Besplatna Zabava

Archive for the ‘Komentar dana’ Category

Ni u kom slučaju, pri čistoj pameti, ne bih legao na sto da mi operiše zanokticu, a kamoli meniskus. Imam dosta prijatelja među ortopedima. Možda bih bio prijatelj i sa Oliverom Dulićem, aktuelnim ministrom životne sredine i prostornog planiranja, da smo se sreli u drugim okolnostima. U Srbiji ga znaju kao političara, ne kao lekara. Zapravo on više liči na vojnika svoje partije, na poslušnog jurišnika na čijem licu se ne vide nikakve emocije izuzev onog pubertetskog rumenila na licu i zbunjenosti, kao da ga je život zatekao na pogrešnom mestu i u zabranjenom poslu. Publika iz prvih redova veruje da njegova zbunjenost proizilazi iz činjenice da nije ovladao poslom kojim se bavi, ali se trudi kao i svi štreberi, pa zbog toga ima primereno veliki broj savetnika i pomagača. Njegova partija od njega traži da on bude buldožer, on to prihvata kao da mu je stalo da bude najbolji među akcijašima.

Da se razumemo, ministar Dulić je jedan od najagilnijih i najcivilizovanijih službenika u Cvetkovićevoj administraciji. To što baš i ne razumem da neko poput njega stavlja politiku ispred profesije ne mora da bude Dulićev nego moj problem. Ali, u svakom slučaju, problem ministra Dulića je mnogo složeniji ako on u tuči na život i smrt želi da na jednu važnu funkciju postavi jednu sumnjivu osobu po svim osnovama samo zato što je to stav njegove partije. Uopšte mu ne smeta što je taj čovek učestvovao u nekim krajnje kriminalnim poslovima.

Ko mu je to savetovao ili je to njegov sopstveni goblen? Iz koje logike proizilazi njegova omiljena rečenica „Moja partija je frustrirana zbog toga što vi i dalje sedite u toj fotelji"?

Opasni su ljudi koji dosledno provode zadatu politiku ne sumnjajući u njenu validnost. Verujem da je ortoped Dulić u suštini čestit čovek. Međutim liči mi na revolucionara koji će se jednog dana setiti da je ortoped, sklanjaće se pomalo od nekih ljudi, ili će se javno, poput jednog pesnika, izvinjavati naciji zbog olako datih političkih obećanja koja su deo nacije doveli u zabludu. Treba imati na umu zakonitost da svaka revolucija jede svoju decu.

 

Dogodilo se to u zemlji u kojoj je hrana veliki izvozni adut: na jugu Srbije starica je nedavno umrla od gladi. Mesecima se hranila samo nekim varivom od šumskog bilja, što bi se reklo, jela je korenje

Ovaj događaj nas kao bumerang opet vraća na prošlonedeljnu temu o nepristojno bogatima u Srbiji. Pošto na ovoj kugli zemaljskoj ništa ne nastaje ni iz čega tako ni „nepristojno" bogatstvo nije moglo tek tako doći. Dakle, do enormnog bogatstva, šačica, kako reče naš predsednik, nepristojno bogatih mogla je doći samo tako što su se na ovaj ili na onaj način ispraznili džepovi većine ljudi u ovoj zemlji.

U najdrastičnijem obliku to za posledicu ima umiranje od gladi i čekanje u redovima za hranu u narodnim kuhinjama. A tamo je, poručuju iz svih krajeva Srbije, mnogo više gladnih usta nego obroka. To dalje znači da su desetine hiljada ljudi ostale bez posla, da mnogi ne mogu da se leče i ostvare pravo na penziju, da neka talentovana, ali siromašna deca ne mogu da se školuju...

A kad beda kojoj se ne vidi kraj pritisne one koji pamte i bolje dane, ne može doći do društvene harmonije. Onda se bes zbog uskraćenosti na svakom koraku pretvara u porodično nasilje, nasilje po školama, nasilje na ulici...

Zemlja u kojoj su neki nepristojno bogati, a neki nemaju ni za koru hleba nepristojno je neuređena i nestabilna država. To baš i nisu neke preporuke za ulazak u Evropu što je, kažu, najpreči cilj Srbije.

Ima li leka, možemo li uopšte stvoriti pristojnu i uređenu zemlju koja će biti mesto gde može dostojanstveno da se živi? Naravno da ima. Lek je stvaranje dobrih propisa koji neće biti tek, po meri briselskih činovnika, lepo sročeno ali zapravo mrtvo slovo na papiru. A kad već napišemo, i da sprovodimo te propise, što se nekad govorilo, ni po babu ni po stričevima. Danas bi se reklo „ni po nepristojno bogatima ni po političkim moćnicima".

A da li je sve to realno u Srbiji? Ako je suditi po zbrci u mislima koju ilustruje ideja o tajkunskom mostu koji je izložio prvi čovek naše političke elite, dug je i neizvestan put do uređene države Srbije.

Sačuvaj me, bože, hrvatske kulture, deo je čuvene Krležine rečenice koja ovako izvučena iz konteksta baš lepo zvuči, ako neko poželi jednostrano da zapljune „bivšu braću"

Kao hrvatski intelektualci, tamošnji ugledni kolumnisti i njihovi intelektualni kameradi iz Srbije koji su reagovali kada su čuli da se hrvatska reklama o državi sa 1.244 ostrva može smatrati provokacijom jer se koristi broj rezolucije o Kosovu. Iako Hrvatska nema toliko ostrva.

Jednom hrvatskom intelektualcu, kod nas najpoznatijem po tome što je dugo kao srpski zet živeo u Beogradu, zasmetalo je što je baš Press prvi pisao o „provokaciji 1.244". U jednom duhovitom tekstu pisao je o digitronu za računanje antisrpskih zavera i sličnim konstrukcijama koje se uklapaju u šablon o Srbima kao nacionalno opterećenom i mitološki opsesivnom narodu.

To je proizvod viševekovno negovanog provincijskog duha naših zapadnih komšija. Hrvati su svoj politički identitet stvarali kao bečki konjušari, pa potom peštanski podanici, a od Prvog svetskog rata po mišljenje su morali da dolaze u Beograd. A i danas, koliko god se predstavljali kao europejsko-mediteranska veličina, smeta im činjenica da su balkanska provincija. I onda je najlakše Srbe predstaviti kao balkanske mitomane i divljake. Ono što Hrvati nisu. Neko je rekao da svaki veliki Hrvat mora da dođe u Beograd, a da je od velikih Srba u Zagreb išao samo pesnik Branko Miljković. A znamo kako je on završio.

Čuveni hrvatski reditelj Tom Durbešić rekao je da Zagrepčani uvek hodaju na prstima da bi izgledali viši nego što jesu. Zato je i njihova kampanja sa 1.244 otoka u Srbiji veliki promašaj. To što su mislili da će nekog tako u Srbiji da fasciniraju je kao da seljak nekog u gradu fascinira brojem svojih svinja. A to što su Hrvati „uboli" baš broj rezolucije o Kosovu pokazuje neprofesionalizam njihovih marketinških eksperata. U Srbiji su glave padale zato što se na srpskoj reklami na CNN-u videla rumunska crkva sa druge strane Dunava. To što niko u Hrvatskoj ne zna da postoji rezolucija 1.244 ne menja stvar. Jer niko u Beogradu ne zna broj „božje rezolucije" kojom je svevišnji učinio „historijsku nepravdu" i Hrvate smestio na Balkan. Jednom će svi Hrvati, sa duhovitim intelektualcima na čelu, morati da shvate da to što čistači ulica u Zagrebu i Splitu imaju manje posla nego njihove kolege u Beogradu nije odraz njihove kulture i čistoće. Samo su im ulice uže.

Visoka politika i diplomatija, teško breme prošlosti u srpsko-hrvatskim odnosima. Međusobne optužbe za genocid, pa saradnja u borbi protiv organizovanog kriminala.

Zajednička akcija hapšenja kriminalaca i ubica koji su se izgleda godinama slobodno šetali po Hrvatskoj!? Česti govor mržnje s obe strane. Otopljenje, pa zahlađenje. Saradnja vojski, srpski ministar odbrane i „Marš na Drinu" u Zagrebu. Pa prepucavanja oko hrvatske turističke „rezolucije 1244" u Srbiji. Komšije nas pozivaju da letujemo na njihovom moru. Poručuju, da će nam biti lepo. Do Bola, na Braču. Iskren poziv ili obično licemerje?

Iza ovih komplikovanih odnosa i ludila koje traje već decenijama, najmanje stoje obični građani. Oni se, kao i uvek, ništa ne pitaju. Ali su njihove sudbine direktno povezane sa gospodarima. I rata, i mira. U to smo se mogli uveriti posle samo jednog odlaska u Zagreb. I to sa sve BG tablicama.

Ekipa Pressa koja je pokušala da sazna kako je ranjen Sretko Kalinić, član zemunskog klana, na jezeru Rakitije upoznala je Levija, ribočuvara. Ovaj Zagrepčanin je samo za Press do detalja ispričao kako je spasao život čoveku za kojeg je kasnije iz novina saznao da je ubio 20 ljudi! Pri tom je „otkačio" novinare iz hrvatskih medija i puna dva sata posvetio Srbima!?

Levijeva životna priča je strašna. Ispričao nam je da je bio zarobljen za vreme rata, proveo je nekoliko meseci u jednom srpskom logoru gde su ga mučili. Sigurne smrti spasao ga je Srbin. Još uvek oseća posledice rata, u međuvremenu je penzionisan. Ima 45 godina i radi kao ribočuvar. Levi nije krio ogorčenost prema hrvatskim političarima, tajkunima, licemerima koji se, kako je rekao, predstavalju kao veliki Hrvati, a da rata nisu videli. I koji i danas u dnevno-političke svrhe potpaljuju narod. Rekao da je za njega rat odavno gotov i da ne mrzi Srbe. Levi kaže da ima brojne prijatelje u Srbiji, naročito pecaroše koji svakog vikenda dolaze na ovo jezero. Oduševljen je ovim momcima, pun je ribolovačkih priča i dogodovština. Kada se sretnu, ne zanimaju ih srpsko-hrvatski odnosi. I ratne priče. Veća im je briga da li će da „radi" riba, od besmislenih tužbi i kontratužbi za genocid.

Živeti kao sav normalan svet. To je poruka. Do bola.

Jedan moj kolega iz jedne od zemalja regiona, gde fudbal igraju nogometaši, našao se u nebranom grožđu. Tražili su od njega da napravi prilog o euforiji u Beogradu pred početak Svetskog prvenstva u fudbalu u Južnoj Africi

Nije mogao da im objasni da nema euforije, da nema zastavica na automobilima, da su ljudi oprezni i uglavnom pesimisti pred prvi nastup reprezentacije Srbije na jednom svetskom prvenstvu.

„Čuj, stari, kad je Hrvatska igrala u Njemačkoj nisam imao gdje da kupim dres, bukvalno sam ga uzeo iz kutije, dok su istovarivali kamion ispred jedne radnje, ljudi su se otimali"... Mi smo ga svi bledo gledali, u fazonu što se loži, mi smo realni, nismo od juče, svesni smo naših kvaliteta, ali nema sada lakih protivnika, još vučemo traume od argentinskih i holandskih šest komada u mreži... Čak su neki već odigrali singl na Ganu, kao sigurica, naši nisu u formi, kilave se, ubiće ih nadmorska visina od 1.214 metara i slično.

A naši momci sada u Južnoj Africi pikaju stoni tenis, gledaju filmove i čekaju da izađu na teren, čekaju tu istorijsku prvu utakmicu. Bilo bi lepo kada bi pobedili, jer „čupanje" protiv Nemaca ne dolazi u obzir. Nihove pobede spasiće fudbal u Srbiji, koji su sistematski uništavale, decenijama, razne mafijaške, tajkunske i političke klike. Njihove pobede upisaće ih istoriju srpskog fudbala i izjednačiti ih, nek mi oproste navijači Partizana, sa legendarnim Zvezdinim timom iz 1991. Ovo im je prilika, nekima od njih jedina u životu. Valjda su svesni toga. Valjda ćemo i svi mi postati svesni toga.... Ma, previše sam se raspričao, ali moram nešto da priznam, ja imam tremu! Kupio sam LCD televizor, ne znam koliko inča širok ekran, ali mogu komotno da se rastrče, montirao ga na zid, navijačke majice sam dobio na poklon, popunio sam album sa sličicama, odustao sam od dijete, navukao sam piva i grickalica... učinio sam sve što je u mojoj moći da ispratim ovo Svetsko prvenstvo. Naručio sam i onaj kineski mobilni aparat sa televizorom (nije skup), ako nam na poslu zabrane da gledamo utakmice. Jer, znate i sami, fudbal je više od igre.

Upadljivo odsustvo velikih političkih tema nateralo je predsednika Tadića da se pozabavi klasnim raslojavanjem društva. Kako to i dolikuje socijalisti, predsednik je za metu svoje najnovije kampanje izabrao najbogatiju socijalnu grupu. Prvi su se na tapetu našli vlasnici firmi koje u Srbiji posluju kao ispostave kompanija iz of šor zona, da bi nedelju dana kasnije bili prozvani oni koji svoje bogatstvo troše na nepristojan način. Jedini problem je što ni poslovanje preko of šor kompanija niti nadmetanje u dužini jahti u Srbiji nije zabranjeno.

Pošto suština nije u jahtama, pozabavimo se na trenutak "of šorom", koji nije ništa drugo do jedan od mnogobrojnih mehanizama kojima se vlasnicima kapitala obezbeđuje legalna utaja poreza! Ako vas interesuje zašto im je to dozvoljeno, odgovor je prost - oni finansiraju političare.

I tu stignemo do suštine cele stvari sa kojom nijedan ozbiljan političar u svetu danas, pa ni većina filozofa, nije u stanju da se ozbiljno uhvati u koštac - činjenice da živimo u primitivnom društvenom uređenju, čiji su osnovni postulati kvazidemokratija i slobodno tržište.

Sistem funkcioniše tako što su za ozbiljno bavljenje politikom potrebne ogromne pare, koje se mogu obezbediti jedino darovima bogatih biznismena. Oni daju novac, kojim se potom kupuju glasovi i formiraju vlade. Takve vlade zatim, vraćaju pare svojim bogatim darodavcima, naravno sa kamatom, i to na način što im u najmanju ruku obezbeđuju razne "olakšice", od kojih je poslovanje preko of šora samo jedna od najbrutalnijih. Najsmešnije od svega je što su političari potom prinuđeni da rupe u poreskim prihodima nadoknađuju emitovanjem hartija od takozvane vrednosti, koje kad-tad stignu na naplatu. Građanima, naravno.

I baš tu je zatvoren suštinski krug nepravde iz kog se kao talasi šire skoro svi ostali problemi savremenog društva - od ogromnih klasnih razlika i brutalnog gaženja prava pojedinca, celih naroda i država, pa sve do svima svakodnevno vidljivih kriminala, korupcije i primitivizma. Tim posledicama se bavi i naš predsednik, a uzroke još nije pominjao.

P. S. To što je velika većina pokušaja da se izmeni ovaj nepravedni sistem završila instaliranjem još gorih, nejčešće totalitarnih režima, nikako ne znači da neprestana borba za pravednije društvo nije zadatak svakog mislećeg čoveka.

Ma koliko pokušavali, nijedna naturena tema, poluafera sa of-šor firmama, afere kofer i satelit, donošenje planova o Srbiji do 2021. godine, a da ne znamo šta ćemo sutra, predsedničke poruke o pristojnim i nepristojnim bogatišima... Sve to zajedno nas neće spasti niti odložiti trenutak suočavanja sa evropskim otrežnjenjem. Jednostavno, posle jasnih poruka Brisela da Srbija u dogledno vreme zaboravi na kandidaturu, a kamoli članstvo u EU, i da nam je ukidanje viza sasvim dovoljno, sama po sebi se otvaraju pitanja koja moramo da postavimo, ali i da na njih damo odgovore: Šta Srbija hoće i šta može? Kuda Srbija treba da ide? Šta nam je ideja? Šta treba da uradimo da bi nam bilo bolje? Imamo li dovoljno hrane i energije? Kako ćemo da se obrazujemo, kvalitetno da se lečimo? Kako da uposlimo ljude?

Jer, kad nas prođe evropsko pijanstvo kojim smo nalivani poslednjih deset godina, ovim odgovorima moraćemo da lečimo EU mamurluk. Tada dolazi vreme da sve elite u Srbiji, ovakve kakve su, od političkih, ekonomskih, obrazovnih, lekarskih, sportskih, medijskih... počnu da razgovaraju o ovime. I da se dogovaraju!

Prvo moramo da se dogovorimo oko nekih vrlo važnih stvari. Šta ćemo s Kosovom, hoćemo li da se dogovaramo sa Albancima i njihovim mentorima, koliko će to da nas košta ili ćemo i dalje po starom, i koliko će to da nas košta. Imamo li para da to platimo? Hoćemo li u NATO, šta time dobijamo, šta gubimo?

Ako nas neće EU, da li zbog toga treba da postanemo antievropljani i ne uvedemo pravila koja važe u normalnom svetu? Naravno da ne! To što nas neće EU ne znači da treba da se zatvorimo, već da se dogovorimo šta da uradimo da bismo bili što bolji sa SAD, Rusijom, Kinom, Nemačkom, Francuskom, ali i Makedonijom, Crnom Gorom, Albanijom, pa i Afrikom. Šta dobijamo ako prodamo „Telekom", EPS, rudnike, pa i placeve za vojne baze, ali i šta mi možemo da kupimo kod drugih. Moramo ozbiljno da se pozabavimo i nekim običnim pitanjima, kao što su kriminal i korupcija.

A kad počnemo da se dogovavamo i rešavamo ove stvari, mnogo lakše ćemo rešiti i pitanje svih bezobraznih bogataša. Jer, u takvoj Srbiji za njih neće biti mesta.

 

Odavno je jasno koliko je Srbija daleko od EU, samo što politički lideri i dalje računaju na našu glupost pa i dalje glagoljaju kako Evropa nema alternativu. Ko im veruje, neka javno prizna da je glup! Ovo jeste zgodno vreme za ispredanje raznih teorija, od one da Evropa nije htela Srbe u svojoj blizini od Velike šizme do danas, do ove realističnije koja kaže da se EU u proširenju rukovodi geopolitikom čija pravila piše NATO. Prisutna su i razmišljanja da bi Srbija već danas, posle saznanja da neće ući u EU pre 2020. i poruka da će glavni uslov biti priznanje Kosova kao nezavisne države, trebalo realizovati onaj „kineski plan" o otvaranju bescarinske zone u Srbiji za kinesku privredu, i poći u susret biblijskom verovanju da će „žuta rasa" u bliskoj budućnosti vladati svetom.

Ne bih se bavio ekstremnim eksperimentima, treba reći iskreno: Ima mnogo valjanih razloga zbog kojih EU beži od nas. Prvi je svakako korupcija. Recimo, da je reforma pravosuđa rađena transparentno ne bismo svakako imali prepisku i bruku sa Evropskom komisijom na tu temu. Vladajućem establišmentu je danas mnogo važnije što su postigli džentlmenski dogovor sa Briselom da njegovi službenici o tome ne govore javno od analize kako je do ove bruke došlo. Naravno, niko neće biti kažnjen, jer je tom reformom rukovodio potpredsednik jedne velike stranke, za koga nije jasno da li se on više bavi politikom stranke ili svojim sopstvenim biznisom.

U aferi „Satelit" neko je drpio pare. Više od deset miliona dolara. Zna se i ko je i kako, ali o tome se ćuti godinama. Ministar Dinkić i njegov bivši klupski kolega Davinić prete jedan drugom zatvorom. Neće niko u zatvor. I još: Jedan lik, zove se Šarančić, bivši direktor „Železnica Srbije", piše u optužnici, uzimao je za sebe obema rukama. Čak je rukovodstvu sindikata „Železnica" odobrio da potroše na reprezentaciju za jednu godinu 138 miliona dinara! To svakako nije smetalo Tomislavu Nikoliću i Velimiru Iliću da tvrde da je hapšenje i isleđivanje Šarančića politička hajka i pokrivalica za aferu „Satelit".

Za Šarančićeva sabrana dela zna se godinama, ali vlast godinama ćuti...

Tim ćutanjem vlast štiti svoje šarančiće, a ima ih toliko i kod njih i u opoziciji. Mogu oni to, jer mi nismo građansko, nego političko polukomunističko društvo. Imamo i predsednike komiteta i političke komesare, ali nas je strah da ih tako zovemo.

 

Srbija toliko beznadežno kasni u ekonomskom i političkom razvoju za zapadnim evropskim zemljama da je svaki pokušaj neuvažavanja ove činjenice potpuno tragikomičan i rezultat čistog slepila naše elite

To da li ćemo u Evropsku uniju ući 2020, 2030. ili 2150. godine sasvim je nevažno u odnosu na fakat da Srbija nikada neće biti ravnopravan partner Nemačkoj, Francuskoj i Italiji, a sasvim izvesno ni Poljskoj, Češkoj, Belgiji, Holandiji i mnogim drugim državama današnje EU.

Naš zaostatak za savremenom Evropom varira između 100 i 300 godina, u zavisnosti od toga koji segment društva i države posmatramo. Atletičarskim žargonom rečeno, ostavili su nas za nekoliko krugova. I dok oni dele medalje, mi polumrtvi i bosi još nismo ušli ni u ciljnu ravninu. Konkurencija na začelju kolone je jaka, tu su uz nas tradicionalno neugodni Albanci, Bosanci i Makedonci, pa čak i nešto spremniji Hrvati kao da gube snagu. Po svemu sudeći biće to foto-finiš za istorijske almanahe.

Pitanje - zašto smo tu gde jesmo - nameće se kao logično, a odgovori su u stvari svuda oko nas. Jer dok je Srbija kao periferna provincija unutar Otomanske imperije spavala „snom pravednika", renesansni majstori Ticijan, Rembrant, Direr i ostali uveliko su budili „truli zapad" iz srednjovekovnog mrtvila. Našem maestralnom Paji Jovanoviću ostalo je da 200 i kusur godina kasnije samo „prepisuje" sa remek-dela koja su već uveliko visila po evropskim dvorovima i muzejima. Mokranjac i Stanković su Srbima otkrili da osim gusala postoje i drugi „tonski izrazi", ali tek mnogo godina nakon što su genijalci Bah, Vivaldi i Hendl već udarili muzičke temelje današnje Evrope. Ovaj narod je svetskoj nauci podario nekoliko kolosalnih glava, ali nesreća je što sama Srbija od toga nikakvu korist nije izvukla, a dragoceno vreme je proćerdala na katastrofalne ideje i projekte.

I zato ne treba da nam bude čudno što se ovde danas toliko „troše" „zvezde Granda"; „Farmu" hipnotisano gledaju milioni, a izgradnju metroa i autoputa planiramo do 2025; što tek svaki peti Srbin nešto radi, a ostali sede i kukaju; što su političari toliki ološ, a stručnjaci nam uvode liberalni kapitalizam koji je uveliko istrošena i mrtva ideja; što smo ovoliko izgubljeni u svemiru...

Da ovakvi jurimo Evropu nema nikakvog smisla. Ovde je neophodno da se krene sa gomilom pojedinačnih, malih promena. Korak po korak. Za početak da ugasimo televizor i bacimo pogled u ogledalo...

Srpski nacionalisti jedinstveni su po tome što stalno rade protiv srpskih nacionalnih interesa. Oni su u poslednjih dvadeset godina patentirali to „poslednje utočište za hulje" - profesionalni patriotizam koji podrazumeva najbolje namere, najčednije poglede i najveće bankovne račune u kiparsko-pravoslavnim bankama

Patriote danas imaju nekoliko važnih zadataka - da proteraju Šiptare s Kosova, Dodika iz Republike Srpske, spreče Nemce da kupe „Novosti", zabrane papi da dođe u Niš i Velji Iliću napišu doktorat na temu „Ekumenizam srpske desnice, ili kako da se pomire prozapadni Toma i bliskoistočni Voja".

Zbog svega navedenog filozof Boris Buden rekao je, valjda, da „samo u Srbiji nema smisla biti patriota jer je patriotizam izigrao sve nacionalne interese". Ko ne veruje, nek izgugla Crnu Goru, Kosovo, Bosnu, Krajinu, Jugoslaviju... Sve čega su se dohvatili srpski nacionalisti završilo je u Virovitici Aleksandra Vučića.

Ali da ne idem u veliku prošlost. Da se zadržim na Milanskom ediktu iz 313. godine, čija se proslava sprema u Nišu, sa sve najavljenim dolaskom pape i otpočinjanjem ekumenskog dijaloga među crkvama. Nije bitno što se vladika Artemije brani optužbi za krađu rečima „uhvatili me papisti" ili što SPC sigurno ima svoje razloge za papin (ne)dolazak; bitno je da srpski nacionalisti i ovog puta imaju svoj stav - oni su protiv dolaska pape.

I to zato što je u pitanju papa, onaj čovek s kapicom koji s Vukom Jeremićem najviše doprinosi što je nezavisno Kosovo do sada priznalo samo 69 država. To bi razumeli srpski nacionalisti da su umesto u školovanje Velje Ilića i oni kupili nekog vuka na Harvardu, jer dolazak pape nije crkveno pitanje, i to razume svaki čovek koji zna da gleda mapu. Vatikan nije priznao Kosovo. Nije ni čitava Latinska Amerika, izuzev Kolumbije, gde Šarići imaju veći uticaj od pape. Ali šta to vredi nervoznom Nikitoviću, koji bi zapalio ceo Vatikan kao američku ambasadu samo da još jednom čuje Voju Koštunicu kako recituje kao Neron „Kosovo je Srbija".

Vojin plan za tužbe srećom je propao (Međunarodni sud bi se u tom slučaju proglasio nenadležnim), propao je srećom i Voja i njegova politika, ali nad pepelom srpskog nacionalizma ne treba i dalje recitovati njegovu pesmicu, već nešto učiniti da se sačuva makar neki deo Kosova.

A za tako nešto treba otići i u Vatikan. Ili ga pozvati ovde...