom trenutku otvorio prozor automobila i obratio se mladiću rečima: „Dobar dan, komšija! Samo nešto da vas pitam", a zatim zapucao na Kulezića. Tek u trenutku kada je izašao iz „renoa" i pošao ka već ranjenom mladiću, da ga najverovatnije „overi", shvatio je da nije reč o čoveku koga su tipovali. Na Kulezićevu sreću, u tom trenutku je zastao, čak se i izvinio mladiću rečima: „Au! Izvini! Greška!" i trčeći vratio u „reno safran", u kojem ga je čekao saučesnik. Potom su punim gasom pobegli ka Plavom mostu, odakle im se gubi svaki trag - navodi naš izvor, napominjući da je Kulezić nameravao da u nekoliko narednih dana prebaci automobil na svoje ime.

- Zahvaljujući samo pukoj sreći mladić je preživeo napad i nakon operacije uspešno se oporavlja u Urgentnom centru. Međutim, ovaj događaj mora da bude upozorenje svima koji kupuju polovne automobile da pre kupovine otvore četvoro očiju i dobro provere od koga i šta kupuju, jer možda neće biti te „sreće" kao Vladimir. Niska cena je  mamac za lakoverne, koji i ne slute šta sve iza nje može da stoji! Čak ni preporuka više nije nikakva garancija jer, kako smo saznali, i Kulezić je kupio automobil od čoveka kojeg je poznavao, ali ni on najverovatnije nije znao šta prodaje - upozorava sagovornik, apelujući da se automobil pre kupovine obavezno proveri u policiji, po broju šasije ili po registarskim oznakama.

Podsećanja radi, napad na Kulezića dogodio se u petak oko 15 sati na prometnoj raskrsnici ulica Vojislava Ilića i Kružni put, pred mnoštvom očevidaca, u trenutku kada se zlosrećni mladić vraćao sa posla ka naselju Braća Jerković, u kojem živi sa roditeljima i sestrom.

Iako teško ranjen, uspeo je da se doveze do zgrade u kojoj živi i mobilnim telefonom pozove roditelje, objasni im o čemu je reč i zatraži da pozovu Hitnu pomoć.

Prema rečima Kulezićevih prijatelja i komšija, reč je o izuzetno dobrom i poštenom mladiću koji, kako kažu „ne bi ni mrava zgazio". Radio je u očevoj firmi, koja se bavi termoizolacijom, i nikada nije imao nikakvih problema ni sa zakonom, ni sa takozvanim žestokim momcima, što još jedanput potvrđuje da motiv napada nisu ni eventualni neraščišćeni računi, ni eventualna osveta već, da zlo bude veće - greška, koja ga je mogla koštati života.

Što se zdravstvenog stanja Vladimira Kulezića tiče, prema rečima lekara Urgentnog centra, nakon prijema na odeljenje reanimacije i hitne operacije, mladić se nalazi van životne opasnosti, svestan je i komunikativan.

Ni posle nekoliko dana otkako je Viši sud u Negotinu odredio pritvor i pokrenuo istragu protiv Radiše S. (51), lekara interniste u ovom gradu, osumnjičenog da je seksualno iskorišćavao nekoliko maloletnica, heroinskih zavisnica, stavovi policije i građana krajine po ovom pitanju i dalje su suprotstavljeni

Dok policija tvrdi da je ovo hapšenje rezultat dugotrajnog i opsežnog rada ove službe, meštani veruju da je tome najviše doprineo pritisak tajne organizacije „Inicijativa Negotinaca za istrebljenje narko-dilera", koja je u javnost nedavno izašla sa novim proglasom. Da podsetimo, ova ilegalna organizacija traži da se država odlučnije bori protiv narko-mafije, insistirajući čak da se protiv ovih počinioca ponovo uvede smrtna kazna. U poslednjem letku, između ostalog, pominje se i ime uhapšenog lekara, za koga se tvrdi da je poznati pedofil!

- Možda policija i radi svoj posao, ali ne dovoljno, jer je očigledno da je grad preplavljen marihuanom, heroinom i drugim opojnim drogama. I ovaj drugi proglas je dramatičan apel građana, ponajviše roditelja čija su deca narkomani. To treba da bude upozorenje nadležnima da krenu u odlučniju bitku sa narko-mafijom, ali i protiv drugih kriminalaca, kojih ima u svim slojevima društva - tvrde Negotinci.

Na pomenutom letku, pored 24 narko-dilera koji se pominju i na prvom spisku, pridodato je još četrnaestoro ljudi koji, prema njihovim saznanjima, prodaju narkotike negotinskoj mladeži. S druge strane, zasluge za hapšenje Radiše S. policija pripisuje najviše sebi.

- Akcija na prikupljanju dokaza protiv Radiše S. rezultat je opsežnog i dugotrajnog policijskog rada, a njegovo privođenje je, sticajem okolnosti, usledilo nakon pojave letka - objašnjava Mića Dženovljanović, načelnik policijske uprave u Negotinu. - Članovi ove tajne organizacije, sasvim sigurno, nemaju više podataka od policije, a mi ćemo se i dalje istrajno angažovati na suzbijanju kriminala, što je i prioritet ovdašnje policije.

Ipak, građani Negotina smatraju da to nije dovoljno i da u pomenutom letku tajne organizacije „Inicijativa Negotinaca za istrebljenje narko-dilera" ima još „materijala" koji treba da iskoriste i policija i pravosuđe.

Nenad Perić (7), koji se sa godinu dana mlađom sestrom Natašom pre četiri dana udavio u Velikoj reci kod Malog Zvornika, juče je sahranjen na porodičnom groblju u zaseoku Rakići. Na sahrani je bilo celo selo, u kome se ovakva tragedija ne pamti

Nenadovo telo pronađeno je u četvrtak na ušću reke u Zvorničko jezero, dok su meštani i lokalna policija i juče, duž rečnog korita i nizvodno u jezeru, tragali za Natašom. Spasioci su, na osnovu izjave meštana, pronašli u petak, na oko hiljadu metara od kobnog mostića, kapu koja je spala sa devojčicine jakne, a da je baš njena potvrdio je i njen otac Zoran. Brat i sestra pali su u nabujalu reku kada su na putu od kuće do tri kilometra udaljene škole prelazili mostić koji je uzan i bez rukohvata. Nenad i Nataša bili su jedini školarci iz zaseoka Rakići, on je bio prvačić, dok je ona išla na predškolsku nastavu u seosku školu „Nikola Tesla". Malozvornička policija i meštani nastaviće potragu za devojčicom i narednih dana.

Slavicu, majku nastradale dece, prate tragedije. Njoj su u poslednjih nekoliko godina poginula dva brata, jedan u saobraćajnoj nesreći, drugi u šumi, a onda i otac. Zla sudbina sada joj je uzela i decu.

Osim što „običan" građanin ne može da zna da li ga neko prati i prisluškuje, nije ni svestan kome sve ostavlja svoje bitne podatke, koji se često zloupotrebljavaju

Građani Srbije su među najugroženijima u Evropi kada je u pitanju bezbednost ličnih podataka! Osim što takozvani običan građanin nikako ne može da zna da li ga neko prisluškuje ili prati, ne mogu da se prebroje sve organizacije koje potpuno van kontrole sortiraju lične podatke građana, a često ni sami građani ne vode računa o tome kome sve ostavljaju svoje podatke, od raznih internet sajtova do bilo kojih udruženja kojima pristupaju.

Kako kaže za Press nedelje Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, u Srbiji se o svakome sve zna i lični podaci građana lako se zloupotrebljavaju.

- Što bi naš narod rekao, danas i Kurta i Murta mogu da imaju lične podatke naših građana, počevši od državnih službi, vojske i policije, preko zdravstvenih ustanova, penzijskog i zdravstvenog osiguranja, kadrovske službe mesta gde radite i ogromnog broja privatnih organizacija, udruženja u kojima ste član, političkih stranaka... Problem je što kod nas ne postoji svest kod građana o tome da veliki broj ljudi može da pristupi njihovim podacima i kolika je mogućnost zloupotrebe. Prema standardima koji važe u zapadnim zemljama, postoje samo dva osnova za korišćenje podataka: uz saglasnost ličnosti ili na osnovu primene zakona. U Srbiji nema nikakve kontrole u toj šumi organizacija koje sortiraju informacije o nama. Meni danas niko ne može da garantuje da, recimo, moji podaci iz zdravstvenog kartona ne mogu da se šire dalje van zdravstvene institucije i da neko to ne može da zloupotrebi - priča Šabić.

Koliko je to važno, govori i činjenica da postoji poseban član u Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, koji je Srbija potpisala sa EU, a koji definiše oblast zaštite podataka. Zadatak poverenika je da organizuje nezavisnu nadzornu službu koja bi po tužbama građana ili na osnovu neke druge inicijative mogla da kontroliše da li se ti standardi zaista primenjuju.

- Sa ekspertima iz EU još letos sam napravio strategiju razvoja zaštite podataka građana i predložio je Vladi, ali strategija, nažalost, još nije usvojena. U svakom slučaju, potrebno je da sprovedemo usaglašavanje velikog broja zakona koji regulišu ovu oblast, ali i da se uradi kampanja kako bi se razvila svest građana. Mi smo tu u velikom zaostatku, jer privatnost kod nas nikada nije bila vrednost koja se naročito poštovala - objašnjava Šabić.

Advokat Toma Fila kaže da lični podaci građana ne bi trebalo da budu opšta svojina, kao i da je vrlo teško reći gde je granica do koje može da se zadire u privatnost. U Srbiji se vrlo lako može doći u posed ličnih podataka bilo kog građanina - počevši od zdravstvenog kartona, visine plate, pa do toga ko ima ljubavnicu. Sa druge strane, oni koji su javne ličnosti i koji ne bi trebalo da kriju podatke o sebi, to vrlo često rade.

- Kod nas je obrnuta situacija. Umesto da se štite lični podaci o običnim građanima, a da javne ličnosti ne kriju svoje zdravstveno i imovinsko stanje, praksa pokazuje drugačije. Lični podaci moraju biti zaštićeni kako ne bi došlo do zloupotreba. Na Zapadu je, recimo, strogo poverljivo kolika je plata i od čega boluje običan građanin. Opravdan je i strah građana od zloupotrebe podataka o imovini jer oni koji malo više zarađuju lako mogu da budu tipovani. Međutim, javne ličnosti ne mogu da budu podjednako osetljive na tajnost ličnih podataka kao obični građani. Pogotovo oni koji se nalaze na najvišim državnim funkcijama, počevši od poslanika, pa do predsednika države. Zato građani Srbije i ne znaju da li su im poslanici zdravi, dok poslanici u Americi jednom godišnje, između ostalih pregleda, idu na rektoskopiju (pregled anusa), koji je sigurno jedan od najneprijatnijih pregleda - navodi Fila.

Najviše zloupotreba i zadiranja u privatnost bilo je u slučajevima nedozvoljenog prisluškivanja. U Hrvatskoj je nedavno inicijativa za ukidanje anonimnosti kod kupovine i korišćenja pripejd SIM kartica, koju zagovara deo sigurnosno-obaveštajnog sistema, što može pomoći u suzbijanju krivičnih dela, naišla na otpor jer ugrožava privatnost. Registraciju pripejd korisnika već su uvele Bugarska, Grčka, Francuska, Nemačka, Italija, Slovačka, Španija i druge zemlje. Boža Spasić, bivši operativac Službe državne bezbednosti, kaže da je bukvalno ceo svet u nekom okruženju prisluškivanja. U svemiru postoje takve prijemne stanice da, recimo, neka služba iz Amerike može da prisluškuje nekoga u bilo kom delu sveta. Jedan „avaks" koji kruži iznad Balkana može da prisluškuje pola miliona telefonskih razgovora, a sve što je zanimljivo razvrstava po zemljama i predmetima interesovanja. Spasić objašnjava da postoje dva načina prisluškivanja.

- Prvi način je registracija razgovora od strane tajne, javne ili vojne policije i to se radi tako što se registruje sa kim sve kontaktira osoba koja im je interesantna. Kada se utvrdi da kontaktira sa osobama koje su službi zanimljive, onda se stupa u drugu fazu prisluškivanja njihovih telefonskih razgovora - objašnjava Spasić.

Zoran Dragišić, profesor Fakulteta za bezbednost, smatra da običan građanin nikako ne može da spreči da ga prisluškuju.

- Ako neko otkrije da ga prisluškuju, jedina mogućnost je da pokrene tužbu. Ali, postavlja se pitanje kako običan građanin može to da otkrije. A i ako pokrene tužbu, slaba mu je vajda od toga - kaže Dragišić.

U Srbiji ima oko četiri miliona korisnika mobilnih telefona i svako od njih može da bude prisluškivan. Osim toga, svako ko ima mobilni telefon sa sobom nosi lokator zahvaljujući kojem službe u svakom momentu znaju gde se neko nalazi. Kako kažu naši sagovornici, i pored pokušaja države i zakonodavaca da se stane na put nelegalnom prisluškivanju, to nije moguće.

- Zahvaljujući razvijenom sistemu veza, može se prisluškivati i snimiti razgovor svakog od četiri miliona korisnika mobilnih telefona. Sve što prolazi kroz telefone, od razgovora do SMS poruka, prolazi i kroz kompjuterski sistem operatera, koji kontroliše policija. Najviše prisluškuju policija, BIA, pa VBA. Prisluškuju i strane obaveštajne službe, a sada je omogućeno i privatnim licima da nabave uređaje za prisluškivanje. Nisu to samo bubice, postoje i specijalni laptopovi za prisluškivanje. Građanin apsolutno nije u stanju da otkrije i spreči da ga neko prisluškuje ili kontroliše, a i poslednji izveštaj ombudsmana kaže da su tajne službe u tom smislu van kontrole - kaže Spasić.

Prilužje je danas centar enklave od 5.000 duša, vododerina bujica upravljenih na srpska sela, tužbalica kuća na kojima su umrlice iz '99, al' povrh svega prvo slovo jedne od najlepših priča sa Kosova, ispričane čistotom dečjih srca...

Priča dece koja nisu videla dalje od tuđih priča i čula jasnije od tuđe ćutnje. Dece koja su od svog nemanja odvojila delić ne bi li pomogla onima za koje su čuli da imaju još manje.

- Da je sreće da ova priča nije ni po čemu osobena, ali jeste. Kad deca sa Kosova sakupe pomoć za socijalno ugrožene u centralnoj Srbiji, onda to, nažalost, jeste vest - veli Zorica Bojić, pedagog u seoskoj školi „Vuk Karadžić", u koju nas je dovela priča o malim-velikim ljudima.

Reč je o akciji koju su đaci samoinicijativno organizovali ne bi li sakupili nešto novca za Ivana i Ivanu Ignjatović, učenike OŠ „Branko Radičević" iz Velike Moštanice, koje su upoznali tokom posete Beogradu, tačnije opštini Obrenovac. Članovi školskog parlamenta izgurali su čitavu akciju i stavili na nju tri tačke, nadajući se da će je neko nastaviti.

- Za mnoge od njih to je bio prvi izlazak iz sela i prvi ukus slobode. Deca iz Obrenovca su ih divno prihvatila, razumevši svu muku kroz koju su njihovi kosmetski vršnjaci prošli. Nekako su došli i do priče o bratu i sestri iz Moštanice, koji su ostali bez oca, živeći u više nego skromnim uslovima sa majkom, teškim srčanim bolesnikom. Odmah po povratku sa puta rekli su nam šta žele da urade, zamolili roditelje da im u tome pomognu i, eto, sakupili 35.000 dinara za drugare iz Moštanice. Ne mogu da vam opišem tu sreću i taj osećaj ponosa kod dece kada smo zajedno išli u poštu da uplatimo novac - zastade Bojićeva.

Pušta da oni koji su najzaslužniji dalje govore.

- Znamo kako je nemati i živeti od tuđe pomoći. Znamo i da nije naša muka najveća i da ima onih koji i van žica žive teže nego mi u njima. Želeli smo na neki način i da se zahvalimo svim dobrim ljudima iz naše Srbije, koji se godinama trude da nam olakšaju život na Kosovu, verujući da na ovaj način možemo barem malo da se odužimo za sve - govori Emilija Popović, jedna u stroju onih pred kojima stojimo ćutke, kako se pred ovakvom decom jedino i može stajati.

Milena Bojković, postiđena što su ih uopšte prenuli sa časa da govore o nečemu što su uradili iz srca, kaže da su jednu stvar naučili za sve ove godine - nije muka kada čovek nema, već kada nema nikoga da mu pomogne.

- I zato smo želeli da pokažemo našim drugarima da nisu sami i da ćemo uvek biti tu kada im zatreba pomoć. Voleli bismo da smo mogli da sakupimo i više novca, ali... Sakupićemo ponovo! Ne samo za njih, čuli smo za još neke drugare kojima treba pomoć, i za njih ćemo - prošapta Milena.

Pisali im drugari iz Moštanice, kažu da će doći s proleća.

- Biće im lepo kod nas, videće. Samo još da možemo da ih prošetamo koliko su i oni nas, ali... - prenu se Ivan Ristić, pa stade kao da se preračunava koliko koraka da sačuvaju za goste, da za njih ne manjka ono čega ovde najmanje ima - slobode.

Veliki Timok je u opštini Negotin juče ujutro probio zaštitni nasip u dužini od 10 metara, na putu za selo Kovilovo. Načelnik Sektora MUP-a za vanredne situacije Predrag Marić izjavio je da je stanje još problematično i u Zaječaru, gde je evakuisano još 20 ljudi

Marić je ukazao da je nastavljeno dalje ojačavanje bedema Belog Timoka, koji još preti izlivanjem. MUP je saopštio da su pripadnici Sektora na terenu u opštini Negotin i angažovani su na sanaciji ugroženog dela nasipa dugog 75 metara i zaštiti ostalog dela nasipa. Nivo vodostaja Timoka je u stalnom porastu, ali za sada naselja nisu ugrožena. U opštini Zaječar nivo vodostaja Belog Timoka je u blagom opadanju, a Crni Timok je u stagnaciji i nivo iznosi 410 centimetara.

Veliko klizište veličine oko tri hektara, koje je minulih šest dana u Pribojskoj banji lomilo sve pred sobom, nakon kratkotrajnog smirivanja, juče se ponovo aktiviralo zbog obilnih kiša. Na meti velikog brda od zemlje i kamena je zgrada Rehabilitacionog centra, pa traje velika borba da se spase ovaj objekat, ali i veći deo mesta. Radnici mašinama pokušavaju da otkopaju zemlju i odvezu je odatle.

Više od 40 domaćinstava ugroženo je u ubskom selu Crvena Jabuka zbog izlivanja Tamnave u neregulisanom toku. U Odeljenju za vanredne situacije Kolubarskog okruga kažu da se na tom području preduzimaju vanredne mere odbrane od poplave, kako bi se zaštitila najugroženija domaćinstva. U Crvenoj Jabuci su u prekidu skoro svi seoski putevi. U samom Ubu, zbog izlivanja Gračice, vodom je još opkoljeno 120 domaćinstava, ali je sprečeno da voda uđe u kuće.

Vodostaji u Srbiji će narednih dana uglavnom zadržati tendenciju manjeg porasta, saopštio je juče Republički hidrometeorološki zavod. Na Savi su vodostaji u manjem porastu, a do 3. marta biće u stagnaciji do Šapca. Kod Šapca je vodostaj dostigao granicu vanredne odbrane od poplava. Na Kolubari vodostaji su u opadanju sa tendencijom stagnacije, a kod Draževca nivo vode je iznad granice redovne odbrane od poplava. Na Mlavi, Peku i Timoku vodostaji su u manjem opadanju i stagnaciji, sa tendencijom umerenog porasta. Na Mlavi kod Velikog Sela vodostaj je iznad granice vanredne odbrane, a nizvodno kod Bratinca iznad granice redovne odbrane od poplava. Na Južnoj Moravi kod Mojsinja vodostaj je u manjem porastu i nalazi se iznad granice vanredne odbrane od poplava, a očekuje se da će danas preći u opadanje. Na Velikoj Moravi vodostaji su u umerenom porastu, sa tendencijom manjeg rasta u naredna dva dana. Banatske reke su u manjem opadanju, sa tendencijom stagnacije naredna dva dana. Na Dunavu vodostaji su u manjem porastu, a ista tendencija zadržaće se do danas, a zatim će biti u jačem porastu. Kod Smedereva vodostaj Dunava je iznad granice redovne odbrane od poplava. Tisa je u manjem porastu, a ista tendencija zadržaće se do 1. marta, saopštio je RHMZ.

Nije tačno da su Slovenci kupili vagone iz Švedske 11 puta jeftinije od nas

Bivši direktor „Železnica Srbije" Milanko Šarančić kaže da se ne plaši hapšenja zbog sumnjivog posla sa kupovinom polovnih vagona iz Švedske!

Iako smo mu preneli naša saznanja da je srpskim istražnim organima stigla dokumentacija iz Slovenije koja pokazuje da su Slovenci iste takve vagone kupili od Šveđana po 11 puta nižoj ceni od nas, Šarančić tvrdi da su sve priče o lošem poslovanju „Železnica" dok je on bio direktor plasirane s ciljem da se on diskredituje.

Press je došao do saznanja da biste uskoro mogli da budete uhapšeni zbog kupovine švedskih vagona. Da li se plašite?

- Ako se poštuje zakonitost svega što sam radio, nemam razloga za strah. Čak sam se i pismenim putem obratio Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal, posle nedavne informacije u medijima da su oni navodno preuzeli slučaj „Železnice". Mislim da su ovde u pitanju čista zamena teza i izvrtanje činjenica. Ne znam da li na ovaj način pokušavaju da se prikriju neke zloupotrebe pre mog dolaska u „Železnice", možda strah treba da osećaju oni pre mene.

Prema našim saznanjima, srpskim nadležnim organima je iz slovenačke železnice stigao dokument iz kog se vidi da su oni iste vagone plaćali 11 puta jeftinije nego mi.

- Opet se u javnosti, po ko zna koji put, plasiraju neistine iza kojih verovatno stoje politički razlozi. Ali, evo, prvi put javno kažem da mislim da se na ovakvim dezinformacijama, u kojima se ja pominjem, priprema privatizacija „Železnica", kako bi se one jeftino prodale! Ja konkretno nemam saznanja da su Slovenci kupovali švedske vozne garniture, već da je jedna druga železnica sa prostora bivše Jugoslavije to uradila. I to po višim cenama nego mi.

Dakle, vi stojite iza toga da posao sa Šveđanima nije preplaćen?

- Naravno da nije! Morali smo to da uradimo. Kada smo ušli u taj posao, prosečna starost srpskih šinobusa bila je više od 50 godina, a švedskih vagona oko 20. Inače, mislim da vam podatak da su oni platili vagone 11 puta manje nego mi nije tačan. Tu može da bude reč samo o prodaji otpadnog gvožđa, a nikako o ispravnim voznim garniturama, kakve smo mi dobili.

Da li ste do sada pozivani da date izjavu istražnim organima o poslovanju „Železnica" dok ste bili na njihovom čelu?

- Za pet godina, koliko ima od kada smo nabavili vozne garniture iz Švedske, nikada nisam bio pozvan na bilo kakav razgovor. Ali se više puta kontrolisala dokumentacija. Zato, šta drugo da mislim nego da je cilj svih ovih napada na mene, uključujući i hapšenje mog brata Obrada, koji je već šest meseci u zatvoru, da se ja diskreditujem!

Aktivistkinja ASI-ja Sanja Dojkić, optužena posle napada na grčku ambasadu za krivično delo međunarodnog terorizma, nakon izlaska iz pritvora prvi put govori o letošnjem događaju, koji joj je iz korena promenio život

Nema reportera koji barem jednom nije poželeo da se ušunja u osinjak međunarodnog terorizma, da poseti skrovište omraženih anarhista, da dokuči šta se to dešava u glavama ljudi od kojih zaziru sve policije ovoga sveta, bankari, političari, tajkuni i visoki državnici. U domu Sanje Dojkić, devetnaestogodišnje devojke iz Zemuna, malo šta podseća na uporište onih koji bi da iz korena menjaju svet.

Nema ikona sa likom Če Gevare ili Osame bin Ladena, nema skrivenih pregrada sa bombama i oružjem, nema ni čuvenih fantomki, koje u svakodnevnom radu često koriste i najobičniji prestupnici. Jedinu anarhiju zatičemo na njenom radnom stolu, gde kraj računara leži hrpa razbacanog papira, ispisanih delova iz sveski, školske knjige i lektira. Nema čak ni razjarenih dobermana, obučenih i vazda spremnih da na gazdin mig poskoče i nezvanog gosta dokrajče. Njihovu ulogu preuzela je jedna obična, prilično razmažena mačka, koju ukućani nisu stigli još ni da krste. Jednostavno, zovu je Maca!

Pa ipak, ono što bi promaklo laičkom pogledu novinara, nije zavaralo iskusne inspektore i javne tužioce. Početkom septembra prošle godine čak petoro policajaca u civilu zakucalo je na vrata ove prosečne beogradske porodice, hvatajući omraženu teroristkinju na spavanju. Vrata im je otvorila očajna majka, mačka se nije oglasila, devojka se još nije probudila. Posle unakrsnog ispitivanja, iscrpnih pitanja i odgovora, Sanja je uhapšena i izvedena iz kuće.

Šest meseci kasnije, samo dve nedelje nakon puštanja iz pritvorske jedinice Centralnog zatvora u Beogradu, Sanja Dojkić je pristala da u ekskluzivnom razgovoru za nedeljno izdanje Pressa otvoreno priča o svemu što se dešavalo tokom proteklog leta, ponajviše o onome što joj je iz korena promenilo dotadašnji život. Ili, barem o svemu. Na pitanja u vezi sa događajem ispred zgrade grčke ambasade, kada je grupa anarhista ispisala grafit i bacila dva Molotovljeva koktela na pločnik, pri čemu niko nije povređen, ali je napravljena materijalna šteta teška dvadesetak evra, Sanja ne želi da govori.

- Razumite me, postupak je još u toku, ko zna kako bi moje reči neko mogao da protumači i kasnije ih na sudu zloupotrebi - kaže nam uplašeno.

Policija jedno, tužilaštvo drugo

Sanja je rođena u Zemunu. Završila je Osnovnu školu „Rade Končar", a potom i Filološku gimnaziju, smer za nemački jezik. Prošle godine je maturirala i kao samofinansirajući student upisala istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu. Zanimljivo je, međutim, da je upravo tih dana, uoči hapšenja, trebalo da uplatiti školarinu u iznosu od 120.000 dinara, što je bio nemali trošak za njenu samohranu majku. Srećom ili ne, policija je požurila, pa ih barem ova nevolja nije snašla. Pokazalo se, naime, da je ova godina bila izgubljena.

Sanja je postala član Anarhosindikalističke inicijative prošle godine, nakon jednog antifašističkog skupa u Beogradu.

- Dopalo mi se ono o čemu sam slušala, jer se malo ko u ovoj zemlji bavi problemima običnih ljudi, radnicima koji prodaju dušu za koru hleba, nesrećnima i porobljenima, svemu onome o čemu sam i sama razmišljala - objašnjava naša sagovornica.

Na prvi pogled, Sanja podseća na bilo koju beogradsku tinejdžerku svoje dobi. Voli izlaske, muziku, knjige... U njenoj biblioteci vidno mesto zauzimaju dela Dostojevskog, Ničea, Hesea i Bulgakova, uživa u slikama Klimta, najviše joj prijaju zvuci elektronske muzike. Do hapšenja su je, kao i većinu njenih vršnjaka, mučile uobičajene školske brige, mladalačke ljubavi, džeparac i hronična besparica. Danas, posle iskustva koje ne bi nikom poželela, na život gleda posve drugačije, shvatajući da čovek treba da se bavi onim što mu je važno u životu, a ne da se troši na nebitne stvari.

- Da sam baš zaglibila, da sam preko noći postala kriminalac „svetskog ranga", shvatila sam tek u Centralnom zatvoru, kada su me skinuli do gole kože, a zatim smestili u sobu sa narkomanima - kaže Sanja. - Takvu ponižavajuću situaciju nisam mogla da zamislim ni u najvećem košmaru.

A šta je konkretno učinila grupa u kojoj se zatekla, tačno nisu znali ni oni kojima su delikti uža specijalnost. Policija je zaključila da je reč o delu izazivanja opšte opasnosti, dok je tužilaštvo celu priču preinačilo u akt međunarodnog terorizma, delo za koje je zaprećena kazna od tri pa čak do 15 godina zatvora. Za nekog ko je upravo prekoračio prag punoletstva, ovaj vremenski period je tek nešto kraći od celog dotadašnjeg života.

Lepše je pisati za novine

- To jutro, kada je policija banula na naša vrata, još sam spavala, a sa mnom je bila i jedna drugarica. Majka me je usplahirano probudila. Rekla je: „Budi se, Sanja, policija je tu". Njih petorica su me ispitivala, preturali po stvarima, da bi me zatim kao najvećeg kriminalca sproveli u policijsku stanicu u ulici 29. novembra. I tamo su me primorali na poligraf, neprestano ispitivali više od deset sati, naizmenično se smenjivali, želeli su da znaju baš sve, svaki detalj, svaku sitnicu. Posle informativnog razgovora, sproveli su me kod istražnog sudije, koji mi je odredio pritvor do 30 dana, da bi me nakon toga sproveli u Centralni zatvor.

Sanja se plaši i za to, rekli bismo, ima puno razloga. Puštena je iz pritvora, ali optužnica nije povučena. Povratak u zatvor, kao Damaklov mač, stoji i preti celom njenom budućem životu, svim njenim planovima, željama i ambicijama.

- Pet i po meseci sam živela u sobi sa miševima, spavala na raskantanom krevetu, koristila improvizovani toalet, koji nam je, ujedno, služio i kao WC, umivaonik, tuš i sudopera u kojoj smo prali suđe - seća se doba svog najtežeg životnog iskustva. - Vreme sam pokušala da prekratim čitanjem, ali je u zatvoru, prema nekim njihovim pravilima, dozvoljeno da tokom jednog meseca pročitate samo četiri knjige. Kao da preterano obrazovanje šteti i pritvorenicima i državi.

Ipak, najteže joj je palo što se našla među svetom kom nije pripadala, među ljudima sa kojima nema nikakvih dodirnih tačaka.

Gledala sam devojke u agoniji narkomanske krize, očaj i bol koji su proživljavale - kaže devojčurak, koga bi trebalo da brinu neke druge, sasvim drugačije brige. - Ne znam šta će biti sa mnom, ne znam gde ću provesti najbolje godine života, zato ništa i ne planiram.

Ipak, priznala nam je na kraju razgovora da joj je pritvor u nečemu i pomogao. Pomogao joj je da bolje upozna i razume svoju majku, njeno zalaganje i brigu, trudiće se da joj pomogne i ne razočara. Ako joj, kojim slučajem, država dozvoli da se vrati školskim obavezama, volela bi da studira novinarstvo, da neke svoje ideje i misli iskaže na papiru, a ne kroz grafite na fasadi stranih diplomatskih predstavništava.

POLITIČKO-PRAVNI NONSENS

Bolje prolaze napadači na „neprijateljske" ambasade

BEOGRAD - Razbijanje prozora na praznoj zgradi ambasade Grčke, bacanje Molotovljevih koktela koji nisu izazvali požar, ispisivanje grafita i materijalnu štetu „tešku" jedva dvadesetak evra srpsko tužilaštvo okvalifikovalo je kao akt međunarodnog terorizma! Kada je nakon proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. zapaljena ambasada SAD, pričinjena ogromna materijalna šteta i jedna osoba poginula, tužilaštvo je bilo mnogo blaže, optužujući samo jednog izgrednika za teško delo protiv opšte sigurnosti?!

Ako neko svoje frustracije i političke ciljeve rešava tako što će zafrljačiti kamenicu na neko diplomatsko predstavništvo, mora da obrati pažnju: napad na ambasadu „prijateljske" zemlje neće se tretirati kao napad na ambasadu „neprijateljske" države. Takav „argument" je pre nekoliko dana u jednoj TV emisiji kritikovala pravnica Vesna Rakić-Vodinelić, navodeći da su razlozi takve diskriminacije politički, a ne pravni.

- Država domaćin dužna je da obezbedi zaštitu svim diplomatskim predstavništvima u zemlji, bez obzira na političke odnose koje trenutno ima s njima - objašnjava Bratislav Braca Grubačić, spoljnopolitički analitičar. - Niti su ambasade, uslovno rečeno, neprijateljskih zemalja prepuštene nekome na odstrel, niti su one prijateljske posebno zaštićene. Reč je o kodeksu ponašanja koji je sastavni deo međunarodnog prava.

Prema njegovim rečima, kvalifikacija tužilaštva da se napad na grčku ambasadu okarakteriše kao delo međunarodnog terorizma ipak je ishitrena odluka kojoj je dobrim delom doprinela i „osetljivost" mnogih predstavnika vlasti.

- Verovatno su želeli javno da demonstriraju kako se odlučno suprotstavljaju terorizmu, iako je očigledno reč o izazivanju opšte opasnosti, delu koje ima daleko manji značaj.

Advokat Božo Prelević kaže da ovaj slučaj ilustruje stanje u pravosuđu, koje „traje više od šezdeset godina".

- Ni tužilaštvo ni sudstvo nisu samostalni u svom radu, a tako je još od završetka Drugog svetskog rata - tvrdi Prelević. - Tako je bilo i za vreme Miloševića, a tako je nažalost i danas, u periodu posle 5. oktobra. Umesto da budu imuni na inpute sa strane, da svoj posao rade potpuno autonomno, tužilaštvo osluškuje raspoloženje javnosti, medija i centara moći, i radi u skladu sa njihovim očekivanjima. To je posebno izraženo sada, nakon rekonstrukcije sudova. Konkretno, kada imaju ovakav slučaj, većina će pre voditi računa o tome da li će ih neko sutra optužiti za mito i korupciju, nego što će se baviti ljudskim pravima osumnjičenih. S druge strane, uvek će imati opravdanje da konačnu odluku donosi sud, da će se ispraviti greška ako je do nje došlo, ali potpuno zanemaruju činjenicu da upravo od njihove kvalifikacije dela zavisi i da li će se nekom odrediti pritvor, i na koje vreme.

Grubačić se vraća i na ranije napade na ambasade u našem glavnom gradu, na nemačku, slovenačku i hrvatsku, ranije na tursku i albansku, a pogotovo na američku, koja je celoj državi, posebno tadašnjoj aktuelnoj vlasti, nanela neprocenjivu političku štetu.

- Ono što izdvaja Amerikance od drugih je to što su oni, kao najveća svetska sila, često na meti napadača u različitim delovima sveta, što ih čini osetljivim i stvara kod njih osećaj da se napad na ambasadu zaista smatra napadom na celu zemlju. Šteta je u svakom pogledu bila ogromna, ali nam tada, za razliku od grčke ambasade, nije palo na pamet da bismo ovaj napad mogli da tretiramo težim nego što on u suštini jeste - navodi Grubačić. (V. A.)

Parlamentarne partije podržavaju Tadićevu inicijativu da se ispita bogatstvo bivšeg premijera, ali i da svi funkcioneri javnosti daju na uvid svoju imovinu

Nakon što je predsednik Srbije Boris Tadić u jučerašnjem broju Pressa izjavio da nadležni organi treba da ispitaju imovinu bivšeg premijera Zorana Živkovića i da svi funkcioneri treba da daju javnosti na uvid svoju imovinu, predstavnici svih parlamentarnih stranaka podržali su ovu inicijativu.

Tadić je, naime, u izjavi za Press reagovao nakon što je naš list pre deset dana otvorio aferu „Vinograd" i postavio pitanje porekla imovine Zorana Živkovića, koji je zvanično 2003. godine imao samo državnu platu, a danas je vlasnik uspešne vinarije i vinograda čija se vrednost procenjuje na milion i po evra.

Željko Ivanji, funkcioner G17 Plus, kaže za Press da on i njegova stranka apsolutno podržavaju zahtev da se ispita Živkovićeva imovina, ali i ističe da nije dobro što mora da se čeka da predsednik države pokrene tu priču.

- Nije mi jasno zašto neko ko je pošteno zaradio novac, kao što tvrdi Živković, sam ne izađe u javnost i objasni odakle mu novac. Da budem iskren, ja mnogo volim vino i zaista bih voleo da se bavim tim biznisom, ali to prosto nije moguće. Da bi se uspelo u tom poslu, neophodno je mnogo znanja, a nisam baš siguran kakvog dara za biznis ima Zoran Živković, imajući u vidu da je vodio najkorumpiraniju vladu u ovih deset godina demokratije u Srbiji - kaže Ivanji.

I predstavnik opozicione koalicije DSS-NS Miroslav Markićević, potpredsednik Nove Srbije, kaže da je dobro što se predsednik setio da reaguje na napise Pressa.

- Zaista ne znam šta se krije iza slučaja „Vinograd" i koliko je predsednik Tadić zaista zabrinut za borbu protiv kriminala i korupcije ili se plaši da se Živković ponovo politički ne aktivira. Ali, u svakom slučaju, podržavam njegovu inicijativu. Svako ko se u jednom trenutku nađe na javnom položaju, dužan je da prijavi svu svoju imovinu, i kada ga neko narodski pita: „Odakle ti pare", da se sve lepo vidi - ističe Markićević.

Dragan Todorović, zamenik predsednik SRS-a, kaže da predsedniku Tadiću treba da se postavi pitanje kako do sada nije video koliko je funkcionera koji su se nezakonito obogatili.

- Nema nikakve dileme da treba da se ispita imovina Zorana Živkovića. Potrebno je ispitati sve funkcionere čija je imovina bila sumnjiva u prethodnih deset godina. Ne znam samo kako će nas Tadić ubediti da ovo sa Živkovićem nije obračun zbog političkih ambicija bivšeg premijera - kaže Todorović.

Funkcioner SPS-a Dušan Bajatović poručio je Živkoviću da bi i za njega bilo dobro da se sve sazna, jer „ako je pošten kao što tvrdi, nije mu u interesu da sve ostane pod znakom pitanja", a zamenik predsednika SNS-a Aleksandar Vučić rekao je da je u vreme dok je on bio na vlasti mnogo funkcionera vlade uzimalo novac od privatizacije za sebe. Jedino funkcioner LDP-a Zoran Ostojić nije želeo da ulazi u polemiku o inicijativi predsednika Tadića.

VELIKA POBEDA PRESSA

Živković: Tadić je u pravu, neka mi ispitaju imovinu

BEOGRAD - Bivši premijer Srbije Zoran Živković, posle deset dana upornog ćutanja, konačno je juče progovorio o svojim vinogradarskim poslovima i podržao inicijativu predsednika Srbije Borisa Tadića da se ispita poreklo njegove imovine!

Komentarišući izjavu predsednika Srbije Borisa Tadića da javnost ima pravo da zna na koji način je Živković stekao imovinu i da ukoliko postoje sumnje da je to urađeno protivzakonito nadležni organi treba da to ispitaju, bivši premijer je rekao da „nadležni organi moraju da rade svoj posao i bez inicijative sa bilo kog političkog mesta".

- Predsednik ima pravo da kaže svoj stav o svemu u državi, a nadležni državni organi moraju da rade svoj posao za svakog građanina, pa i za mene. Nemam ništa protiv toga - kazao je Živković novinskoj agenciji Tanjug.

On je objasnio da je Kuća vina „Živković" dobila subvenciju u visini od oko 40 miliona dinara za podizanje vinograda, koji je nastao prema projektu Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, a da je u taj vinograd do sada ukupno uloženo oko 60 miliona dinara.

- Novac koji je Kuća vina dobila kao subvenciju bio je dovoljan za podizanje vinograda i za deo radova u prve tri godine. Vinograd sada vredi oko 60 miliona dinara, što je daleko od priče koju prenose pojedini mediji da je u pitanju suma od milion i po evra - rekao je bivši premijer.

Živković je podsetio da Ministarstvo poljoprivrede u poslednjih sedam godina za razne subvencije poljoprivrednicima iz agrarnog fonda godišnje daje između 200.000 i 300.000 evra.

Prema njegovim rečima, za vinogradarstvo se godišnje prosečno izdvoji oko milijardu dinara, pa je tako 40 miliona dinara, koje je dobila Kuća vina „Živković", četiri odsto jednogodišnjeg iznosa subvencije.

Odgovarajući na pitanje kako se vrednost njegove imovine danas razlikuje od one koju je prijavio 2003. godine kada je podnosio imovinsku kartu, bivši premijer je rekao da je šest godina izvan politike i da se za to vreme njegovo imovinsko stanje promenilo, ali da je ona zakonski stečena.

- Dok sam se bavio politikom, moja imovinska karta se nije menjala. Za šest godina, koliko sam izvan politike, moje imovinsko stanje se promenilo, ali ne na način da može da se kaže da sam sada bogataš. Sa druge strane, sva ta promena u vrednosti moje imovine zakonski je zarađena i to nadležni organi jesu proveravali - rekao je Živković.

Bivši premijer Srbije Zoran Živković pozvao je juče Ministarstvo poljoprivrede, koje je izvršilo inspekciju poslovanja Kuće vina „Živković", da javnosti objavi svoje zaključke.

- Inspekcija je bila 20. i 22. februara i ima zapisnike po kojima se vidi da je sve u redu - rekao je Živković, objasnivši da je Kuća vina „Živković" dobila subvenciju 2007. godine u visini od oko 40 miliona dinara za podizanje vinograda, a da „država ta bespovratna sredstva daje jer joj se samo od dve berbe, kroz PDV, vraća taj novac". (TANJUG)

Pajkić: Živković dobio 41 milion dinara za zasade vinove loze

BEOGRAD - Direktor Generalnog inspektorata u Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Vlade Srbije Dušan Pajkić potvrdio je da je bivši premijer Srbije Zoran Živković dobio podsticajna sredstva od države 2007, za zasade vinove loze na površini od 41 hektara, u vrednosti od 41 milion dinara.

Pajkić je precizirao da je Ministarstvo poljoprivrede, kontrolišući isplaćena sredstava za subvencije u 2007. godini posredstvom Generalnog inspektora i poljoprivredne fito-sanitarne inspekcije, obavilo kontrolu sredstava koja su data Vinariji „Živković" iz Inđije.

- Tom prilikom je konstatovano da je 2007. godine izvršena nabavka 172.800 sadnih kalemova loze i da postoje odgovarajuća odobrenja za uvoz izdata od strane Uprave za zaštitu bilja, kao i fitosertifikati prilikom uvoza te pošiljke i da je zatim izvršena sadnja - rekao je Pajkić.

Inspekcija je, prema rečima Pajkića, utvrdila da je sadnja vinove loze obavljena na površini od 41 hektar, gde se, trenutno, nalazi nešto više od 163.000 sadnica. Pajkić je dodao da su za te sadnice napravljeni odgovarajući nasloni, a nabavka je za njih takođe izvršena i konstatovano je da su u toku 2007. godine, kada je obavljen uvoz navednih sadnica, obavljena i devizna uplata prema dobavljaču iz inostranstva.

- Na osnovu toga su i isplaćena navedena podsticajna sredstva, s tim što se za sumu koja su isplaćena za naslone trenutno vrši provera, pošto su ti računi plaćeni u 2008. godini, a ne u 2007. godini, i ukoliko se utvrdi da je bilo nekih nepravilnosti, ministarstvo će podneti prijavu i zatražiti povraćaj tog novca - zaključio je Dušan Pajkić, direktor Generalnog inspektorata u Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Vlade Srbije. (TANJUG)