Besplatna Zabava

Archive for March 21st, 2010

Građani na meti neželjnih reklamnih flajera, SMS poruka, telefonskih poziva i akvizitera. Iako postoje mogućnosti da tome stanu na put, u praksi trpe teror neumesnosti

Građani svakodnevno zatiču reklamne poruke ispred stanova, u poštanskim sandučićima i na šoferšajbnama. Uz to idu i gomile komercijalnih SMS poruka, telefonski pozivi anketara, akviziteri koji zvone na vrata, što već prerasta u uznemiravanje i narušavanje privatnosti. Teoretski, postoje mogućnosti da se svemu tome stane na put, ali u praksi većina trpi teror tuđe neumesnosti.

Horor počinje već kada krenete od kuće. Na kvakama i otiračima vas dočekuju flajeri nove picerije, u prepunom sandučetu je brdo reklama frizera, zubara, salona lepote, veterinara, promotivnih akcija u prodavnicama... Dođete do kola, a tamo se šarene ponude agencija za registraciju vozila, alarma i sigurnosnih sistema, novih guma i akumulatora, vizitke „ozbiljnog kupca"... U toku dana stižu vam raznorazne SMS poruke u kojima vas obaveštavaju o sniženjima, rasprodajama, nagradnim igrama.

Najgore je nedeljom

Dolazite kući posle napornog radnog dana i taman ste legli, ali zvoni vam fiksni telefon. Glas sa druge strane vas pita koji prašak za veš koristite, da li ste zainteresovani za prezentaciju lonaca, da li znate nekoga ko želi posao... A hit je vikendom, kada su svi kod kuće pa je i navala najveća. Kucaju vam prodavci zavesa i posteljina, istraživači tržišta, razni anketari, sektaši, ljudi koji nude „čudo od usisivača".

Zato ne čudi što skoro svaka zgrada uvodi interfone i video-nadzor. Ne čudi ni to što mnogi na ulazima ističu upozorenje da je zabranjeno ubacivanje letaka u sandučiće. Kolika je vajda od te zabrane vidi se po brdima šarenih papira raskupusanih po celom holu. Kako se onda zaštititi od tolike količine nepoželjnih reklama i usluga?

- Teško! Jer da je lako ne bismo svakog dana nailazili na gomilu papira u poštanskim sandučićima, dobijali gomilu SMS poruka i imali raznorazne ponude od raznih ljudi. Propisi su u tom delu jasni i obavezuju drugu stranu da takve informacije može da šalje potrošačima samo uz njihovu saglasnost. Trebalo bi da prethodno postoji upitnik iz kojeg bi se videlo da li vi kao potrošač želite da primite neke informaciju. Nažalost, to niko ne poštuje. Problem sa neetičkim reklamiranjem proizvoda je zaista velik - kaže Petar Bogosavljević, predsednik Pokreta za zaštitu potrošača Beograda.

Zakon samo na papiru

On dodaje da bi građane od agresivnih reklama trebalo da štiti Zakon o oglašavanju, a delimično i Zakon o zaštiti potrošača i Zakon o zaštiti privatnosti. Zakon o zaštiti privatnosti se odnosi na to kako je neko mogao da dođe do vaših podataka, kućne adrese ili broja telefona kada vam se lično obraća, ako vi vaše podatke niste ostavili nekome da bi on mogao da vam se obrati. Bogosavljević otkriva da je pokret zbog problema sa ličnim podacima imao mnogo pritužbi potrošača.

Ivan Stanković, direktor agencije „Komunis" i stručnjak za advertajzing, kaže da Zakon o oglašavanju reguliše polje reklama i određuje šta je ono što se sme, a šta je ono što ne sme da se radi. Međutim, ni ovog, kao ni Zakona o zaštiti privatnosti, skoro niko se ne pridražava.

- Zakoni treba da se sprovode. Slažem se da bez izričite saglasnosti ne smete da dobijete SMS komercijalnu poruku. Ja poludim kad mi stigne takva poruka jer je to zalaženje u privatnost! U normalnom svetu ne mogu da se šalju takve poruke bez pisanog pristanka. Kada radimo sa klijentima SMS kampanje, tražimo od osobe koja je u pitanju da pismeno da saglasnost da hoće da prima takve poruke - priča Stanković.

On objašnjava da je ubacivanje flajera i ostavljanje reklama pod brisač automobila nešto što može da se prijavi nadležnoj inspekciji. Međutim, problem je u tome što oni koji se na ovaj način oglašavaju građanima ne ostavljaju izbor.

- Kod telefonskog anketiranja mi možemo reći „Neću, hvala" i završiti razgovor. Međutim, ako vam neko ostavlja flajere u sanduče ili pod brisač, vi tu ne možete ništa jer vas to čeka. Protiv sam zadiranja u privatnost na takav način. Mislim da je to loše i može da ima vrlo negativne posledice po onoga ko to tako radi, jer budi agresivnost kod primaoca i tako se postiže potpuno suprotan efekat od željenog. To rade prilično neuki ljudi i to ne treba podržavati - smatra Stanković.

Žrtve i na ulici

Saša Janković, zaštitnik građana, koga smo pitali da li on može nešto da učini da se spreči maltretiranje građana, kaže da je i sam žrtva reklamiranja. On smatra da su građani bombardovani reklamama sa svih strana, uključujući i ulicu gde samo još treba da se saginjemo da bismo mogli da prođemo.

- Moj posao je da kontrolišem rad državnih organa i ukoliko u bilo kom zakonu ima neka odredba koja štiti građane od reklama, onda treba tražiti od onoga ko tu odredbu sprovodi da radi svoj posao. Znam da u Zakonu o radiodifuziji postoje takve odredbe za koje je i sam radiodifuzni savet rekao da se ne poštuju. Očekujem od radiodifuznog saveta da prema televizijama počne da sprovodi te propise koji se tiču trajanja reklama. Ali, postoji još niz propisa koji se tiču reklama. Voleo bih da reklama ima manje i da ne budu tako nametljive. Ali ja mogu da reagujem tek ako neki državni organ ne uradi svoj posao i ako se onda neko obrati zaštitniku građana - objašnjava Janković.

Sve više ovdašnjih lekara, nezadovoljnih materijalnim statusom, pokušava da bolje uslove potražie u Sloveniji, kojoj nedostaje medicinski kadar

I Ivana B., mlada lekarka opšte prakse, odlučila je da bolje plaćen posao potraži u najzapadnijoj republici bivše Jugoslavije. Jedna od glavnih prepreka joj je, kako ističe, polaganje slovenačkog jezika na Filozofskom fakultetu u Ljubljani, što je uslov za dobijanje radne dozvole.

- Polaže se i usmeno i pismeno, a ispit je dosta naporan, traje više od četiri sata. Za „prolaz" je neophodno da odgovorim na više od 60 odsto pitanja. Zatim, potrebno je i da nostrifikujem diplomu, položim stručni ispit, a nadam se i da ću potom biti u mogućnosti da dobijem i željenu specijalizaciju. Navodno, lekari na stažu primaju mesečno oko 1.000 evra, a specijalisti oko 2.500. Čula sam da u Sloveniji rado zapošljavaju lekare iz Srbije jer smatraju da dobro obavljaju posao, a u prednosti smo i zato što učimo po sličnom programu kao njihovi studenti - priča ova mlada lekarka.

Naš istaknuti mikrohirurg i direktor Instituta za ortopediju i traumatologiju KCS-a Marko Bumbaširević kaže da mu je žao kada čuje da odlazi budućnost jedne države jer su oni koji upišu Medicinski fakultet „možda najbolja deca koju ova zemlja ima".

- Čuo sam za jednog kolegu koji je u Sloveniji nostrifikovao specijalizaciju, ali za mlađe ne znam. Oni ne odlaze samo u Sloveniju, već i Norvešku, Englesku. To su bile najgostoljubivije zemlje za naše lekare. Prvenstveni razlog im je da reše materijalni status, ali i da rade u modernijim bolnicama. Ipak, pitanje je da li će tamo dobiti željenu specijalizaciju. Znam za one koji su otišli u Australiju i tamo doživeli fijakso, jer i pored nostrifikacije diplome nisu dobili specijalizaciju koju su želeli. Tržište je tržište i logično je da svako ide tamo gde misli da će mu biti bolje. Ali, treba pomoći mladim lekarima i zato ne shvatam odluku da oni ovde ne smeju da imaju volontersku specijalizaciju. Verujem da bismo ih svi mi iz struke i besplatno podučavali. Oni su sada strašno frustrirani jer specijalizaciju dobijaju tek u 35. godini - ističe Bumbaširević.

Moramo da menjamo državnu strategiju, jer nije mudro da čuvamo nešto što realno nemamo, uz rizik da izgubimo ono što imamo. Galama protiv NATO-a je borba protiv Zapada i Srbije u Evropskoj uniji

Bilo koji poraz i gubitak, pa ni kosovski, ne sme se pretvarati u opšti nacionalni i državni poraz. Naš državni i nacionalni interes je da dobijemo međunarodne garancije za prava srpskog naroda na Kosovu i za zaštitu našeg religijskog i istorijskog nasleđa na toj teritoriji na kojoj nema vlasti, suvereniteta, Srbije i na kojoj više od 90 odsto ljudi nisu Srbi. EU ili Kosovo? To nas ne pita EU. To mi, bez potrebe, pitamo sebe, kaže u intervjuu za Press Vuk Drašković, predsednik Srpskog pokreta obno

On ističe da ministar Vuk Jeremić dobro brani državnu kosovsku politiku, ali smatra da ta državna strategija mora da se menja.

- Satiričari kažu: „Pa neka i ostanemo bez EU, bar ćemo sačuvati Kosovo!" Nije, zaista, mudro čuvati nešto što realno nemamo, uz rizik da izgubimo ono što imamo - napominje Drašković.

Sve češće se, čak i od državnih funkcionera, može čuti da i Srbiji preti grčki scenario. Da li mislite da je tako nešto moguće?

- Grčki, argentinski ili sličan scenario je veoma moguć. Četiri petine finansijskog kapitala države obrću se u centru Beograda, nema decentralizacije ekonomske i političke moći, poreska politika je antirazvojna, gase se sela i poljoprivreda kao noseća grana nacionalne privrede. Tajkuni imaju status stranih investitora, pa ne plaćaju mnoge poreze, a porezi udaviše pošteni svet i sirotinju.

Priznajete da su upravo učesnici demonstracija 9. marta i drugih velikih protesta najveće žrtve tranzicije, a da su profitirali ratni profiteri, kriminalci i Miloševićevi tajkuni. Šta tim ljudima kažete danas kada vam se žale na svoj položaj i podsete vas da je i SPO deo vlasti?

- Desetogodišnju borbu za novu i evropsku Srbiju vodili su mladi i nezaposleni ljudi, srednji stalež koji je propadao, seljaci, inteligencija. Upravo oni slojevi srpskog društva koje je pogazila i pregazila tranzicija, i to pod parolama Evrope. Profitirali su oni koji su profitirali i pod Miloševićem, uvećani za novu kastu takozvanih evroeksperata po raznim Vladinim agencijama, savetima ili komisijama. Pošteni svet rada i znanja je ogorčen i kao da gubi i nadu. Ovako ne valja, a bilo bi triput gore sa udruženim „patriotskim snagama" koje od „svetog Kosova" ne vide Srbiju i njene muke i čiji se programi nacionalnog napretka svode u takmičenja u anticrnogorskim, antiameričkim ili antievropskim disciplinama. Ljudi su ogorčeni i na SPO, s tim što sve jasnije uviđaju da bi trebalo da budu malo ogorčeni i na sebe, jer su svojom voljom SPO gurnuli na margine postmiloševićevske Srbije. To mi mnogi govore. Shvataju da bi snažan SPO bio onaj buldožer oporavka srpskog sela, vraćanja imovine opštinama, gradovima i prekomunističkoj građanskoj klasi, evropske regionalizacije zemlje, poreske politike koja bi se prevalila na bogate, revizije kriminalnih privatizacija, otvaranja tajnih dosijea, ubrzanih i bezuslovnih evroatlantskih integracija...

SPO se od svog nastanka zalagao za privatizaciju društvene svojine. Taj proces je sada pri kraju. Kako ga ocenjujete?

- SPO je bio za privatizaciju, ali po slovenačkom modelu. Državna, pa i društvena preduzeća koja su dobro poslovala nisu privatizovana niti uništavana na razbojnički način, kako bi tajkuni, mafija i s njima uvezane političke strukture privatizaciju pretvorili u najveći rudnik pljačke naroda i svog bogaćenja.

Često podsećate da je cela nekadašnja srpska opozicija bila za evroatlantske integracije, a da posle promena većina tih istih stranaka iz svojih programa izostavlja atlantske, za koje tvrdite da su neodvojive od evropskih integracija. Po vašem mišljenju, zašto to čine i da li verujete da će Srbija postati članica NATO-a?

- Nijedna politička stranka nije zlatnik koji se dopada svima. Proevropske stranke greše u nastojanju da budu zlatnik, pa da za njih glasaju i oni koji su za EU i NATO i oni koji su protiv i EU i NATO. Ja sam za kurs odlučnog vođstva i rizika. Verujem da je izbegavanje rizika najveći rizik i greška. Takozvana patriotska galama protiv NATO-a je borba protiv Zapada i Srbije u EU. Jedna stranka, koja tvrdi da će pobediti na prvim izborima, puna je hvale za EU i barjaktar, istovremeno, neprijateljskih osećanja prema NATO alijansi. Kako je to moguće? Pa, skoro sva EU je u NATO. Kako nekog i voleti i mrzeti u isti mah? To nije poštena politika. Pošteno je reći: nećemo na Zapad, pa neka bude šta će biti. To je već alternativa EU.

Na proslavi 20 godina SPO-a, 5. oktobar ste okarakterisali rečima: „Mi tresli drvo, drugi pokupili šljive". Slično ste izjavili i godinu dana nakon promena 2000, ali uz dodatak „kako vreme prolazi, svima postaje jasno da su te šljive otrovne". Da li i danas ostajete pri nastavku te rečenice?

- Šljive su metafora za istinu da je Srbija krajem 2000. godine glasala i protiv Miloševića i protiv SPO-a, stranke koja je predvodila sve bitke protiv Miloševića i podnela ogromne i najveće žrtve. Tako je pobednički voz evropske Srbije ostao bez svoje najsnažnije lokomotive. Danas, posle mnogih strateških promašaja u kretanju tog voza i kad su protesti onih čiji su snovi pronevereni sve glasniji, ukazuje se normalna potreba za jačim SPO-om. Ta potreba diktira i novi uspon SPO-a, koji je neizbežan. Naš glas slušaće se sve pažljivije.

Da ste mogli da naslutite makar deo onoga što vas čeka u narednim godinama, da li biste se 1990. upuštali u vode srpske politike?

- Ne bih, da sam znao šta će se sve desiti narodu, mojoj stranci i porodici.

Da li ćete se u narednim mesecima aktivnije uključiti u politiku?

- Radiću ono što budem morao. Kao i do sada.

Većina srpskih istoričara podržava inicijativu koja je pokrenuta u Češkoj - da se osnuje međunarodni sud koji bi procesuirao sve zločine komunističkih režima za vreme i posle Drugog svetskog rata

Oni su ipak skeptični po pitanju da li je danas lako pronaći glavne krivce, ali istovremeno traže da se što pre otkrije puna istina o tim zlodelima, bilo na međunarodnom, bilo na nacionalnom nivou.

U češkom senatu nedavno je održana Međunarodna konferencija o komunističkim zločinima, na kojoj su učesnici sastavili deklaraciju u kojoj se kaže da bi sve komunističke zločine trebalo tretirati pred jednim sudom, „slično kao za ratove u bivšoj Jugoslaviji". Istoričar Srđan Cvetković, koji radi na istraživanju zločina iz Drugog svetskog rata, kaže da je ideja o osnivanju međunarodnog suda dobra.

- To je potpuno normalna stvar jer ratni zločini ne zastarevaju, i ko god da ih počini mora da bude gonjen. Ali, čini mi se da je vreme za to bilo krajem osamdesetih kada su smenjivani režimi u zemljama istočne Evrope. Pitanje je koliko danas ima živih ljudi koji bi mogli da se nađu na optuženičkoj klupi. U najboljem slučaju, to bi bili starci od devedeset godina. Zato mislim da će to teško da bude prihvaćeno. Sudovi često izbegavaju da ocene da su pojedini slučajevi u stvari ratni zločini. Radio sam veštačenje na slučaju jednog industrijalca koga su ubili partizani i čijoj porodici je oduzeta imovina, dakle žrtva čak nije ni bila četnik, ali to nije okarakterisano kao ratni zločin - navodi Cvetković.

S druge strane, istoričar Miodrag Janković tvrdi da se nikako ne može reći da je kasno za ovakvu vrstu obračuna sa zločincima, pogotovo što ranije i nije bilo moguće suditi komunistima. On ističe da je neophodna neka vrsta suda časti pred kojim bi se otkrila istina o zločinima.

- I danas u pojedinim zemljama vlada neki „virusni" oblik komunizma, pogotovo u Srbiji i Poljskoj. Komunisti u Jugoslaviji 1923. godine konstituisali su se kao teroristička organizacija koja je radila za interese strane sile, SSSR-a. Tako treba posmatrati brojne atentate koje su komunisti izvodili. Za vreme rata činili su zločine na ideološkoj osnovi. Posle rata su osakatili srpski narod i naneli štetu koja je neprocenjiva. Zato je važna osuda tih zločina. Ne smemo da pristanemo na floskule koje je krivotvorila komunistička istorija, da je to bila proleterska borba za prava radnika. Osnivanje međunarodnog suda za komunističke zločine, kom bi eventualno naša vlada pomogla tako što bi predala sudske materijale, ne može da šteti. Ali, nama je pre svega bitno da se u Srbiji suočimo sa tom stranom naše prošlosti - smatra Janković.

Portparol tužilaštva za ratne zločine Bruno Vekarić kaže da je sa pravne strane teško izvodljivo otvaranje posebnog tribunala koji bi se bavio samo komunističkim zločinima.

- Jako je teško odvojiti komunističke od drugih zločina počinjenih tokom Drugog svetskog rata ili kasnije. Ne može jedan sud da određuje da li je neki zločin bio komunistički ili fašistički, jer bi to bilo suđenje ideologiji. Mislim da bi bilo dobro da se na internacionalnom nivou otvori pitanje tih zločina kroz komisije koje bi se bavile otkrivanjem istine, pre svega zbog pijeteta prema žrtvama prema kojima nije iskazano poštovanje - kaže Vekarić.

U Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal Pressu nezvanično potvrđeno da se vodi pretkrivični postupak protiv Stanka Subotića kao naručioca likvidacija generala Radovana Stojičića i biznismena Vanje Bokana

Srpska policija i tužilaštvo vode pretkrivični postupak protiv Stanka Subotića Caneta zbog sumnje da je naručio ubistva policijskog generala Radovana Stojičića i biznismena Vanje Bokana, piše hrvatski „Jutarnji list".

Ovo je Pressu nezvanično potvrđeno i u Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal, ali nisu želeli da otkriju više detalja o istražnim radnjama koje preduzimaju na rasvetljavanju ovih zločina.

- Sva nerešena ubistva od devedesetih pa do danas predmet su pretkrivičnog postupka. O konkretnim osobama za koje se sumnja da imaju veze sa nekim ubistvom tužilaštvo ne može da govori - rekao je Pressu izvor iz tužilaštva.

Radovan Stojičić Badža, general srpske policije ubijen je 11. aprila 1997. u restoranu „Mama mia" u Beogradu. Vanja Bokan je likvidaran u Atini, ispred svoje kuće, 17. oktobra 2000. godine.

Ipak, državni sekretar Ministarstva pravde Slobodan Homen kaže za Press da ne veruje da se vodi pretkrivični postupak protiv Subotića kao naručioca likvidacija Stojičića i Bokana.

- Ne verujem da bi hrvatskim medijima neko iz našeg tužilaštva ili policije tako nešto rekao, kao što ni naše tužilaštvo ne bi tek tako potvrdilo takvu informaciju medijima. Nelogično mi je sve to. Zar ne bi takve informacije neki naš ministar najpre dao domaćim medijima - zapitao se Homen.

Posle javnih optužbi da je odgovoran za ubistvo Radovana Stojičića Badže, Stanko Subotić je u februaru 2002. godine obećao da će osobi „koja bude ukazala na ubicu Badže dati nagradu od 500.000 maraka". Međutim, da je upravo on naručilac ovog ubistva prvi ga je optužio Ratko Knežević, bivši blizak saradnika Mila Đukanovića. On je u intervjuu za podgoričke „Vijesti" optužio Đukanovića i Subotića da su bili organizatori „duvanske mafije" koja je odgovorna za ubistva Bokana, Stojičića, Jusufa Bulića, Duška Jovanovića i Pukanića.

- Dovoljno je čudna koincidencija za svaki normalni ljudski mozak da su stradali, a da ubice nikada nisu otkrivene, sledećim redom: Vanja Bokan u Atini, začetnik tog posla, značajan finansijer DPS-a i jedno vreme Subotićev mentor, zatim Radovan Stojičić, ubijen jer se usudio da reketira Subotića. Potom je Jusa Bulić ubijen u Beogradu nakon pokušaja da od Subotića naplati dug za Bokana - rekao je Knežević.

Marko Nicović, bivši šef beogradske policije, sumnja da će naša policija i tužilaštvo doći do naručioca nerešenih ubistava iz prošlosti. Ipak, on ne isključuje da je upravo Subotić glavni naručilac ubistva u ratu oko šverca duvana.

- Nije isključeno, jer je sve to isto društvo koje je bilo uključeno u šverc cigareta, pa je između njih dolazilo do svađa, obračuna i ubistava oko deobe plena. To je vrlo moguće ako znamo da se Stojičić bavio krijumčarenjem cigareta i da mu je brat u zatvoru zbog duvanskog šverca, kao i neki pomoćnici direktora i drugi iz DB-a. Sve su to njihovi međusobni obračuni, medijski, sudski i politički, ali teško da će se ikada saznati prava istina, osim ako se ne pojavi neki svedok saradnik ili pokajnik, koji je izvršio ubistvo i kaže za koga je ubijao. Za sve optužbe koje su do sada iznete nije bilo dokaza. Knežević, koji je optužio Caneta za sva ta ubistva, još nije ponudio prave dokaze. Reč je o ratu ortaka iz iste kompanije, koji su glavni krijumčari svega i svačega. Sve se završava samo na pričama, jer ipak raspolažu imovinom koja je ogromna - smatra Nicović.

Ratko Knežević: Ispitati ulogu Caneta i Mila u ubistvu Đinđića

Nekadašnji predstavnik Trgovinske misije Crne Gore u Vašingtonu Ratko Knežević izneo je juče novu optužbu na račun Mila Đukanovića, pošto smatra da njegova i uloga Stanka Subotića u ubistvu srpskog premijera Zorana Đinđića nije dovoljno istražena.

- Beg Đinđića iz jasne opasnosti od Miloševića i njegovih ubica 1999. godine odvela je pokojnog premijera u ralje druge opasnosti: susret sa Đukanovićem i Subotićem. Ako pažljivo pogledate zapise Bebe Popovića o susretima sa Legijom, kada kaže da je taj nesumnjivi zločinac došao u bermudama da u kabinetu Đinđića traži naplatu „Subotićevog duga Kestneru" (kontroverznom crnogorskom biznismenu Srećku); ako pogledate zapise bivšeg premijera Zorana Živkovića da je Đukanović sa „velikim čuđenjem" primio njihovu informaciju da su Legija i Zemunci ubili Đinđića, ako znamo da su svi pripadnici zemunskog klana imali  verodostojne legitimacije crnogorskog DB-a jer su bili „specijalna pratnja" Đukanoviću u posetama beogradskim „prijateljicama" i splavovima, onda se mora zaključiti da je taj ugao „učešća" Đukanovića i Subotića u nesrećnom događaju Đinđićeve smrti neistražen dovoljno - rekao je Knežević za podgoričke „Vijesti".

Češka, Mađarska i Rumunija godinama su značajni centri vodeće filmske produkcije. I mi imamo mnogo toga da ponudimo filmadžijama, ali nismo konkurentni zbog cena, zakona i pratećih usluga

Velika zvezda filmova „Engleski pacijent", „Šindlerova lista", „Hari Poter", „Čitač"... engleski glumac Rejf Fajns, mogao bi od Beograda da napravi značajnu evropsku lokaciju, bar kada je reč o filmskoj produkciji.
Tokom marta Fajns će u srpskoj prestonici početi snimanje filma „Koriolan", u kojem će, pored njega, igrati Džerard Batler, Vanesa Redgrejv, Brajan Koks, kao i Dragan Mićanović, Slavko Štimac i još neka domaća imena u manjim ulogama. O Beogradu, u čijim će se građevinama „valjati" radnja filma „Koriolan", Fajns kaže:
- Shvatio sam da je glavni grad Srbije idealna lokacija za moj film. Ovo je prestonica sa sjajnom istorijom. Bio sam u Bukureštu i Zagrebu, ali moj izbor je zapravo oduvek bio Beograd, u kojem se istorija odslikava kroz njegove građevine.

Da li je Beograd zaista mesto u kome se istorija pretače u njegove kamene i betonske fasade ili su troškovi snimanja prelomili da slavni engleski glumac donese odluku da zvuk klapera odjekne baš u srpskoj prestonici, manje su bitni od toga da li će ovaj film možda u Srbiju dovući i ostale holivudske hitmejkere, kao što se to već desilo u mnogim zemljama bivšeg istočnog bloka.
Mirjana Mijojlić, producent u „Pink films internešenel" i žena sa osamnaestogodišnjim producentskim iskustvom u Holivudu, o Fajnsovom snimanju u Beogradu i šansi da on postane privlačno mesto za snimanje holivudskih filmova kaže da će njegov rad u našem gradu svakako pomoći boljem imidžu Beograda i Srbije.
- Ali da li ćemo postati centar za snimanje holivudskih filmova zavisi, pre svega, od nas samih. Mislim na dobru i profesionalnu uslugu svih onih koji rade na filmu, ali i pratećih partnera, kao što su to hoteli, restorani, taksi službe, domaći avioprevoznik, carina, policija, noćni život (to imamo) i ljubazne domaćine, a tu mislim i na gradske vlasti i na građane. Dakle, sve strukture koje su, pored filmskih radnika, uključene u proizvodnju filma moraju da rade krajnje profesionalno da bi nam se strani partner vratio i preporučio drugima - mišljenja je Mirjana Mijojlić.
Poslednjih desetak godina došlo je do prave migracije holivudske mašinerije snova i dolara u istočnoevropske metropole.

Kranovi, kamere, klaperi i fundusi skupocenih produkcija smestili su se među zidine Praga, Budimpešte, Bukurešta, Sofije, i to ne zbog sentimentalnosti, već isključivo zbog produkcijskih troškova koji su niži od onih u Americi ili u zapadnoj Evropi.
Danas je normalno da predgrađe Praga „dublira" razne svetske metropole, pa čak i ledeni pejzaž Antarktika, kao što je to bilo u čuvenom hitu „Osmi putnik protiv Predatora", gde su avanture dva mitska filmska monstruma snimana u češkoj metropoli. Uoči snimanja ovog filma, moćni producent iz „20th Century Foxa" rekao je da je ceo film snimljen u Pragu, ali da niko neće ništa prepoznati iz tog grada.
Prag je tokom poslednjih desetak godina postao eldorado za snimanje holivudskih blokbastera. U češkoj metropoli su, između ostalog, snimljeni i „Kazino Rojal", jedan od svežijih nastavaka avantura Džejmsa Bonda, „Wanted" sa Anđelinom Džoli i Morganom Frimenom, kao i Diznijev spektakl „Hronika Narnije".

Vlade u istočnoevropskim zemljama donele su zakone kako bi od svojih gradova napravile idealne lokacije za holivudsku produkciju. U Mađarskoj je 2004. godine donet zakon koji predviđa subvencije za film u visini do 20 odsto troškova snimanja, što je doprinelo otvaranju mnogih privatnih filmskih studija. To je doprinelo i da američki „Juniversal" snimi film „Hellboy" u Mađarskoj. Istovremeno, u Sofiji je objavljeno da snimanje filma u Bugarskoj košta šest puta manje nego u Americi, a troškovi su tri puta niži od rada na filmu u Pragu.
Mirjana Mijojlić, koja je tokom svoje holivudske karijere sarađivala sa velikim zvezdama poput Sofije Loren, Denisa Kvejda, Pirsa Bronsana, na pitanje da li Srbija kao država pruža povoljne uslove (jeftina radna snaga, zakoni) za rad stranih filmskih ekipa iz sveta odgovara:
- Pre svega, Srbija nema jeftinu radnu snagu! Mi smo u odnosu na Mađare i Rumune jeftiniji samo oko 10 odsto, a imamo najveće poreze na radnu snagu u regionu. Drugo, naš zakon nije tako fleksibilan kad je reč o usluzi stranim filmovima, kao što je to kod naših suseda, koji su nam i prvi konkurenti, mislim pre svega na Rumune, Mađare i Bugare. Češka i Mađarska imaju zakon koji pomaže stranu produkciju sa 20 odsto povraćaja na svaki dinar potrošen u njihovim zemljama, a mi se još premišljamo da li ćemo dati 15 odsto. Kada se sve to uzme u obzir, još smo daleko od najbolje i najpovoljnije zemlje za snimanje holivudskih filmova, ali ako budemo zajedno radili na poboljšanju svih gorenavedenih problema, možemo to postati, pre svega zahvaljujući dugoj tradiciji koju imamo u snimanju kooprodukcija, kao i izuzetno dobrim filmskim radnicima. Ali i najvažnije, imamo veliki i moderan filmski studio „Pink internešenel" u Šimanovcima, bez koga se ne može zamisliti nijedna velika holivudska filmska produkcija - kaže Mirjana Mijojlić, koja je kao filmski producent radila gotovo u svim prestižnim kućama kao što su NBC, CBS, ABC, „Juniversal" i „Vorner braders".

Beograd je nekoliko puta tokom poslednjih decenija bio blizu toga da postane bitna lokacija za snimanje koprodukcija. Čak je i afera „Marković", u čijem središtu je bio beogradski plejboj gvozdenih pesnica Stevica Marković, na početku bila povezana sa filmom. Alen Delon je svog budućeg telohranitelja Stevicu Markovića upoznao tokom snimanja filma „Marko Polo" u Beogradu.
Čuveni udbaš i plejboj Ratko Dražević, koji je po sopstvenom priznanju tokom svog života ubio 1.000 ljudi i spavao sa 1.000 žena, 60-ih godina krenuo je sa idejom da od „Avala filma" u Košutnjaku napravi srpski Holivud. Ovaj lovac na Pavelića je najzaslužniji za zlatno doba „Avala filma", u kojem se nekima činilo i da je brdo na Čukarici počelo da podseća na ono u Kaliforniji. I zaista, tih godina su mnogi poznati svetski glumci i režiseri, poput Berta Lankastera, Klinta Istvuda, Orsona Velsa, dolazili u Beograd i u studijima u Košutnjaku snimali holivudske naslove.
Šezdesetih godina u Beograd je stigao američki režiser Nikolas Rej poznat po svom kultnom filmu „Buntovnik bez razloga", koji je od Džejmsa Dina napravio zvezdu. Usledile su zlatne sedamdesete, u kojima je Tita dublirao Ričard Barton, četničkog komandanta tumačio je Orson Vels, a Pablo Pikaso je radio plakat za partizanski film, i to za sanduk odličnog domaćeg vina kao honorar. I dok su strane zvezde tumačile domaće junake, neki od srpskih glumaca tumačili su Indijance u koprodukcijama snimljenim na našem terenu. Tako je Gojko Mitić postao zvezda nemačkog filma zahvaljujući svom tumačenju indijanskog poglavice Vinetua.

Zlatno doba koprodukcija završeno je na neki način 1985. godine, kada je u studijima „Avala filma" čuveni italijanski režiser Frančesko Rosi snimao seriju „Kvo vadis". Simbolično je da je scenografija ove serije dugo opstajala u Košutnjaku, podsećajući na vreme kada je Beograd bio privlačna lokacija za strane filmske autore.
Poslednjih godina stizale su vesti o ogromnom projektu televizije Pink, koja je značajno iskoračila u svet filmske produkcije praveći u Šimanovcima studio po holivudskim standardima, koji je, prema nekim pričama, trebalo da postane veliki centar za snimanje stranih horor filmova. Mira Mijojlić objašnjava da se mogućnosti ovog studija na zasnivaju na jednom žanru.
- Pink je odavno napravio studio, i to jedan od najvećih i najmodernijih u Evropi, ali ne sa namenom za snimanje samo horora, nego svih vrsta filmova uopšte. Studio pruža velike mogućnosti, od snimanja velikih i skupih reklama, poznatih TV serija, pa sve do velikih holivudskih projekata. Naravno, uvek smo otvoreni prema domaćim proizvođačima igranog filma - kaže Mirjana Mijojlić.
Posle turobnih devedesetih godina, pre nekoliko godina počeli su sporadični dolasci stranih filmskih ekipa u Beograd. Grčki režiser Teo Angelopulos je neke delove svog filma „Odisejev pogled", u kojem glavnu ulogu tumači Harvi Kajtel, snimao u Beogradu. Jedan od zanimljivijih gostiju srpske prestonice bio je čuveni američki glumac Kristofer Voken, koji je u Beogradu snimao film „Zatamnjenje". Voken je, prema svedočenjima ekipe filma, slobodno vreme uglavnom provodio u svojoj hotelskoj sobi, izbegavajući izlaske u gradske restorane. Ipak, jednom se prošetao od „Interkontinentala" do bioskopa „Takvud" da bi pogledao film koji je zapazio na plakatu. Radnica na blagajni nije verovala koga vidi pred sobom. Kada joj se Voken obratio sa: „Je l' ovo na programu", uspela je ipak da uzvrati sa: „Videću sa direktorom da vam obezbedimo kasetu sa filmom". Usledilo je Vokenovo: „U redu", posle koga je otišao na Banovo brdo, u bioskop „Roda", na samo dva kilometra od studija u Košutnjaku u kojima su krajem 60-ih začeti snovi o srpskom Holivudu.

Konferencija lidera zapadnog Balkana na Brdu kod Kranja predstavlja diplomatski fijasko organizatora skupa, ocenili su mediji u regionu. Ambiciozno zamišljen prvi veliki skup regionalnih lidera prekinut je juče čak 45 minuta pre nego što je bilo predviđeno

Da planirani veliki ciljevi domaćina skupa pod nazivom „Zajedno za Evropsku uniju: doprinosi zapadnog Balkana evropskoj budućnosti" neće biti ostvareni bilo je izvesno već u trenutku kada je predsednik Srbije Boris Tadić otkazao dolazak u Sloveniju. Takođe, težinu konferencije umanjilo je i odsustvo predsednika Evropskog saveta Hermana van Rompeja, kao i šefa španske diplomatije, predsedavajuće EU, Migela Anhela Moratinosa. Slovenačka agencija navela je da su njih dvojica saopštili da neće prisustvovati sastanku jer na njega ne dolaze lideri svih zemalja u regionu. Uz to, evropski komesar za proširenje Štefan File i i predsedavajući Saveta ministara BiH Nikola Špirić napustili su konferenciju. Špirić je i uoči sastanka najavio da će napustiti skup kada bude govorio predstavnik Kosova, jer BiH nije priznala njegovu nezavisnost.

Ljubljanski „Dnevnik" ocenio je da predsednik Srbije nije kriv zbog nedolaska na konferenciju o zapadnom Balkanu, već krivicu za to snose organizatori. Komentarišući nedolazak Tadića, slovenački list ocenjuje da premijeri Slovenije i Hrvatske, Borut Pahor i Jadranka Kosor nisu dobro obavili posao, jer su zakasnili sa diplomatskom akcijom za njen uspeh.

Sastanak je završen usvajanjem zajedničke deklaracije u kojoj se apeluje na jačanje saradnje zemalja tog regiona, čiji je zajednički cilj ulazak u EU. Uprkos neispunjenim planovima, premijer Slovenije Borut Pahor istakao je da je sastanak bio uspešan jer je učinjen napredak u razumevanju učesnika. Osim domaćina, od lidera iz regiona došli su Nikola Špirić, premijeri Makedonije Nikola Gruevski, Crne Gore Milo Đukanović, Albanije Salji Beriša i kosovski premijer Hašim Tači.

Iako se svaki dan čuju poražavajuće statistike o štetnosti duvana, jedna američka studija utvrdila je da su dugogodišnji pušači izloženi manjem riziku od Parkinsonove bolesti od nepušača!

Vođa istraživanja, dr Hunglei Čen iz kompleksa „Trajengl park" u Severnoj Karolini, kaže da bi studija mogla da pomogne da se utvrdi uzrok Parkinsona. Njegov tim analizirao je podatke o 305.468 muškaraca i žena, starosti od 50 godina naviše. Tokom desetogodišnje studije, Parkinsonova bolest se pojavila kod 1.662 učesnika, odnosno kod 0,5 odsto ispitanika. Tim dr Čena otkrio je da je rizik od Parkinsona bio sve manji s rastom broja godina pušačkog staža.
Na primer, bivši pušači koji su pušili manje od 10 godina bili su pod četiri odsto manjim rizikom od Parkinsona nego nepušači. Kod onih koji su pušili 10 do 19 godina, taj rizik je bio manji za 22 odsto, kod ispitanika koji su pušili 20 do 29 godina za 36 odsto, dok je kod osoba s pušačkim stažom od 30 i više godina rizik bio manji za čak 41 odsto. Rizik se nije menjao u zavisnosti od toga koliko je cigareta neko pušio dnevno.

Ministar odbrane Srbije Dragan Šutanovac izjavio je u Zaječaru da se pozivu za služenje vojske u uniformi odazvalo više od 95 odsto regruta, što pokazuje da je VS uspela da povrati poverenje i ugled u društvu

Na svečanosti polaganja zakletve martovske generacije VS, u Petom centru za obuku u Zaječaru, Šutanovac je ocenio da je stanje bezbednosti na jugu Srbije „kompleksno", ali da, izuzev pojedinačnih napada, nema ugroženosti bezbednosti u celini.

On je istakao da proces profesionalizacije vojske teče po planu.

- Želja nam je da naredne godine u ovo doba imamo profesionalnu vojsku koja će biti u stanju da na kvalitetan način izvrši sve postavljene zadatke - dodao je ministar odbrane.

Šutanovac je rekao i da se pored učešća VS u mirovnim misijama u Čadu, Kongu, Liberiji i Obali Slonovače, trenutno pregovara i za učešće u još tri misije, u kojoj bi, pored oficira, učestvovali i medicinski timovi.

Martovska klasa položila je zakletvu i u centrima u Somboru, Jakovu, Valjevu i Leskovcu.

Specijalni izvestioci za zemlje koje su u programu pridruživanja EU podstiču reforme i integracije u njima, jedino nas ovaj Slovenac sputava na tom putu

Zbog svojih istupa u javnosti usmerenim protiv Srbije, Jelko Kacin je kao specijalni izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju u domaćoj javnosti postao nepoželjan evropski partner.

Specijalni izvestioci u svim zemljama koje su u programu pridruživanja Evropskoj uniji podstiču reforme i proces integracija, dok jedino Jelko Kacin sapliće na tom putu svoju zemlju domaćina. Dok u drugim zemljama u regionu izvestioci uglavnom daju izjave koje govore o njihovim nadanjima kada će početi proces pregovora, kao u Makedoniji, ili već licitiraju o datumu ulaska, kao u Hrvatskoj, izjave Jelka Kacina uglavnom se svode na lekcije našim diplomatama, po kojima Srbija ne sme da se zanosi datumima, kao i podrškom koju je davao separatistima na Kosovu, iako je EU kao institucija ostala neodređena prema tom pitanju. Takođe, više se bavio hrvatsko-slovenačkim graničnim sporom nego Srbijom. A Jelko Kacin je umeo sve to da začini provokacijama.

S poslanicima na albanskom

Tako je nedavno Vuk Jeremić rekao da je Srbija učinila sve što je potrebno da bi postala kandidat za učlanjenje u EU, na šta je Kacin odgovorio da ne ulazi EU u Srbiju, već se Srbija priključuje Evropskoj uniji i da „sve dok gospodin ministar bude mislio da je njegov zadatak da komentariše fudbalsku utakmicu, on neće biti ministar spoljnih poslova na zadatku i na visini približavanja Srbije Evropskoj uniji". Isto tako, ostaće upamćeno da je Kacin u sali srpskog parlamenta poslanike pozdravio na albanskom jeziku, što je začinio još jačom provokacijom: zar se u Srbiji ne govori albanski jezik? Kacin je još 2008. godine izjavio da i za Kosovo ima mesta u EU i da se protivi da ga bilo koja država, uključujući i Srbiju, blokira na njegovom putu ka Uniji. U javnosti više se i češće čuju Kacinovi komentari o navodnoj kosovskoj evropskoj perspektivi, nego od Urlike Lunaček koja je specijalni izvestilac evropskog parlamenta o Kosovu.

Vladislav Jovanović, nekadašnji ministar spoljnih poslova, kaže da je on neprijatelj Srbije još od početka jugoslovenske krize 1991. godine.

- On je jako kompromitovana ličnost. Kao slovenački ministar informisanja u vreme početka jugoslovenske krize, Kacin je zasipao Zapad apokaliptičnim lažima o agresiji JNA i bombardovanju Ljubljane. On je odigrao gebelsovsku ulogu i potpuno iskrivio istinu o onome što se događalo, i praktično pripremio Zapad na to da su Srbi zločinci. Umesto da bude uklonjen iz svih političkih dešavanja, on se danas istura kao predstavnik evropske zajednice u Srbiji, što je uvreda za istinu, za razum, ali i za Srbiju. On je nastavio da se ponaša tako, Srbiji deli lekcije i poručuje joj da prihvati realnost oko Kosova. Jelko Kacin nas je zakačio za kuku i čeka da ispunimo sve što on hoće da bi nas pustio, tako da kritike koje dolaze na njegov račun su opravdane - kaže Jovanović.

Zastupa stavove EU

Spoljnopolitički komentator Bratislav Grubačić slaže se da je Kacin nepoželjan u srpskoj javnosti zbog svog dugogodišnjeg suprotstavljanja Srbiji i da bi i našim vlastima odgovaralo da on bude sklonjen sa tog mesta. On, međutim, sumnja da bi inicijativa iz Beograda mogla da dovede do toga da Jelko Kacin više ne bude izvestilac EU za Srbiju.

Grubačić kaže da kada gleda Jelka Kacina, ima utisak, da on zaista uživa u tome što treba da nam prenese neku lošu poruku - kaže Grubačić.