Besplatna Zabava

Archive for the ‘Press magazin’ Category

Proučavajući istoriju malih mesta u Srbiji moguće je otkriti zašto Mik Džeger pored najlepših žena sveta voli i Slovakinje iz okoline Pančeva, kako je Dragana Mirković od rodnog Kasidola stigla do svetske umetnosti, partizanski tinejdžeri Mirko i Slavko u gej vic, kao i zašto su momci sa Uba oduvek znali da okrenu lovu - Dragan Džajić preko fudbala, a Cane Subotić preko pegle i cigareta

Ko bi od nas znao za mesto Korleone na Siciliji da ono nije pretočeno u prezime glavnog lika mafijaške filmske sage „Kum". Iz Korleona su u Ameriku stigli kao emigranti i roditelji američkog glumca Al Paćina, koji je takođe igrao u „Kumu". Ko bi još čuo za portugalsko mesto Leirija, koje ima 50.000 stanovnika, da u ovom gradiću nije svoju samostalnu trenersku karijeru počeo Žoze Murinjo.
Godine bi prošle i nikada ne bismo saznali za švedsko mestašce Vimerbi da u njemu nije rođena Astrid Lindgren, čuvena književnica koja je stvorila remek-dela dečje književnosti, kao što je to „Pipi Duga Čarapa", ili za američku Kenošu, u kojoj se rodio slavni Orson Vels. Malo je i onih kojima bi bila poznata italijanska provincija Ređolo da u njoj nije čuveni trener Karlo Anćeloti stekao svoju životnu i fudbalsku filozofiju koja glasi „Čekaj i budi strpljiv", i to dok je sa ocem pripremao sir parmezan.
I u Srbiji postoje ljudi koji su svojim uspehom prerasli sredinu iz koje dolaze, a među njima se nalaze političari, fudbaleri, pevačice, pa čak i jedan vampir. Deo novije istorije Srbije obeležile su ličnosti iz sledećih mesta:

Ub - Gradić od 8.000 stanovnika koji se nalazi na 55. kilometru od Beograda u centar pažnje je došao tokom šezdesetih godina, i to zbog fudbala, tačnije Dragana Džajića, koji je rođen u ovom mestu. Vunderkinda sa Uba su već u 15. godini života zapazili skauti velikih klubova, ali je najbrža bila Crvena zvezda u čijem timu će debitovati 6. maja 1963. godine i taj datum će biti prva crtica u impresivnom CV-ju najboljeg levog krila iz sedamdesetih godina, čiji su driblinzi izazivali lomljenje kičme mnogim evropskim bekovima, a za ove današnje klince bi prva asocijacija na Džaju možda mogao biti Arijen Roben. Mada bi patriote i zvezdaši rekli da je Džaja jedan i jedini. U Zvezdu je doveo i svog mlađeg zemljaka Duleta Savića, što je Ub odredilo kao neprikosnoveno fudbalsko gnezdo iz kojeg pristižu veliki Zvezdini igrači. Posle impresivne fudbalske karijere, Dragan Džajić je podjednako uspešno obavljao funkciju direktora Crvene zvezde. Stvorio je moćnu ekipu crveno-belih koja je u Bariju osvojila Kup šampiona, a već sledeće godine prigrabila je titulu planetarnog prvaka sveta. Ovi trofeji će njegovo ime trajno vezati za najveće uspehe u istoriji srpskog fudbala. Džajinu veliku popularnost u mladosti pratio je misteriozni ljubavni život, a spekulisalo se koja je lepotica osvojila srce mitskog levog krila crveno-belih. Pamti se i legenda, tačnije jedan intervju u kojem je navodno Džaja na pitanje da bar malo otkrije ko je izabranica koja ga je osvojila rekao: „Ne mogu vam otkriti odakle je moja devojka, jedino što mogu reći da je iz istog grada kao i dubrovački trubaduri". Hapšenje Dragana Džajića izazvalo je proteste na Ubu, a njegovi zemljaci nisu mogli da se pomire sa načinom hapšenja fudbalera i čoveka koji je bio sinonim za nekog ko je uzeo dobru lovu u bivšoj Jugoslaviji, pa je tako i važio izraz: „E blago tebi, pun si k'o Džaja".
Danas bi kao jedinica nečijeg bogatstva mogla da posluži takođe jedna ličnost sa Uba, a to je Stanko Subotić Cane, koji je već u svojoj 24. godini života postao milioner, a do tog statusa je došao uz nešto peglanja u Francuskoj (ali s pravom peglom), otvaranja butika, a najviše prodajom cigareta. Ni privatni avioni, ni apartman na Ženevskom jezeru nisu učinili da Cane zaboravi na rodni kraj u kome je podigao crkvu Vaznesenja Gospodnjeg.

Gornji Milanovac - Grad koji je obeležio odrastanja svih klinaca iz bivše Jugoslavije, i to od Celja do Bitolja, najviše zahvaljujući „eurokremu" i „Dečjim novinama". Ovu dvobojnu poslasticu pratio je reklamni slogan „Za generaciju koja raste". I posle raspada SFRJ „eurokrem" se održao kao jedan od najprepoznatljivijih brendova iz bivše prošlosti kome nisu mogli da naude ni Tuđmanovo novo pisanje istorije koje je brisalo sve one zajedničke stvari koje su obeležile živote bivših Jugoslovena. Tako su i mnogi Hrvati u surovim devedesetim dvobojne slatke kremove isključivo nazivali - „eurokremom". Fabrika u kojoj je patentiran ovaj slatkiš - „Takovo", imala je parolu: „Udružili smo se sa prirodom i podelili poslove - naša je samo ambalaža". A ta ambalaža, pored kutija raznih veličina, imala je u svom arsenalu i „eurokrem" čaše koje su bile neizostavan sastojak svakog domaćinstva.
Drugi brend iz Gornjeg Milanovca koji je obeležio odrastanja bivših Jugoslovena je izdavačko preduzeće „Dečje novine", koje je izbacilo na tržište razne stripove, od kojih je najpoznatiji „Mirko i Slavko" o dva partizanska tinejdžera koja su izrokala toliko Nemaca da je Hitler zbog njih tražio dodatna pakovanja „kafetina" i raspisao poternicu sa većim nagradnim fondom od one za Titom i Dražom. Mitska rečenica, tačnije dijalog iz ovog stripa je: „Mirko, pazi metak"..."Hvala ti, Slavko". Ona je devedesetih godina promenila junake, pa su se umesto partizanskog tinejdžerskog dueta u njoj našli popularni voditelji sa TV Pinka Boško i Stanko, čija je seksualna orijentacija tada bila predmet spekulacija, a transformisani dijalog glasio je: „Boško, pazi metak"..."Hvala ti, Stanko". „Dečje novine" su pored „Mirka i Slavka" štampale i strip „Tik-tak", ali i razne albume sa samolepljivim sličicama od kojih su naravno bili najpopularniji oni koji su izdavani tokom raznih fudbalskih prvenstava. Ova novinska kuća značajna je i jer je u njoj štampan najpoznatiji jugoslovenski rok magazin „Džuboks", čija je popularnost prevazilazila granice bivše Jugoslavije, pa su građani SSSR i drugih istočnoevropskih zemalja bili spremni da trampe litre votke i pola kilograma ploča Čajkovskog za nekoliko brojeva rok časopisa štampanog u Gornjem Milanovcu.

Mrčajevci - Mestašce koje je brendirao najpoznatiji domaći pevač klasičnog folka Miroslav Ilić.

Srpski Hulio Iglesijas, koji je odrastao uz „Bitlse" i ostale klasike roka, postao je poznat zahvaljujući sada već folk evergrinu, pesmi „Voleo sam devojku iz grada", a usledili su „Oj, Moravo, tija reko", „Luckasta si ti" i ostali hitovi kojima je punio stadione i dvorane uzduž i popreko jugoslovenskog prostora. Popularnost mu se prelila i u susedne zemlje, naročito u Bugarsku, pa je i kum najpopularnijem fudbaleru svih vremena iz ove zemlje - Hristu Stoičkovu. Ilić je dugogodišnji veliki borac protiv turbo-folka i njegovih svih kasnijih mutacija, a i nekoliko puta je izneo zabrinutost estradnim jednoumljem u Srbiji koje je spržilo tradicionalnu srpsku narodnu muziku, ali i domaći rok. Inače, Ilićev rodni kraj opevala je i Olivera Katarina pesmom „Mrčajevci, moje rodno selo", još jedan hit koji je Miroslava proslavio. Da su Mrčajevci trajno vezani uz fudbal i pesmu dokaz je i legendarni fizioterapeut u Fudbalskom klubu „Crvena zvezda" Mišo Bukumirović, koji je osim umeća sa tetivama, preponama i meniskusima, u predahu pisao i stihove poput ovih:

„Marakana objekt mojih želja
Prihvati me sa puno veselja
Crveno-belo moje je odelo
Došao sam ovde smelo
Jer srce je tako htelo"

Ćuprija - Ako je Ub proslavio fudbal, a Mrčajevce pesma, grad na 145 kilometara od Beograda i 90 kilometara od Niša obeležila je atletika. Zanimljivo je da su ovaj sport u Ćupriji promovisali inženjeri i radnici iz Češke kada su, tokom gradnje fabrike šećera 1911. godine, osnovali prvi atletski klub. Od tada je Ćuprija izbacila nekoliko vrhunskih atletičara kao što su Vera Nikolić, Snežana Pajkić, Dragan Zdravković i mnogi drugi, a na putu da postanu gospodari crvene šljake pomogao im je vrhunski trener Aleksandar Petrović. Naravno da je najpoznatije atletsko ime Vera Nikolić, koja je osvajala zlatne, srebrne i bronzane medalje na najvećim atletskim takmičenjima. Srpska gazela i ćerka kovača Mike Nikolića tokom svoje karijere je promenila klub i nastanila se u Zagrebu, u kojem je doživela neprijatnosti već u prvim danima Tuđmanovog dolaska na vlast.

Bečej - Poznat po predivnim građevinama, ali i zbog grupe „Eva Braun", koja je devedesetih godina bila predvodnik vojvođanskog popa koji je vladao radijskim top-listama. Iako grupa nosi ime Hitlerove životne saputnice, u njenoj muzici nikada nije bilo nekih velikih provokacija tipa „Lajbah". „Evu Braun" krase melodični refreni kojima je stekla verne fanove, a tokom mračnih devedesetih bila je najprepoznatljiviji predstavnik vojvođanskog popa, koga su činili još i zrenjaninski bendovi „Oružjem protivu otmičara" i „Instant karma", kao i „Veliki prezir" iz Vrbasa.

Kasidol - Selo u opštini Požarevac sa manje od hiljadu stanovnika, kafanom, kafićem i sportskim društvom najpoznatije je po konjičkom sportu i jednom „lučetu". Konji i trke su obeležili ovo mesto, pa i samo ime potiče od konjskog kasa, a u srpsko-turskom ratu meštani su dali i čitav eskadron konjice. Kasidol se ponosi činjenicom da je iznedrio čak desetoricu vitezova čuvenih Ljubičevskih konjičkih igara, ali sigurno je da će se ipak najviše pamtiti po svojoj sugrađanki Dragani Mirković, koja je svojim hitovima porobila top-liste, hale i stadione, i to ne samo u Srbiji. „Luče iz Kasidola" je i glavna junakinja filma „Slatko od snova", gde je kao prodavačica u „Mekdonaldsu" sanjala o uspehu i pevala na engleskom. Iako je bila svrstavana u glavne nosioce turbo-folk zaraze, Dragana Mirković u odnosu na kasnije pevačice ovog žanra deluje kao Dasti Springfild. Pamti se i njeno koketiranje sa aktuelnim trendovima poput pevanja s bubicom, imidžom MTV zvezda, ali i učestvovanje u projektu Milice Tomić, danas najbitnije savremene srpske umetnice posle Marine Abramović. Udata je za hrvatskog biznismena Tonija Bjelića koji joj za rođendan poklanja sitnice kao što su „rols-rojs" i dijamantska ogrlica. Vlasnica je televizijske stanice DM sat koja je preko folka uspela da spoji čitav bivši jugoslovenski prostor kao i dijasporu. Na kajronu ove televizije smenjuju se poruke Srba, Hrvata, Muslimana, Makedonaca koji uživaju u novom folk „bratstvu i jedinstvu".

Veliko Gradište - Mesto u kojem je posle prošlogodišnjeg Svetskog kongresa veštica na red došlo i brendiranje srpskog vampira koji bi mogao da postane mamac za strane turiste. Veliko Gradište ima sve preduslove da dobije titulu turističkog horor eldorada jer je iz ovog kraja i Petar Blagojević, seljak koji je u bečkim arhivima zaveden kao prvi svetski vampir i zbog koga je sama reč „vampir" ušla u svetske rečnike. Naša nesreća je u tome što nas je Holivud promašio za nekoliko desetina kilometara, pa je iskoristivši mit o Drakuli, a ne o našem Blagojeviću, obezbedio Rumunima milijarde dolara koje turisti ostavljaju ne bi li videli mesto iz koga opasni vampir kreće u poteru za nedobrovoljnim davaocima krvi. Koliko Rumuni imaju korist od ovog mita dovoljno govori podatak da se imanje na obroncima Karpata na kojem je Drakulin zamak našlo među najskupljim zemljištima na svetu, i to po listi američkog magazina „Forbs". Brendiranje srpskog vampira jedna je od boljih stvari u srpskom turizmu, ali je moguće da postane i razlog velikog sukoba oko primata u ovoj mogućoj grani srpskog turizma. Naime, i meštani Zarožja u opštini Bajina Bašta mogli bi da polože pravo na tapiju na ovaj vid turizma jer je i čuveni vampir Sava Savanović ispijao krv seljacima u vodenici u kojoj je snimajući svoju emisiju prespavao i novinar Jovan Memedović. Čitava ova epizoda sa napadom vampira u ovom kraju opisana je u pripoveci Milovana Glišića po kojoj je snimljen televizijski horor film „Leptirica". Ipak, najvažnije je da se Srbija pozicionira kao vampirska meka, a od dva vampira ne boli glava.

Kovačica - Vojvođanska varošica koja je postala poznata po naivnim slikarima koji su autentičnim stilom obezbedili sebi mesto u prestižnim svetskim galerijama. Najpoznatiji predstavnik ove slikarske škole je Zuzana Halupova, koja je od vlasnice pet razreda osnovne škole, preko prvog goblena prodatog za tadašnjih 5.000 dinara, pa sve do početka slikarske karijere stigla do oslikavanja Unicefovih razglednica u milionskim tiražima.

Naivno slikarstvo je postalo svetski fenomen i iz Kovačice se brzinom svetlosti premestilo u najprestižnije muzeje sveta, gde su se ovim autentičnim seoskim prizorima oduševljavali bivši francuski predsednik Fransoa Miteran, Bondova devojka Ursula Andres, Mik Džeger, kao i članovi posade „Apola".

Baranda - Selo u opštini Opovo u kome su, zahvaljujući seriji „Vratiće se rode", koja je snimana baš na ovom mestu, cene nekretnina tokom emitovanja televizijskog hita skočile za 20 odsto. Baranda je poznata po rodama, ali i po ostalim životinjama koje se nalaze u obližnjem lovištu. Ipak, najveći mamac za goste Barande predstavlja pecaroški eldorado - ribnjak Šaran. Ipak, Barandu će sigurno trajno obeležiti serija „Vratiće se rode", koja je snimljena na ovom mestu najviše zahvaljujući činjenici da glavni glumac i producent „Roda" Dragan Bjelogrlić ima u ovom selu porodičnu kuću u kojoj se godinama unazad opuštao praveći žurke, a onda odlučio da u njemu smesti radnju TV priče koju je režirao Goran Gajić, poznat po filmu „Kako je propao rokenrol" i radu na seriji HBO-a „Oz". Ipak, „Rode" nisu jedini filmski naslov snimljen u Barandi. Još šezdesetih godina u atarima Barande snimljen je film u kome je glavnu ulogu tumačila čuvena italijanska glumica i seks simbol Đina Lolobriđida.

Inđija - Vojvođanski gradić i srpski šampion u mnogim disciplinama, a naročito po stranim ulaganjima, što je mnoge navelo na komentar da kada bi Srbija imala bar deset Inđija, onda bi već uveliko bili u EU. Tvorca inđijskog čuda - gradonačelnika Gorana Ješića, već pozivaju da i ostalim gradovima u regionu otkrije tajnu uspeha mesta na polovini puta Beograd - Novi Sad. Pre tri godine Inđija je pretrpela iznenadni priraštaj stanovništva i to preko noći... noći u kojoj je u ovom gradu koncert održao poznati američki bend „Red hot čili pepers".

Buđanovci - Sremsko selo nadomak Rume koje je postalo poznato kao lokacija na kojoj se tokom NATO bombardovanja Srbije 1999. godine srušio avion američkog ratnog vazduhoplovstva sa oznakom AF-82-806-HO.

Tačnije, radilo se o ponosu američke vojske, avionu „noćni jastreb", poznatijem kao „nevidljivi". Strmoglavljenje ovog vazduhoplovnog čeda izrađenog u stelt tehnologiji desilo se tokom četvrtog dana NATO bombardovanja Srbije, a „prizemljio" ga je Treći divizion raketne PVO brigade Vojske Jugoslavije kojim je komandovao pukovnik Zoltan Dani.

Žitorađa - Naselje u opštini Vladičin Han i po nekima ne tako davnim istraživanjima jedno od najsiromašnijih lokacija na mapi Srbije. Ali statistički podaci padaju pred slavnim Žitorađanima - Ceci Ražnatović i Ivici Dačiću. Pevačica čiju je svadbu snimao CNN i ministra policije i predsednika SPS-a veže zajedničko detinjstvo koje su trošili u „Susretima sela", na kojima je „cvetak" pevao, a Ivica organizovao kvizove znanja. Mali Dačić je tada bio veća medijska zvezda, jer je zahvaljujući svojoj natprosečnoj inteligenciji već kao balavac stigao u novine kao junak priče „Enciklopedija u kratkim pantalonama". Danas je Dačić, koga je Mira Marković zvala „šećerko", a Milošević u trenutku razjarenosti „debeljko", jedan od ministara aktuelne srpske vlade sa najboljim rezultatima. Silne obaveze nikada ne utiču na njegovu memoriju, pa tako ne zaboravlja datum slave svoje drugarice iz detinjstva.

Jagodina - Srpski grad decenijama poznat po pivu i brkatom promoteru istog, Danima komedije, bokserskom klubu „Kablovi" i istoimenoj fabrici, proteklih godina je obeležio gradonačelnik Dragan Marković Palma. Iako ovaj „moravski Rudi Đulijani" zna da se patriotizam ne sipa u traktor, ipak je naoružan ogromnim količinama lokalpatriotizma uspeo da od Jagodine napravi dinamično mesto koje se danas prepoznaje po muzeju voštanih figura, prvoligaškom stadionu s pomalo engleskim tribinama i naravno... žirafi. Konstantu u novijoj istoriji Jagodine čini boks. Nekadašnji ogromni uspesi kluba „Kablovi" nastavljeni su u bokserskom derivatu - kik boksu, sportu koji je Jagodincima doneo brojne domaće i evropske titule. Ipak, možda će u nekoj budućoj knjizi istorije jagodinskog boksa najviše mesta zauzeti jedna plavuša rođena u ovom gradu.

Njeno ime je Duda Janković i ona je šampionka sveta u superlakoj kategoriji. Iako je karijeru započela u Jagodini, osvojivši nekoliko titula prvaka Srbije, ova atraktivna plavuša se u potrazi za boljim uslovima odselila u Brazil gde je ne samo postala šampion, već i zvezda velikih razmera kojoj je ring postao pretesan pa ponekad zaigra i u popularnim sapunicama. Pobedom nad Kolumbijkom Denis Pardo postala je 2006. godine prvak sveta u superlakoj kategoriji, a u ringu je posle ovog meča, iako se takmiči kao Brazilka, uzdigla istovremeno i brazilsku i srpsku zastavu. Fantastični rezultati i atraktivan izgled obezbedili su joj mesto na naslovnim stranama poznatih svetskih časopisa.

Nesuđeni prestolonaslednik Đorđe Karađorđević možda je bio bahat i preke naravi, ali sigurno nije bio nervno poremećen. Kao žrtva zakulisnih političkih igara preživeo je 16 godina tamnovanja u ludnici zbog navodne šizofrenije

Vek nakon odricanja od prestola Đorđa Karađorđevića (abdicirao 27. marta 1909. godine), najstarijeg sina kralja Petra Prvog, istorija još nije donela konačan sud o tom činu, ali ni o njemu samom. Da li je zaista bio nervno poremećen, zbog čega je u duševnoj bolnici proveo 16 godina, ili je bio žrtva preke naravi i zakulisnih političkih igara koje su predvodili njegov mlađi brat Aleksandar i tadašnji predsednik vlade Nikola Pašić?
I dok zvanična istoriografija i danas barata izveštajima tadašnjih lekara da je nesuđeni naslednik prestola bolovao od šizofrenije, pa tako bio nepodesan za obavljanje vladarskih funkcija, mnogi savremenici su verovali da je bio žrtva vešte intrige stvorene u krugu tadašnjih, ali i potonjih ljutih protivnika - Aleksandra Karađorđevića, Pašića, Dragutina Dimitrijevića Apisa i Petra Živkovića. Bio lud ili ne, uspeo je protiv sebe da ujedini sve koje je mogao.

Đorđe, po mnogima jedna od najtragičnijih ličnosti naše savremene istorije, detinjstvo je proveo u prestonici Crne Gore, da bi se nakon toga s ocem, bratom Aleksandrom i sestrom Jelenom preselio u Ženevu. Posle četiri godine odlazi u Petrograd da bi nastavio školovanje u Kadetskom korpusu. Nakon Majskog prevrata i povratka na vlast dinastije Karađorđević, u Srbiju dolazi kao prestolonaslednik. Samo šest godina kasnije, u svojoj 24-oj godini, prinuđen je da abdicira i svoje pravo nasleđa prepusti bratu. Umesto da ga taj događaj liši državničkih briga koje mu nikada, kako priznaje u knjizi „Istina o mom životu", nisu ni prijale, nesrećni kraljević je započeo hod po mukama koje su naročito došle do izražaja nakon smrti njegovog oca 1921. godine. Posle niza peripetija je proglašen ludim i najveći deo mladosti proveo je u duševnoj bolnici u Gornjoj Toponici kraj Niša.

- Otac se nikada nije pomirio s mojom abdikacijom - piše Đorđe. - Smatrao me je tipičnim izdankom loze Karađorđevića, dok je za Aleksandra isticao da je krv našeg dede po majci, crnogorskog kralja Nikole Petrovića. Prvi je prek i nagao, govorio je za svoje sinove, a drugi zlopamtilo koji uvrede nikad ne zaboravlja. Brinuo se za mene, plašio se šta će biti sa mnom nakon njegove smrti.
Da je bio prek, plahovit i nagao, priznaje i sam Đorđe u memoarima. Kao takav sticao je neprijatelje, ujedinjavao je i one koji nikada ne bi mogli zajedno. Protiv njega su bili zaverenici, dželati dinastije Obrenović, Apis i njegov ljuti protivnik Živković, nisu ga voleli ni političari, ponajmanje Pašić. Zbog izrazitih patriotskih stavova tokom aneksione krize 1908. godine, užasavao je i Habzburgovce, pri čemu je svako od njih smatrao da je Aleksandar daleko primerenija ličnost za vladarsku krunu, te da bi se njime moglo daleko lakše vladati. Uspeli su da ga dovedu na tron, ali su se prevarili u oceni njegovog karaktera. Apis, posredno čak i Pašić, svoju grešku su kasnije platili životom, a jedini je profitirao Petar Živković, potonji general.
- Nije sporno da je ponašanje tadašnjeg prestolonaslednika Đorđa bilo daleko od primerenog za jednog člana kraljevskog doma - kaže istoričar Miodrag Janković. - Bio je sklon ekscesnom ponašanju, nečem što bi često užasavalo malu, konzervativnu sredinu u kojoj je živeo. Godinama su se prepričavali njegova sumanuta vožnja automobilom, prelazak konjem preko santi leda na zamrznutoj Savi, gaženje blatnjavim čizmama po dvoru... Drznuo se da ošamari i učitelja zbog čega je, po naređenju oca, proveo 15 dana u zatvoru. Mnogo više od bahatog ponašanja, protivnicima je smetala njegova nepokornost, shvatanje da se ničim i ni na koji način njime ne može da se upravlja. Ideja da se ukloni sa trona javila se rano, a podsticali su je, svako iz svog razloga, i Aleksandar, i Pašić, i zaverenici. Jedini koji se tome do kraja protivio bio je njegov otac, da bi se na kraju i sam tome morao prikloniti.

Najveći problem Đorđevih protivnika bio je u tome što tadašnji ustav nije predviđao mogućnost smene prestolonaslednika. Do ustoličenja novog moglo je doći samo u slučaju smrti starog ili njegovim dobrovoljnim odstupanjem od prava koje mu je pripadalo rođenjem. A to drugo se dogodilo. Nakon tragične smrti njegovog poslužitelja Stevana Kolakovića, za koju se sam Đorđe smatrao odgovornim, rešio je da abdicira uprkos protivljenju oca, Krunskog saveta i pojedinih članova vlade. Tog kobnog predvečerja 14. marta 1909, posilni je trebalo da dostavi pismo koje je kraljević uputio jednoj devojci, ali to nije učinio jer ga na njegovom stolu nije ni zatekao. Opterećen stalnim praćenjem i uhođenjem, sumnjajući i na samom Kolakovića, princ ga je iznervirano udario nogom u stomak. Nije to, po svedočenju samog Đorđa, bio silovit udarac, još manje fatalan, ali su posledice bile više nego tragične. Poslužitelj se za pomoć lekara obratio tek sutradan. Operisan je dva dana kasnije, ali je ubrzo preminuo.
Događaj je izazvao veliku buru u domaćoj, a naročito u austrougarskoj štampi. Danima tvrdeći da se u dvoru desilo ubistvo, „Radničke novine" su postepeno uobličavale zahtev za prestolonaslednikovu abdikaciju. Neraspoloženje prema njemu podsticali su i bivši zaverenici, a njihovim stopama su krenuli i pojedini političari poput Triše Kaclerovića, Koste Kumanudija i Jaše Nenadovića. Iza svega su, ipak, bili vidljivi prsti Pašića. „Da nije bilo ovog slučaja, Pašić bi, svakako, pronašao neki drugi", tvrdio je kasnije sam Đorđe.
Ako je suditi prema tadašnjim izveštajima lekara, svedočenju njegovih savremenika na dvoru i oko njega, Đorđe je zaista bio neuravnotežena ličnost, sklona svakojakim ispadima i skandalima, večito opsednut idejom da ga neko progoni, špijunira i ugrožava život. I pored navodno dobre volje da mu se pomogne i izađe u susret, lišavanje slobode i konačni smeštaj u duševnu bolnicu bili su, često se isticalo, jedino i pravo rešenje. S druge strane, brojni njegovi prijatelji, počev od matematičara svetskog glasa i ribara Mike Petrovića Alasa, do kraja su ostali uz njega.

- Optuživali su ga da je opsednut idejom da ga neko stalno progoni, špijunira i ugrožava nu život, ali se to zaista i dešavalo - objašnjava Janković. - Njegovi protivnici su vešto pleli mrežu oko njega, pratili svaki njegov korak, a materijala za spletke i skandale davao im je kabadahijskim ponašanjem. Često se zanemaruje da je stariji Petrov sin bio ogorčeni protivnik Austrijanaca, a upravo je njegov poslužitelj Kolaković bio austrougarski državljanin i, po svemu sudeći, njihov špijun.
Janković podseća da je i sama smrt Kolakovića sporna. Obdukcija je utvrdila da udarac ipak nije bio jedini, možda ne i pravi uzrok. Poslužitelj je patio od teškog oblika hernije, imao je dve kile, ali sve je moglo srećno da se okonča samo da je operisan na vreme.
- Ostao je nerazjašnjen i pokušaj atentata na Đorđa, kada je u njegovoj sobi eksplodirala bomba, ali i njegova česta trovanja koja očigledno nisu bila samo plod umišljanja - kaže Janković.
Sam čin odricanja od prestola Đorđu nije teško pao. Njegov način života znatno se razlikovao od uštogljenosti koju je nametala vladarska funkcija.
- Koliko god da nije voleo da vlada, vojska mu je bila opsesija i jedna od retkih oblasti gde je pronalazio sebe - kaže naš sagovornik. - Učestvovao je u oba balkanska rata, a na Mačkovom kamenu početkom Prvog svetskog rata teško je ranjen, zbog čega je dobio i orden.
 
Prema ustavu Srbije, ali i pravilima Kraljevskog doma, Đorđu je pripadala komandna funkcija u srpskoj vojsci. Ne samo da je nakon oporavka nije dobio, već ga je mlađi brat potpuno izbrisao iz ratnog rasporeda.  U trenucima najvećeg iskušenja srpskog naroda bio je prinuđen da vreme provodi u Francuskoj.

Najveći sukob između braće izbio je u Solunu, nakon Solunskog procesa, na kojem je Apis zbog navodne veleizdaje i pokušaja atentata na regenta Aleksandra osuđen na smrt. Smatrajući da će takav čin naneti veliku ljagu čitavoj porodici, Đorđe je došao na ratište da preklinje brata da pomiluje Apisa. Nije vredelo. Aleksandar nije propustio priliku da likvidira bivšeg prijatelja koji mu je, da ironija bude veća, lično pomogao da zauzme Đorđevo mesto. Braća su se rastala u neprijateljstvu, a Aleksandar to nikada nije zaboravio.
Pravi hod po mukama započeo je nakon smrti oca, kada su Đorđu najpre zabranili da ulazi u dvor, oduzeli mu vozilo i konje, a o njemu svakodnevno širili najpodlije priče. Aleksandar 1925. daje nalog da se Đorđe uhapsi i sprovede na dvorsko dobro u Belje, a javnost obaveštava da je njegov brat nervno oboleo i da su preduzete bolničke mere da mu se pomogne.

Đorđe je u Belju proveo godinu dana, da bi zatim bio prebačen u Gornju Toponicu. Iako nije bio psihijatrijski slučaj, sve je činjeno da se napravi ludim. Za 16 godina tamnovanja nije dobijao lekove, nije mu dozvoljen kontakt sa spoljnim svetom. Zahtev da ga pregledaju strani neuropsihijatri dvor je glatko odbio, da se prava istina nikada ne sazna. Deceniju i po je proveo između četiri zida, sa jednosatnom šetnjom oko paviljona.
„Sudbina se poigrala sa mnom", zapisao je u memoarima nesuđeni prestolonaslednik. „U danu kada je Srbija izgubila slobodu, u času kada je ceo moj narod postao zatočenik, ja sam oslobođen. Oslobodili su me Nemci, narod koji nikada nisam voleo i protiv koga sam se borio celog života."
Posleratne godine, sve do smrti 1972. godine, Đorđe je proveo u Beogradu kao jedini izdanak Karađorđevića kojem nije bio zabranjen povratak u Srbiju. Tome je doprinelo što su nove vlasti blagonaklono gledale na njegovo lojalno ponašanje tokom rata, a još više činjenica da je bio najveća žrtva njima omrznute dinastije. A pravu istinu o njemu možda je najbolje dao psihijatar, doktor Uroš Jekić, koji je godinama bio zadužen za njega i koji je kasnije bio i prvi Titov ministar zdravlja.
- Imao je preku i nezgodnu narav, ali nije bio bolestan - priznao je Jekić godinama kasnije.

Novi „mercedes" C klase dizajniran je tako da na prvi pogled izgleda veoma moderno, ali istovremeno i „staro" kao prethodnik. Ekipa Pressa imala je priliku da prva u Srbiji testira ovu nemačku limuzinu u verziji 2,2 CDI AMG sa motorom snage 136 KS. U novoj C klasi izgleda sve tako moćno, snažno, luksuzno...

Čim smo seli za volan, predstavio nam se lepo osmišljenim prostorom oko vozača, a nova glavna tabla pruža sve neophodne informacije jednim pogledom na nju. Tri okrugla displeja nalaze se u vidnom polju vozača i svakog trenutka obaveštavaju o najbitnijim parametrima tokom vožnje. Preko tastera na multifunkcionalnom upravljaču možete koristiti razne funkcije, dok i dalje s obe ruke držite volan.
Kada s njim izađete na otvoren put, istog momenta shvatite da je spreman na sve. Već na prvim kilometrima pokazao je svu svoju stabilnost. Efikasno elektronsko upravljanje i šestostepeni menjač povećavaju performanse motora zadržavajući veoma nisku potrošnju goriva. U kombinovanoj vožnji troši 8,5 litara, na otvorenom nešto manje od šest litara dizela, dok smo do stotke stigli za samo osam sekundi. Pravu narav otkriva tek kad ga „nagazite", a maksimalna brzina koju smo na cajgeru „isterali" bila je 210 km na čas!
AMG sportski paket sa prednjim i zadnjim spojlerom, novi bočni pragovi, kao i sportski izduvni sistem, kompletni enterijer, aluminijumske pedale, ručica menjača, točkovi od lakih legura od 17 inča i brojni drugi detalji čine ga neprikosnovenim u izgledu. Novodizajnirana prednja sedišta podrazumevaju i lumbalni oslonac sedišta vozača, elektronski sistem podešavanja visine i nagiba samog naslona, što zajedno vozaču automatski omogućava veću udobnost u vožnji. Prvi put nova C klasa je opremljena selektivnim sistemom prigušenja potpuno automatizovano za svaki točak. To čini vožnju ugodnijom, naročito po lošem vremenu.
Cena C klase koju smo testirali je 32.900 evra.    

Učešćem u akciji „Očistimo Srbiju" „Imlek" je još jednom dokazao da je jedna od naših društveno najodgovornijih firmi. „Imlek" stipendira đake i studente, donira izbegličke kampove, socijalne i zdravstvene ustanove, humanitarne organizacije, a pomaže i stanovništvo ugroženo poplavama

Učešćem u ekološkoj akciji „Veliko spremanje Srbije" kompanija „Imlek" još jedanput je dokazala da s pravom nosi titulu jedne od društveno najodgovornijih firmi u državi.

Naime, zaposleni u „Imleku" masovno su se odazvali pozivu Ministarstva zaštite životne sredine i učestvovali u čišćenju Beograda, Novog Sada, Kraljeva i Zaječara, u kojem su bili jedina kompanija koja se nije oglušila na ekološki poziv u pomoć.
- U sklopu ove akcije, a u skladu sa brigom o zajednici i podizanju ekološke svesti našeg stanovništva, naša kompanija je, između ostalog, tog 5. juna organizovala na Trgu Nikole Pašića i nagradnu promociju u okviru koje su građani imali priliku da za donetu praznu PET ambalažu, koja se odlagala u specijalne biorazgradive kese, dobiju novi „Imlekov" feta sir - napomenula je Tijana Tadić, direktor ljudskih resursa u „Dunav hrana grupi", u okviru koje posluje i „Imlek".

Jedan od razloga zbog kojih se pomenuta kompanija među prvima, i među najmasovnijima, odazvala akciji jeste i svest o činjenici da se bezmalo 40 odsto ukupnog otpada odlaže na 4.481 divlju deponiju širom Srbije, a ostatak na 164 registrovane, koje takođe nisu adekvatno rešenje. Međutim, ono što u „Imleku" s naročitim ponosom ističu jeste činjenica da ovo niti je prva, a svakako ne i poslednja akcija ovog tipa u kojoj će učestvovati, naglašavajući da su uveliko angažovani i na drugim poljima, u kojima kao društveno odgovorna kompanija mogu da daju svoj doprinos.

- Slobodno mogu da kažem da spadamo u lidere društvene odgovornosti i po broju i po značaju socijalno orijentisanih projekata. Za 56 godina, koliko „Imlek" posluje na teritoriji Srbije, urađeno je mnogo, a za minule tri možda i najviše kada je o zajednici reč. Naime, pored redovne isporuke besplatne mlečne užine za đake širom Srbije tokom čitave prošle godine, „Imlek" i pojedinačno stipendira đake, studente, donira izbegličke kampove, socijalne i zdravstvene ustanove, humanitarne organizacije, brine o svojim partnerima i zaposlenima i izvan okvira njihove radne zajednice - naglašava gospođa Tadić.

A da je zaista tako govori i podatak da je u jeku martovskih poplava, koje su najviše pogodile teritoriju opštine Zaječar, „Imlek" među prvima pružio neophodnu pomoć ugroženom stanovništvu. Ova kompanija je iz sopstvenog fonda solidarnosti dodelila 400.000 dinara i najavila pomoć u kupovini bele tehnike i drugih uređaja za domaćinstvo. Za više od 600 poplavom ugroženih porodica „Imlek" je obezbedio pomoć u vidu svojih proizvoda.

- Izuzetno nam je žao zbog nevolja koje su zadesile građane Zaječara, ali važno je da u trenucima kada to možemo pružimo adekvatnu pomoć, kao što sada i činimo. S obzirom na to da se u tom gradu nalazi naš pogon za proizvodnju sireva i mleka u prahu, iz prve ruke smo upoznati sa problemima koji muče stanovništvo i to nas je dodatno motivisalo da pomognemo - istakla je direktorka, nabrajajući sva priznanja koja je „Imlek" dobio za brojne društveno odgovorne aktivnosti, što nije nimalo lak posao.

Stručnjaci su došli do magičnih cifri koje garantuju zdrav i dug život. Osim preporuke o dozvoljenoj nedeljnoj količini alkohola i šećera, na novoj listi se preporučuje potreban broj orgazama, kao i da dnevni boravak na „Fejsbuku" bude manji od jednog sata

Verovatno znate koliki je procenat masnoće u mleku koje kupujete svakoga dana, koliko kilometara možete da istrčite za sat vremena na pokretnoj traci u teretani i koliko ćete kalorija tako „ubiti", a možda znate i vaš indeks telesne mase. Ali, postoje novi i zanimljivi brojevi koji su ključ za vaše fizičko i emocionalno zdravlje. Predstavljamo vam dobitnu kombinaciju brojeva za zdrav život.

5 PIĆA
Postoji rasprava o zdravstvenim prednostima alkohola (umereno konzumiranje je potencijalna blagodet za vaše srce) u odnosu na negativna svojstva (druga istraživanja su pokazala da konzumiranje može da poveća rizik od raka dojke i drugih tumora), tako da tačan iznos čašica zavisi od vašeg ličnog zdravlja, istorije i faktora rizika. Međutim, prema najnovijim istraživanjima, savetuje se da se zadržite na pet alkoholnih pića nedeljno, i to kada je reč o ženama, dok se muškarcima toleriše i nekoliko čašica više.

1 ORGAZAM
Jedan srećan kraj dana može zapravo biti idealan. Ono što je najvažnije je da niste predugo bez orgazma. Stručnjaci kažu da je, u načelu, potrebno više orgazama, a masturbacija je odličan način da ih dobijete. Orgazam oslobađa od anksioznosti i stresa, od čega najviše koristi ima vaše srce.

3 SATA JOGE
Za ljude koji imaju blage, ali hronične bolove u leđima magičan broj je tri i tačno toliko sati treba nedeljno izdvojiti za vežbe joge. Jedna studija je utvrdila da se, kod bolesnika sa hroničnim, slabim bolovima u leđima, koji su oko 90 minuta vežbali ijengar jogu svake nedelje u trajanju od šest meseci, bol smanjio, a istovremeno i depresije. Mogli su fizički da učine mnogo više od onih koji su išli na konvencionalne tretmane.

500 KALORIJA MANJE
Ako budete smanjili dnevni unos kalorija za 500 - izgubićete pola kilograma nedeljno. To možda zvuči kao mnogo, ali nije. Smanjenje dnevne količine kalorija za 500 uz kombinaciju fizičke aktivnosti oslobodiće vas 3.500 kalorija nedeljno, što je jednako kilogramu masti koji ćete skinuti sa kukova. Takođe, čak i minimalno smanjenje telesne težine može da učini čudo za vaše zdravlje jer time smanjujete rizik od bolesti srca.

8 KAŠIČICA ŠEĆERA
Godišnje pojedemo oko 97 kilograma šećera, što je oko 30 kašičica dnevno, kažu statistike. Većina je iz hrane kojoj se dodaje šećer (za razliku od voća ili mleka koji ga sadrži prirodno). Šećer ima svoje mesto u zdravoj ishrani, ali ako ga ima previše, onda prestaje da bude zdrav. Preporučuje se da dnevni unos bude 32 grama ili osam kašičica (što je oko 2.000 kalorija)

1000 IJ VITAMINA D
Iako ne postoji formalna saglasnost o tačnom iznosu D vitamina koji vam je potreban, mnogi stručnjaci preporučuju oko 1.000 IJ (internacionalnih jedinica) dnevno. Nedostatak vitamina D je veoma rasprostranjen kod odraslih i dece i povezan je sa mnogim zdravstvenim problemima, od povišenog krvnog pritiska i šećerne bolesti, pa do depresije. Nedavna istraživanja sugerišu da nizak nivo vitamina D uzrokuje dvostruki rizik od moždanog udara i smrti. Vitamina D ima u namirnicama kao što su losos, konzervirana tunjevina, žumance i mleko. Vitamin D možete uneti u organizam i sunčanjem, ali je manje opasan ako ga uzimate preko hrane.

6 LEKOVA PROTIV BOLOVA
Šezdeset miliona Amerikanaca redovno guta vanberzansko nesteroidne antiupalne lekove (NSAIL), kao što je „ibuprofen". Ali do 30 odsto njih će zbog toga dobiti gastrointestinalni (GI) čir, pa čak i simptome kao što su gorušica ili problemi sa stomakom, jer ovi lekovi mogu da iritiraju digestivni trakt. Zdrave žene, uzimajući lekove za grčeve ili bol, ne bi trebalo da uzmu više od dve tablete „ibuprofena" tri puta dnevno. Ako je vaš bol ekstreman ili ne prolazi za 10 dana, razgovarajte sa svojim lekarom. On će možda želeti da isključi ozbiljniji problem ili će možda dati zeleno svetlo za povećanje doze.

3 SUŠIJA
Riba je odličan izvor proteina i omega-3 masnih kiselina, ali oni koji jedu ribu svaki dan rizikuju da u organizam unesu previše žive. Ženama koje su trudne ili planiraju da zatrudne preporučuje se da ne unose više od 40 kalorija nedeljno ribe kao što su škampi ili losos. Kad je u pitanju tunjevina, ograničenje je do 20 kalorija nedeljno. Rizik od trovanja živom je veća pretnja trudnicama, maloj deci, starijim osobama i onima sa slabim imunitetom, pa bi zato trebalo da preskoče sirovu ili delimično kuvanu ribu, a o školjkama da i ne razmišljaju.

1 SAT ONLAJN
Umrežavanje na „Fejsbuk" ili „Tviter" može biti zabavno, pa čak i da vam pomogne u poslu. Ali trošiti više od jednog sata dnevno na društvenim mrežama može biti znak da treba malo više pažnje da posvetite pravim životnim potrebama. Kako napredovati (ne samo preživeti) u vreme ličnih i globalnih preokreta? Iako su istraživanja socijalnih mreža i dalje retka, sat vremena dnevno je široko prihvaćeno među stručnjacima kao vreme tokom kojeg vaše prisustvo na mreži neće negativno uticati na vaše „oflajn" odnose ili posao.

1 MERENJE TEŽINE
Ženama se savetuje da ne staju više od jednom dnevno na vagu, a poželjno je i ređe. Za mnoge žene, merenje težine više od jedanput dnevno može biti kontraproduktivno, a da ne pominjemo da je to i potpuno ludački. Ako vidite nekoliko dodatnih grama, to će vas učiniti osobom preokupiranom hranom ili svojim telom, pa bi možda bilo pametnije, ako ste već u ovoj fazi, da sakrijete vagu u ormar za neko vreme.

3 VEŠTAČKA ZASLAĐIVAČA
U veštačkim zaslađivačima ili proizvodima sa manjkom kalorija najviše svesno uživaju žene, ali i dijabetičari, koji sada zaista imaju širi izbor hrane. Ipak, pitanja o sigurnosti zabrinjavaju mnoge. Na osnovu većine dokaza, te stvari su bezbedne, ali treba biti oprezan, pa se savetuje umerenost. To znači da ne bi trebalo da u toku jednog dana u kafu stavite nekoliko tabletica veštačkog zaslađivača, plus da pojedete jogurt sa nula procenta masti i popijete dijetalno gazirano piće. Tri pakovanja veštačkih zaslađivača dnevno su dovoljna i ne bi trebalo unositi više od toga.

6 SATI SNA
Skoro trećina od nas gubi deo sna zbog zabrinutosti nad finansijama, navodi se u jednom istraživanju. Nedostatak sna uzrokuje porast u nivou hormona grelina, koji povećava želju za hranom, i smanjenje nivoa leptina, koji suzbija apetit. Većini odraslih treba sedam do osam sati sna. Ako imate problema da zaspite, prvo proverite vaše navike u ishrani i fizičkoj aktivnosti pred spavanje. (Pored izbegavanja kofeina i alkohola, ne bi trebalo ništa raditi barem tri sata pred spavanje). Ako i dalje imate problema sa spavanjem, obratite se svom lekaru.

Iako će se žene naći u drugom planu u odnosu na Mesija ili Vidića, neke od njih se spremaju da tugu utole u šoping-molovima, izlascima, gledanju filmova, a biće i onih koje će pokleknuti pred nasrtajima tipova iz famozne grupe od 33 odsto muškaraca koje ne zanima fudbal

Ključno pitanje za većinu žena ovih dana je kako preživeti Svetsko prvenstvo u fudbalu ako niste jedna od onih koja će se priključiti svojim partnerima u gledanju Stankovića, Toresa, Vidića, Mesija i ostalih zvezda koje će tokom juna i jula špartati zelenim terenima u Južnoj Africi, a i na tek kupljenim plazma ekranima. U reklamama koje prate ovaj najmuškiji događaj na svetu žene su prikazane kao držač za pivo, a u muškim časopisima i kao čiviluk za štucne i kopačke. Međutim, izgleda da je ove godine tržište prepoznalo novu ciljnu grupu potrošača upravo u ženama, pa je i mnogo spremnije dočekalo fudbalske „udovice".

Tako se i ženama u Srbiji nude specijalne ponude od filmskih revija „Ako ne gledaš fudbal, dođi sa drugaricom u bioskop" u Centru „Sava", pa do raznoraznih akcija kupovine uz prateće zabavne sadržaje u šoping-molovima. Za to vreme jača polovina pripreme privodi kraju. Prodaja plazmi je zbog SP vrtoglavo porasla, a u mnogim kancelarijama su se preko noći pojavili i televizori kako bi muškarci mogli da prate utakmice. U jednoj beogradskoj firmi su čak napravili pakt da muškarci 18. juna, kada se igra utakmica između Srbije i Nemačke, izostanu sa posla kako bi nesmetano u obližnoj kafani, bez zvocanja žena, mogli da gledaju prenos. Zauzvrat će koleginicama dati slobodno popodne sledećeg radnog dana. Tako je još jednom dokazano da ništa tako ne ujedinjuje muškarce kao fudbal. S druge strane, neke žene su mesecima unazad zabrinute zbog toga. Na forumima namenjenim devojkama, suprugama i majkama sve pršti od pritužbi na račun predstojećeg prvenstva, brige zbog kućnih poslova i menjanja pelena koje će pasti samo na ženska pleća.
Međutim, nikome ne pada na pamet da mnoge žene, osim što će se šopingom oslobađati besa ili će u terminima važnih utakmicama s drugaricama gledati drugi deo filma „Seks i grad", čija se premijera nije slučajno zadesila nekoliko dana pred Južnu Afriku, i te kako znaju kako da provedu slobodno vreme bez muževa i da jedva čekaju da SP počne. Nije isključeno ni da će neke utehu naći u naručju drugog, pošto su njihovi partneri proglasili 11. jun kao početak sezone bez seksa.

Cinici na ovakvu ideju uzvraćaju pitanjem: pa s kim će ove žene da varaju muževe kad su svi muškarci pred plazmom? Naime, istraživanja pokazuju da je 67 odsto muškaraca u Srbiji godišnji odmor i i slobodne dane natempiralo u vreme trajanja SP u fudbalu, a da će svaki treći biti prikovan za kauč i potpuno posvećen utakmicama. I jedno međunarodno istraživanje obeshrabruje žene jer je u njemu navedeno da muškarci u periodu velikih takmičenja s prijateljima razgovaraju uglavnom o fudbalu.
Ali malo kome pada na pamet da postavi pitanje šta će u Srbiji da radi onih 33 odsto muškaraca koji ne gledaju fudbal? Zato je već sledeća pomisao nekih žena, ali i muškaraca koji ne vole fudbal, da bi trebalo da iskoriste tu situaciju. Jedna žena je dobro primetila da je njen muž toliko preokupiran fudbalom da ne bi ni primetio da ona švalera dovede u stan.
Dr Jovan Marić, neuropsihijatar i nekadašnji ambasador u Južnoj Africi, kaže za Pressmagazin da nije isključeno da će neki muškarci krenuti u udvaračke pohode za vreme trajanja SP, ali i da će biti prevara.

- To je poznata stvar. Tih 33 odsto muškaraca to dobro zna pa idu u udvaračke akcije. Za vreme Svetskog prvenstva grad je pun usamljenih žena, pa se tada i najlakše dolazi do njih. Za tu istinu vrlo dobro znamo mi muškarci koji ne pratimo fudbal. I ja sam znao za taj „jadac" dok sam se bavio švaleracijom. Teško je doći do statistika, ali je konstrukcija vrlo logična. Švalerski nastrojeni muškarci se tih dana razlete po raznim kafićima i skupovima gde ima viška žena. Da li će biti eksplicitnih prevara zavisi od ličnosti svake žene, kao i da li će moći da odoli udvaračima koji će sigurno biti navalentni. Činjenica je da će žene imati više slobode u izlascima i kretanju - kaže Marić.
Ako se tome doda i da istraživanja pokazuju da je muškarcima fudbal zamena za seks, jer se mnogi u trenutku kada lopta zatrese mrežu osećaju kao prilikom orgazma, žene imaju još jedan razlog da odu do obližnjeg seks-šopa i nabave vibrator ili nađu zamenu na „terenu" na mesec dana. Jer, zašto bi one apstinirale?

Dijego Maradona i Klaudio Kaniđa su jednom proslavili gol tako masnim poljupcem u usta da se Kaniđina supruga toliko uznemirila da mu je zabranila da ikada više poljubi nekog igrača na terenu, dok je Martin Palermo, član argentinske reprezentacije u Južnoj Africi, jednom proslavio gol direktnim simuliranjem seksualnog čina na terenu. Ma koliko žalosno zvučale reči jedne od navijačkih pesama posvećenih omiljenom klubu: „Šta će mi riba kad imam tebe jer ti si moja sreća sva...", upravo je to poruka upućena ženama u narednih mesec dana.
Zato će fudbalske udovice za neke biti primamljiv plen. To je shvatila još za vreme prvenstva u Nemačkoj 2006. godine Švajcarska turistička komora, koja je ženama uputila vrlo agresivan poziv putem „Alternativnog programa za žene", prikazujući internet klip na kojem su mišićavi Švajcarci. Medu njima je bio i mister Švajcarske za 2005. godinu, farmer koji honorarno radi kao model. On je oslonjen na kravu ženama poručio bez uvijanja: „Drage devojke, zašto ne pobegnete ovog leta od Svetskog prvenstva u prirodu, gde muškarci provode manje vremena uz fudbal, a više uz vas?"

Jovan Marić kaže da će i žene naći raznorazna druga zadovoljstva, ali i da bi mogle prilično da profitiraju za vreme trajanja SP. On savetuje ženama kako da okrenu stvar u svoju korist.
- Nemojte da se uzbuđujete što on satima bulji u televizor. Poslužite mu kaficu, nemojte ga grditi, a posle kad vam zatreba nova haljina ili tašna podsetite ga kako ste bili fini dok je on danima gledao fudbal i da bi sada trebalo da odreši kesu. Žene treba da prave kredit od SP-a - kaže Jovan Marić.
Britanci se spremaju da se sitnim poklonima iskupe kod svojih žena i partnerki, pa će tako potrošiti 20 funti ili nešto više (oko 25 evra) kako bi dali što veću težinu izvinjenjima koja će morati da nađu za duge sate provedene u fotelji ispred televizora ili u nekom sport kafeu prateći SP. Cvećare su već primile narudžbine na stotine Britanaca koji će uz buket cveća pokušati da odobrovolje svoje lepše polovine kada sa svojim muškim društvom budu gledali utakmice.
Nema sumnje da će bilans SP u Južnoj Africi sigurno biti i visoki računi na kreditnim karticama, poneka rasturena veza, a možda i veći natalitet. Prema podacima britanskog statističkog zavoda, natalitet zemlje dramatično je skočio devet meseci posle pobede engleske reprezentacije na Svetskom prvenstvu 1966. godine, što samo dokazuje da ima onih koji uopšte ne apstiniraju, čak naprotiv. Zato, u poluvremenu, neki muškarci bi mogli da se upitaju ne samo da li su Antić, Kapelo i Maradona odabrali pravu taktiku, već i gde su i šta rade njihove žene.

Kalmikija je azijska država usred Evrope. Predsednik Kirsan Iljumzhinov ujedno je i predsednik međunarodne šahovske asocijacije i tvrdi da su ga vanzemaljci redovno otimali i da mu sada pomažu

Svašta sam do sada na ovom putovanju video i upoznao. Svakakva čuda sam preko glave preturio, svakakve znamenitosti i različite ljude upoznao. Jedino još nigde nisam sreo vanzemaljce, a bogami nisam video ni azijsku državu usred Evrope. Zato sam se uputio u grad Elista na severu Kavkaza, koji je ujedno i prestonica šaha, sporta koji volim od detinjstva. Grupa Mongola, budista, bačenih u srce Evrope, na čelu sa predsednikom koji se redovno viđa sa vanzemaljcima sa kojima igra šah, to je u jednoj rečenici dobar opis republike Kalmikije, autonomne oblasti Ruske Federacije.
Mongolski nomadi, koji su se u potrazi za boljim pašnjacima i treptajem pokreta koji pokreće dušu našli na drugom kraju planete, odlučili su da baš ovde ostanu. Na Kavkaz su stigli oko 1630. godine, tek 25 godina pre Rusa. Sa moskovskim carem odmah su sklopili savez. Obećana im je široka autonomija, slobodna trgovina i određena svota novca u zamenu za čuvanje nove ruske južne granice. Još mnogo vode je poteklo ka Kaspijskom moru posmatrajući verne ratnike kako ginu za granicu na ustima noseći ime Bude i ruskog cara. Nisu ni slutili da će njihova nomadska duša više od svih nomada baš u večitim dobrovoljnim i prisilnim selidbama propatiti.

Vođa Ubaši-kan, nezadovoljan vladavinom Rusa, poveo je dobar deo sunarodnika nazad u domovinu. Preko stepa centralne Azije, preko nedođija, kroz neprijateljska dvorišta, uporno se godinama kretalo više od 200.000 ljudi... Moreni glađu, žeđu i neprijateljskim sabljama, manje od polovine ih je stiglo do dalekih obronaka jezera Balkas i kineske granice. Onima što su ostali u rodnoj Kalmikiji sudba takođe nije dala da miruju i spokojno žive u mestu. Borili su se i dalje za Rusiju, ali kako se granica Rusije označavala krvlju i bojevima, tako su se i njihova tela kretala da se bore i granicu omeđe i potocima svoje krvi. Hiljade njih je poginulo braneći Moskvu od Napoleona i Sevastopolj na Krimu od Engleza.
Sa dolaskom Lenjina njihov način i smisao života su uništeni. Verni svojim plemenskim vođama, budističkim sveštenicima, kao i ruskom caru do smrti, nikako nisu mogli da se priviknu na komunizam. Tako ih je u opštoj bežaniji posle revolucije jedan broj završio kod nas, u Beogradu. Osnovali su svoje udruženje i budistički hram - prvi u celoj Evropi van Rusije.
Sa ulaskom komunista u Beograd Kalmiki su - izašli. U svojoj domovini na početku Drugog svetskog rata Nemce su dočekali kao oslobodioce. I dalje su se borili junački, ali ovaj put protiv Rusa. Staljin je odmah po oslobođenju ovih teritorija, još usred rata 1943. godine, naredio da iznenada, bez najave, ceo narod, sve do jednog, popakuju u hladne stočne vagone bez toaleta i hrane, upute na put do raznih krajeva pruga u dubinama sibirskih tajgi, tundri i kazaških stepa. Da je bilo do Staljina, pomrli bi oni tamo svi do jednoga tucajući kamen gulaga i boreći se sa najvećom divljinom, snegom i ledom.

No, na vlast je uskoro došao Hruščov. Usledila je rehabilitacija i dozvola da se preživeli vrate u Kalmikiju. Ovaj tekst upravo pišem u internet kafeu u Hruščovljevoj ulici.

Predsednik republike Kirsan Iljumzhinov veliki je ljubitelj šaha i već deceniju i po predsedava FIDE-om, međunarodnom šahovskom organizacijom. Prestonicu Elistu ukrasio je mnogobrojnim statuama šahovskih velemajstora i figura. Na glavnom trgu grada nalazi se ogromna šahovska tabla sa svim figurama spremnim za igru među slučajnim prolaznicima! U osnovnoj školi prve tri godine šah je obavezan nastavni predmet. Na obronku grada Kirsan gradi novi Šah-mat grad. Zgrade u obliku šahovske table i šahovskih figura tek su u planu. Za sada se tu nalaze kuće za prijem šahovskih velikana, kao i šahovska akademija. Tu je i ogroman hol šaha.
Upravo je ovde 2006. godine održan svetski šampionat u šahu. Svojim šahovskim sposobnostima Kirsan donekle može da zahvali i tome što su ga učili profesionalci sa drugih planeta! On, naime, već godinama tvrdi da su ga redovno otimali vanzemaljci i da je sa njima putovao po drugim planetama. Svojom podsvešću može da pomera objekte, ali i da utiče na misli drugih ljudi. Jačinom misli oko Kalmikije je stvorio posebno magnetno polje koje će, uveren je, privući investicije, a pomoći će i Rusiji u smanjenju inflacije. Možda ne bi bilo loše da ga pozovemo da nam malo dođe u goste? Ili nama ni vanzemaljske sposobnosti ne bi pomogle?

Vlade širom sveta sve više koriste internet i nove tehnologije kako bi kontrolisale život pojedinca. Strah od „elektronskog totalitarizma" pokrivaju mnoge mogućnosti koje pruža digitalno doba, a to je najbolje osetio Džastin Biber, najveća tinejdž zvezda današnjice, shvatajući da treba prihvatiti novi način života - život bez privatnosti

Džastin Biber ima samo 16 godina i verovatno nikada nije čuo za Džordža Orvela, a „Veliki brat" je za njega samo jako zanimljiv rijaliti-šou gde može uživo da vidi nervna rastrojstva „pravih ljudi", da gleda njihova spontana povraćanja posle izrežiranih žurki i možda da uhvati pokoju scenu seksa koju ne izvode utrenirani profesionalci. Džastina Bibera apsolutno ne zanima što su najposećeniji sajtovi „Fejsbuk" i „Jutjub" samo jedne u nizu zamki digitalnog doba, preko kojih razni establišmenti ulaze u najsitnije pore života običnih ljudi i ostvaruju totalnu kontrolu nad svakodnevnim funkcionisanjem društva. Njega ništa to ne zanima, jer Džastin Biber je trenutno najveća zvezda u Americi...

Reč je o najnovijem tinejdž muzičkom heroju generacija koje još nisu dobile vozačku dozvolu i zvezdi koja je za mesec dana prodala skoro milion CD-a. Time je zauzeo mesto koje su sa punoletstvom ostavili Britni Spirs i Džastin Timberlejk, ili decenijama pre njega Majkl Džekson, ili mala glumica Širli Templ. Ali, on nema ništa slično sa njima. Biber danas važi za glavnog idola digitalnog doba i za razliku od slavnih mu prethodnika, njegovi roditelji nisu imali potrebu da obijaju vrata producenata, a on nije morao da se pojavljuje u dečjim reklamama. Potpuno je sam stvorio svoju slavu, i to isključivo preko interneta. Pre tri godine snimao je pesme koje je kačio na „Jutjub", vremenom je postajao sve popularniji, pojačavao komunikaciju sa fanovima i vrlo brzo postao interesantan producentima koji su ga pozvali da snimi album. Pre nešto više od godinu dana snimio je prvi album „My World" i ubrzo dobio više od 50 miliona posetilaca na „Jutjubu", a i postao je „najkomentarisaniji" lik na „Tviteru". Drugi album koji je nedavno objavio zove se „My World 2.0". Kao novija verzija kompjuterskog programa, jer Džastin Biber je, ipak, internet projekat.
Savremena digitalizacija života, koja po celom svetu širi strah od uspostavljanja totaliranog sistema kontrole, s druge strane pruža mogućnost običnom čoveku da oseti i  doživi nešto što nikada ne bi mogao, tako da se i tom Biberu, jednom običnom klincu iz Ontarija, otvorila mogućnost da postane globalna zvezda, iako bi pre samo deset godina bio još jedan propali talenat za muziku jer nije imao bogate roditelje.
Mali Džastin Biber sa početka teksta prvi je ostvario taj san 21. veka. Ali on je predstavnik nove internet generacije koji je sebi dozvolio da za Nemačku kaže: „Ne znam šta znači ta reč, mi u Americi je ne koristimo". Njega očigledno ne zanima što je svaka njegova glupost dostupna svima, jer je naučen da ako ga bude zanimalo šta znači „Nemačka", uvek može da pogleda na „Guglu". Ne zanima ga ni to što bi o njemu, baš kao o svakom drugom, u Pentagonu mogli da znaju šta radi u svakom trenutku. Jer on, verovatno, i ne zna šta je Pentagon.

Današnje društvo se nedvosmisleno nalazi negde između „elektronske diktature" i „digitalne demokratije". Dok mladi dobijaju mogućnost za proboj kakvu njihovi roditelji nisu mogli ni da sanjaju, taj isti internet koji kontrolišu globalni centri moći prati svaku sekundu našeg života, što se potpuno kosi sa elementarnim pravom ljudi na privatnost. Prava na kom se zasniva moderna zapadna civilizacija.
Imajući u vidu da je nedavno u Velikoj Britaniji, kolevci moderne demokratije, objavljeno istraživanje da njihove građane svakog dana snima više od četiri miliona kamera, što je u proseku jedna kamera na četrnaest građana, a da je svaka poseta nekom internet sajtu samo još jedna mogućnost kojom neko može da dođe do svih podataka o nekom pojedincu, danas se postavlja pitanje da li je došlo vreme da prihvatimo novi koncept privatnosti koji podrazumeva da ona zapravo ne postoji.
Na Zapadu se inače poslednjih godina radi na tihom suzbijanju građanskih prava na privatnost, a sve u sklopu borbe protiv globalnog terorizma. Posle terorističkog napada na Njujork 11. septembra 2001, Veliku jabuku sve više nazivaju „ljuta papričica" zbog broja kamera koje prate šta se dešava na ulicama, a u poslednje vreme na udaru kontrole sve više je i internet. Jedan od poslednjih poteza britanske vlade pod laburistima bio je da se donese zakon koji kontroliše tokove interneta do te mere da čak i ministri imaju pravo da blokiraju određene veb-stranice, što je u tamošnjim medijima ocenjeno kao „svilena omča demokratije", a pojedinci upućuju da je na delu „smrt interneta" kakvog ga do sada poznajemo. Sve je manje kritika koje se upućuju totalitarnim državama koje do najmanjih sitnica cenzurišu sadržaj na internetu i sve je više ideja da se neke od tih metoda mogu koristiti u zapadnim društvima. U Americi su, recimo, dva senatora iznela u Kongresu predlog da se predsedniku Obami daju odrešene ruke da proglasi vanredno stanje i da zatvori svaku internet mrežu ako je to u interesu nacionalne bezbednosti. Ili, kako bi to rekao Dejvid Vud, britanski stručnjak za informatičku bezbednost, mi danas živimo u društvu u kome država hermetički zatvara pristup u podatke pod njenom kontrolom, dok istovremeno želi da sazna o građanima što je više moguće.
Dakle, savremeni čovek trenutno se nalazi razapet između činjenice da živimo u svetu u kom je otvaranje profila na „Fejsbuku" važnije od pitanja koje si zemlje državljanin, opasnosti koje nosi globalni terorizam ili želje da vodi ljubav u svom dvorištu, a da to ne osvane na internetu.

Nasuprot težnjama establišmenta i centara moći da kontrolišu tokove interneta, mnoge teorije koje su se razvile poslednjih desetak godina kažu da je internet upravo put ka ostvarenju demokratije. Jer pruža mogućnost „običnom čoveku" da se direktnije uključi u politički život, a neke ekstremne teorije predviđaju da će jednog dana, kada se ostvari potpuna digitalizacija i svako uz sebe bude imao jedan računar, svi moći da učestvuju u odlučivanju baš kao i nekada na seoskim skupštinama.
Od ove utopije koju predviđaju IT entuzijasti, mnogo značajniju prednost razvoja interneta daje Meri Vulf, nekadašnja producentkinja na američkoj televiziji NBC, koja je sada direktor računarskog centra u jednom vašingtonskom getu. Ona poslednjih petnaest godina obučava decu odraslu u kraju koji nije video fakultetsku diplomu i gde većina dece živi s jednim ili bez oba roditelja, uglavnom na ivici preživljavanja.
- Došla sam u kraj poznat po kriminalu i uspela sam da napravim računarski centar u koji će deca da dolaze posle škole, umesto da idu na ulicu. Zato što preko interneta vide da postoji nešto izvan njihovog sumornog svakodnevnog života. Zato sam dočekala da vidim prvog svog đaka da prima fakultetsku diplomu, devet godina nakon što je prvi put došao u naš centar. Diplomirao je informatiku - kaže ona.     

Samo statistički posmatrano spadamo među zemlje u kojima je najravnomernije raspoređeno ukupno bogatstvo. Kao ono kad jedni jedu samo meso, drugi kiseli kupus, a u proseku svi jedu sarmu. Istovremeno imamo najniže plate u regionu, ali i ljude koji su na listama najbogatijih u ovom delu Evrope

Dovoljno je samo da, kao pešak, nekoliko minuta čekate zeleno svetlo na semaforu, pa da vas slika potpuno zbuni. U svega nekoliko minuta ispred vas će ulicom tutnjati poluraspadnuti krševi od automobila, proizvedeni još u sadamdesetim, Romi na ručno sklepanoj „dijani", dobro očuvani uvezeni polovnjaci, ali i najskuplja kola najviših klasa. Koliko nam takva slika govori o Srbiji? Koliko otkriva, a koliko još više zbunjuje u proceni u kakvom društvu živimo? Da li u društvu u kome je na jednom tasu sirotinja raja, a na drugom su „nepristojno bogati", ili u društvu u kome, uprkos svemu, preovlađuje nekakav prosek?
Strogo statistički posmatrano, Srbija i nije društvo ekstremno izraženih materijalnih nejednakosti. Prema tzv. Gini koeficijentu, kojim se meri distribucija bogatstva, naša država je u rangu zemalja Evropske unije. Radi objašnjenja, Gini koeficijent u svojim krajnostima podrazumeva da je celokupno bogatstvo jedne države u rukama samo jednog čoveka, čemu odgovora indeks 100, dok bi u situaciji da svi građani raspolažu jednakim bogatstvom taj koeficijent iznosio jedan. Gini koeficijent, prema novijim podacima, u Srbiji iznosi 29,7. Radi poređenja, u SAD, zemlji u kojoj jedan odsto stanovnika zarađuje više od 15 odsto ukupnog dohotka, Gini koeficijent iznosi 46,7.

Rekorder u svetu je Namibija, u kojoj je Gini koeficijent čak 70! Među evropskim zemljama, bogatstvo je najneravnomernije raspoređeno u Rusiji, u kojoj je Gini koeficijent iznad 40. Prema ovom kriterijumu, u poređenju sa susedima, Srbija lošije stoji od Mađarske i Bosne i Hercegovine, a bolje od Bugarske i Rumunije. U Evropi, pa i u svetu, bogatstvo je najravnomernije raspoređeno u skandinavskim zemljama, koje predvodi Danska, u kojoj Gini koeficijent iznosi 23,2.
Rukovodeći se ovim statističkim pokazateljima, ekonomisti konstatuju da imovinska nejednakost u Srbiji nije veća nego u zapadnoj Evropi. Međutim, kao problem ističu niske prosečne dohotke, zbog kojih nam bogatstvo pojedinaca u Srbiji još više „bode oči", o čemu najčešće svedoče stranice selebriti magazina ukrašene slikama luksuznih vila i jahti najbogatijih Srba. Indikativan je podatak da je 2008. godine 10 odsto najbogatijih Srba trošilo čak šest i po puta više od 10 odsto najsiromašnijih.
Verovatno nam nije za utehu, ali ni u globalnim razmerama stvari ne izgledaju nimalo bolje. Polovina svetskog bogatstva je u rukama svega deset odsto ljudi. Izuzev pomenutog Gini koeficijenta, u Srbiji nema drugih podataka koji bi slikovitije ilustrovali na koji način je raspoređeno bogatstvo. Tim više, do preciznije slike teže je doći, imajući u vidu da za većinu najbogatijih ljudi u Srbiji zapravo i ne znamo koliko su „teški", a o razmerama njihove imovine uglavnom saznajemo na osnovu procena inostranih magazina. Rečju, bogati često izmiču statistici, a njihovo imovinsko stanje ostaje na nivou kuloarskih priča. Uz to, pojedini od njih „na papiru" ne poseduju ništa, za šta je najslikovitiji primer kontroverzni biznismen Predrag Ranković Peconi, čija je poslovna grupacija „Invej" po profitu pretekla u prošloj godini „Deltu". Zanimljivo je, međutim, da Peconi formalnopravno u Agenciji za privredne registre nije upisan kao vlasnik „Inveja". Ništa više nam ne govore zvanični podaci o broju onih čija je plata tri puta veća od prosečne i koja se dodatno oporezuje. Takvih je, zvanično, tek nešto više od pola procenta.

Objašnjavajući raspodelu bogatstva u Srbiji, vodeći srpski ekonomista Branko Milanović, koji je angažovan u istraživačkoj grupi Svetske banke, izjavio je da se ne bi trebalo rukovoditi samo Gini koeficijentom, jer najbogatiji ljudi ne učestvuju u anketama, što nije samo srpska specifičnost.
- Ostavljam mogućnost da je značaj bogataša u Srbiji veći nego u nekim drugim zemljama u tranziciji. Taj utisak se dobija kada vidimo da je nekoliko bogatih srpskih biznismena uključeno na listu sto najbogatijih ljudi iz istočne Evrope. Njihov broj nije u srazmeri sa prosečnim bogatstvom ili dohotkom u Srbiji. Tako, recimo, Slovenija, na listi sto najbogatijih Istočnoevropljana, ima samo jednog „predstavnika", a Srbija pet. Dopuštam mogućnost da je, i pored činjenice da je Gini koeficijent u Srbiji na „normalnom" nivou, uticaj tajkuna u Srbiji relativno veliki kada se uzmu u obzir njihovo bogatstvo i, verovatno, uticaj na politički život - ocenio je Milanović.
Tumačeći raspodelu bogatstva kod nas, ekonomista sa Instituta za evropske studije Goran Nikolić konstatuje da je Srbija, uprkos tranziciji i kontroverznoj privatizaciji, ostala država u kojoj nisu ekstremno izražene nejednakosti, kao što smo često skloni da verujemo, pogotovo kad se poredimo sa svetom.

- To je mit i potpuna besmislica. Srbija nije zemlja u kojoj su društvene jednakosti ekstremno izražene. Ko je bio u nekim zemljama Latinske Amerike mogao je da vidi ulice na kojima ljudi bukvalno umiru od gladi. U Srbiji čak ni u devedesetim godinama to nije bio slučaj. Srbija je zemlja jednakosti od njenog stvaranja u 19. veku, kada nije bilo velikih razlika u bogatstvu. Seljaci su bili vlasnici zemlje, istina bilo je i gazda, ali nismo imali feudalce i zamkove. Svest o jednakosti je u nama duboko usađena, a komunizam ju je samo produbio. Naše društvo, jednostavno, nije naviknuto na nejednakosti - smatra Nikolić.
Na pitanje zašto se kod nas i dalje sa nesimpatijama gleda na bogate, Nikolić odgovara da to nije samo slučaj u Srbiji.
- Bogati nikad nisu bili popularni ni u jednom društvu. To je svojstveno čoveku i ne može se promeniti. Nikad ljudi neće voleti komšiju koji je bogat. To posebno ilustruje aforizam Brane Crnčevića: „Mogao bih ja i bolje da živim, ali me sramota." Dakle, to nije samo srpski problem, a stvar je samo u tome da država zakonski reguliše uslove pod kojima se može steći bogatstvo - kaže naš sagovornik.     

Ova država još ne zna ko joj je srednja klasa i koliko je ima

Tvrdnja predsednika Srbije Borisa Tadića da u zemlji, i pored teške situacije, postoji tzv. srednja klasa teško je proverljiva, s obzirom na to da ne postoji nijedno relevantno istraživanje na osnovu kojeg bi se mogla pouzdano odrediti brojnost srednjeg sloja u Srbiji. Kako ističu stručnjaci, osnovni preduslov za to je određivanje tzv. socijalnog kartona građana, što kod nas još nije sprovedeno. Osim toga, određivanje pripadnosti srednjoj klasi u Srbiji i dalje otežava činjenica da visokoobrazovani i dalje nemaju materijalni status poput pripadnika srednjeg sloja u zapadnim zemljama.
Profesor sociologije na Fakultetu političkih nauka Čedomir Čupić objašnjava za Pressmagazin da se pripadništvo srednjoj klasi određuje po osnovu dva parametra - obrazovnog i materijalnog.
- Kad je reč o obrazovnom parametru, u srednju klasu se svrstavaju svi oni koji rade kvalifikovane i kreativne poslove, dakle onaj prelazni sloj između manuelnih radnika i krupnih kapitalista. Međutim, kad je reč o kriterijumu materijalnog položaja, teško je reći koliko nam je brojna srednja klasa u Srbiji, jer niko nije radio istraživanje socijalnog kartona odraslih građana. Prema materijalnom parametru, u srednjoj klasi su oni koji nemaju nikakve egzistencijalne probleme, niti osećaj relativnog siromaštva, što podrazumeva da mogu sebi da priušte najnovija civilizacijska dostignuća, da barem dva puta mogu sebi da priušte godišnji odmor na moru i planini, ali i da imaju ušteđevinu - kaže Čupić, napominjući da se materijalni parametri razlikuju od zemlje do zemlje.
Čupić, međutim, ističe da se u slučaju Srbije često ne poklapaju obrazovni i materijalni kriterijum.
- Početkom devedesetih, moja supruga i ja, iako smo oboje visokoobrazovani, bili smo na ivici egzistencije. Sada mogu reći da pripadam srednjoj klasi, ali ne mogu da kažem koliko ima takvih ljudi jer ovde nemamo uređen politički sistem sa socijalnim kartonima građana - kaže Čupić.
Predsednik Skupštine Unije poslodavaca Srbije Stevan Avramović kaže za Pressmagazin da bi na srednjoj klasi trebalo da počiva celokupan razvoj jedne države.
- Srednja klasa bi trebalo da bude pčelica radilica koja zemlju vuče napred, ali u Srbiji je ona gotovo beskorisna. Da bi država imala efekta od srednje klase, morala bi da, u dijalogu sa preduzetnicima, inženjerima, ekonomistima odredi pravce svog strateškog razvoja, koji bi morao da počiva na izvozno orijentisanoj ekonomiji. U ovom slučaju, uloga srednje klase bila bi da predloži vladi šta da se radi, koje resurse posedujemo i na osnovu toga odrediti ciljeve. U Srbiji toga nema, a vlada i ministarstvo sve rade sami - smatra Avramović.
Kad je reč o brojnosti srednje klase u Srbiji, ona varira zavisno od istraživanja. Prema prošlogodišnjem istraživanju Instituta za sociološka istraživanja, u Srbiji ima oko 800.000 pripadnika srednje klase, oko 50.000 pripadnika više klase, dok je u nižoj klasi oko dva i po miliona ljudi. Ovo istraživanje je, međutim, pokazalo da je među pripadnicima srednje klase oko 100.000 onih koji joj samo formalno pripadaju, jer je reč o fakultetski obrazovanim ljudima bez posla, čiji roditelji pripadaju srednjoj klasi. Prema zvaničnim podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, u Srbiji ima 37.000 nezaposlenih ljudi sa završenim fakultetom, kao i 34 nezaposlena doktora nauka. S druge strane, u razvijenim, pa i u drugim tranzicionim zemljama, gotovo je zanemarljiv broj visokoobrazovanih bez posla.
Prema istraživanjima Stratedžik marketinga, srednju klasu u Srbiji trenutno čini oko milion stanovnika. To su zaposleni u bankarskom sistemu, predstavništvima stranih firmi, vlasnici privatnih preduzeća, ali i zaposleni u javnom sektorima na rukovodećim pozicijama. Srednjem sloju pripadaju i profesori, rukovodeći kadar u opštinama i penzioneri koji primaju inostrane penzije.      

 

Nekada moćni premijer Izraela danas bi shvatio da mu zemlju vodi ljuti protivnik Netanjahu koji o miru na Bliskom istoku pregovara sa američkim predsednikom crncem i demokratom. Mislio bi da još sanja kada bi video razmere svetske ekonomske krize, sukob dve Koreje, ali i da se samo jedna stvar nije promenila - Ahmadinedžad je još na čelu Irana

Pre četiri i po godine izraelski premijer Arijel Šaron doživeo je težak moždani udar. Još je u dubokoj komi. Šta bi uradio, kako bi shvatio sadašnji Izrael i ceo svet uopšte kada bi se danas probudio iz kome?
Kada su shvatili da se premijer neće, bar u dogledno vreme, probuditi iz kome, proglasili su ga nesposobnim za obavljanje dužnosti. Na premijerskoj funkciji zamenio ga je saradnik Ehud Olmert. Dogodilo se ono što bi u tom trenutku verovatno bila Šaronova želja. Međutim, četiri godine kasnije slika sveta se drastično promenila. Kada bi se danas Šaron probudio iz kome, zatekao bi ono o čemu nije mogao ni da sanja.

Dva crnca definitivno su obeležila ovu četvorogodišnju epohu. Doduše, vest o smrti kralja popa Majkla Džeksona teško da bi ganula (bar u njegovoj biografiji ne piše da je ludovao uz „Bili Džin"). Ali to što je Barak Obama na čelu Amerike zaprepastilo je i one kojima je spoljna politika interesantna kao lanjski sneg.

U trenutku kada je pao u „dubok san", na čelu Amerike bio je njegov veliki prijatelj i poštovalac Džordž Buš, koji je Šarona smatrao „jakim čovekom koji je imao viziju mira". Danas je Buš samo deo američke istorije, a mir misaona imenica u pojasu Gaze. Poslednji u nizu incidenata dogodio se pre nedelju dana, kada je 19 osoba poginulo, a 30 ranjeno kada je izraelska mornarica presrela konvoj od šest brodova sa 10.000 tona humanitarne pomoći za Palestince koji je krenuo iz Turske za pojas Gaze. A na čelu Izraela već godinu dana nalazi se Šaronov ljuti protivnik i opozicioni lider Benjamin Netanjahu. O miru na Bliskom istoku pregovara sa američkim predsednikom koji je proslavio 16 meseci vladavine nad najvećom svetskom silom. Šta bi rekao Šaron kada bi video da da se u Belu kuću uselio crni čovek, i to demokrata?

Šok koji je izazvao dolazak crnca na čelo SAD u senku je bacila svetska ekonomska kriza. Više od 50 miliona ljudi širom sveta dobilo je otkaze, auto i građevinska industrija su doživele krah, a na desetine zemalja našlo se pred bankrotom. Island, država hvaljena kao „nordijski tigar" i najugodnije mesto za život, bila je prva istinska žrtva svetske ekonomske krize. Strah da bi zemlja mogla da ostane bez osnovnih životnih namirnica pojavio se nakon što je država preuzela tri najveće islandske banke koje su kreditirale dobavljače hrane. A onda je na čelo ove ledene države došla deklarisana homoseksualka Johanom Sigurdardotir, sastavila žensku vladu i prašina se slegla. U istom sosu bila je i Ukrajina i sve zemlje u razvoju, a onda je kao šlag na tortu Grčka zatražila pomoć od 150 milijardi evra. Među članicama evrozone nastupili su panika i razdor. S jedne strane našle su se zemlje koje su smatrale da treba spasavati Grčku, dok su se druge, predvođene Nemačkom, pobunile optuživši Grke da su sami krivi za to što im se događa i da i sami treba da se spasavaju. A onda je MMF odrešio kesu za 155 milijardi, a grčka vlada je stegla kaiš svojim građanima i izazvala nerede na ulicama prestonice.

I dok su se Grci obračunavali sa vladom i policijom na ulicama Atine, dve Koreje su počele ponovo da zveckaju oružjem. Tenzije se i dalje ne smiruju, a sve je izvesnije da će primirje sklopljeno posle rata od 1950. do 1953. godine biti prekinuto, jer rat Severne i Južne Koreje nikada nije okončan mirovnim sporazumom.
Izlaz iz krize prva je pronašla farmaceutska industrija. Virus svinjskog gripa iz Meksika je munjevito počeo da se širi svetom, a u farmaceutskim laboratorijama danonoćno se radilo na pronalaženju vakcine za sprečavanje bolesti koja je odnela oko 16.000 života širom sveta.
Za sve ovo vreme ni priroda nije bila milosrdna. Talas razornih zemljotresa, uragana, cunamija odneo je na desetine hiljada života, srušio čitave gradove, a onda je vulkan na Islandu koštao svetsku ekonomiju neverovatnih pet milijardi dolara. Erupcija kakva nije viđena u poslednjih 200 godina zaustavila je aviosaobraćaj, a pepeo iz vulkana sprečio je brojne lidere da dođu na sahranu poljskog predsednika Leha Kačinjskog, koji je sa još 90 poljskih državnika stradao u padu aviona u Rusiji.
Kada smo već kod Rusije, pretprošle zime ta sila zavrnula je ventile na gasovodu, pa se pola Evrope danima smrzavalo jer Ukrajina nije platila svoje dugove. Gasna kriza, najveća u istoriji, pokazala je još jednom kolika je moć Kremlja, a energetske alternative zvane „Južni tok" i „Nabuko" još su u početnoj fazi. Pre toga Rusi su pokazali šta se događa kad im se neko suprotstavi - za sedam dana okončali su rat u Gruziji i priznali seperatističke države Južnu Osetiju i Abhaziju.

Nije se promenilo jedino što je Šaron želeo da se promeni - Mahmud Ahmadinedžad, koji nije krio želju za njegovom smrću i dalje je na čelu Irana. Međutim, Ahmadinedžadove dve velike želje na Šaronovu sreću se nisu obistinile - Izrael nije izbrisan sa mape sveta, a njega i dalje aparati drže u životu.
Lekari i dalje tvrde da postoji šansa da se probudi. Jednom je čak i otvorio oči dok su ga prevozili kolima hitne pomoći iz jedne u drugu bolnicu. Međutim, ponovo ih je zatvorio. Nije mu se dalo da sagleda novu sliku sveta. Ali šta bi se desilo kad bi danas Arijel Šaron nekim čudom probudio? Opet bi pao u komu!