Besplatna Zabava

Archive for the ‘Press magazin’ Category

Ratko Katalina, pukovnik JNA koji je teško ranjen u napadu muslimana na vojni konvoj u Dobrovoljačkoj ulici, tvrdi da je naš vojni vrh bio obavešten o namerama bošnjačkih vlasti, ali da je više verovao Ejupu Ganiću i muslimanima nego našim operativcima

'Mučki napad muslimana na vojni konvoj u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu, u kojem su ubijene 42, a teže i lakše ranjene 73 osobe, ne samo da se mogao predvideti, već su o tome postojali i pouzdani podaci naše obaveštajne službe. O svemu je pravovremeno obavešten i naš vojni vrh, ali niko, pre svega general Milutin Kukanjac, nije tome pridavao poseban značaj. Više su verovalo Ejupu Ganiću i muslimanima, nego našim operativcima!'
Ovo tvrdi Ratko Katalina, pukovnik JNA u penziji, koji je tom prilikom i sam teško ranjen i koji je, pre toga, preživeo i ratna stradanja u Hrvatskoj i Sloveniji.
- Izgleda da sam upravo ja doneo rat u Bosnu - kaže Ratko. - Istog dana kada sam stigao u Sarajevo, pobijeni su srpski svatovi na Baščaršiji. Pre toga, gledao sam rat uživo u Sloveniji, a zatim su me prebacili u Hrvatsku. Kao načelnik Korpusa bezbednosti obilazio sam vojna skladišta JNA...

Ipak, najupečatljivije utiske nosi iz Sarajeva, posebno iz Dobrovoljačke ulice, koja i danas, 18 godina kasnije, izaziva brojne kontroverze.
- Masakr u Sarajevu nikada nije smeo da se dogodi. Koliko god da su za njega odgovorni muslimani koji su prekršili postignuti dogovor, toliko je kriv i naš vojni vrh koji je potpuno zanemario operativne podatke da će do napada, ipak, doći. Bili smo naoružani, imali smo bojevu municiju i bombe, mogli smo žestoko da odgovorimo. Jedino što naređenje za tako nešto nikada nije stiglo - tvrdi oficir čije je ime, na određen način, obeležilo i njegov život.
- Posle odluke generala Trifunovića da se povučemo iz Hrvatske, mogli smo da biramo da li ćemo ići za Sloveniju ili Srbiju. I pored garancija hrvatskih vlasti da će nas bezbedno sprovesti do granice sa Srbijom, plašio sam se reakcije hrvatskih paravojnih jedinica. Odlučio sam da se vratim u Maribor, ali kako tamo za nas više nije bilo posla, krajem 1991. godine, u civilnom vozilu i civilnom odelu, preko Mađarske sam se vratio u Beograd.

U Srbiji se Katalina nije dugo zadržao. Za razliku od mnogih kolega koje su pošto-poto želele da ostanu u Beogradu, sam je tražio da ga upute u Bosnu, u njegov zavičaj. Jedno vreme je proveo u Banjaluci i na Kozari, a onda ga je služba dovela u Sarajevo.
- Stigao sam istog dana kada je počelo puškaranje - kaže Ratko. - Atmosfera je bila krajnje napeta, bilo je samo pitanje dana kada će sve planuti. Napadi na Srbe bili su sve učestaliji, a sve češća meta bila je i komanda armije. Muslimanima je, posle Slovenije i Hrvatske, panično trebala krv, bilo kakva akcija koja bi otvorila put ka stvaranju sopstvene države. Prva „ratna pobeda" bio im je napad na Dom armije u kojem su, u tom trenutku, bili samo jedan oficir i dva vojnika. Napali su zatim i vojnu bolnicu u kojoj je bilo na hiljade civila, da bi 2. maja, u jednom bifeu, bez ikakvog razloga ubili dvojicu nenaoružanih vojnika. U gradu su buktali nemiri, a paravojne formacije su prosto orgijale.
Zabrinut za bezbednost vojske, možda ponajviše za svoju, general Milutin Kukanjac, tadašnji komandant Druge armijske oblasti, doneo je odluku da komandu iseli u Lukavicu. Prethodno je sve dogovorio sa kanadskim generalom Luisom Mekenzijem i Ejupom Ganićem, koji je zamenjivao Aliju Izetbegovića.

- Trebalo je da to bude obična selidba! - tvrdi Katalina. - Maršruta je bila unapred određena, a nosili smo nameštaj i administraciju, papire koji su bili bez ikakvog značaja. Ubeđivali su nas da je sve dogovoreno, da neće biti nikakvih problema, iako je naša služba imala operativne podatke koji su ukazivali na suprotno. O svemu smo obavestili vojni vrh, ali niko nije reagovao. Štaviše, pre samog polaska pripadnici tadašnjeg Unprofora obavestili su nas da se iza zgrada okupljaju pripadnici „zelenih beretki", a presretnuta je i jedna radio-poruka sa naredbom da se naša „kolona mora napasti, razoružati i zarobiti". I pored svega, pošli smo kao u svatove.
Na čelu je bio oklopni transporter sa Alijom Izetbegovićem i generalima Mekenzijem i Kukanjcem. Vozila Unprofora su bila razmeštena duž same kolone, a u drugom delu povorke zatekao se i pukovnik Katalina.
- Kolona se kretala sporo, da bi se u jednom trenutku potpuno zaustavila - seća se naš sagovornik. - Daleko ispred nas se čula rafalna paljba, ali nismo znali šta se dešava. Zatekli smo se u uskoj ulici, nismo mogli ni napred ni nazad. Odjednom, ispred nas, izleteli su naoružani muslimani. Kroz glavu mi je munjevito prolazilo šta da radim. Imali smo oružje, bojevu municiju, ručne bombe, ma džumbus smo mogli da napravimo u tako tesnom prostoru. Ali šta dalje, pitao sam se. Da li bi naša reakcija ugrozila i živote naših drugova, nisam znao. Nikakvog naređenja nije bilo, nikakvog plana šta da se radi ako nešto krene naopako. S druge strane, kao da su se i sami muslimani uplašili. Prilazili su nam obazrivo, više molećivo nego odlučno su nam govorili da polako siđemo i legnemo na trotoar kako bi nas prebrojali. U jednom trenutku pomislio sam da je najbolje da se tome povinujemo. Rekao sam mojim saputnicima da se ne junače i da slušaju njihova naređenja. Nadao sam se da će prevladati razum, da niko neće bez razloga pucati u golobrade momke. Prevario sam se. Tek kada su nas videli na zemlji, pokazali su svoje pravo lice.

Ratko objašnjava da su u tom trenutku s njim bili i njegov zamenik, pukovnik Boško Mihajlović, zastavnik Toma Dejanović i vojnik Saša, kome nije zapamtio prezime. Tek kada su legli započela je prava tortura.
- Gledam jednog grmalja, gazi po telima vojnika, zagleda i pita da li je, slučajno, neko vojni policajac - kaže Ratko. - Pre nego što je i čuo odgovor, kundakom me udara po leđima, lomi mi ključnu kost i tri rebra. Boško pridiže glavu i pita zašto bez razloga udaraju ljude. To su mu bile poslednje reči. Ovaj mu je odmah prišao, pucao mu u potiljak, zatim se vratio meni i zapucao u leđa. Uveren da sam mrtav, nastavio je dalje da ispituje i zagleda.
U tom trenutku pukovniku je pomogao kolega, zastavnik Dejanović, koji je zavojem zatvorio ranu iz koje je šikljala krv. Zarobljenike su poterali dalje, ali Ratko nije mogao ni da mrdne. Možda bi i iskrvario na ulici da se u tom trenutku nije zatekao neki Hrvat Čagar, inspektor policije.
- Uspeo je da smiri situaciju, da preuzme kontrolu - kaže Katalina. - Naredio je da mene odvezu u bolnicu na Koševu, a ostale su oterali u logor gde su ih, kako sam docnije saznao, zverski mučili. Srećom, u sarajevskoj bolnici su me primili lekari Srbi i „prošvercovali" na odeljenje plućnih bolesnika, među starije, najteže slučajeve.

Ipak, muslimani su sve vreme proveravali da li među njima ima i ranjenih oficira iz kolone. Pronašli su ga trećeg dana i prebacili ga na poslednji sprat. Tamo ih je bilo desetak, većina ih je bila lakše ranjena, ali je psihička tortura bila strašna.
- Pričali su mi da ih je prvu noć čuvao vojnik koji je sve vreme repetirao pušku i dobacivao: „Spavajte, spavajte, ćetnici. Uskoro stiže Juka Prazina, svi ćete pod nož."
Posle dva-tri dana ova grupa oficira je razmenjena. Ratka su odmah helikopterom prebacili na beogradski VMA, pokazalo se, u poslednjem trenutku. Spasli su mu život, ali je metak koji je prošao kroz grudni koš zauvek ostavio posledice. Između ostalog, povredio je živac zbog kojeg njegova desna ruka već godinama nema nikakvu funkciju. Dve godine kasnije je penzionisan, ali istina o Dobrovoljačkoj ulici još nije izašla na videlo. Ratko se nada da će je dočekati, bez obzira na to kada će se i gde suditi Ganiću i njegovim saborcima.

„Honda insajt" nudi komfor i praktičnost sa veoma malom potrošnjom goriva, a proizvedena je sa ciljem da ekološki napredni automobili postanu konačno dostupni svima

Ekipa Pressa imala je jedinstvenu priliku da testira ovaj hibrid sa visoko efikasnim četvorocilindričnim benzinskim i-VTEC motorom, zapremine 1,3 litra sa maksimalnom snagom od 101 KS i elektromotorom od 14 KS, koji zajedno obezbeđuju izuzetno uglađen i nečujan rad.
Motor ima podršku hibridnog IMA sistema nove generacije, čiji je cilj postizanje male potrošnje goriva i niske emisije gasova. Smeštanje ultrakompaktne baterije u pod zadnjeg dela vozila omogućava nesmetano obaranje naslona zadnjeg sedišta. Elektromotor služi kao generator tokom usporavanja, zadržavajući toplotnu energiju koja nastaje pri kočenju. Ta energija puni baterije i koristi se da potpomogne sagorevanje tokom ubrzanja, čime se štedi gorivo i povećava efikasnost.
„Insajt" ima sistem ekološke asistencije u vožnji koji je osmišljen tako da optimizuje količinu energije potrebnu za kretanje kola. Dužina novog hibrida je 4,4 metra, širok je 1,7 metra, a visok 1,4 metra. Sedmostepeni CVT automatski menjač odlično je upakovan. Na pređenih 100 kilometara u kombinovanoj vožnji potroši nestvarnih 4,6 litara, dok na otvorenom putu nešto manje od četiri litra benzina. Do stotke stiže za 13 sekundi, a kapacitet prtljažnog prostora je 408 litara.
Maksimalno je pregledan tokom vožnje, konstruisan je tako da ima nisko težište i prostranu kabinu pružajući time vozaču i putnicima lakoću rukovanja i udobnost enterijera. Ključne bezbednosne karakteristike nove „honde insajt" čine ACE sistem koji pruža unapređenu zaštitu za putnike u automobilu i smanjuje štetu na drugim vozilima prilikom sudara, šest vazdušnih jastuka, sistem bočnih vazdušnih zavesa, kao i dizajn prednjeg dela karoserije koji smanjuje mogućnost povrede pešaka pri sudaru.
Standardno je opremljen ABS-om i električnom kontrolom stabilnosti, šest vazdušnih jastuka, automatskim klima uređajem, radio CD uređajem...
Cena ovog novog „Hondinog" hibrida koji smo testirali iznosi 23.900 evra.    

Remi Galjard je od lošeg prodavca cipela postao jedan od najpoznatijih ljudi na internetu snimajući skrivene kamere. Oblači se u Supermarija, Pakmena, Rokija, jede za džabe u „Meku", a i Širak mu je čestitao

Sve je počelo kada je dobio otkaz u prodavnici cipela. Remi Galjard, anonimac iz Monpeljea, spretan sa fudbalskom loptom, ali bez ostvarene karijere fudbalera, pre osam godina imao je neperspektivan posao koji radi samo onaj ko mora. Jer oni koji su ikada prodavali cipele znaju da su to najdosadnije mušterije. A kada je ostao i bez tog posla, u svom tom beznađu imao je pred sobom toliko beskorisno upotrebljenog slobodnog vremena. I odlučio je da se zajebava!
Pojavio se na finalnom meču Kupa Francuske u kom je pobedila ekipa Loran. Bio je obučen kao igrač ekipe i proslavljao titulu na terenu sa njima. Vodio je računa da ga u svakom trenutku vidi kamera. Niko od igrača nije primetio da je reč o uljezu, a naseo je i predsednik Francuske Žak Širak, koji je Remiju čestitao na odličnom zalaganju na terenu. Snimak je preplavio internet, a Remi je podstaknut popularnošću započeo novu karijeru.

On je danas „internet prankster". To na engleskom označava čoveka koji priprema smicalice. Na srpskom bi se to lepo reklo - zajebant. Počeo je kao uljez da se pojavljuje na fudbalskim i ragbi mečevima, na političkim skupovima, da upada u televizijske kvizove i emisije. Očigledno je u sebi pronašao talenat da zaobiđe obezbeđenje tamo gde treba, mada je često znao da završi i u pritvoru.
Potom je počeo da priređuje običnim prolaznicima najneverovatnije situacije. Maskirao se u poznate likove iz poznatih filmova, crtaća i video-igrica.
Udružio se sa prijateljem Gregorijem Lafaržom, koji je snimio sva njegova ostvarenja i „kačio" na „Jutjub", gde su njegovi filmovi postali najgledaniji. To je Remija Galjarda učinilo jednim od najpoznatijih likova na internetu, što u razvijenom svetu znači jednim od najpoznatijih ljudi na svetu. Odlučio je da napravi čak i svoju malu internet televizijsku stanicu Nimportequi.com, na kojoj prikazuje više od sto svojih televizijskih snimaka. Naziv stanice u prevodu znači „bilo ko", imajući u vidu Remijev moto: „Ako radiš šta poželiš, možeš da budeš šta poželiš„.

Oblačio se kao Tarzan i zaskakao ljude u zoološkom vrtu, oblačio se kao Supermario, junak iz istoimene video-igrice, i šokirao ljude koji su videli izmišljeni lik da vozi svoj čuveni crveni karting pored njih. Oživeo je lik i delo italijanskog pastuva Rokija Balboe. Jedan od najgledanijih video-snimaka prikazuje Remija koji u supermarketu vežba kao Silvester Stalone u filmu o čuvenom bokseru, tako što je u šortsu i sa rukavicama na rukama uleteo u zamrzivač i počeo da udara u teleću plećku, merio se na vagi za povrće, a trčao je po pokretnoj traci koja se nalazi na naplatnoj kasi. Snimao se kako pliva na najbesmislenijim mestima, uključujući tu i fontane. Jednom prilikom se obukao u veliku žutu loptu zvanu Pakmen i angažovao četvoricu statista da mu glume čudovišta koja jure „žutog heroja", po scenariju jedne od najpopularnijih dvodimenzinalnih igrica još sa početka razvoja IT tehnologija. Na ovaj način je obeležio trideset godina postojanja ove igrice.

Početak Olimpijskih igara 2008. godine obeležio je snimkom pod nazivom „Desetoboj". Između ostalog, snimao se kako skače udalj na gradilištu ili kako baca povrće sa ramena ispred jedne bakalnice. Tada je dobio i dobru ćušku od prodavca. U jednom klipu je dao praktičan savet kako može da se prehrani za džabe u „Mekdonaldsu".
Da, ipak, nije reč o osobi koja je potpuno skrenula s uma govori to što on sve ovo ne radi za džabe. Popularnost koju je stekao navela je brend „Orangina" da ga angažuje za reklamiranje poznatog soka. A, recimo, video o Rokiju snimio je za promociju jednog sportskog sajta.
Nekadašnji prodavac cipela tako je uspeo od šegačenja da napravi profesiju od koje može da se živi.
- Jedini razlog što snimam ove klipove je to što želim da budem sam svoj šef. Ja odlučujem šta ću da radim, kada ću da se probudim. Niko, ali baš niko mi ne govori šta da radim - objasnio je Remi.

Čuvši da se oni vraćaju, i naš reporter proveo jedan dan na „putu svile" uličnih prodavaca deviza. Razočarao se i u profesiju i u klijentelu - policija nezainteresovana, studentarija negoduje, a niko neće da proda evre

Nema potrebe žaliti za mladošću, ona se u Srbiji pre ili kasnije vrati, barem neke od njenih tradicionalnih vrednosti - kriza; prve ljubavi; Ivan Gavrilović; „er maks"; sunovrat dinara; štrajkovi; „oči boje duge" od psihoaktivnih supstanci... i naravno - ulični dileri deviza.
Nek me prvi gađa sa 100 evra onaj ko se nije sa setom zapitao gde su danas i šta rade ovi dragi likovi iz devedesetih - „vitezovi" beogradskih trotoara, mali Jelašići u „kožnjacima", utemeljivači potonje tranzicije, filigrani zanata kojem je pretilo odumiranje. Za razliku od kujundžija, kazandžija i jorgandžija, ulične dilere deviza imao je ko da nasledi, za šta treba zahvaliti vizionarskoj politici ove i prethodnih vlada, koje su shvatile da bez tradicije nema ni budućnosti. Primećujem tu zahvalnost i u očima prolaznika kad se trgnu čuvši legendarno „ze-ze-ze"... Pogledaju me, pognu glave i puste korak, kao da će tako brže proći kroz ovu 2010.
- Devize, devize, devize... 'ize, 'ize, 'ize... ze, ze, ze... - mušičarim na nekadašnjem „putu svile" ove časne profesije nečasnih vremena - Bulevaru kralja Aleksandra, iliti Revolucije.
Nezainteresovani saobraćajac gleda svoja posla. Nije njegovo da brani neodbranjivo - monetarnu politiku Srbije.
- Opet su počeli - čujem kako devojka govori mladiću, hvatajući luk k'o da obilaze oko gomilice fekalija koja će „nestati" ako ne pogledaju u nju.

- Nismo nikada ni prestajali, samo su vas lagali - mrmljam za sebe, njega i nju.
Neopisiv je taj neskriveni strah kod ljudi kad čuju jednog od vesnika „onih" godina! Pogledaju s prezirom... Dođe mi da im kažem o čemu je reč, ali čemu kad će već na sledećem ćošku naići na original falsifikata devedesetih...
- Koliko je... - konačno da neko i priupita - studentarija, čini se, časni izdanci provincije na školovanju u prestonom gradu.
- Dvadeset do tri... - gde je mladih, tu i šala vrca, trabunjam da opustim atmosferu i pokažem da čika dileri ne ujedaju.
- 102 - dosta je bilo zezanja, prelazimo na ono od čega se živi - posao.
- Pa, toliko je i u menjačnicama - negoduje tršavi budući dipl. nešto!
Vidim da od ove transakcije nema selameta.
- Pa ti izvoli u menjačnicu na ovu vrućinu, druže! Pogle'j ovo - 'ladovina, svež vazduh, devojčice u mimohodu, sasvim razumna cifra za evro koji, budi rečeno, samo što nije propao, a ti cepidlačiš... - ispraćam prvu nezadovoljnu mušteriju, ič ne prihvatajući onu trgovačku podmetačinu da su „uvek u pravu".
- Da nećeš i u indeks da ti ubacim jedno 50 evrića za sefte, provokatoru mali... - mislim se nešto, hvatajući zalet za novu turu ritmičnog: „ze-ze-ze-ze"...
- 'Ajmo ljudi, devize, devize, devize... Osnovne turističke informacije za strance, čuvanje dece dok ste u buticima, otkupljivanje Dinkićevih akcija, dugoročna vremenska prognoza... - obogaćujem asortiman u hodu, svestan da su zahtevi tržišta uznapredovali od vremena kad su moji dilerski preci prvi put bojažljivo ispustili neartikulisani krik - „ze"!
Karavani prolaze, ali ne menjaju evre... Zagleda me neka fina omladina s dva prsta čela, cenim da rešavaju jednačinu: sam je + ne preterano jak: ima love = dva šamara i bogati smo!
'Aj ti, sine majčin, lagano na drugu lokaciju, prateći hladovinu i kretanje komintenata...
Pozicija 2: Ugao Resavske i Bulevara, prometno i obećavajuće mesto. Još ne naleteh na nekog od kolega, mada ih je iz dana u dan sve više.

Možda rade dvokratno, neko trudničko radno vreme, ili su angažovani u ministarstvima kao eksperti od 9 do 17?
- Idemo, narode, devize, devize, devize... plaćam pa razbijam, skoro na svoju štetu - advertajzing je sve.
- Koliko je evro - staje momak i pita diskretno.
- 100 evrocenti.
- Ne, ozbiljno, za koliko prodaješ - nastavlja, neobavešten o trenutnim fluktacijama (ne znam ni ja šta znači, ali lepo zvuči kad kažu stručnjaci iz Narodne banke).
- Vidi, sutra ću da prodajem, danas samo otkupljujem, i to po ceni, pazi sad, uhvati se za nešto da ne padneš - 102 dinara za samo jedan evro.
- Aaaaa, mislio sam i da prodaješ - pazi, boga ti, dečko je mislio i da prodajem?!
- 'Ajmo, sledeći! 'Ze-'ze-'ze... otkupljujem, otkupljujem, otkupljujem - vapim, ali je samo jedan gospodin izgovorio: „Znate li otprilike koliko će evro biti sutra?!"
- Znam, drastično slabiji nego danas! Ovo vam je idealna prilika i verovatno poslednja šansa da ga se otarasite - zaludu ja apelujem, smeh na njegovom licu kazuje da me je shvatio kao i javnost premijera kad je obznanio da je kriza prošla.
Dobro, dosta je bilo izležavanja u hladovini, dislociramo se na poziciju 3, tamo gde je faktički sve i počelo, mislim na krizu - Dom Narodne skupštine, nekadašnja savezna.
Stoji da nije najfrekventnije mesto, ali je klijentela platežna!
- Množilo se, kotilo se - der da protrljam 'iljadarku niz bradu, da posao krene. Mnogima je baš ovde krenulo, a sličnim su se poslovima bavili dok smo se još kleli u nikad neprežaljenu nemačku marku.
- Hau du ju du - pozdravljam turiste iz evrozone koji slikavaju znamenito zdanje.
- Aj lav evro, veri mač! Vud ju lajk tu prodate meni sam of dem za veri gud prajs od 90 dinara - odmičem u integracijama, ali odmiču i oni... od mene, uglavnom.
Cccc... Kakvo nepoverenje u vremenu kada treba da rušimo granice među narodima i valutama, a ne da ih uspostavljamo! Da mi je samo jedan poslanik sa deviznom dnevnicom u džepu, pa da završim za danas, ali, ćorak! Ni Čede, ni Tome na vidiku...
Doduše, ovaj drugi je u stambenom kreditu, nema taj siroma' šta da razmeni kod mene, osim nekoliko lepih reči i obećanja...
Epilog: Nije lako diler biti i iz flašice vodu piti!

Naravno, treba uzeti u obzir moje neiskustvo, prvi radni dan, iznenadnu vrućinu, fakat da smo izašli iz krize mnogo pre ostalih država, naroda i narodnosti...
Sve u svemu - ugledate li UDD-a (uličnog dilera deviza), barem priđite, nasmešite se, pozdravite znanca iz prošlosti, upitajte za zdravlje i naravno - trenutnu fluktaciju na tržištu...
Vama ne znači ništa, a nama, pardon, njima - mnogo!
Jer, sve dođe i prođe, samo su prave vrednosti večne, a UDD jeste jedna od njih.
Ako ne verujete, pogledajte pažljivije na ulici - tu su, vratili su se s ranim prolećem, baš kao laste, visibabe, trenerke upasane u pantalone, „er maks", polenska kijavica i šticovani kurs.
'Ajmo, svi ruke gore i uglas: „ze-ze-ze-ze..."!!!

Vladimir Vinja, čovek kojem aplaudira cela Hrvatska, očitao je bukvicu i policiji i istražnim organima zbog traljavog posla i brojnih propusta. Da li će se i kada nekom našem deliocu pravde probuditi savest

Vladimir Vinja, sudija Županijskog suda u Zagrebu, čovek je kojem aplaudira cela Hrvatska, a mediji o njemu pišu da je „strah i trepet za ubice" i „bič pravde". Izazvao je opšte odobravanje javnosti ne samo zbog odluke da Kazimira Dužnovića, pljačakaša banke i ubicu policajca, osudi na maksimalnu kaznu od 40 godina zatvora, već zato što je zabio prst u oko policiji i istražnim organima održavši im predavanje zbog traljavo urađenog posla i brojnih propusta.
Ovaj sudija bio je glavna tema u Hrvatskoj u isto vreme kada je u Srbiji glavna tema bila oslobađajuća presuda za aktere afere „Kofer", koju je izrekao Danko Laušević. Sudija Laušević je u obrazloženju presude rekao da „nema dovoljno dokaza" da je bilo primanja, odnosno davanja mita. Posle ovakve presude postavlja se pitanje da li je Laušević, kao i Vinja, mogao da održi bukvicu policiji i istražnim organima jer nisu pribavili dovoljno dokaza i da li Srbija uopšte ima sudiju koji kao Vinja ima petlju da javno ukaže na propuste u pravosuđu.
Vinja je postao poznat još kada je 1991. osudio Željka Ražnatovića Arkana na pet godina zatvora zbog učešća u oružanoj pobuni. Neki misle da je to hrabar sudija, drugi da je lud, a on kaže da samo radi svoj posao.
- Odmah ću vam reći: nemam nikakvih ambicija u sudstvu osim posla koji sada obavljam. Sudija sam Županijskog suda, jako volim ovaj posao i nadam se da ću ovde dočekati penziju - rekao je Vinja hrvatskom „Globusu".

Iako su propusti tokom istrage česti, nije uobičajeno da sudija ukazuje na to, a kamoli da drži lekcije policiji. Reči kritike koje je Vinja uputio istražnim organima odjeknule su sudnicom glasnije nego sama presuda. Vinji za sada niko nije zamerio na tome, ali njemu kao da je svejedno i ako to učine.
- Smatrao sam da je upravo ova presuda dobra da upozorim na propuste policije, ali i propuste mojih kolega koji su sprovodili istragu. Ja sam tokom glavne rasprave morao da vodim istragu. Ispitivali smo nove svedoke. Sprovodili nova veštačenja. Sve je to istraga morala da uradi - kaže ovaj sudija.
Omer Hadžiomerović, zamenik predsednika Društva sudija Srbije, slaže se sa mišljenjem hrvatskog kolege da „sud mora i da misli, a ne samo da donosi odluke". Na pitanje kada je neki naš sudija istupio kao Vinja, Omerović kaže da - ne zna.
- Možda nije bio u takvoj prilici. Moguće da je neki naš sudija i postupio tako, ali ja zaista ne znam za to. Da se tako nešto desilo, odjeknulo bi u javnosti - kaže Omerović.
Sagovornici Pressmagazina tvrde da Srbija ima časne i poštene sudije, ali da ih je malo i da su gurnute u drugi plan. Božo Prelević, advokat i bivši koministar policije, kaže da lično zna nekoliko takvih, ali da se o njima malo zna i ne priča u javnosti jer im se dodeljuju samo određeni predmeti koji nisu interesantni široj javnosti.
- Kako nemamo dobre sudije? Imamo koliko hoćete i sudija i tužilaca. Samo se bojim da, ako bih spomenuo njihova imena, verovatno bi ih razrešili - smatra Prelević.
On dodaje da su veliki problem krivičnih postupaka u Srbiji upravo traljavo urađene istrage, ali da se krivica uvek svali na sud.

- Sud je „neefikasan", a tužilaštvo i policija su „fenomenalni". I to važi u svim slučajevima. Komisija u slučaju „Topčider" posledica je traljavo urađene istrage. U slučaju Gorana Kneževića postoji priznanje veštaka da se on uplašio policije i da je u strahu dao netačnu izjavu, što govori kako je urađena istraga. I u slučaju ubistva na Ibarskoj magistrali i sudija i tužilac su rekli da je potpuno jasno ko stoji iza istrage koja je urađena tako da se presekao lanac koji vodi do krivaca. Ima mnogo takvih slučajeva i na suđenjima se to vrlo jasno vidi. Krivicu zbog toga uvek snosi sud jer je policija bliža vlastima. Uvek ispadne da je sud pogrešio tokom istrage, osim u slučaju „koferčeta", gde vidim da se policija uopšte ne buni i da im ne smeta oslobađajuća presuda, iako je sudija rekao da je istraga traljavo urađena i da uopšte nije utvrdila ko je osoba pod pseudonimom „poštovani", kao i da nema dovoljno dokaza - navodi Prelević.
Advokat i bivši sudija Ivan Bajazit kaže da se sudije u Srbiji, koje časno i pošteno obavljaju svoj posao, mogu izbrojati na prste jedne ruke.
- Problem je u sistemu, koji je kod nas inkvizicijski još od Drugog svetskog rata. Država i nema interesa da bilo šta menja. Pošteno i nezavisno pravosuđe za početak bi hapsilo državni vrh. A kome to odgovara? Imao sam nadu posle 5. oktobra, ali sam posle šest meseci shvatio da se Srbija promeniti neće - kaže Bajazit.
Pojedine Vinjine kolege u Hrvatskoj tvrde za njega da je previše spor i da zna i da cepidlači. Vinja i na to ima odgovor:
-Suđenje nije mehanika. Meni je mnogo važnije kako ću rešiti slučaj nego koliko ću sudskih slučajeva rešiti. Brzo suđenje nije uvek i dobro suđenje. Kad brzo sudite, veća je mogućnost pogrešne odluke. Znate li šta znači osuditi čoveka koji nije kriv.
Vladimir Vinja veruje da je strašan osećaj kad sudija ne može mirno da spava zbog odluke koju je doneo u sudnici. On tvrdi da nije imao takvih iskustava i da ga nikada nije grizla savest zbog neke presude.

Do poslednjeg serijala „Farme" verovali smo da ne postoji nešto što već nije viđeno u serijalima tog tipa, utemeljenim na „Velikom bratu". Ovog puta otišlo se korak dalje, gledaoci su čekali da - padne krv

Kao i svaka druga, naizgled komplikovana stvar, i enigma TV gledanosti rešena je tokom prošlog vikenda na krajnje jednostavan način. Teoretičari medija i razni TV magovi raspravljali su o tome godinama, a reper Ivan Ivanović Đus je stvar rešio u sekundi - uhvatio je za dupe folkera Miloša Bojanića. Da patent nije ostao neprimećen potvrdili su piplmetri u Srbiji, na koje se pozivao TV Pink, prema kojima je gledanost rijaliti-šoua „Farma" nadmašila sve što se od 2002. godine prikazalo na ovdašnjim televizijama.
Zanimljivo je, međutim, da je gotovo u isto vreme, dok se hvalio gledanošću zarađenoj upravo na nezapamćenom prostakluku i vređanju u jednom TV programu, Pink izbacio Đusa, jednog od onih koji je doprineo tolikoj gledanosti „Farme", pod obrazloženjem da je „seksualno uznemiravao" Miloša Bojanića, pri tom i reprizirajući emisiju u kojoj se to desilo.

Bojanićeva zadnjica, osim što je kao pokazni primer mogla da posluži nekoj budućoj teoriji medija, bila je povod i za sastanak jednog državnog organa. Članovi Saveta Republičke radiodifuzne agencije sazvali su utorak hitnu sednicu zbog, kako je zvanično saopšteno, „ekstremno vulgarnog programa koji je tokom vikenda emitovan u okviru rijaliti-šoua 'Farma'", na koju je pozvan i predstavnik TV Pink. Posle tog sastanka Pink je delimično cenzurisao „Farmu", uvodeći pištanje tokom izgovaranja psovki, a Maca se u ime ukućana izvinio auditorijumu zbog njihovog ponašanja, što je za posledicu imalo pad gledanosti.
Tako, u kratkim crtama, izgleda opis podizanja i sleganja prašine oko „Farme", koje nam je ponovo nametnulo pitanje: ko je više lud - oni nad čijim ponašanjem se nedeljama unazad javno zgražavamo ili mi, koji to u toliko velikom broju potajno gledamo? Naime, rijaliti-programi i dosad su spadali među najgledanije sadržaje na televiziji. Do poslednjeg serijala „Farme" verovali smo da ne postoji nešto što već nije viđeno u serijalima tog tipa, utemeljenim na „Velikom bratu", koji je uspeh postigao baš na kombinaciji voajerizma gledalaca i egzibicionizma učesnika. Mnogi su plakali, svađali se, vređali se, spletkarili, Era je je pojeo „stiropol", bilo je seksa... Ovog puta otišlo se korak dalje, gledaoci su čekali da - padne krv. Istovremeno s rastom tenzije na „Farmi", rasla je i njena gledanost. Koliko ta činjenica govori o ukućanima, a koliko o nama?
Estetičar i filozof medija Divna Vuksanović konstatuje da se u ovom slučaju poklopilo da su televizijski i vrednosni standardi društva pali vrlo nisko.
- Ovo se, zasad, može uporediti, po mom mišljenju, jedino s kontroverzama koje se tendenciozno lansiraju posredstvom drugog TV formata, a to je „Trenutak istine", koji se emituje na istoj televiziji - kaže ona.
Psiholog Aleksandra Janković toliku popularnost „Farme" objašnjava time da ljudi pribegavaju nečemu što može da ih „anestezira".

- Bojim se da je sve poremećeno. Zemlja u kojoj ništa ne funkcioniše, ljudi nemaju od čega da žive, hrane se po kontejnerima, seku prste, leže na prugama, istovremeno je zemlja u kojoj ljudi kažu da se bave gledanjem „Farme". Mnogi ljudi su izgubili posao, egzistenciju i smisao sopstvenog života na privatnim relacijama tako da nemaju ni partnera ni porodicu. Suštinsko pitanje ima li života posle smrti zamenjeno je pitanjem ima li života pre smrti. Rijaliti-šou programi su popularni svuda, jer to je projekat koji daje mogućnost da čovek isprojektuje sve i svašta. Mali je problem to što je motivacija kod nas, za razliku od drugih zemlja, vezana isključivo za to da se na taj način upotpuni rupa i praznina u sopstvenom životu. On nema para da kupi nešto sebi, nema para za letovanje, nema ni volje da se druži sa prijateljima jer je rezigniran, i onda ostaje „Farma" koja mu negde daje privid da je on i dalje živ - smatra Jankovićeva.
Prema njenom mišljenju, na taj način gubi se komunikacija među ljudima.
- Kad se ne zna o čemu da se priča, onda se priča o „Farmi", tako da se preko stavova o pojedinim učesnicima zapravo razmenjuju stavovi o raznim životnim pitanjima. Na primer, da li je neko hrišćanin, da li je pokvaren, kako se uspeva u životu - zaključuje naša sagovornica.

Na pitanje zašto su upravo dešavanja na poslednjoj „Farmi", prepuna vulgarnosti i pretnji nasiljem, postala najgledaniji program, psiholog Žarko Trebješanin odgovora da je to zato što ljudi vole senzacije.
- Gledanost bi bila najveća da je neko tamo uzeo nekom da dere kožu. Pri tom, kad prikazujete i kažete da je to najgledanije, o tome se piše u novinama, sve to se multiplicira i imamo takav rezultat - kaže Trebješanin.
Na isto pitanje Divna Vuksanović odgovara da je „glad za krvlju" podjednako snažno utiče na ljudski život, kao i pozitivne emocije.
- U zavisnosti od društvenih okolnosti i kulture, kao i od formata u kome se, kao u ovom slučaju, forsiraju ovi nagoni mogu, prikazani u udarnim terminima i neselektivno, za pojedine TV stanice ostvariti visoke rejtinge, a time i doneti veliki profit - kaže Vuksanovićeva.
Da po glađu za senzacionalizmom Srbija nije nikakav izuzetak svedoče i iskustva iz sveta. Najveću gledanost u Velikoj Britaniji imala je epizoda „Velikog brata" u kojoj je u kuću došla policija jer su se stanari potukli, a bilo i pretnji smrću. U Francuskoj je tamošnja verzija RRA na jedan dan obustavila emitovanje ovog šoua pod obrazloženjem da je sa stanovišta ljudskog dostojanstva nedopustivo da ljudi da budu snimani na mestima i u vreme koji nisu za javno posmatranje.

Gledajući rijaliti-programe često smo, pogotovo kad je reč o „poznatima", iznenađeni njihovim ponašanjem, koje neretko prelazi sve granice pristojnosti i moralnosti. Međutim, takvo ponašanje dobrim delom podstaknuto je upravo kontekstom koji im je nametnut.
Divna Vuksanović objašnjava da je takvo ponašanje izazvano nehumanim uslovima u kojima se bore za društveni prestiž ili novčanu nagradu.
- Sam format, a ne njihova slobodna volja, uslovljava takvo ponašanje. U ekstremnim okolnostima ljudi se, u načelu, ekstremno i ponašaju, mada i u ovakvim situacijama može biti manjih ili većih odstupanja - kaže naša sagovornica.
Aleksandra Janković podseća da je ponašanje u učesnika u rijaliti-programima posledica grupnih procesa koji svoje pravilnosti imaju u situacijama u kojima su ljudi prinuđeni da borave duži vremenski period u jednom prostoru sa istom grupom ljudi.
- Tada mehanizmi stečeni socijalizacijom kao da posustaju, zbog čega dolazi do neke vrste regresije, pa se zaprepastite šta su osobe u stanju da izgovore i urade - kaže Jankovićeva.
Autor „Velikog brata", Holanđanin Džon de Mol, inspiraciju za ovaj šou dobio je iz dva izvora. Prvi je roman „1984" Džordža Orvela, u kome se pojavljuje Veliki Brat, kao svevideća sila koja stoji iza vladajuće partije, koja podanike stavlja pod konstantan nadzor kamera. Osnovnu ideju o stalnom video-nadzoru De Mol je doradio inspirisan naučnim projektom Nase „Biosfera 2" iz devedesetih godina prošlog veka. Desetak ljudi smešteno je u neku vrstu staklenika, odakle nisu smeli da izlaze, niti da jedu ništa osim onoga što sami proizvedu. Cilj ovog eksperimenta bio je simulacija života na Marsu. Čim je 1999. lansiran, prvi „Veliki brat" je postigao planetarni uspeh i počeo da se prikazuje i mnogim zemljama.
Glavni urednik „Danasa" Zoran Panović, koji godinama unazad profesionalno bavio i TV kritikom, smatra da u prašini koju su proizvela dešavanja na „Farmi" ima dobrim delom i licemerja.

- Mislim da rijaliti-šou, sam po sebi, nije ništa loše. „Veliki brat" je dobro postavljen, a bitno je ko u njemu učestvuje. Sa dobrim odabirom učesnika može biti odličan vorkšop, ali je problem što je društvo poseljačeno, jer im asocijacija na „Velikog brata" nije Orvel, nego taj šou. „Farma" je po svojoj postavci drugačija, a u ovom poslednjem serijalu je postala hard rijaliti-šou. Mislim da je tendenciozno i licemerno gledati na „Farmu" kao na generator problema u društvu, jer oni postoje nezavisno od nje. Nama primitivizam dolazi iz sasvim drugih sfera. Agresija iz „Farme" nije proizvela nikakve psihičke posledice po gledaoce. Naprotiv, gledaoci uvek staju na stranu žrtve. Miloš Bojanić postao je heroj „Farme". Pogledajte ko je sve pobeđivao u „Velikom bratu", od Ivana Ljube pa nadalje. Društvo reaguje, prepoznaje žrtvu i staje na stranu tzv. pravde - kaže Panović.
Da problem nije s one, nego s ove strane ekrana, smatra i Aleksandra Janković.
- Nije pitanje da li „Farma" treba da liči na ulicu, nego što naša ulica liči na „Farmu". To nije samo ulica, vi nemate više zaštićene segmente. Nedavno sam doživela na praznik u crkvi da se dve žene potuku u porti. Nema nijedne institucije ni društvenog segmenta u kome nemate ponašanja koja odstupaju od uobičajenog. Ono što je ozbiljno u svemu tome je spirala nasilja, a ni kod koga ne postoji spremnost da zaboravi i oprosti. Decu možemo zaštiti da ne gledaju „Farmu", ali ta deca idu u školu, ulicom... - kaže Jankovićeva.
Divna Vuksanović zaključuje da „svako ima pravo da gleda ono što želi i da se zgražava nad čim hoće, sve dok ne nanosi štetu drugom".
- No, tužno je što je televizijska ponuda u nas spala na ovako niske grane, što govori o duhovnom siromaštvu, emotivnoj „jednodimenzionalnosti" i odsustvu, kako kreativnosti, tako i kritičkog mišljenja i angažmana. Kao da je novac postao jedino merilo življenja - smatra Divna Vuksanović.

 

Albanci za Srbe predstavljaju večni rat, odlične kosovske fudbalere u timu Partizana, paljenje manastira, Šiptare koji su odreda postali Goranci, ali ih pamte i po „albanki" - travi koju su Srbi za male pare pušili u devedesetim i tako zaboravljali na Miloševića i agoniju

Šta će se pričati na junskom samitu EU - zapadni Balkan u Sarajevu i da li će ovaj skup približiti region Evropskoj uniji saznaće se u prvoj nedelji juna. Ovaj samit je još pre nego što su njegovi učesnici čekirali pozicije u sarajevskoj kongresnoj dvorani podigao prašinu skoro jednaku onoj koju su proizvele kopačke Antićevih „orlova" u proteklim kvalifikacijima za predstojeće Svetsko prvenstvo.
Napade da je učestvovanje Srbije na ovom samitu pod pretnjom nekog novog Rambujea otklonio je šef srpske diplomatije Vuk Jeremić izjavom da odlazak naše delegacije ne prekida kontinuitet politike Srbije prema Kosovu. - Bilo bi dobro da se u Sarajevu čuje glas svih iz regiona. Zato radimo na tome da se pronađe rešenje koje ni na koji način ne bi dovelo u pitanje Rezoluciju 1244 i principijelni stav o nepriznavanju Kosova. Verujem da ćemo se izboriti za kompromisno rešenje za Kosmet u ne tako dalekoj budućnosti - rekao je Jeremić.
Iako se danas kompromisno rešenje za Kosmet čini jednako verovatno sceni u kojoj se članovi „Obraza" grle sa gej aktivistima na „Paradi ponosa", čestitajući im tom prilikom na hiljaditom gej braku sklopljenom u crkvi svetog Marka na Tašmajdanu, konačni rasplet kosovskog čvora će se sigurno odigrati u skorijoj budućnosti.
Ne postoji nijedan pripadnik „prve" ili „druge" Srbije koji se neće radovati tom konačnom rešenju surovog odnosa koji je Srbiju ubacio u betonske cipele s kojima napreduje pola kilometara na sat na putu u Evropu. Iako je Dimitrije Tucović 1912. godine izjavio da su najveći prijatelji Srba niko drugi do Albanci, danas bi za ovog srpskog revolucionara mislili da je bio ili pijan od vinjaka „skenderbeg" ili naduvan od trave „albanke" dok je smišljao ovu rečenicu koju bi mogao jedino da izgovori Srbin, tačnije „grobar" nad kojim je izvršena lobotomija pa jedino čega se seća u svom životu su golovi Fadilja Vokrija u dresu Partizana. Viševekovni krvavi odnos Srba i Albanaca, ispunjen bunama i sukobima, trajno je cementiran u istorijskim udžbenicima, a poslednje decenije relaciju dva naroda obeležili su sledeći ljudi i događaji.

Albanci u Partizanu - „Politika me nikada nije zanimala. Došao sam u Partizan u trenutku kada su albanski rudari štrajkovali u „Trepči" i kada je zemljom harao Milošević. To je dokaz da sportisti ne smeju da budu opterećeni politikom. Još jedna od bitnih stvari je i činjenica da je Partizan imao mnogo navijača na Kosovu i da su u njemu tradicionalno igrali Albanci." Ovo su rečenice bivšeg fudbalera Partizana i današnjeg predsednika Fudbalskog saveza Kosova Fadilja Vokrija, koje je izgovorio pre nekoliko meseci jednom zagrebačkom listu, čime je oduševio „Grobare" koji su se na mnogim forumima podsetili ovog centarfora koji je golovima redovno Partizanov „jug" transportovao u delirijum.

Ljubav između Albanaca sa Kosova i Partizana započela je sa Fahrudinom Jusufijem, fenomenalnim bekom koji je obožavao Beograd i kome je kum bio kompanjon iz odbrane Velibor Vasović. Jusufi se posle odlične karijere u Nemačkoj vratio kao trener u Partizan, i to sa kačketom „a la Helmut Šen", ali je „poginuo" upravo od svojih, na utakmici u kojoj je albanski Fljamurtari izbacio „Grobare" usred Beograda. Tradiciju albanskih fudbalera u crno-belom dresu nastavili su Dževad Prekazi upamćen po razornim projektilima „zemlja-vazduh", kojima je cepao mreže i grla navijača koji su pevali „Preki, Prekazi, ti Dinamo pregazi". Posle njega je došao Vokri, a zatim i Kujtim Šalja, koji se pamti po svom naručivanju srnećih leđa i salate u beogradskom hotelu „Palas". Albansko-srpska crno-bela idila samo je na trenutak prekinuta porazom od Fljamurtarija, kao i golovima Dragana Mancea kojima je Partizan bio jedini tim koji je uspeo da pobedi tadašnji FK „Priština" na domaćem terenu, koji je na krilima nacionalnog delirijuma vodio Ćiro Blažević. Istorijska pobeda bila je začinjena stihovima „Mance, jeb'o si Albance".

Aleksandar Ranković - Srpski političar iz prvog ešalona Josipa Broza koji je smenjen zbog prisluškivanja i Kosova. Iz tog Lekinog pada uzdigao se mit o Rankoviću kao zaštitniku Srba na Kosovu. Njegova sahrana je tada bila najveći beogradski hepening posle koncerta „Bijelog dugmeta" na Hajdučkoj česmi, kao i rastanka s Titom. Hiljade ljudi na oproštaju od Rankovića biće inicijalna kapisla za kasnije događanje naroda i smernica za dotadašnjeg apartčika Slobodana Miloševića.

Semenkari, poslastičari i vukovci - To su bila zanimanja Albanaca u gradovima duž cele SFRJ. Za elitne albanske poslastičare oduvek se smatrala porodica Pelivan, za koju se danas navodi da su ipak Goranci. Poslastičarnica na početku Kalemegdana, koja je pala kao jedna od prvih žrtava Miloševićevog događanja naroda, zvala se „kod trovača". Nikada nije odgonetnuto da li je običaj u bivšoj JNA da se Albanci raspoređuju u kuvare bila posledica njihovog kulinarskog majstorstva ili činjenice da je ovaj narod bio pod sumnjom, pa je držanje varjače bilo bezbednije od zaduživanja ponosa jugoslovenske armije - puške M-48. I fizikalci kod Vukovog spomenika su u prošla vremena bili uglavnom Albanci, a tek kasnije je došlo do „nacionalne ravnopravnosti". Nestankom Albanaca iz Beograda biro za zapošljavanje bicepsa u parku kod Vuka popunili su Srbi.

Provokacija Gorana Bregovića - Najveći manipulator na domaćoj muzičkoj sceni Goran Bregović je malo posle godinu dana od velikih albanskih demonstracija na Kosovu napravio pesmu koja je 1982. izazvala nezapamćen skandal u bivšoj Jugoslaviji. Na albumu „Uspavanka za Radmilu M." „Bijelog dugmeta" našla se pesma „Kosovka", koju je na albanskom jeziku otpevao Željko Bebek. Napadi na „Dugme" bili su ravni onima iz afere u kojoj je član benda Ipe Ivandić uhapšen sa kilogramima hašiša u bas bubnjevima. Najveći mag domaće muzike Bregović je svoje filovanje čuvenog stiha „Roka mandoljina" obrazložio rečima: „Mislio sam da posle toliko godina koliko živimo sa Albancima ne bi bilo loše da naučimo nekoliko njihovih reči". Tih nekoliko reči doneli su ogroman tiraž, desetine hiljada ovih i onih valuta, ali i jedan zlatni lančić koji je vođi „Dugmeta" pre jednog koncerta predao jedan albanski fan smatrajući da je Brega dosta učinio za njihovu stvar.

Keljmendi - „Noćas, 3 septembra 1987. u 03.05 časova, vojnik Aziz Keljmendi je u garnizonu u Paraćinu ubio na spavanju četvoro vojnika i kasnije izvršio samoubistvo." Ovo je bilo saopštenje Saveznog sekretarijata za odbranu, u kojem je opisan krvavi pir Aziza Keljmendija, koji je šokirao Jugoslaviju, a naročito Srbiju. Ovaj stravičan zločin nagovestio je skorašnji krvavi sukob i raspad zemlje.

Kapetan Leši - Veliki albanski junak iz filma srpskog režisera Žike Mitrovića. Hrabri kapetan Ramiz Leši sa partizanskim jedinicama se bori protiv bandi balista u kojima je i njegov rođeni brat. Pseudonim Kapetan Leši preuzeo je Ridvan Ćazimi, komandant vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe, koji je ubijen 2001. tokom oružane pobune Albanaca na jugu Srbije. Ipak, ni delo ni lik filmskog Kapetana Lešija nije ukaljan ovom „krađom".

Bekim Fehmiu - Ponos Jugoslavije i glumac koji je napravio najveću svetsku karijeru od svih svojih domaćih kolega. Glumio je uz najveće holivudske zvezde Klaudiju Kardinale, Kendis Bergen, Avu Gardner, a i sarađivao sa režiserskim velikanima poput Džona Hjustona. Fehmiu je u svetskoj štampi opisivan kao jedini glumac koji je iz komunističkih zemalja snimao na Zapadu, probijajući prvi gvozdenu zavesu pre pojave Mihaila Gorbačova i pada Berlinskog zida.

Zana Nimani - Prva pevačica grupe „Zana" i ćerka kosovskog funkcionera Džavida Nimanija koji je zaribao zbog irendentističkih sklonosti. Otpevala je najveće hitove ove grupe, kao što je pesma „Dodirni mi kolena", i ostala upamćena po svom čednom seksepilu kojim je osvojila švedskog producenta jugoslovenskog porekla Tinja Vargu.

Đorđe Martinović - Srpski Isus Hrist koji je umesto krsta nabijen na flašu. Mučenik i tragični junak jedne od najvećih političkih afera u SFRJ. Napad albanskih iredentista na Martinovića i nabijanje flaše u njegov anus je zbog izbegavanja međunacionalnih sukoba zataškan verzijom o njegovoj homoseksualnosti, zbog koje se sam povredio. „Slučaj Martinović" iz 1985. godine je zabeležen kao najvidljiviji dokaz teške situacije u kojoj se Srbi nalaze na Kosovu. Martinović je preminuo 2000. godine u okolini Kruševca, u koji je stigao kao izbeglica.

Hašim Tači - Student filozofije i istorije, postdiplomac na univerzitetu u Cirihu, a najpoznatiji kao komandant Operativne zone OVK u Mališevu, gde su cvetala ubistva, otmice, prostitucija... Učestvovao je u nekoliko napada i ubistava srpskih policajaca. Izdao je komandu za napad na centar u Vučitrnu, u kojem su bile smeštene srpske izbeglice. Učestvovao je kao predstavnik OVK u delegaciji kosovskih albanaca na zasedanju u Rambujeu. Nije se štedeo u borbi za albansku stvar pa mu se pripisuje i šarmiranje tadašnje vrlo bitne figure američke politike Medlin Olbrajt.

Pošteni Albanci - Patent Slobodana Miloševića i njegove ekipe u borbi za rešenjem kosovskog problema. Pošteni Albanci, kao nova antropološka vrsta, pojavljuju se ubrzo posle Osme sednice i ustoličenja Slobodana Miloševića. U ovu grupu spadali su svi Albanci kojima je Srbija domovina, a ne neka tamo dole zemlja bunkera Envera Hodže. U svojoj borbi za pravednu stvar poštenim Albancima su se posle nekoliko godina pridružili Egipćani, pa su tako ruku pod ruku otišli do Rambujea da odbrane Srbiju.

Yu grupa - Poznata beogradska grupa koja postoji već 40 godina i koja je nadživela zemlju iz svog imena. Članovi ovog benda braća Jelić su tokom sedamdesetih godina eksperimentisali sa albanskim melosima i ritmom, trudeći se da približe makar na koncertima Kosovo, za koga je tada Srbiju bolelo uvo.

Albanka - Nije nikakva devojka koja živi na Kosovu, već trava... koja se, naravno, puši, a sve u cilju boljeg raspoloženja. To bolje raspoloženje je naročito bilo tražena stvar tokom surovih devedesetih, kada je ovaj prirodni narkotik omogućavao da se za malu kintu brzo popravi stanje duha i makar posle jednog džointa pobegne daleko iz sumorne Srbije.

Nazarbajev, prvi i jedini predsednik Kazahstana, osmislio je novu prestonicu Astanu, čudo usred stepe gde su zgrade u obliku NLO, piramida, nojevih jaja... U parkovima su ogromni ćupovi iz bajke, a ispred predsedničke palate zdanja nalik motorima spejs-šatla
Tragovi SSSR-a odveli su me pravo u Kazahstan, državu koja je od Sovjetskog Saveza dobila i najbolje i najgore. I svemirsku stanicu „Mir", odakle je poleteo Gagarin, ali i poligon za nekih 460 proba atomskih bombi.
Nomadi po tradiciji i duši, Kazahstanci se nikad ne žure i sa nekim iskonskim mirom koji vlada ogromnim prostranstvima stepa i pustinje govore o prošlosti. „Svaki dan zemlja je podrhtavala satima, kao uplašena košuta", bile su reči kojim su mi dočarali život pored nuklearnog poligona. Mnoga neobeležena mesta na putu spadaju u najradioaktivnija na planeti. Uz detaljne instrukcije uspeo sam da dođem do muzeja u kome se čuvaju ostaci životinja namerno postavljanih blizu epicentra nuklearne probe kako bi se videlo kako eksplozija utiče na telo. Na teritoriji približno veličine Srbije doslovno svaka travka ubitačno zrači.

Okolo poligona za testiranje nuklearnog naoružanja smešteni su mnogobrojni lageri gulaga. Ljudski životi uništeni su atomskim bombama drugačije vrste. Ljudi čije su duše razorene samo zbog toga što su bili bogati - imali nekoliko krava ili što nisu sa iskrenim oduševljenjem klicali Staljinu. Zastrašujuć je zalog vremena u kome je „narod proglašen za narodnog neprijatelja".
Stigao sam do Astane, novog glavnog grada. Predsednik Nazarbajev, prvi i jedini predsednik Kazahstana, osmislio je sam grad - čudo usred stepe. Kada je 1998. godine odlučio da prestonicu izmesti iz Alma Ate, niko nije zamišljao da će uspeti u svom naumu da ni iz čega stvori grad budućnosti. Astana danas, to je zaista grad iz nekog budućeg vremena ili, u najmanju ruku, iz dela pisaca naučne fantastike. Novi deo grada krase kako najlepša zdanja u sovjetskom stilu, tako i mnoštvo islamskih ornamenata i ogromna džamija. Ali poseban šarm celom gradu daju zgrade u obliku svemirskih letelica, piramida, jaja i raznih neindentifikovanih letećih i neletećih objekata. Posle gledanja „Zvezdanih staza" planeri Astane očigledno su čitali Harija Potera, ali i Tolkinovog „Gospodara prstenova". U parkovima grada i na ulicama nalaze se sa strane položeni ogromni ćupovi iz bajke, zatim magični prstenovi i bubnjevi nekih ultramodernih čarobnjaka. Ispred predsedničke palate nalaze se zgrade u obliku motora spejs šatla, a iza nje je ogromna staklena piramida koja noću svetli u nekoliko boja. Kao da sve to nije dovoljno, ministarstvo poljoprivrede se nalazi u zgradi u obliku ogromnog nojevog jajeta.

Samim centrom novog grada dominira ogroman toranj, sada već simbol celog Kazahstana. Sam toranj predstavlja mitsko drvo života na kome je ptica sreće napravila gnezdo i snela jaje. U unutrašnjosti tog ogromnog zlatnog jajeta sada se nalaze osmatračnica, mali restoran i trougao sa šakom predsednika. Njegov otisak će definitivno obeležiti istoriju ovog grada i njegove panorame zauvek... Po novom verovanju, kada svoj dlan položite preko otiska Predsednikovog i poželite želju, ona će vam se ispuniti, dok se istovremeno čuje nova kazahstanska himna.
U pravoj megalomaniji, u Astani je napravljen i jedan od najvećih akvarijuma na svetu, pa se tako ajkule brčkaju usred stepe, više hiljada kilometara od najbližeg mora. Kao kontrast širokim bulevarima i velelepnim zdanjima Astane, oko ovog grada nalazi se - čitava zemlja. Ogromno siromaštvo, razrušena zdanja na samo dvadesetak kilometara od prestonice na surov način vraćaju u realnost. Velika energetska bogatstva zemlje, pre svega nafte i gasa, ne osećaju se u unutrašnjosti. Putevi su loši, a većina ljudi u selima živi u zgradama izgrađenim još na početku sovjetske vlasti koje bi pobedile na svakom takmičenju najružnijih zdanja. Nada za ovu zemlju ipak postoji. Astana, koliko god nerealna i neobična, ipak je izuzetan primer upornosti i da, kada čovek zaista nešto hoće, može da napravi svašta. A ako može jedan čovek, šta tek onda može da učini cela zemlja?      

Bilo da je s karoserijom od troja ili petoro vrata, nova „tojota auris" izgleda veoma elegantno. Kozmetički zahvati bili su tek toliki da osveže oblik i učine ovu limuzinu konkurentnom

Pokreće ga čak šest motora, i to tri benzinska i tri dizel agregata od 1,3 pa sve do 2,2 kubika koje prate šestostepeni manuelni menjači. Prema fabričkim podacima, benzinski motori kombinovano u proseku potroše oko 6,5 litara, dok je kod dizela potrošnja znatno manja - 4,8 litara na 100 kilometara. Na raspolaganju su i četiri serijska paketa opreme - „tera", „sport", „luna" i „sol". Unutrašnjost ovog automobila je više nego odlična. Znatno je modernizovana, deluje prostrano i veoma pregledno. Stilsko rešenje sa jedinstvenim elementima dizajna, kao što je spojena centralna konzola, stvara jedinstvenu atmosferu u vozilu.
Veće dimenzije krova omogućile su komfor vozaču, ali i svim putnicima u vozilu. Zadnja vrata su široka, a ujedno su i vrlo praktična. Zapremina prtljažnog prostora sasvim je pristojna i iznosi 354 litra. „Tojota" je ovim modelom predstavila novi pristup dizajnu.
Do stotke, prema fabričkim podacima, u proseku stiže za 12 sekundi. Ovaj bezbedni porodični hečbek izgrađen je na veoma snažnoj, čvrstoj karoseriji sa sistemima za pasivnu bezbednost. Dostupan je sa čak devet vazdušnih jastuka, uključujući tu i vazdušne jastuke za kolena.
Euro NCAP je novu „tojotu auris" nagradio sa maksimalnih pet zvezdica za zaštitu odraslih putnika u proceni bezbednosti putem kreš testova. „Auris" je osvojio i 100 odsto poena za bočni udar i postigao je ukupno 35 za bezbednost odraslih putnika, što je najveći rezultat u klasi.
Cena nove japanske uzdanice je od 13.990 evra pa naviše, sve u zavisnosti od opreme i motora koji se izabere.  

Masimo Morati je uvek bio nešto između razmaženog bogataša koji kupuje igrače kao sličice za album i naivnog fudbalskog dobročinitelja kome islužene zvezde izvlače keš iz novčanika. Imao je sreću što mu u porodici naftnih bogataša nisu nisu disali za vratom, gledajući u pozitivnu stranu priče: da bar ne vodi porodičnu kompaniju
Ovogodišnju Ligu šampiona obeležio je trijumf povampirenog katanača, začetog šezdesetih godina u Interu kod čuvenog Helenija Herere, nad modernom verzijom totalnog fudbala koji baštini Barselona i nekoj vrsti naslednika „švapskog" industrijskog fudbala, na koji je podsetio ovogodišnji finalista Bajern iz Minhena.
Arogantna pojava na klupi Intera sa trenutno najpoznatijim imenom u Evropi - Žoze Murinjo, nakon velikih trijumfa protiv Čelzija i Barselone, dobio je ogroman prostor u medijima širom sveta pošto je velikane pobeđivao sa Interom, koga poslednjih 15 godina nazivaju večitim luzerom, ali je i utoliko više protivnika u fudbalskom svetu zbog retrogradne fudbalske ideologije kojeg nazivaju jedinim trenerom koji je osvojio Ligu šampiona bez šuta na gol. Međutim, svaka sledeća utakmica bila je nova Murinjova pobeda. Ne samo na terenu. Osim finala u Madridu protiv nemačkog Bajerna.

Rutniska pobeda Intera u murinjovskoj igri, gde su Italijani imali manje šuteva na gol i jedva trideset odsto poseda lopte u nogama, simbolično je trebalo da bude kruna koju je Portugalac sam sebi namestio na glavu u inat svim fudbalskim stručnjacima i navijačima širom sveta kojima je lepota igra ispred rezultata. Ali ispostavilo se da baš ta utakmica nema nikakve veze ni sa fudbalskom ideologijom, ni sa Murinjovim ratom protiv celog sveta. To je bila pobeda gazde Intera Masima Moratija.
Morati je više pozirao sa „klempavima peharom" nego Murinjo, Milito, Eto i Stanković zajedno. Nakon petnaest godina vođenja Intera i više od milijarde potrošenih evra, Morati je uspeo da ostvari svoj san i postane prvak Evrope. Godinama su mu se podsmevali u fudbalskom svetu zato što je uludo trošio pare na velike igrače, a osim jednog Kupa Uefa nije osvojio značajniji trofej. A i skudeto mu je izmicao svake godine dok za zelenim stolom Juventus nije poslat u drugu ligu, a Milanu oduzeti bodovi.
Iz Masimovih usta ovih dana izlazi samo jedna rečenica: „Ovo je dokaz da se rad i upornost isplate." Konačno osvajanje Lige šampiona, iako bez „ijednog šuta na gol", omogućilo je Moratiju da „spinuje" stvarnost koja, ipak, kaže da je on jedan od najkontroverznijih bogataša u evropskom fudbalu u poslednje dve decenije, da su njegovi „rad i upornost" zabluda kojom je lečio svoju bogatašku sujetu i da je, imajući u vidu novce koje je do sada potrošio, osvajanje jedne Lige šampiona dovoljno tek da se kaže da projekat Moratijevog Intera nije „baš totalan promašaj".

Njegova era u Interu počela je 1994. godine, kada je iskoristio priliku da kupi klub koji je njegov otac Anđelo, čuveni naftaški magnat, vodio šezdesetih godina u vreme najvećih uspeha kluba. Masimo, inače, važi za neku vrstu crne ovce u bogatoj porodici Morati. On je četvrti sin Anđela Moratija. Gazdovanje Interom starijeg Moratija tokom šezdesetih godina bilo je baš u vreme kada je crno-plave vodio čuveni Helenio Herera i, uz razvoj bunker igre koja je postala poznata pod imenom katanačo, dva puta postao prvak Evrope.
Masimo Morati, od kada je ušao u svet fudbala, uvek je bio nešto između razmaženog bogataša koji kupuje igrače kao sličice za album i naivnog fudbalskog dobročinitelja kome islužene zvezde izvlače keš iz novčanika. Masimo u svom CV-ju, pored funkcije predsednika i vlasnika Intera, ima i poziciju izvršnog direktora u porodičnoj naftnoj kompaniji „Saras", koja porodici Morati samo na ime dividendi godišnje donosi sto miliona evra. A Masimo po porodičnoj funkciji ima i mesta u bordovima „Pirelija" i italijanskog telekoma. Porodičnim biznisom, međutim, više se bave starija braća. Njemu je povereno da se „igra" sa Interom.
Odrastao u svojevrsnoj aristokratskoj porodici, koja je vodila industrijski oporavka Milana posle Drugog svetskog rata, od malih nogu je navijao za Inter, za koji inače navija visoka klasa. Godinama ga je proganjalo što je period dok je klub vodio njegov otac nazivan periodom „grande Inter", a njegov kao „hard tajms", iliti na srpskom teška vremena. On je praktično otvorio eru ekscentričnih bogataša koji nekontrolisano troše mnogo novaca na dovođenje igrača, što će postati fenomen deset godina kasnije, ulaskom bogataša sa istoka u fudbal.
Morati je uspeo da uđe i u teoriju koja se proučava na sportskim univerzitetima, a koja kaže da vatreni navijači ne mogu da budu dobri na čelu kluba jer fudbal je pre svega posao. Morati je bio zaljubljen u igrače koje je dovodio u Inter. Dovodio je velike zvezde, iako nije bilo mnogo fudbalskog opravdanja za tako nešto. Često je dovodio više igrača koji igraju na istoj poziciji, i to uglavnom napadače ili ofanzivne veznjake, odnosno „desetke". Odbrambene igrače je kupovao bez ikakve strategije, „na kilo". U jednom trenutku krajem devedesetih imao je u timu 12 igrača odbrane na koje je potrošeno više od 50 miliona dolara?!
Gotovo svaku sezonu od njegovog dolaska 1994. godine Inter je započinjao kao veliki favorit za osvajanje skudeta u Italiji, jer bi gazda Masimo u tom letnjem prelaznom roku bogato pazario. Ali uvek bi se ispostavilo da su u Inter dolazila ili velika imena sa umornim nogama ili nedovoljno afirmisani igrači koji su zbog ludačke politike gomilanja ostarelih zvezda u drugim timovima postajali veliki igrači.
Kada je 1996. godine trebalo da se angažuje jedna dobra „desetka" ili polušpic, Morati je kupio Francuza Jurija Đorkaefa, koji je tada bio na vrhuncu slave. I igrao je dobro za Inter. Ali dve godine kasnije na tržištu se pojavila mogućnost da se angažuje Roberto Bađo, italijanska zvezda koja je tada već bila istrošena i nije bila na meti velikih klubova. Ali Moratiju je imponovalo da kupi igrača sa takvim imenom. I onda su se Bađo i Đorkaef sudarali na terenu. Iako su mu govorili da njih dvojica ne mogu da igraju zajedno, on je odgovarao: „Dobrih igrača nikada nije dovoljno."

Pošto mu ova dvojica nisu bili dovoljna, kupio je i mladu nadu Andrea Pirla i Urugvajca Rekobu. I obojica su u to vreme pucala na mesto „desetke". A najgore je prošao Pirlo. Bar u Interu. Zbog velikog „vizionara" Moratija morao je da postane najbolji italijanski igrač u dresu gradskog rivala Milana.
Za Inter je od 1997. do 2002. godine igrao i tada ubedljivo najbolji fudbaler na svetu, Brazilac Ronaldo. Možda se i danas neko seća te epizode u njegovoj karijeri, ali on se, što se tiče tog perioda, sigurno najmanje seća fudbala. Veći deo ugovora je proveo na lečenju. Iako je Morati verovao u njegov oporavak i pružao mu punu podršku, Ronaldo je po oporavku odlučio da ode u Real Madrid, gde je pružio daleko bolje partije. Tek radi simbolike, ostaće upamćeno u statistici da je Ronaldo dva puta proglašen za najboljeg igrača na svetu dok je nosio dres Intera. Prvi put 1997, tek što je potpisao ugovor, i 2002. kada je napuštao klub.
U istom periodu, Morati je angažovao Kristijana Vijerija za tada rekordnih 50 miliona maraka. Vijeri je, doduše, nekoliko godina dobro igrao u Interu, ali nije bio baš najbolji igrač na svetu, a Inter je najbliže trofeju bio 2002, kada je u poslednjem kolu od Juventusa izgubio prvo mesto na tabeli italijanske lige.
Sve dok 2004. godine na klupu Intera nije seo Roberto Manćini, Morati je za devet godina promenio čak 13 trenera. Na takozvanu užarenu Moratijevu klupu su sedali velikani kao što su osvajač Lige šampiona Marčelo Lipi i Hektor Kuper, koji je sa Valensijom dva puta igrao finale Lige šampiona, ali nikada nisu bili dovoljno dobri za gazda Moratija. Koliko je bio dobar sa igračima, toliko je sa trenerima bio na nož. Voleo je da im se meša u posao i da odlučuje o dovođenju igrača.

A kako je on to radio najbolje govori primer čuvene trampe sa gradskim rivalom Milanom; Andrea Pirlo, kao najveći italijanski talenat, i Klarens Sedorf, kao igrač koji je sa tri tima osvajao Ligu šampiona, zamenjeni su za Frančeska Kokoa, Tomasa Helvega i Umita Davalu - igrače kojih se više niko ne seća da su igrali u kalču.
Zanimljivo je da osim Argentinca Havijera Zanetija nijedno Moratijevo pojačanje nije ostvarilo dublji trag u Interu nego u nekom drugom klubu. Argentinac je u klubu od 1995. postao je kapiten i idejni vođa ove generacije. A on je bio prvi igrač koga je doveo u klub.
U proteklih desetak godina Inter je bio pravo groblje fudbalskih velikana. Od golmana Anđela Perucija, koji je na zalasku karijere došao u Inter, preko štopera Lorana Blama i Fabija Kanavara, koji je kao najbolji igrač planete otišao u Real, a tek kada tamo nije ispunio očekivanja, nije bilo problema da mu se napravi mesto u Interu. U Interu je na zalasku karijere zaigrao čak i naš Vladimir Jugović. Jedini veteran koji se na kraju isplatio Moratiju praktično je bio Siniša Mihajlović, koji je i sa tri i po decenije pogađao svoje čuvene slobodnjake.
Morati je jednom rekao da je često dolazio kući nakon napornog dana u kom je potrošio 30 ili 40 miliona evra, pitajući se da li je učinio pravu stvar.
- Uvek sam uveren da radim pravu stvar. Ali kada se potpiše ugovor i kada stavim sve karte na sto, često se zapitam da li sam možda napravio grešku - često puta je ponovio Morati. Jedinu sreću ima što mu u porodici ne dišu za vrat zbog načina na koji vodi klub. Verovatno gledajući u pozitivnu stranu priče, da bar ne vodi porodičnu kompaniju.
Godinama je Masimo Morati trpeo prozivke svojih sugrađana. Navijači Milana su odštampali knjigu „Nikad nećeš da pobediš„, koju su posvetili svim velikim investicijama Masima Moratija. Navijači Intera ga vole isključivo zato što znaju da voli klub i više od njih, ali su posle svake neuspešne sezone pomislili kako bi bilo dobro da neki drugi tajkun zauzme njegovo mesto.

Tek kada je otkriven skandal oko nameštanja utakmica u kome su, između ostalih, učestvovali i Interovi najveći rivali Milan i Juventus, otvorila su se vrata da Morati osvoji neki značajniji trofej. Pod Manćinijem Inter je tri puta bio prvak, a još dve titule uzeo je sa Murinjom. Ali u Evropi ti uspesi su prihvatani sa ogradom da od izbacivanja Juventusa u drugu ligu, italijanska liga dugo vremena neće biti ono što je bila, te je i vrednost skudeta manja nego ranije.
Naivnim bogatunom koji veruje ljudima napravio ga je i njegov dojučerašnji heroj Žoze Murinjo. Nije ga udostojio da se zajedno vrate u Milan da proslave titulu, nego je ostao u Madridu kako bi gazdama Reala ostavio svoj broj računa i ne bi li se raspitao o tržištu nekretnina u glavnom gradu Španije.
Da za ovih 15 godina nije mnogo naučio Masimo je pokazao tako što nije prošlo ni 48 sati od finala, a on je već počeo u svom maniru razmaženog bogataša da izjavljuje koga će sebi da kupi. Stivena Džerarda iz Liverpula i Bastijana Švajnštajgera iz Bajerna, za koje ne treba ni reći da igraju na sličnim pozicijama u timu. Ujedno i licitira o imenima Murinjovog naslednika na klupi Intera. Prvo ime koje je spomenuo bilo je Siniša Mihajlović. Igrač koji je deo karijere proveo kod njega u Interu i bio Manćinijev pomoćnik. Objektivno, neiskusan trener da bi vodio osvajača Lige šampiona, ali ima kvalitet u kom nijedan trener na svetu ne može da ga nadmaši. Morati ga voli.