Archive for March 12th, 2010
Počeo povratak lažnih azilanata iz Belgije
Pratilac autobusa iz belgijskog Komesarijata za izbeglice Berti Jegers izjavio je da su iz Belgije ka Srbiji i Makedoniji krenule ukupno 44 osobe, od kojih je 19 građana Srbije, a 25 Makedonije. Prema njegovim rečima, put je protekao bez problema, a autobus je ranije svratio i do Bujanovca, gde je ostavio jednu porodicu.
Nesuđeni azilanti iz okoline Preševa prilikom izlaska iz autobusa uglavnom nisu hteli da daju izjave i sakrivali su lica od snimatelja. Među njima je bilo i nekoliko maloletne dece. Na licima putnika, osim umora, videlo se i razočaranje.
- Žao mi je što sam se vratio, otišao sam sa ženom i troje dece. Hteli smo da pokušamo u nekoj drugoj zemlji. Ovde nema posla. Ja nisam od onih što su prodavali imovinu, imam gde da se vratim, a za posao moraću nekako da se snađem - priča Agron Zejnulahu iz sela Buštrenje.
Pristigli putnici nisu baš bili raspoloženi za razgovor.
- Šta mogu da radim u Preševu, ništa ne funkcioniše i ništa ne radi?! Nerado se vraćam, otišao sam sa nadom da ću porodicu kasnije da dovedem - priča jedan od putnika.
Autobus je, nakon Bujanovca i Preševa, produžio u pratnji policije ka makedonskoj granici, a iz komesarijata je najavljeno da će za vikend biti vraćena još jedna grupa ljudi koji su pokušali da dobiju azil u Belgiji.
Ambasadorka Belgije u Beogradu Deniz de Hauer izjavila je da se u Belgiji nalazi oko 500 državljana Srbije koji su od početka godine zatražili azil. Ona je dodala da je samo u februaru azil u Belgiji zatražilo 330 državljana Srbije.
Zbog problema azilanata, na jugu Srbije nedavno je boravio belgijski državni sekretar za pitanja emigracije i azila Melkior Vatle, koji je predstavnicima vlasti u Preševu i Bujanovcu, odakle uglavnom potiču azilanti, rekao da niko od građana sa juga Srbije koji su tražili azil u Belgiji ne može dobiti azil iz ekonomskih razloga.
U narednim danima se očekuje organizovani dolazak većeg broja građana Srbije koji su odustali od zahteva za azil i žele da se vrate kući.
Predsednik opštine Bujanovac Šaip Kamberi rekao je da su građani sa juga Srbije koji su u Belgiji tražili azil „žrtve manipulacije, ali i diskriminacije tog regiona".
- Ovde nije sprovedena nikakva kampanja za podsticanje odlaska, ovo je mala sredina i te priče su išle od od prijatelja do prijatelja i na taj način je to iskorišćeno. Svi ti ljudi su žrtve određenih manipulacija koje su razne agencije pustile u region o mogućnosti dobijanja ekonomskog i političkog azila - istakao je Kamberi.
Zaradio 150.000 evra na izvozu cepanica!
Milomir Bučalina, preduzetnik iz Ljubovije, zaradio je prošle godine na izvozu cepanica za ogrev 150.000 evra! Ogrevno drvo preko njegove firme „Inter-peni" zasad ide u Italiju i Švajcarsku, a dovitljivi Bučalina planira da ove godine proširi proizvodne kapacitete i svoju zaradu uveća.
Izvoz tehničkog drveta u Italiju bio je ranijih godina važna stavka Srbije u ostvarivanju deviznog priliva.
- Trideset godina sam radio u drvnoprerađivačkoj industriji i kada sam otvorio privatnu firmu logično je bilo da nastavim time da se bavim. Kako finansijske mogućnosti nisu dozvoljavale neka značajnija investiranja, morao sam da tražim jeftiniju proizvodnju. Iznajmio sam prostor i sa nekoliko radnika počeo da sečem, cepam i pakujem ogrevno drvo - priča o svom neobičnom poslu Milomir Bučalina (52).
Ideja je bila odlična jer na Zapadu vlada velika potražnja za ogrevnim drvetom. Tako je njegova mala firma prošle godine uspela da na tržište Italije i Švajcarske izveze kompletnu proizvodnju u vrednosti od preko 150.000 evra. Bučalina sada ima nameru da proizvodnju uveća i modernizuje. Ogrevno drvo kupuje od javnih preduzeća i privatnika i dovozi na plac. Onda se drvo seče na određene dužine, u zavisnosti od toga da li je za šporet, kamin ili kotao, cepa se i pakuje u palete koje je Bučalina sam osmislio. Tako upakovano se tovari u kamione i vozi, zasad, u Švajcarsku i Italiju. Za 10 meseci prošle godine izvezeno je 2.100 paleta, to jest 4.200 metara drveta.
- Nije lako, zasad sve radimo ručno, pod vedrim nebom. Kancelarija mi je u kući, radno odelo u automobilu. To je cena ovakve proizvodnje, njenih početaka. Namera mi je da proizvodnju proširim, što više automatizujem kupovinom mašina, imam još mnogo ideja, i sve su vezane za izvoz - otkriva namere ambiciozni vlasnik. Ali, dodaje da to neće biti lako, pre svega zbog poslovnog okruženja.
- Uslovi privređivanja kod nas, pogotovo za mala preduzeća, izuzetno su teški. Sirovinu kupujemo od javnih preduzeća, a tu čovek nikad nije siguran u cenu. Prošle godine su usred sezone podigli cenu ogrevnom drvetu za 10 odsto, što je znatno smanjilo naš poslovni uspeh. U svetu ne poznaju ovakav način rada, ugovori su precizni, moraju da se poštuju, a konkurencija je velika. Trenutno smo napolju najskuplji sa cenom sirovine i postoji opasnost da iz posla ispadnemo. To važi i za briket, pelet, ćumur - kaže Bučalina.
Goran Vesić: Ovo je moja priča o Zoranu Đinđiću
Goran Vesić, jedan od najbližih saradnika premijera Zorana Đinđića, koji je na današnji dan, pre tačno sedam godina, ubijen ispred Vlade Srbije, prvi put u javnosti priča za Press o svom pokojnom prijatelju, političaru i predsedniku DS-a.
- Zorana sam upoznao početkom 1990. u redakciji "Demokratije". Mlad, moderan, u džinsu i sa minđušom u uvetu, bio je sasvim drugačiji od drugih političara. Bio je magnet za sve nas, mlađe članove. Uz njega sam proveo 13 godina. On je presudno uticao na moj život. Zahvalan sam mu na svemu što sam od njega naučio...
Kako je Đinđić izabrao baš vas?
- Posle izbora u decembru 1992. Đinđić je kao predsednik Izvršnog odbora DS-a odlučio da u vrh stranke ubaci nekoliko mlađih članova, među kojima i mene. Kad je preuzeo DS u januaru 1994, izabrao me je za šefa kabineta, što sam radio sve do februara 1997. Tada je on postao gradonačelnik Beograda, a ja član "beogradske vlade", zadužen za omladinu i sport. Svih tih godina, kao i kasnije kada je bio premijer, bili smo u svakodnevnom kontaktu i to je formalni deo. Ali, što je važnije, vremenom smo izgradili odnos poverenja. Vrlo sam ga poštovao, a on se nije dvoumio da mi poveri važne zadatke.
Kakav je bio sistem rada Đinđića, kako je birao saradnike, a kako se odricao njih?
- Jednom je Siniša Nikolić, šef Zoranovog kabineta posle mene, rekao da je Đinđić birao saradnike gledajući ih kako se penju uz stepenice! Ko preskače više stepenika, taj može da prođe. Tražio je one pune energije, spremne da rade dok se ne završi posao. Nije hteo da čita izveštaje duže od jedne stranice, tako da je svaki problem i rešenje morao da bude opisan na tom prostoru. Ako nemate rešenje, ne pojavljujte se! Morali ste da budete spremni da vas pozove u ponoć ili da u tri ujutru dođete na sastanak! Davao je šansu ljudima i kod njega su napredovali samo oni koji su hteli da uče bez obzira na školu i iskustvo. Znao je da uđe u stranku sa nekim koga je sreo na ulici i ko ga je pitao da li može da radi u DS-u... Nije bilo puno saradnika kojih se odrekao. Sećam se da ga je pogodilo kada je nekoliko bliskih saradnika napustilo stranku 1994, kada nismo ušli u Vladu sa SPS-om.
Kako se Đinđić menjao u ključnih 10 godina, od 1990. do dolaska na vlast 2000. godine?
- Đinđić nije menjao samo DS i Srbiju, već i sebe. Svakog dana je učio, sa puta bi uvek donosio na desetine knjiga iz politike, društvenih odnosa, marketinga. Kada bi ih pročitao, davao bi ih nama da ih pročitamo kao lektiru. Od političara u džinsu i sa minđušom postao je najbolje obučen političar. Prvi put je kravatu stavio 1992. u vreme predizborne kampanje, kad je bio gost na jednom od čuvenih "okruglih stolova" RTS-a. Godinu dana kasnije niko nije mogao da ga zamisli bez kravate. Početkom 90-ih teško je govorio, imao je duge rečenice i niko ga nije razumeo, ali je posle postao jedan od najboljih govornika srpske politike. Politički, on je do 1994. verovao da je vlast moguće promeniti iznutra. Zato je podržao vladu Milana Panića 1992, a posle izbora 1993. i čuvene kampanje "Pošteno" bio spreman da napravi Vladu sa SPS-om. Uslov je bio da on postane premijer, da se prekine rat i počnu ekonomske reforme. Ali, tokom zime 1994. Đinđić shvata da Milošević to neće dopustiti i da mora da pobedi SPS. Od tada, on za Miloševića i njegovu suprugu postaje najveći neprijatelj.
Kako se Đinđić ponašao u različitim ulogama, kao predsednik DS-a, lider opozicije, kao premijer?
- Zajedničko za sve tri uloge je ozbiljno strateško planiranje. U svakom trenutku je znao šta želi DS i šta želi država u narednih deset godina. Nije živeo od danas do sutra, od istraživanja do istraživanja, od afere do afere. Nije se udvarao biračima. Kada su mu predlagali da uradi nešto što je donosilo kratkoročnu korist, citirao je američku poslovicu: "Neke ljude možeš da lažeš sve vreme, sve ljude možeš da lažeš neko vreme, ali sve ljude ne možeš da lažeš sve vreme". Bio je pun ideja. Recimo, šetnje građana kao vid protesta uz pištaljke, šerpe i pravljenje buke bili su njegova ideja. To se danas često primenjuje u svetu. Hteo da izmisli nešto umesto dosadnih mitinga, jer je trebalo motivisati ljude da dolaze svaki dan. I uspeo je.
Koje su najveće greške koje je pravio?
- Imao je i političkih grešaka, kao što je, recimo, izbacivanje poslanika DSS-a iz Skupštine 2002. godine. Ne treba zaboraviti da to nije bila njegova odluka već Predsedništva DOS-a. Međutim, pošto je Ustavni sud presudio da se poslanicima DSS-a vrate mandati, on je tu odluku odmah sproveo. Umeo je da prizna grešku i ispravi je, i po tome se razlikovao od drugih političara.
Zašto je Đinđić imao tako loše mišljenje o Vojislavu Koštunici? U čemu je bio problem njih dvojice? I kako je dogovoreno da Koštunica bude kandidat protiv Miloševića?
- Đinđić nije imao loše mišljenje o Koštunici, jer ne zaboravite da su se oni ipak znali iz disidentskih dana, da je Koštunica sve do 1992. bio potpredsednik DS-a, da su devedesetih mnogo toga zajedno uradili. Ali, oni su naprosto dva različita sveta, dva različita mentaliteta, dve vrste političara. Dok je rušen Milošević, savez sa Koštunicom imao je smisla. Posle toga, Koštunica je postao smetnja reformama i tu je počeo njihov sukob. A do Koštuničine kandidature za predsednika SRJ je došlo iz praktičnih razloga. Krajem juna, pre nego što se uopšte znalo da će izbora biti, kad smo sa Draganom Šutanovcem i Aleksandrom Joksimović bili u Briselu na večeri, Đinđić nas pita: "Šta mislite da kandidujemo Koštunicu za predsednika?" Na naše pitanje otkud sad Koštunica, rekao nam je da su uradili dva nezavisna istraživanja koja su pokazala da Koštunica ima najviše šansi, a kandidat treba da bude onaj ko može da pobedi. Ostalo je istorija.
Šta mislite, da li bi danas Zoran Đinđić prepoznao DS?
- Danas je drugo vreme u odnosu na 2003, stranke su drugačije. Prepoznao bi on svoju stranku, jer ona i danas počiva na temeljima koje je postavio. Bio bi srećan što je njegova stranka na vlasti i što može da sprovede svoj politički program. On je DS voleo iznad svega, on je napravio organizaciju spremnu da pobedi na izborima.
Kad govorimo o Đinđiću, jedno od ključnih pitanja jeste zašto se nije odmah obračunao sa kriminalom, već se dogodilo da ga mafijaši ubiju?
- Prvo moram da vas podsetim na Srbiju 2000. godine. Đinđić je vladao zemljom i sprovodio reforme, a da pri tom nije imao kontrolu ni nad jednim ministarstvom sile. Vojska, vojna bezbednost, policija i DB bili su van njegove kontrole. A na sve to, tu je bio i predsednik SRJ Koštunica, koji se protivio Đinđićevim reformama. U međuvremenu, Zoran shvata da mora da reformiše vojsku, policiju i službe bezbednosti i krene u obračun sa organizovanim kriminalom jer policija to ne radi, što ugrožava sve ostale reforme. Tada se dešavaju afere "Gavrilović", "duvanska afera", pobuna JSO, napadi u medijima... U drugoj polovini 2002. Zoran sprema obračun sa kriminalom. Za devet meseci je preuzeo DB, a posle odlaska Koštunice preuzima i Vojsku i vojnu bezbednost. Kada je ubijen general Boško Buha, Zoran pravi zakon o borbi protiv organizovanog kriminala i osniva Specijalni sud. Bira se specijalni tužilac i stiču uslovi za obračun sa kriminalcima, ali kriminalci to znaju. Verovali su da će njegovim ubistvom zaustaviti taj proces, ali samo su sprečili Zorana da lično komanduje najvećom policijskom akcijom u istoriji Srbije koju je on lično spremao. Srbija se i danas bori protiv organizovanog kriminala na temeljima koje je postavio Zoran Đinđić.
Šta je sa čuvenim paktom sa Legijom u noći pred 5. oktobar?
- Nije bilo nikakvog pakta sa Legijom. Ko god nije želeo 5. oktobra da puca na narod iz bilo koje vojne ili policijske formacije bio je dobrodošao. Zoran je tako spasao mnogo života 5. oktobra. Uvek je bio spreman da se pragmatično ponaša kada je to bilo u interesu građana. To je sve.
Kako bi Zoran Đinđić danas rešavao pitanje Kosova, a kako ekonomske probleme?
- Zoran je bio uveren da Srbija ne može napred bez rešavanja problema Kosova i zato je 2002. i pokrenuo ovo pitanje. On je tada znao da međunarodna zajednica nije spremna da reši ovo pitanje i hteo je da iskoristi tu šansu. A tada su ga zbog Kosova skoro svi političari napali. Ne znam da li bi Srbija danas bila u boljoj situaciji oko Kosova, ali budite sigurni da ne bi nespreman sačekao 2008. i jednostrano proglašenje nezavisnosti. Isto je i sa ekonomskom krizom. Posledice krize sigurno bi bile teške, ali bi se Zoran na vreme spremio za nju. Dokaz za to jeste i činjenica da je Đinđić početkom 2003, kada su mu ubice radile o glavi, kupovao naftu i pravio zalihe... Očekivao je da će u martu te godine SAD napasti Irak, da će rat dugo trajati i da neće biti nafte. Tako se ponaša odgovoran političar.
Kako ocenjujete to što su danas najveći "zaštitnici lika i dela" Đinđića oni koji su ga najviše napadali dok je bio na vlasti?
- Zoranovi protivnici su uspeli da stvore sliku da ga je naprosto normalno napadati i da je on kriv za sve. Nisu ga najviše napadali NVO ili nezavisni mediji, već je on bio glavna meta antihaškog lobija i ljudi koji su želeli povratak na staro. Oni su kovali zavere, a to nije isto kao kada ga neki intelektualac ili štampa kritikuje. Od kritike se ne umire. Zoran je verovao u ljude, verovao da će Srbija da bude srećnija ako se promeni mentalitet ljudi, ako ljudi shvate da moraju čitavog života da uče i da rade. Zato i nije bio omiljen, jer nije lako voleti nekog ko vam kaže da niste dobri. Danas, sedam godina otkako ga nema, jasnije je nego ikad koliko je Srbija izgubila. Život svakog građanina Srbije bio bi bitno drugačiji da je Zoran živ. Njegova neiscrpna energija, politička snaga i vizija moderne Srbije su nepobedive. Kao što je uspeo 5. oktobra, tako bi uveo Srbiju u EU i, što je još važnije, reformisao društvo. Na kraju, Zoran je pobedio. Njegovi protivnici postali su njegovi saveznici, njegovi kritičari njegovi poštovaoci, a analitičari su odjednom razumeli sve što je radio. Zoranove ideje su postale državni program. Verujte, ako nas odnekud sada vidi, srećan je zbog toga.
Na kraju, da možete da vratite vreme, šta biste Vi promenili kod sebe?
- Ponosan sam na činjenicu da sam bio blizak Đinđićev saradnik, kao i na sve što sam radio u životu. Naravno, vremenom steknete iskustvo, pa bih danas neke stvari uradio sa više takta ili pametnije. Ali ne razmišljate isto kada imate 25 i kada imate 40 godina. Možda bih sada ranije reagovao ne neke priče i insinuacije i vodio više računa o sopstvenom imidžu... Skoro sam sedeo sa jednim poznanikom koji ima svoju PR agenciju i koji ima uticaj na vodeće političare danas. Zaključili smo da ljudi koji daju drugima najbolje PR savete uglavnom ne urade ništa na svom PR-u jer nemaju vremena.
Goran Vesić progovorio: Ovo je moja priča o Zoranu Đinđiću
Goran Vesić, jedan od najbližih saradnika premijera Zorana Đinđića, koji je na današnji dan, pre tačno sedam godina, ubijen ispred Vlade Srbije, prvi put u javnosti priča za Press o svom pokojnom prijatelju, političaru i predsedniku DS-a.
- Zorana sam upoznao početkom 1990. u redakciji "Demokratije". Mlad, moderan, u džinsu i sa minđušom u uvetu, bio je sasvim drugačiji od drugih političara. Bio je magnet za sve nas, mlađe članove. Uz njega sam proveo 13 godina. On je presudno uticao na moj život. Zahvalan sam mu na svemu što sam od njega naučio...
Kako je Đinđić izabrao baš vas?
- Posle izbora u decembru 1992. Đinđić je kao predsednik Izvršnog odbora DS-a odlučio da u vrh stranke ubaci nekoliko mlađih članova, među kojima i mene. Kad je preuzeo DS u januaru 1994, izabrao me je za šefa kabineta, što sam radio sve do februara 1997. Tada je on postao gradonačelnik Beograda, a ja član "beogradske vlade", zadužen za omladinu i sport. Svih tih godina, kao i kasnije kada je bio premijer, bili smo u svakodnevnom kontaktu i to je formalni deo. Ali, što je važnije, vremenom smo izgradili odnos poverenja. Vrlo sam ga poštovao, a on se nije dvoumio da mi poveri važne zadatke.
Kakav je bio sistem rada Đinđića, kako je birao saradnike, a kako se odricao njih?
- Jednom je Siniša Nikolić, šef Zoranovog kabineta posle mene, rekao da je Đinđić birao saradnike gledajući ih kako se penju uz stepenice! Ko preskače više stepenika, taj može da prođe. Tražio je one pune energije, spremne da rade dok se ne završi posao. Nije hteo da čita izveštaje duže od jedne stranice, tako da je svaki problem i rešenje morao da bude opisan na tom prostoru. Ako nemate rešenje, ne pojavljujte se! Morali ste da budete spremni da vas pozove u ponoć ili da u tri ujutru dođete na sastanak! Davao je šansu ljudima i kod njega su napredovali samo oni koji su hteli da uče bez obzira na školu i iskustvo. Znao je da uđe u stranku sa nekim koga je sreo na ulici i ko ga je pitao da li može da radi u DS-u... Nije bilo puno saradnika kojih se odrekao. Sećam se da ga je pogodilo kada je nekoliko bliskih saradnika napustilo stranku 1994, kada nismo ušli u Vladu sa SPS-om.
Kako se Đinđić menjao u ključnih 10 godina, od 1990. do dolaska na vlast 2000. godine?
- Đinđić nije menjao samo DS i Srbiju, već i sebe. Svakog dana je učio, sa puta bi uvek donosio na desetine knjiga iz politike, društvenih odnosa, marketinga. Kada bi ih pročitao, davao bi ih nama da ih pročitamo kao lektiru. Od političara u džinsu i sa minđušom postao je najbolje obučen političar. Prvi put je kravatu stavio 1992. u vreme predizborne kampanje, kad je bio gost na jednom od čuvenih "okruglih stolova" RTS-a. Godinu dana kasnije niko nije mogao da ga zamisli bez kravate. Početkom 90-ih teško je govorio, imao je duge rečenice i niko ga nije razumeo, ali je posle postao jedan od najboljih govornika srpske politike. Politički, on je do 1994. verovao da je vlast moguće promeniti iznutra. Zato je podržao vladu Milana Panića 1992, a posle izbora 1993. i čuvene kampanje "Pošteno" bio spreman da napravi Vladu sa SPS-om. Uslov je bio da on postane premijer, da se prekine rat i počnu ekonomske reforme. Ali, tokom zime 1994. Đinđić shvata da Milošević to neće dopustiti i da mora da pobedi SPS. Od tada, on za Miloševića i njegovu suprugu postaje najveći neprijatelj.
Kako se Đinđić ponašao u različitim ulogama, kao predsednik DS-a, lider opozicije, kao premijer?
- Zajedničko za sve tri uloge je ozbiljno strateško planiranje. U svakom trenutku je znao šta želi DS i šta želi država u narednih deset godina. Nije živeo od danas do sutra, od istraživanja do istraživanja, od afere do afere. Nije se udvarao biračima. Kada su mu predlagali da uradi nešto što je donosilo kratkoročnu korist, citirao je američku poslovicu: "Neke ljude možeš da lažeš sve vreme, sve ljude možeš da lažeš neko vreme, ali sve ljude ne možeš da lažeš sve vreme". Bio je pun ideja. Recimo, šetnje građana kao vid protesta uz pištaljke, šerpe i pravljenje buke bili su njegova ideja. To se danas često primenjuje u svetu. Hteo da izmisli nešto umesto dosadnih mitinga, jer je trebalo motivisati ljude da dolaze svaki dan. I uspeo je.
Koje su najveće greške koje je pravio?
- Imao je i političkih grešaka, kao što je, recimo, izbacivanje poslanika DSS-a iz Skupštine 2002. godine. Ne treba zaboraviti da to nije bila njegova odluka već Predsedništva DOS-a. Međutim, pošto je Ustavni sud presudio da se poslanicima DSS-a vrate mandati, on je tu odluku odmah sproveo. Umeo je da prizna grešku i ispravi je, i po tome se razlikovao od drugih političara.
Zašto je Đinđić imao tako loše mišljenje o Vojislavu Koštunici? U čemu je bio problem njih dvojice? I kako je dogovoreno da Koštunica bude kandidat protiv Miloševića?
- Đinđić nije imao loše mišljenje o Koštunici, jer ne zaboravite da su se oni ipak znali iz disidentskih dana, da je Koštunica sve do 1992. bio potpredsednik DS-a, da su devedesetih mnogo toga zajedno uradili. Ali, oni su naprosto dva različita sveta, dva različita mentaliteta, dve vrste političara. Dok je rušen Milošević, savez sa Koštunicom imao je smisla. Posle toga, Koštunica je postao smetnja reformama i tu je počeo njihov sukob. A do Koštuničine kandidature za predsednika SRJ je došlo iz praktičnih razloga. Krajem juna, pre nego što se uopšte znalo da će izbora biti, kad smo sa Draganom Šutanovcem i Aleksandrom Joksimović bili u Briselu na večeri, Đinđić nas pita: "Šta mislite da kandidujemo Koštunicu za predsednika?" Na naše pitanje otkud sad Koštunica, rekao nam je da su uradili dva nezavisna istraživanja koja su pokazala da Koštunica ima najviše šansi, a kandidat treba da bude onaj ko može da pobedi. Ostalo je istorija.
Šta mislite, da li bi danas Zoran Đinđić prepoznao DS?
- Danas je drugo vreme u odnosu na 2003, stranke su drugačije. Prepoznao bi on svoju stranku, jer ona i danas počiva na temeljima koje je postavio. Bio bi srećan što je njegova stranka na vlasti i što može da sprovede svoj politički program. On je DS voleo iznad svega, on je napravio organizaciju spremnu da pobedi na izborima.
Kad govorimo o Đinđiću, jedno od ključnih pitanja jeste zašto se nije odmah obračunao sa kriminalom, već se dogodilo da ga mafijaši ubiju?
- Prvo moram da vas podsetim na Srbiju 2000. godine. Đinđić je vladao zemljom i sprovodio reforme, a da pri tom nije imao kontrolu ni nad jednim ministarstvom sile. Vojska, vojna bezbednost, policija i DB bili su van njegove kontrole. A na sve to, tu je bio i predsednik SRJ Koštunica, koji se protivio Đinđićevim reformama. U međuvremenu, Zoran shvata da mora da reformiše vojsku, policiju i službe bezbednosti i krene u obračun sa organizovanim kriminalom jer policija to ne radi, što ugrožava sve ostale reforme. Tada se dešavaju afere "Gavrilović", "duvanska afera", pobuna JSO, napadi u medijima... U drugoj polovini 2002. Zoran sprema obračun sa kriminalom. Za devet meseci je preuzeo DB, a posle odlaska Koštunice preuzima i Vojsku i vojnu bezbednost. Kada je ubijen general Boško Buha, Zoran pravi zakon o borbi protiv organizovanog kriminala i osniva Specijalni sud. Bira se specijalni tužilac i stiču uslovi za obračun sa kriminalcima, ali kriminalci to znaju. Verovali su da će njegovim ubistvom zaustaviti taj proces, ali samo su sprečili Zorana da lično komanduje najvećom policijskom akcijom u istoriji Srbije koju je on lično spremao. Srbija se i danas bori protiv organizovanog kriminala na temeljima koje je postavio Zoran Đinđić.
Šta je sa čuvenim paktom sa Legijom u noći pred 5. oktobar?
- Nije bilo nikakvog pakta sa Legijom. Ko god nije želeo 5. oktobra da puca na narod iz bilo koje vojne ili policijske formacije bio je dobrodošao. Zoran je tako spasao mnogo života 5. oktobra. Uvek je bio spreman da se pragmatično ponaša kada je to bilo u interesu građana. To je sve.
Kako bi Zoran Đinđić danas rešavao pitanje Kosova, a kako ekonomske probleme?
- Zoran je bio uveren da Srbija ne može napred bez rešavanja problema Kosova i zato je 2002. i pokrenuo ovo pitanje. On je tada znao da međunarodna zajednica nije spremna da reši ovo pitanje i hteo je da iskoristi tu šansu. A tada su ga zbog Kosova skoro svi političari napali. Ne znam da li bi Srbija danas bila u boljoj situaciji oko Kosova, ali budite sigurni da ne bi nespreman sačekao 2008. i jednostrano proglašenje nezavisnosti. Isto je i sa ekonomskom krizom. Posledice krize sigurno bi bile teške, ali bi se Zoran na vreme spremio za nju. Dokaz za to jeste i činjenica da je Đinđić početkom 2003, kada su mu ubice radile o glavi, kupovao naftu i pravio zalihe... Očekivao je da će u martu te godine SAD napasti Irak, da će rat dugo trajati i da neće biti nafte. Tako se ponaša odgovoran političar.
Kako ocenjujete to što su danas najveći "zaštitnici lika i dela" Đinđića oni koji su ga najviše napadali dok je bio na vlasti?
- Zoranovi protivnici su uspeli da stvore sliku da ga je naprosto normalno napadati i da je on kriv za sve. Nisu ga najviše napadali NVO ili nezavisni mediji, već je on bio glavna meta antihaškog lobija i ljudi koji su želeli povratak na staro. Oni su kovali zavere, a to nije isto kao kada ga neki intelektualac ili štampa kritikuje. Od kritike se ne umire. Zoran je verovao u ljude, verovao da će Srbija da bude srećnija ako se promeni mentalitet ljudi, ako ljudi shvate da moraju čitavog života da uče i da rade. Zato i nije bio omiljen, jer nije lako voleti nekog ko vam kaže da niste dobri. Danas, sedam godina otkako ga nema, jasnije je nego ikad koliko je Srbija izgubila. Život svakog građanina Srbije bio bi bitno drugačiji da je Zoran živ. Njegova neiscrpna energija, politička snaga i vizija moderne Srbije su nepobedive. Kao što je uspeo 5. oktobra, tako bi uveo Srbiju u EU i, što je još važnije, reformisao društvo. Na kraju, Zoran je pobedio. Njegovi protivnici postali su njegovi saveznici, njegovi kritičari njegovi poštovaoci, a analitičari su odjednom razumeli sve što je radio. Zoranove ideje su postale državni program. Verujte, ako nas odnekud sada vidi, srećan je zbog toga.
Na kraju, da možete da vratite vreme, šta biste Vi promenili kod sebe?
- Ponosan sam na činjenicu da sam bio blizak Đinđićev saradnik, kao i na sve što sam radio u životu. Naravno, vremenom steknete iskustvo, pa bih danas neke stvari uradio sa više takta ili pametnije. Ali ne razmišljate isto kada imate 25 i kada imate 40 godina. Možda bih sada ranije reagovao ne neke priče i insinuacije i vodio više računa o sopstvenom imidžu... Skoro sam sedeo sa jednim poznanikom koji ima svoju PR agenciju i koji ima uticaj na vodeće političare danas. Zaključili smo da ljudi koji daju drugima najbolje PR savete uglavnom ne urade ništa na svom PR-u jer nemaju vremena.
SMS pljačka: Mami ‘dao’ stan, auto i letovanje!
Organizator „prevare decenije" Predrag Bećirić posle hapšenja se drži neobično samouvereno, saznaje Press. Bećirić u svim razgovorima sa inspektorima i istražnim sudijom kategorički tvrdi da nije prekršio zakon, da je samo „provalio sistem" i da će zbog hapšenja tužiti državu i naplatiti milionsku odštetu!? On je čak jednom prilikom otvoreno zapretio inspektorima: Sve ću vas tužiti, sve ćete mi vratiti, i to sa kamatom! Ipak, brojni dokazi o Bećirićevoj „SMS pljački" svakodnevno izlaze na svetlo dana.
Tako je juče objavljeno da je Bećirić prošle godine svojoj majci Gordani namestio superpremiju na SMS licitaciji „100 dana 100 automobila" na TV Pinku! Gordana Todorović tada je za 40.296 dinara „izlicitirala" luksuzan trosoban stan u Beogradu, novi „pežo 407" i letovanje za celu porodicu. Ostalo je zabeleženo da je Bećirićeva majka na dodeli nagrade bila iskreno iznenađena i obradovana, pa policija još nije potpuno sigurna da li je i ona bila deo SMS mafije ili ju je sin iskoristio bez njenog znanja.
Inače, sasvim je zanimljivo da je najbliži Bećirićev saradnik Petar Ognjen Todorović zapravo njegov brat po majci!
Vrbovali „glumce"
U policiji nam je juče potvrđeno da je Gordana Todorović pod istragom.
- Ona je premiju dobila za 40.296 dinara! Ispitujemo da li je majka znala da je ovo vrsta kriminala ili je samo naivno išla gde su je sinovi poslali da podigne nagradu... - kaže izvor Pressa blizak istrazi.
Prema našim saznanjima, Bećirić, inače zvanični organizator prve SMS licitacije u Srbiji 2008. na TV Pink, na saslušanju je tvrdio da je nevin i „savetovao" pripadnike SBPOK-a da paze kako se ponašaju prema njemu.
- Pitao je ljude iz SBPOK-a da mu kažu koje je to zakone prekršio i pretio im da će da ih tuži i da im uzme milionsku odštetu?! Tvrdio je i da nikada nije krio šta radi, i da mu niko ne može ništa - otkriva izvor Pressa.
Policija se trenutno bavi i utvrđivanjem strukture „SMS mafije". Prema nezvaničnim informacijama, neki od uhapšenih slikali su se kao srećni dobitnici „pežoa 206", a među njima su Marijana Mijanović i Milica Mirić.
- Marijana je bila glavna za stupanje u kontakt sa navodnim dobitnicima, a prema podacima kojima zasad raspolažemo, vrbovala je najmanje sedmoro „glumaca" - dodaje izvor Pressa.
Advokat Nebojša Maraš, koji brani Bećirića, nije juče želeo da priča za Press pod objašnjenjem da se obavezao na ćutanje.
Još hapšenja!
Kako nezvanično saznajemo, policija je na tragu još jednoj grupi SMS prevaranata koja je nameštala licitacije krajem 2008. i početkom 2009. godine.
- Ta grupa je nešto manja od Bećirićeve. Oni su uzeli četiri stana i desetak automobila i povukli se u ilegalu. Međutim, tokom istrage Bećirićeve grupe naišli smo i na njihove tragove... Uskoro bi moglo da bude još hapšenja! - najavljuje sagovornik našeg lista.
Nova Srbija: Tijaniću, izvini se Srbima! Tijanić: RTS nije organizator licitacije!
Poslanici NS zatražili su na početku jučerašnje sednice Skupštine od direktora RTS-a Aleksandra Tijanića da se izvini građanima koji su prevareni u SMS licitacijama.
Međutim, Aleksandar Tijanić u izjavi za Press kaže da se menadžment RTS-a već izvinio javnosti, i da je to izvinjenje proizvod moralne, a ne krivične odgovornosti.
- Osećajući moralnu odgovornost, menadžment RTS-a se izvinio srpskoj javnosti. RTS nije organizovao „SMS licitaciju", niti je vlasnik tog softvera ni hardvera, i ta igra je po svim saznanjima organizovana po zakonu, zajedno sa Lutrijom Srbije i mobilnim operaterima. Dakle, RTS je samo emitovao podatke koje je dobio od priređivača nagradne igre i vlasnika softvera. Ne možete da optužite NBS ako neka kriminalna organizacija sa pištoljima upadne u banku u Aleksincu i opljačka je! Isto tako ne možete da optužite RTS za kriminalni upad u sistem licitacije. Naše izvinjenje je proizvod moralne, a ne krivične odgovornosti. Mi smo od prvih saznanja o prevari obavestili javnost da među uhapšenima nema nijednog radnika RTS-a, i sudeći prema svemu, do kraja istrage neće ga ni biti. Istovremeno se nadamo da će policija naći sve automobile i da će na kraju sudskog postupka naći način da se učesnici licitacije obeštete. Ali, to je problem pravosuđa i policije, a ne RTS-a. Samo podmukli političari, želeći da oštete ugled RTS-a, mogu da govore o bilo kakvoj odgovornosti RTS-a, kada se zna ko je i kako pljačkao građane Srbije - istakao je Tijanić.
SMS pljačka u porodičnoj režiji
Organizator „prevare decenije" Predrag Bećirić posle hapšenja se drži neobično samouvereno, saznaje Press. Bećirić u svim razgovorima sa inspektorima i istražnim sudijom kategorički tvrdi da nije prekršio zakon, da je samo „provalio sistem" i da će zbog hapšenja tužiti državu i naplatiti milionsku odštetu!? On je čak jednom prilikom otvoreno zapretio inspektorima: Sve ću vas tužiti, sve ćete mi vratiti, i to sa kamatom! Ipak, brojni dokazi o Bećirićevoj „SMS pljački" svakodnevno izlaze na svetlo dana.
Tako je juče objavljeno da je Bećirić prošle godine svojoj majci Gordani namestio superpremiju na SMS licitaciji „100 dana 100 automobila" na TV Pinku! Gordana Todorović tada je za 40.296 dinara „izlicitirala" luksuzan trosoban stan u Beogradu, novi „pežo 407" i letovanje za celu porodicu. Ostalo je zabeleženo da je Bećirićeva majka na dodeli nagrade bila iskreno iznenađena i obradovana, pa policija još nije potpuno sigurna da li je i ona bila deo SMS mafije ili ju je sin iskoristio bez njenog znanja.
Inače, sasvim je zanimljivo da je najbliži Bećirićev saradnik Petar Ognjen Todorović zapravo njegov brat po majci!
Vrbovali „glumce"
U policiji nam je juče potvrđeno da je Gordana Todorović pod istragom.
- Ona je premiju dobila za 40.296 dinara! Ispitujemo da li je majka znala da je ovo vrsta kriminala ili je samo naivno išla gde su je sinovi poslali da podigne nagradu... - kaže izvor Pressa blizak istrazi.
Prema našim saznanjima, Bećirić, inače zvanični organizator prve SMS licitacije u Srbiji 2008. na TV Pink, na saslušanju je tvrdio da je nevin i „savetovao" pripadnike SBPOK-a da paze kako se ponašaju prema njemu.
- Pitao je ljude iz SBPOK-a da mu kažu koje je to zakone prekršio i pretio im da će da ih tuži i da im uzme milionsku odštetu?! Tvrdio je i da nikada nije krio šta radi, i da mu niko ne može ništa - otkriva izvor Pressa.
Policija se trenutno bavi i utvrđivanjem strukture „SMS mafije". Prema nezvaničnim informacijama, neki od uhapšenih slikali su se kao srećni dobitnici „pežoa 206", a među njima su Marijana Mijanović i Milica Mirić.
- Marijana je bila glavna za stupanje u kontakt sa navodnim dobitnicima, a prema podacima kojima zasad raspolažemo, vrbovala je najmanje sedmoro „glumaca" - dodaje izvor Pressa.
Advokat Nebojša Maraš, koji brani Bećirića, nije juče želeo da priča za Press pod objašnjenjem da se obavezao na ćutanje.
Još hapšenja!
Kako nezvanično saznajemo, policija je na tragu još jednoj grupi SMS prevaranata koja je nameštala licitacije krajem 2008. i početkom 2009. godine.
- Ta grupa je nešto manja od Bećirićeve. Oni su uzeli četiri stana i desetak automobila i povukli se u ilegalu. Međutim, tokom istrage Bećirićeve grupe naišli smo i na njihove tragove... Uskoro bi moglo da bude još hapšenja! - najavljuje sagovornik našeg lista.
Nova Srbija: Tijaniću, izvini se Srbima! Tijanić: RTS nije organizator licitacije!
Poslanici NS zatražili su na početku jučerašnje sednice Skupštine od direktora RTS-a Aleksandra Tijanića da se izvini građanima koji su prevareni u SMS licitacijama.
Međutim, Aleksandar Tijanić u izjavi za Press kaže da se menadžment RTS-a već izvinio javnosti, i da je to izvinjenje proizvod moralne, a ne krivične odgovornosti.
- Osećajući moralnu odgovornost, menadžment RTS-a se izvinio srpskoj javnosti. RTS nije organizovao „SMS licitaciju", niti je vlasnik tog softvera ni hardvera, i ta igra je po svim saznanjima organizovana po zakonu, zajedno sa Lutrijom Srbije i mobilnim operaterima. Dakle, RTS je samo emitovao podatke koje je dobio od priređivača nagradne igre i vlasnika softvera. Ne možete da optužite NBS ako neka kriminalna organizacija sa pištoljima upadne u banku u Aleksincu i opljačka je! Isto tako ne možete da optužite RTS za kriminalni upad u sistem licitacije. Naše izvinjenje je proizvod moralne, a ne krivične odgovornosti. Mi smo od prvih saznanja o prevari obavestili javnost da među uhapšenima nema nijednog radnika RTS-a, i sudeći prema svemu, do kraja istrage neće ga ni biti. Istovremeno se nadamo da će policija naći sve automobile i da će na kraju sudskog postupka naći način da se učesnici licitacije obeštete. Ali, to je problem pravosuđa i policije, a ne RTS-a. Samo podmukli političari, želeći da oštete ugled RTS-a, mogu da govore o bilo kakvoj odgovornosti RTS-a, kada se zna ko je i kako pljačkao građane Srbije - istakao je Tijanić.
Pelene i benkice
Pozvao me unezvereni prijatelj i uputim ga na sajt „Majka hrabrost", na kom se prikupljaju svedočenja srpskih majki i njihovih uglavnom traumatičnih iskustava sa porodilištima. Na blogu „krugoline borup" stoji apel, dat pod blagoslovom prim. dr Nade Todorović, načelnice neonatologije u Gradskoj bolnici na Zvezdari. Trebaju im pelene i benkice, i to hitno. Stare više liče na pocepane krpe nego na pelene i benkice. Obraćali su se raznim potencijalnim donatorima, ali bezuspešno. Nema se para...
Strašno je to, kada u moru velikih priča, reformi, približavanja EU, priklanjanja Rusiji, zaboravimo na decu.... Na početku 21. veka, u Srbiji jedno porodilište nema pelene. Čija je to greška? Načelnice? Direktora? Ministra? Nikoga? Svih nas? Ogromna su davanja za zdravstveno osiguranje i tragično je da nema para za pelene, da nema para za sapun, toalet papir, peškire, sredstva za higijenu i čišćenje prostorija.
Kada bismo zagrebali ispod površine, mislim da bismo naišli na još mnogo gorih slučajeva u srpskim bolnicama, ali i na mnogo divnih, profesionalnih lekarskih postupaka. Problem je u sistemu, a sistem ne valja. Za funkcionisanje sistema odgovoran je isključivo ministar, a njemu su stvari izmakle iz ruku. On je u proteklih godinu dana suočen sa dve apsolutne pobune u sistemu, prvo su ga svi otkulirali za rad u večernjim klinikama, a onda su svi bojkotovali vakcinaciju protiv svinjskog gripa, za šta baš ne mogu da ih krivim. Bukvalno svaki doktor u državnoj službi radi privatno, pa kad ti u državnoj ustanovi zakažu pregled ili intervenciju za dva-tri meseca, lepo pronađeš gde on radi privatno, odeš, platiš i budeš maksimalno ispoštovan za svoje pare. Pa pošto državi svakog meseca dajem više nego dobru sumu za zdravstveno osiguranje, želim da lepo te pare preusmeri kod privatnika kad odem kod njega na pregled. Čist račun - duga ljubav.
Evrovizijska kafica pred veliko finale!
Na „evrovizijsku kafu" prvo su stigli Milan, Oliver i pevačica Jelena Marković, koja će sa bivšim takmičarem muzičkog šoua „Ja imam talenat" nastupiti u večeri izbora. Ona je, inače, sestra poznatog trubača Bobana Markovića, a kako smo saznali, na nastupu će nositi jedinu originalnu haljinu kraljice Drage Mašin Obrenović. Da među njima nema sujete ni rivaliteta potvrdio je i dolazak Emine Jahović, pa je vesela ekipa provela narednih sat vremena u prijatnom razgovoru. Da se ne bi prehladili i izgubili glas pred sutrašnje finale, na stolu ispred pevača našli su se samo topli napici - čaj, kafa i topla čokolada. Ovom društvenom okupljanju podršku je dala „Grandova" pevačica i Milanova lepša polovina Radmila Manojlović, koja je, videvši našeg fotografa, brzo pozdravila svog dečka i sela u drugi deo restorana.
Posle prijatnog razgovara, pevači su se uputili u Bregovićev studio, u kom su finalizirali svoje kompozicije za veliko finale u subotu.
Raka Radović ulazi u rijaliti „Farma”!
Kako Press saznaje, nekadašnji istaknuti član Socijalističke partije Srbije vrši poslednje pregovore oko svog ulaska na Pinkovo seosko imanje, a producenti rijalitija od njegovog učešća očekuju mnogo.
- Raka važi za najvećeg šaljivdžiju na političkoj sceni i nikada se nije stideo svog seljačkog porekla, šta više uvek je isticao da obožava poljoprivredne radove. On bi bio jako dobar za šou, jer nema dlake na jeziku i svakom bi u lice rekao šta misli. Takođe važi za pravog veseljaka pa tako mnogi i danas pamte njegov muzički performans koji je izveo sa tadašnjim partijskim drugom Dobrivojem Budimirovićem Bidžom, kada su pre milionskim gledalištem u Skupštini otpevali „Slobodane, Slobodane, ti si komunista, volimo te k'o Isusa Hrista" - navodi sagovornik Pressa.
Raka u izjavi za Press kaže da još uvek pregovara sa čelnim ljudima Pinka oko svog ulaska na „Farmu".
- Ne mogu vam zasad ništa reći, istina je da obavljamo poslednje pregovore, ali i ja imam neke obaveze za koje ne znam da li ću moći da ih odložim. U svakom slučaju, jako bh voleo da se pojavim u tom šouu jer bih se odlično snašao - rekao je Raka za Press.
Pored Radovića, kapiju farme u Barajevu u nedelju bi trebalo da pređu: Marija Šerifović, Zorica Brunclik, Vesna Zmijanac, Nada Topčagić, Zorica Marković, Gagi Đogani, Milić Vukašinović, Dragan Marinković Maca, Indi, Vladimir Stanojević i drugi.
Anić protiv Klebera
- Već nekoliko meseci treniram punom parom kako bih bio potpuno spreman. Znam da je moj protivnik dobar borac i spreman za sva iskušenja koja ga očekuju u Jagodini. Očekujem da hala bude krcata, puna do poslednjeg mesta, i da me publika podrži u osvajanju pojasa profesionalnog prvaka sveta. Meč dočekujem potpuno spreman, fizički i psihički - kaže Anić, koji je u svojoj karijeri osvojio sve što se može osvojiti u kikboksu od državnog prvaka u amaterskoj konkurenciji do svetskih profesionalnih titula.
U pet uvodnih borbi nastupiće: Milica Dinčić - Lajla Rebronja iz Novog Pazara u kategoriji do 48 kilograma, Danijel Bogdanović - Srđan Nadrljanski iz Novog Sada do 51 kilogram, Aleksandar Konovalov - Mladen Petrović iz Batajnice do 57 kilograma, Mihajlo Jovanović - Sreten Miletić iz Zemuna do 63,5 kilograma, Nemanja Jovanović - Miloš Mladenović iz Vojvodine preko 91 kilogram. Meč počinje u 18 sati.
- Mina – Evo odnesi joj ti lyrics
- Tina Ivanovic – Zlatna cipela lyrics
- Dara Bubamara – Ciao amore lyrics
- Dara Bubamara – Ona te pali lyrics
- Nikola Saric – Novi zrak – tekst
- Aco Pejovic – Malo je sve ovo – tekst
- Karma – Zivim za tebe – tekst
- Karma – Bolje biti pijan nego star – tekst
- Olivera Arandjelovic – Prolupala – tekst
- Jovana Nikolic – moli,moli – tekst