Besplatna Zabava

Archive for the ‘Komentar dana’ Category

Ugledni nemački diplomata sa dugogodišnjom službom u Srbiji sreo je pre nekoliko godina u jednom mondenskom ski centru u Evropi prijatelja, beogradskog biznismena i njegovu suprugu. Starija gospođa, koja je „hvatala boju" na sunčanim Alpima, pozvala je Nemca u kafić pored ski staza na kafu i kolače. Pri tom mu se pohvalila da je upravo saznala da su penzioneri u Srbiji dobili jednokratnu pomoć, pa je rešila da ga časti! Nemac nije mogao da veruje: „Godinama živim u Srbiji i ne vidim da ste toliko bogata zemlja da se ovako rasipate. Šta će vam tih 20 evra? Da li vam je zaista potrebna pomoć? Zar taj novac nije mogao da se upotrebi u druge svrhe, da ga, recimo, dobiju penzioneri sa najnižim primanjima ili najugroženiji građani. Ne mogu da verujem šta se radi u Srbiji!" Gospođa se samo nasmejala. Rekla je da to nije njen problem. I platila turu pića. Dvadeset evra!

Ovaj Nemac verovatno se i sada, usred svetske ekonomske krize, uhvatio za glavu kada je čuo da je Vlada Srbije donela odluku da se tzv. srednjoj klasi, zaposlenima u državnoj upravi sa platama nižim od 80.000 dinara, dodeli bonus od 5.000 dinara! A da najugroženiji penzioneri dobiju pomoć od samo 2.000 dinara!

Činjenica je da zbog krize plate državnih činovnika dugo nisu povećavane i da su obezvređene padom dinara. Ali u situaciji kada veliki broj ljudi u Srbiji jedva preživljava, sramno je da se na ovakav način u jednoj siromašnoj zemlji skrcka 6,5 milijardi!

Pet hiljada dinara je za mnoge građane u Srbiji velika cifra. Zato službeniku koji ima platu od 70.000 sigurno ne treba socijalna pomoć. A šta znači bednih 2.000 dinara pomoći penzioneru koji ima mesečna primanja od 10.000 do 11.000 dinara? Ništa! A takvih je u Srbiji više od 500.000!

Ovde treba razgraničiti pokušaj države da se povećanjem zarada poveća i potrošnja, od bezizlazne situacije u kojoj su se našli mnogi građani na ivici egzistencije. Računica je jasna. Tih 5.000 dinara neće pomoći jačanju srednje klase. I ko je uopšte srednja klasa u Srbiji, ako su po jednom ministru to državni službenici koji imaju primanja od 80.000 dinara? Biće da je pomoć najpotrebnija nacionalnoj klasi. Ona je u Srbiji najbrojnija.

Sutra je veliko spremanje Srbije! Ministar Oliver Dulić predvodiće đake u čišćenju školskih dvorišta, pridružiće im se ministri, biće tu valjda i predsednik, a i banke i brojne domaće, strane, kiparske i sejšelske kompanije će da nateraju svoje zaposlene da neradnu subotu iskoriste za promociju društveno-odgovornog ponašanja i svi zajedno će da čiste otpad

A otpada se u Srbiji baš nakupilo! Pored regularnih deponija, imamo i brojne divlje deponije, nema šumarka u Srbiji da neko nije istovario šut, ispraznio kamion, bacio stare gume, veš-mašinu ili neki drugi nusprodukt minulog rada. Nagomilalo se svega, a izgleda da su u tome najviše učestvovali državni organi. Svojevremeno je čak i naša policija kopala posebne rupe za odlaganje otpada, čak se i Haški tribunal zainteresovao za njihove metode. Kažu da prosečan Srbin dnevno napravi minimum kilogram otpada. Koliko li tek napravi prosečni srpski ministar? A poslanik? A direktor javnog preduzeća? Eto, tako nam je Šarančić ostavio u amanet više stotina tona otpada, i to kvalitetnog, uvoznog, sve sam čelik iz Slovenije i Švedske, nadam se da će Velja Ilić sutra da zasuče rukave i da se zaputi u železnički depo i krene da razmontira ono što mu je drugar dovukao u Srbiju. A tek Davinić i cela ta ekipa iz onog čudnog perioda državne zajednice Srbije i Crne Gore? Koliko li je tu tona papira, odluka, preporuka, usvojenih informacija, transkripata? Već vidim nizove ormara u nekom podrumu Ministarstva odbrane, prepune papira, koje vabe za reciklažom. Po starom oprobanom receptu, trebalo bi ih ostaviti na kiši, pa prodati kao stari papir, taman da krenemo da otplaćujemo tih pedesetak miliona evra duga za satelit.

Iskustvo mi govori da će iza ove dve afere ostati samo tone novinarske hartije i sudskih spisa, a ti spisi sigurno neće sadržavati osuđujuću presudu. Biće taman spremni za „Veliko čišćenje Srbije 2018".

Što se samog otpada tiče, pored ovog gore pomenutog, najviše su zastupljene dve vrste otpada: „otpad gurnut pod tepih" i „ljudski otpad". Malo je verovatno da ćemo se u Srbiji toga rešiti, tako da nam valja poći Dulićevim putem i čistiti limenke, pseća govna i kese. Lakše je, a i ne može niko da nastrada.

Odbijanje Serža Bramerca da u nedogled ponavlja besmislene tvrdnje Karle del Ponte da je Ratko Mladić u Srbiji, ali i sasvim neočekivana preorijentacija „s'pskih 'adikala" i svih ostalih naših relevantnih političkih stranaka ka evrointegracijama Srbije, naterala je Evropsku uniju da nam otvoreno kaže kako se, u stvari, samo šalila kada nam je obećala da ćemo u dogledno vreme postati njen deo. Kako nam ta brutalna istina ne bi bila sasuta u lice bez trunke karakteristične evropske samilosti, cela priča uvijena je u oblandu ekonomske krize „koja ne prolazi" i ludih Grka koji troše više nemačkih para nego Nemci grčkog mora i sunca.

Dakle, fuca.

Kada se na jednom mestu nađu američki predsednik i potpredsednik, pa još celu priču začini i jedan bivši predsednik SAD, tu se ili nešto veliko slavi ili ide u rat. Ovoga puta u pitanju je druga stvar, s tim što rat baš i nije pravi, onaj sa avionima i tenkovima, već više njegova dobra kopija, u kojoj čak i jedan Portugalac može da izraste u najvećeg stratega na svetu, a Amerikanci na „betl fild" istrče kao autsajderi u bici sa tradicionalnim prijateljima Englezima.

Verovatno su Obami, Bajdenu i Klintonu, dok su zajedno ispraćali svoje reprezentativce na put u Južnu Afriku, pred očima iskrsavale slike Vemblija, koji je neko dva dana ranije okrečio u veliku belu zastavu presečenu crvenim krstom, a na kome je tog dana Kapelo, zahvaljujući četiri metra visokom Krauču, ubeležio tri pripremna boda protiv Meksikanaca. To što Obama, Bajden i Klinton zajedno ne znaju više od 60 odsto pravila fudbalske igre, u ovom slučaju nije relevantno. Prisećanje na prošlogodišnji kup konfederacija, kada su SAD u polufinalu tukle tri godine nepobeđenu Španiju, a u finalu na poluvremenu imale neverovatnih 2:0 protiv Brazila, daje predsedničkoj trojici nadu da će poljuljani ugled nacije povratiti baš na fudbalu. Neće, naravno, Mundijal je preveliki zalogaj čak i za Amerikance.

Englezi ili Amerikanci, nama je svejedno. Srbi toliko ne vole ni jedne ni druge da nam i sama prilika da ih tučemo u osmini finala, pošto prethodno ne izgubimo od omraženih Nemaca, deluje kao povišica od 200 evra po glavi stanovnika. Neka predsednik Srbije u narednih mesec dana bude Radomir Antić.

U nastavne programe za peti i one više razrede od ove jeseni možda ne bi bilo loše ubaciti još dva obavezna predmeta: ruski i turski jezik i književnost

Kako stvari stoje, svima će nam trebati da pored engleskog ponovo učimo ruski, naročito turski, jer će ove dve zemlje biti glavni i veliki partneri Srbije.

Konačno je postalo jasno ono što se odavno znalo: briselska kapija EU ostaće zatvorena za Srbiju i pitanje je da li će nam ikada i dozvoliti da prođemo kroz nju. Ispred vrata ostaćemo mi, Crna Gora, Bosna, Albanija, Makedonija i Turska.

Da nas neće u EU, videlo se jasno posle posete Vuka Jeremića Nemačkoj. Na upozorenje da će Srbija i čitav Balkan opet pasti pod Otomansko carstvo ukoliko nam EU zatvori vrata, Jeremiću je usred sastanka sa nemačkim kolegom odgovoreno: Izvinite, ali mi moramo da idemo, predsednik nam je podneo ostavku! Ljubazni Nemci ispraćajući naše, koji ni kafu nisu popili, s vrata, poručiše: „Ali, Srbi, ne odustajte od EU, samo dođite opet za desetak godina".

I sad oni koji vode Srbiju treba građanima da kažu da u EU nećemo skoro i da se prema toj činjenici postave kao ozbiljni ljudi. Da se konačno okrenemo sami sebi i vidimo šta, gde i s kim možemo. Da kažemo da neće nas primiti u EU ni ako uhapsimo Mladića, što ne znači da to ne treba da uradimo, ni ako priznamo Tačija i nezavisno Kosovo, što ne znači da to treba da uradimo.

Neka kažu da nam je Evropa i dalje cilj, ali samo ako možemo da sa što manje napora od njih uzmemo još malo para. Da evropska pravila i red uvedemo u Srbiju, ne zbog njih, već zbog nas! Da se s kriminalnom i korupcijom obračunavamo mnogo jače nego što to radi EU. Da se konačno napravi jasna i glasna linija između politike, biznisa i kriminala i da svako ko je pređe bude drakonski kažnjen.

Da onda napravimo državno-ekonomski front kako bismo mogli da se pojavimo na tržištima regiona, koji će nam biti jedini partneri. A zajedno sa regionom osvajamo tržišta u Africi i Aziji. Da budemo što bolji sa Turcima i dobijemo gasovod od Rusa. A kad nas jednog dana budu pozvali u EU da pogledamo šta nam nude. Ako nam se ne svidi da im se zahvalimo na ponudi. Sve to možemo. Ako smo pametni!

Srbi nezadrživo srljaju u evropsku budućnost. MMF nam je odobrio novu ratu kreditnog aranžmana, naš predsednik je najlepši i najšarmantniji u regionu, G17 dovršava srpske finansije i zdravstvo, a biznismeni ne samo da su odreda patriote, već su i monolitniji od Brozovih komunista

Evo, posle 17 vekova, u goste nam se sprema i papa. Istorijsku vest potvrdio je patrijarh Irinej. U moru šokantnih informacija, pada dinara, satelitskih, of-šor i pedofilskih afera ova „bomba" jedva da je primećena. U svakom slučaju, više nema dileme, SPC poslaće vatikanskom pontifeksu zvaničan poziv za posetu 2013. godine, kada će u Nišu, rodnom gradu rimskog cara Konstantina, biti obeležena godišnjica Milanskog edikta.

Sveta stolica tu priliku već dugo, dugo čeka. Od raskola 1054. O koliko značajnom događaju za hrišćanski svet se radi najbolje svedoče Irinejeve reči da je „papa dobrodošao i da je zajednički cilj Rimske i Srpske crkve da se pronađe način da se ta dva puta ponovo spoje". Benedikt XVI ima, dakle, istorijsku šansu da ostvari ono o čemu je papa Vojtila sanjao kada je prihvatio ekumenizam i postao njegov vatreni zagovornik. Veliko ujedinjenje crkvi, naravno pod jurisdikcijom Vatikana, u doba teške krize katoličanstva ojačalo bi papin duhovni autoritet i učinilo ga maltene novim Mesijom, što je strahovito moćna pozicija.

Na drugoj strani, u SPC posle smrti patrijarha Pavla odvijaju se, to je sada sasvim jasno, krupne promene, za koje je „reforma" preblaga definicija. Srpski narod je pretrpeo seriju teških udaraca, ali crkva je uprkos svim izazovima ostala snažan kohezioni faktor i moralni kompas. Tranzicija, međutim, melje bez milosti, pa se, evo, uselila i u SPC.

Počelo je čišćenje redova, spremaju se novi kanoni, valjda u želji da sve bude transparentno verni narod se zasipa nekim zastrašujućim detaljima iz života crkve. Afera u kojoj se već neko vreme vladika Artemije potencira kao otpadnik i kriminalac i u kojoj mu se bez suda sudi i presuđuje baca, međutim, sumnju na motive onih koji ovo guraju u prvi plan. Šta se želi postići time što se jedan ugledni sveštenik žigoše i blati na krajnje prizeman način? Ukoliko su teške optužbe na njegov račun tačne, postoje mnogo dostojanstveniji načini da se to uz sve dokaze saopšti. Inkvizicija, lov na veštice i progon neistomišljenika nisu u tradiciji pravoslavlja. Ili je zaista već stiglo neko novo vreme.

Na osnovu nekoliko pročitanih novinskih tekstova i rešenog testa inteligencije koji pokazuje da nisam DEBIL zaključujem da je sudija Danko Laušević, vanredno unapređen u sudiju Višeg suda u nedavno reformisanom srpskom pravosuđu,

KRIV

Što i pored očiglednih dokaza nije osudio na višegodišnje kazne zatvora bivšeg viceguvernera Dejana Simića i espeesovca Vladimira Zagrađanina, uhvaćene u primanju mita od 100.000 evra u Simićevom stanu u Beogradu.

Sudija je u obrazloženju presude rekao da je „snimkom dokazano da je tašna sa 100.000 evra uneta u Simićev stan, ali da nije utvrđeno da je on taj novac preuzeo" (glasan smeh, prim. aut.), kao i da je na osnovu „izjave guvernera Jelašića utvrdio da Simić nije bio ovlašćen za davanje saglasnosti za rad banke" (glasno ridanje, prim. aut.).

Laušević je, dakle, utvrdio da „ima para i nema para", kao i da Simić nije primao mito za sebe, već za guvernera. I to mu je rekao guverner usred sudnice! I zato je sudija Laušević, kako bi zaštitio državu - to jest guvernera Jelašića i ministra Dačića, koga je Dejan Mihajlov (koji će na kraju da demantuje da je Dejan Mihajlov) izvukao iz Simićevog stana - počinio niz ozbiljnih krivičnih dela.

Sudija je, na primer, izuzeo iz dokaznog materijala transkripte zakonito prisluškivanih telefonskih razgovora Simića, Zagrađanina i Sekule Pijevčevića, koji je ceo slučaj i prijavio policiji. To se, naravno, nije desilo ni u jednoj zemlji koja ima pravni sistem posle Drugog svetskog rata, dok se još od Rima nije desilo da se tužilac ne žali na jednu tako očigledno korumpiranu odluku.

Tako da danas svaki građanin Srbije koji zna da čita i ima dokaz da nije DEBIL može jasno da zaključi:

- Sudija Danko Laušević KRIV JE što je oslobodio Simića i Zagrađanina, uhvaćene sa koferom sa 100.000 evra.

- Tužilac Emilija Milosavljević KRIVA JE što je kao tužilac bila na strani okrivljenih, čak toliko očigledno da se nije žalila kada joj je izuzet glavni dokazni materijal.

- Ministar Ivica Dačić KRIV JE što zbog svega navedenog nije uhapsio i tužioca i sudiju koji su vodili postupak kako bi - OSLOBODILI NJEGA!

„Dvanaest glasova besno je vikalo, i svi su bili jednaki. Sada je bilo jasno što se promenilo u izgledu svinja. Pogled životinja koje su stajale napolju klizio je od svinje do čoveka, od čoveka do svinje, i ponovo od svinje do čoveka; ali, već je bilo nemoguće raspoznati ko je svinja, a ko čovek..." Interesantno kako književnost imitira realnost, mada je to kod Džordža Orvela zastrašujuće tačno...

Polovina televizijskih gledalaca u Srbiji svakodnevno je prikovana uz rijaliti-šou jedne televizije koja se hvali da pravi program po meri svojih gledalaca. To je „Farma", skup propalih i aktuelnih zvezda i zvezdica, starleta u najavi i opskurnih političara. Najgledanija „stvar" na televiziji ovih dana, svakodnevno na naslovnim stranama, tema razgovora na pijaci, u javnom prevozu, skupštini, Vladi... Slika i prilika nas samih, mentalitet malograđanštine i predgrađa, nit selo, nit grad, skup najgorih ljudskih osobina na jednom mestu. Sede, leže, ogovaraju, psuju, podsmevaju se kolegama, ne kupaju se, cigaru iz usta ne vade, teško im da počiste pod ili sudove iza sebe, čekaju da Veliki brat - neki mozak iza cele operacije smisli neku zvečku, napujda ih jedne na druge ili im kao vrhunac zabave za široke narodne mase pošalje pečeno prase, dve-tri gajbe piva, pleh-orkestar i pevaljku da ih zabavi. Sjajna fora, izgladniš malo ljude, izložiž ih stresu, daš im alkohol i snimaš! A sutra pune novine, jedan pljuvao devojku, dvojica se pohvatala za gušu, treći se u depresiji valjao po podu, presklipinzi prepuni, piplmetar poludeo, rejtinzi otišli do neba, marketing preplavljen pozivima, oglašivači čekaju u redovima...

Neki kažu da je to društveni fenomen?! Pa i u Engleskoj se prikazuje, nova televizijska forma! Ma nemoj, imam ja lek za to. Na mom daljinskom upravljaču postoji jedno čarobno dugme, a mislim da je tako i sa vašim, piše „next channel" ili samo „+". Dosta mi je ljudske gluposti i zla u životu, pa još i da ga na televiziji gledam.

 

Crvenim socijalističkim, plavo-žutim demokratskim i politički bezbojnim G17-ovskim bojama afera „Kofer" ostaće zauvek upisana u knjigu beščašća srpskog pravosuđa i politike. Jer nemoguće je da bez jakog uticaja vrhova partija na vlasti na taze reformisano pravosuđe niko ne bude kriv za kofer sa 100.000 evra!

Za one zaboravne, izraelska firma prijavila je policiji da joj NBS traži mito od dva miliona evra kako bi im ne bi ugasili banku i osiguranje. A posao policije je da juri lopove! Izraleci obezbeđuju kofer sa 100.000 evra i zajedno sa policijom nameštaju igru za lopove. Kofer donose funkcioneru SPS Vladimiru Zagrađaninu, on ga tog 11. januara 2006. zajedno sa Ivicom Dačićem nosi u stan viceguvrenera NBS Dejana Simića. Funkcioner DSS Dejan Mihajlov izvlači iz stana Dačića, a odmah posle njegovog odlaska policija upada u stan u kome su Simić (koji zna šifru za otvaranje kofera), Zagrađanin i 100.000 evra. I... niko nije kriv!

Zato što niko nije kriv za kofer sa 100.000 evra, sudije sa ovog slučaja koje presuđuju u ime naroda i onih koji su odlučivali o tome ko će, a ko ne, proći reizbor, napredovale su u karijeri. I tužioci, čiji je posao da lopovi budu u zatvoru, a pravda zadovoljena, takođe su napredovali. I ko će posle kofera da se usudi i policiji, koju vodi Ivica Dačić, prijavi slučaj korupcije?

A da je bilo pravde, na ovoj aferi bi pala Vlada! Da su osuđeni Zagrađanin i Simić, njima bi iza rešetaka morali da se pridruže i Ivica Dačić i Radovan Jelašić! Jer ne može da bude kriv Zagrađanin, a da Dačiću ne bude ništa! Ili da bude kriv Simić (postao viceguverner tako što je Jelašiću pomogao da kupi čuvenu vilu na Dedinju za 360.000 evra), a da njegov šef bude nevin.

I, Pravda je u Srbiji - progledala! Videla je Pravda da bi u slučaju da su osuđeni krivci neko pitao, izvin'te, a ko je Dačića i SPS doveo na vlast? Izvinjavamo se, a ko je Jelašića doveo u NBS? I Pravda, svesna svoje odgovornosti, očuvanja teritorijalnog integriteta, krize i trenutka u kome se nalazi Srbija i njen evropski put, odlučila je kako je odlučila.

Ko sad sme da kaže da sutra neće biti oslobođeni neki drugi akteri nekog drugog kofera, neki narko-dileri, lopovi, kriminalci, korumpirani političari...

Svet danas podseća na parčad razbijene jeftine vašarske vazne. Na krajnje neobavezujući način neke grupacije su rasparčale božje dane za svačiju brigu

Tako je proglašen svetski dan za hipertenziju, svetski dan oralne higijene, svetski dan civilne vojne saradnje, zatim dan borbe protiv olujnih vetrova u oblasti hirovitih dinarida...

Iz sasvim određenih razloga rado bih obeležio i obnarodovao dan borbe protiv servilnih državnih činovnika koji su uhvaćeni na delu. Naime, ovih dana u toku je krajnje čudna i hipertenzična akcija otkrivanja još neotkrivene grobnice Albanaca, stradalih u ratu 1988-1989. godine na Kosovu. Vladimir Vukčević, tužilac za ratne zločine, i njegov pomoćnik Bruno Vekarić 10. maja našli su se u udarnim vestima svetskih medija, gde je opet rečeno da su Srbi najveće ubice i zločinci.

U želji da se po svaku cenu istakne, odlikaš i tužilac Vukčević saopštava da je na lokalitetu Rudnica u blizini Raške pronađena masovna grobnica sa ostacima oko 250 kosovskih Albanaca. Njegov pomoćnik, servilni Bruno Vekarić kaže da su predstavnici Euleksa obavestili Tužilaštvo u Beogradu o lokaciji grobnice.

„Pre dve godine se tražila ta grobnica, međutim, tada nije pronađena. Sad mislimo da imamo pravu lokaciju i učinićemo sve da što pre dođe do tehničke realizacije, da se tela što pre izvade i da se uz regularnu proceduru predaju njihovoj rodbini", rekao je Vekarić.

Čudesna priča u kojoj nije jasno čime se bave tužilac i njegov pomoćnik. Za čiju li to kasu oni rade? Opis njihovog posla je jasan, treba utvrditi mesto, krivce i dimenzije svih zločina koji su počinjeni na teritoriji Srbije. Svi zločini bez obzira ko ih je počinio treba da budu sankcionisani. Međutim, oni po svaku cenu žele da se istaknu. Ta želja prevazilazi i banalnu pretpostavku i pitanje za koga oni to rade.

Velike i tako važne vesti se saopštavaju uz nepobitne činjenice. Dvojcu bez kormilara, tužiocu Vukčeviću i njegovom pomoćniku za važnu vest nije potreban ni ašov. Vekarić još kaže „ako nisu tu, kopaćemo na drugom mestu."

Ukoliko na pomenutoj lokaciji ne nađu masovnu grobnicu, tužilac i njegov pomoćnik trebalo bi da potraže drugi posao. Bar onaj koji bi oni mogli da rade. Imam izvesnog upliva da dobiju posao krotitelja patuljastih papagaja.

Srpska spoljna politika već izvesno vreme efikasno funkcioniše po sistemu dvojca sa kormilarom

Lukava taktika, kojom ekipa u sastavu Jeremić, Stefanović (vesla) i Tadić (kormilo, podrazumeva se) vodi srpski čamac kroz uzburkane međunarodne vode, napravila je od MSP-a brend svetskog formata, a našeg predsednika izdigla na nivo državnika koji postaje „ozbiljan faktor" na Balkanu. Tako bar pišu novine.

Ministar Vuk Jeremić i njegova desna ruka Borko Stefanović, dakako, najzaslužniji su za postignute rezultate u odbrani srpskih interesa u vezi sa statusom Kosova i Metohije. Ovo im, uz povremeno nerviranje Hrvata i lupanje packi Milu Đukanoviću, na unutrašnjem planu upisuje poene i kod najtvrđeg dela srpskog biračkog tela. Manevar je mudar; ajde da damo neki gol u zaustavnom vremenu i težak nacionalni poraz učinimo lakšim za varenje. Ipak, ako pitate njih dvojicu, ništa od toga ne bi bilo da nije „mudre i vizionarske politike" predsednika Tadića, koju oni samo disciplinovano sprovode.

A zapravo ništa od toga ne bi bilo da se metiljavi Vojislav Koštunica nije onako ritualno samoubio pred prošle izbore i ostavio potpuno otvoren prostor za domišljatog i energičnog „harvardskog lava". Jeremić je iskoristio ukazanu šansu i prekonoć se nametnuo za frontmena odbrane uzdrmanog srpskog ponosa. Hardlajner njegovih sposobnosti dao je neophodni testosteron mlohavom DS-u i kormilaru Tadiću, koji u solo nastupima ka „napolje" pokazuje svu potrebnu krotkost i kooperativnost.

Takav je bio i nedavno, kada je u Istanbulu „pojeo sudžuk" sa Turčinom Gulom i Bošnjakom Silajdžićem. Sporazum potpisan sa čovekom koji uništenje Republike Srpske smatra svojom životnom misijom i pri tom predstavlja samo 33 odsto protektorata BiH verovatno je „najklizaviji" potez koji je dosad povukla aktuelna srpska diplomatija. Posebno kada se ima u vidu vatreno tursko zalaganje za priznavanje kosovske nezavisnosti. Tu neke stvari nikako nisu jasne, uz svu želju da se razumeju najbolje namere naših stratega.

Tadić se iz Stambola vratio sa hatišerifom koji, pretpostavljam, treba da mu omogući ozbiljnu ulogu u nastavku priče zvane „bosanski lonac". Turci žele nazad na Balkan i znaju da im je tu Beograd važniji od Sarajeva. Ne vidim samo kakve sve to veze ima sa našim interesom da sačuvamo RS i Kosovo i Metohiju. Jeremić je ime stekao na odbrani srpstva, to ne bi smeo da zaboravi. U suprotnom, ode mast u propast.