Besplatna Zabava

Archive for the ‘TV Pressing’ Category

Kada je pre izvesnog vremena na „Jutjubu" osvanuo jedan od snimaka izvedbe čuvenog hita „Without You" (proslavila ga Maraja Keri), čitav svet se smejao

Na nekoj audiciji, verovatno za bugarske „Zvezde Granda", karakondžulavo našminkana riba je izašla i bez blama otprašila ovu pesmu na nekom svom engleskom jeziku... Snimak je vrlo brzo pogledalo oko 15 miliona ljudi, a (ne)srećna umetnica je postala poznatija i od Maraje Keri. Iz nehata!

Slično se cela Srbija razgaljuje i raznim nesretlucima koji pokušavaju da, uprkos svetskoj ekonomskoj krizi, prođu na onim čuvenim smehotresnim audicijama Saše Popovića. Doduše, oni pevaju na nekom svom srpskom jeziku, koji je opet kako-tako razumljiv. Vrhunske interpretacije na stranim jezicima rezervisane su za megazvezde... poput ekskluzivca Maje Marijane. E, ona je sad rešila da malo zabavi planetu! Po ugledu na bugarski „Ken li", ova folkerka se pojavila kod Lee Kiš i zapevala čuvenu numeru grupe „Vaja kon dios" (Hej, na, na na)... Zapevala, a za pojas nije zadenula.

Kao vrhunski profesionalac i još veći patriota, Maja nije želela da peva pesmu u originalu, već je frikombinovala engleski s lužičkosrpskim dijalektom finske verzije svahilija... Tako razumljivo i emotivno kako su zvučali samo uvodi čeških pornića iz 1972. I niko da joj kaže: „Jbt, ženo, da li si ti normalna? Ne pokušavaj to više ni u kupatilu, već se drži trešeraja i srpskih prepeva bliskoistočnih hitova"!

Tako smo se mi nekad kao klinci igrali rata. Neki drugari su bili partizani, a ja sam redovno morao, kao najsitniji u kraju, da budem Nemac. I onda sam izmišljao nemački jezik... Švajzgvajm naaaaaaaajc! Hersnoooomen ziviht ajmaaaaane geriht, haaalt loooos! Kasnije sam taj nemački i sam malo doučio iz filmova :)))) Ali, Majin engleski ne razume verovatno ni autor pesme!

U prilogu dajem „Jutjub" adresu oba snimka, pa zaključite sami. Ne znam za vas, ali meni je ovo veći blam od čitave trodnevne doze farmerskih psovki.

1. Maja http://www.youtube.com/watch?v=FawdErWQVJ0

2. Bugarka http://www.youtube.com/watch?v=_RgL2MKfWTo

Homer Džej Simpson, glavni junak crtaća „Simpsonovi", proglašen je za najbolji lik koji je ikad stvoren za televiziju i film u proteklih 20 godina. Debeli razvratnik konačno je stigao tamo gde mu je i mesto, na sam vrh

Homer, kome je glas pozajmio Den Kastelaneta, prvi put se pojavio na televiziji 19. aprila 1987. u „Šouu Trejsi Ulman". Razvratni junak odslikava nekoliko stereotipa američke radničke klase: on je prost, predebeo, nesposoban, trapav, nepromišljen i na granici alkoholizma. Njegov lik osmislio je Met Grening i dao mu ime po svom ocu. Homera su roditelji Mona Simpson i Abraham Simpson odgajali na farmi (slična onoj na kojoj žive srpski „simpsonovi" Bojanić, Maca i Firči na imanju u Lisoviću).

Sredinom 60-ih godina, kada je Homer imao između devet i 11 godina, Mona je pobegla i skrivala se zbog kršenja zakona. Homer je išao u srednju školu u Springfildu i na završnoj godini '74. se zaljubio u Mardž Buvije, sa kojom je prvo dobio sina Barta, a potom i ćerke Lizu i Megi. Najbolji su mu prijatelji Mo, vlasnik bara u Springfildu, dvojica homoseksualaca Karl i Leni i prvi komšija Ned Flanders.

„Simpsonovi" su preporučeni za proučavanje sociologije studentima na modernim fakultetima, a knjiga „Simpsonovi i filozofija" uključuje deo koji analizira Homerov lik iz perspektive Aristotelove etike vrednosti. Petogodišnja studija među više od 2.000 sredovečnih ljudi u Francuskoj je utvrdila moguću vezu između težine i funkcije mozga, nazvanu upravo „sindrom Homera Simpsona". Homerova sveprisutna uzrečica „Dou!" dodata je u Oksfordski rečnik engleskog jezika bez apostrofa, a ovaj izraz koji označava iznervirano gunđanje zaštitio je Foks kao autorsko delo.

Svađalica koja psuje i po vasceli dan lenčari (svaka sličnost s farmerima je slučajna) zaposlen je u springfildskoj nuklearnoj elektrani tajkuna Montogmerija Barnsa (liči li vam, ha?), a na poslu uglavnom jede, spava i pije pivo (a liči li vam ovo?). Homer Džej Simpson možda nije naše gore list, ali sa svim porocima i mentalitetom sigurno figurira kao jedan od glavnih kandidata da se nađe u sledećoj sezoni srpske „Farme". Baš zato što i jeste onakav kakav bi svaki Amerikanac želeo da bude... a ne sme! Za razliku od nas.

Ovo je Balkan, come on!! Ne jednom, ne dvaput (bez vađenja), triputa ne. Beograd, Beograd, tri puta, po maški je!

Rasprava o uspehu ili neuspehu Bregine pesme, kojom nas je Milan Stanković predstavljao na Evrosongu, trajaće najmanje nedelju dana, koliko je potrebno za isisati sve poluvažne informacije o silama „mraka i haosa" koje su nas sprečile da ponovo trijumfalno pokažemo Evropi da nam nema premca kada su etnopop limunade u pitanju. Možda je mogao i bolje od 13. mesta, možda je trebalo prateće vokale pustiti da obogate pesmu još više, možda je trebalo po prvi put zapevati na engleskom... Možda na svahiliju... Možda, možda, možda... Ono što nije možda, već sigurno jeste da nas je Milan Stanković u nečem prilično obrukao, a to nešto je stajling za nastup kojim je balkanske prostore i balkanoljubivu pesmu prezentovao kao buljašku prćiju, u kojoj se ljudi oblače sa komšijske žice za sušenje veša iz obližnjeg trtića.

Lično, apsolutno me ne zanimaju dugogodišnje spekulacije da li je ovaj plavušanko gej ili ne, da li mu je Rada Manojlović šatrirala ribu ili je ovaj momčić stvarno hetero zver koja pomodarski glumi dečkonju. Sve i da jeste, to je njegovo apsolutno i ljudsko pravo. To je sloboda u koju niko nikom ne sme da dira. Ali me i te kako zanima ko se to sa RTS-a ili iz njegovog tima dosetio da ga u polufinalu okiti onim medicama, štrasom i našminka kao džibersku mladu koja ser Eltonu Džonu treba da odrecituje himnu dobrodošlice u Prdarevo.

Da se razumemo, nije Milan Stanković u Oslo otišao da promoviše samo sebe ili „Grand", već sve nas... A ukoliko je Balkan to što nam je on pokazao (jer, to što je otpevao ionako niko nije razumeo), onda smo svi mi pomalo zreli za klečanje na kukuruzu!

Šta je sa nošnjom, gde su anterija i opanci, čemu služe one frularice i mićovanski ukrasi? Ili sam ja definitivno demode, pa ne mogu da provalim nove trendove i gde se tačno nalazi granica između „metro" i „retro".

Balkan, Balkan, Balkan, ovo je Balkan, come on! Hop, hop, hop, ovo je Balkan, come on! Hop, hop, hop, ovo je Balkan, come on!

Pesma 'Drip, drop', azerbejdžanske tinejdžerke Safur Alizade, pobednik je Evrosonga 2010. u Norveškoj!

Ako je suditi po prognozama kladioničara, ali i neospornom kvalitetu koji dolazi iz Savićeviću dragog Azerbejdžana, ovako će glasiti naslovi skoro svih evropskih duplerica naredne nedelje. A ukoliko se desi baš to, jedan od pobednika Evrosonga biće niko drugi do hvaljeni i osporavani Željko Joksimović, čovek koji je za potrebe Azera napravio aranžman balkanske verzije ovog hita... I to aranžman koji izuva! Naravno, u jeku bregostankovićevske nacionalne euforije o tome se u Srbiji do nedelje neće puno pričati! A onda slede šlihtanja na kub!

Željka Joksimovića možete voleti ili mrzeti, ali kao neko ko baš i nije bio blag u kritikama njegovih ranih radova, odgovorno tvrdim da boljeg etno-pop autora od njega nemamo. Čak ni u Goranu Bregoviću! Istorijat njegovog druženja sa Azerbejdžancima je posebno zanimljiv. Kada je pre tačno šest godina udarao svoje evrovizijske temelje, Željko je dobio neverovatan medijski šamar, jer je kompozicija „Lane moje, ovo, ono" i više nego ličila na numeru azerbejdžanskog umetnika Alikana Samedova. Brojali smo mu taktove, vadili mast, nazivali ziljavim harmonikašem... A on je nastavio da posle temelja udara i zidove! Usledila je „Lajla", pardon „Lejla", pa Jelena Tomašević i još nekoliko EU cigala, da bi vrh krova bio upravo „povratak" u Azerbejdžan na velika vrata... Šmek koji je Joksimović dao hitičnoj bombi koju izvodi buduća velika pevačka zvezda, 17-godišnja Safura Alizade, je taman onoliki koliki je i začin koji je u istoj pesmi dao najčuveniji svetski producent Timbalend... Isti onaj koji je Dimi Bilanu prodao džokera za pobedu u Beogradu! Možda je upravo zbog ove činjenice srpski autor i predstavljen kao Evrosong legenda i možda će baš zbog toga u Srbiji imati još više antifanova! Istih onih koji na splavovima i kafanama ne propuštaju da zapevaju „Miljacku", „Nesanicu", Harisovu „Traži" i još bezbroj meraklijskih pesmetina!

Televizija Avala bila je pre manje od godinu dana viđena kao bivša srpska medijska kuća. Nemački RTL i čelnici Avale postigli su dogovor oko preuzimanja, a onda se čuvena SEKA (a nije Aleksić) umešala, i na talasu straha od krize, umesto na baldahinu, Avala je završila u kanalu

Sa rejtingom koji je polako padao i radnim moralom koji je pretio da ih odvede u pakao, stiglo se do pred tarabu, a onda je povučen jedan naizgled čudan potez, koji će ih ostaviti u životu, ako ne i dovesti u EU i bez ulaska RTL-a. Upravljanje programom prepušteno je jednoj staroj „izbeglici".

Robert Nemeček je u Srbiji poznat kao kolekcionar raritetnih muzičkih izdanja i ekspert za filmove! I kao takav vrlo dobro je shvatio da kod nas sa ovim TV poslasticama, koje su hiperprodukcijom potpuno dozlogrdile običnom gledaocu, nema šta da traži. Skontao je da svakodnevno bombardovanje publike ostvarenjima u kojima se, u najbolju ruku, junače Majkl Dudikof ili Stiven Sigal više nikog ne zanima... Čak ni Zemunce iz viceva. Znao je i da retko koja TV kuća ima „zakucane gledaoce". A jedna od najvažnijih stvari u poslu TV urednika jeste naterati onog s druge strane ekrana da bude disciplinovan i da nepogrešivo nauči da određenu stvar prati redovno. Da zna kad su „amin" termini, kao što je to nekad bio crtani film u 19.15 ili serija nedeljom u 20.00. Zato je filmove sveo na najmanju moguću meru, forsirajući hitove i pazeći da ne ide niže od visoke B produkcije. A publiku je napao onim oružjem koje u Americi već dugo ubija rejting - TV serijama. Prostim sabiranjem i oduzimanjem rešio je da izbaci skoro sve staro i da osim atraktivne forme „Milica na kvadrat", informative i još ponečeg, rupetine zakrpi poslasticama kao što su „Doktor Haus", „24", „Terminator", „Galaktika - svemirska krstarica", „Avinjonsko proročanstvo", „Gorštak", „Korov"... U večernjem terminu je „zakucao" „Simpsonove", jedini crtać koji svako s više od grama i po mozga u glavi može da gleda uvek i neprestano, a vikendom je uveo „Kalifornikejšn", sa maestralnim Dejvidom Duhovnijem.

Nemeček ima još džokera, siguran sam, ali je pitanje koliko će ga vazda nervozne gazde čekati da nas izdisciplinuje! Jer u Srbiji ništa nije „zakucano"!

Kasni noćni šou, forma koju su Ameri doveli do vrhunca, na ovim prostorima je nekoliko puta doživljavala reinkarnaciju... i isto toliko puta fijasko!

I dok je Lane Gutović vodio emisiju preautonomno i sa humorom koji nikad neće moći da se zalepi na prosečnog Srbina, vrhunski talentovani Marko Živić je uleteo u ćorsokak svakodnevnog trošenja, koje ne može da izdrže ni mnogo jači igrači... Treća Foksova sreća zove se „Ivan Ivanović šou".

Posle „Keš taksija", verovatno najzanimljivije brze kviz forme kod nas i „Survajver" specijala kojim je oživeo čuveni rijaliti-šou, Ivan je krenuo da miriše najtrnovitiju ružu koja može da se uzgaji... ali i koja lako može da ga otruje.

Premijerna emisija pokazala je da se novopridošli prvi čovek Foksa neće za gledanost boriti ćorcima.... Ovaj šou se razlikuje u osnovnoj i najvažnijoj stvari... po tome što i voditelj i autori koji mu spremaju priloge prelaze granicu! Ulaze u situaciju da se zamere svima! A jedino rešenje je ili da napadnete estradno-političku elitu, stvarnost i šatro nedodirljive ili da ne radite uopšte. Ili u glavu ili da dobijete po jajima!

Projektu se pristupilo više nego ozbiljno. Za razliku od običaja da se angažuju neki krkobabićevski kenjatori, scenario i fore sad piše nekoliko mladih i talentovanih scenarista, dok ih Ivanović u delo sprovodi ne izazivajući nijednom sumnju da sve što radi nije iz glave. Sveža krv, raskošan i prostran studio u foksovskom maniru, dobre vibracije koje osećate i dok traju reklame... Publika se ne smeje na taster, već u trenutku kad se smejemo i mi s druge strane ekrana... Niko ne iritira!

Foks je u novu ofanzivu krenuo na pravi način... izabravši jednog od trojice srpskih šoumena kojima, uz harizmu i urođeni bezobrazluk, mozak radi brže od 200 na sat! Ako sad ne izdrže i ne istrpe j.b.ne piplmetre koji će u početku sigurno biti trnoviti za preskakanje, nikad se više niko neće usuditi ni da prismrdi najlepšoj TV ruži. I trpeće samo oni kojima gledanost ne znači isto što i kvalitet.

Da, ljubomoran sam na omalenog keš taksistu! Razumeće me on već nekako!

Da li je iko pre pet godina, u vreme ekspanzije haripoterovske mašte o postojanju paralelnog čarobnjačkog sveta mogao i da pomisli da će 2010. godine pola čovečanstva živeti u paralelnom, virtuelnom svetu. I da će „Fejsbuk" postati najvažniji, najuticajniji i najkontroverzniji pronalazak savremenog tehno-doba?

I dok je širom sveta već izmišljeno mnogo drugih net novotarija, u Srbiji se „Fejs" zapatio toliko snažno da bi sama pomisao na nekakvo ograničenje, limit ili zabranu izazvala masovna samoubistva širom najlepše naše. Ukoliko se nastavi ovim tempom, teško je i zamisliti koliki će uticaj ova socijalna mreža imati 2015. I da li će toliko osnažiti da u nekom novom formatu potpuno na kolena baci sve ostale, uključujući i samu televiziju kao takvu.

Nemam nameru da trlim o pogubnim ili pozitivnim stranama ovog fenomena, već samo da konstatujem da šala kako je preko „Fejsa" već moguće lakše komunicirati i družiti se, ali i slušati muziku, naći muža, bebisiterku, šetati kera, peglati košulje, letovati, sahranjivati, uskoro možda neće biti samo šala. Kao što već uveliko nisu šala klinike za odvikavanje od buljenja u ekran, s jednom rukom na mišu, a drugom na nekom drugom mestu.

Namere vlasnika ovog formata, koji je iz nehata postao virtuelni bog, da svoj pronalazak unapredi tako što će se infiltrirati u sve druge elektronske medije, znači potpunu revoluciju. Ali znači i pretnju za sve što i dalje cinculira na tankoj žici medijske evolucije, za radio, novine, ali i za muzičku industriju, koji će, ukoliko ne žele da nestanu, morati da se povinuju zahtevima „Fejsbuk" armije. Kupac je uvek u pravu, a njegove želje su zapovest! FBTV? Zvuči omamljujuće i razarajuće!

Dakle, ostaje nam da se nadamo da će uskoro i naši klimakterični bakutaneri, skriveni iza fotki Džene Džejmison, napućene i natrćene 14-godišnjakinje koje žive u kupatilu, nabildovani šatrozemunci, ali i mi ini vlasnici FB pasoša moći da se lajkujemo, pokujemo i kisujemo prostim komandama na TV daljincu. Ali i da nam unuci neće ličiti na monitore ili procesore!

Što reče jedna moja frenduša (FB izraz, jbg) - čekam da izmisle još samo da se deca prave preko „Fejsa", pa ne moram ni da se udajem!

Do pre nekog vremena bilo je gotovo nezamislivo napraviti zabavnu emisiju u kojoj veoma važan segment nije predstavljao video-spot ili kako su ga stručniji likovi nazivali - muzički video-klip

Pored „Granda", u to vreme postojala je i druga vrsta muzike, a neljubitelji Jašara, Halida, Sinana, Hasana ili Dženana imali su prilike da makar jednom nedeljno gledaju i top liste sa pop i rok filmićima. Snimanje spota bilo je kultna stvar i merilo uspeha, a pojavljivanje na top listi stvaralo je kod novih pevača i bendova utisak ulaska među muzičke bogove. I davalo im je motiva da i dalje rade istu nekako isplativu stvar.

A onda je propao rokenrol! Mic po mic, prešlo se na šatro živo izvođenje, pa na sporadične snimke koncerata, da bi se na kraju svelo na to da je na pet najgledanijih srpskih televizija gotovo nemoguće videti nečiji muzički spot. Kako mi je objasnio direktor jedne naše TV kuće, razlog je jednostavan: čim se zabavna emisija preseče nekim video-klipom, publika koja drži piplmetre na gajbi, odmah uzima daljinac u ruke i beži na drugi kanal. Gledanost odlučuje, a današnji gledaoci, navučeni na brzinu rijalitija, ne žele da gube vreme gledajući muzički film u kojem „našminkani on" peva dok bleji u nekoj sobi ili vozi preskupi kabriolet, upravlja gliserom, a „prešminkana ona", obično prelepa i pola veka mlađa, lupa mu čežnju. Činjenica je i da su scenaristi i reditelji naših spotova danas za nijansu nemaštovitiji nego baba sere iz Madere, a da su spotovi skuplji nego kad ih pravi Tarantino.

Za razliku od kuća koje imaju nacionalni pečat, kablovizor nam nudi neke koji su se baš specijalizovali za prikazivanje TV spotova, poput Pink mjuzika, ali i Svet plusa i Televizije S... Priča se da neke TV kuće čak i debelo naplaćuju mogućnost emitovanja spotova, koji su već debelo plaćeni i koji su danas postali i debelo neisplativi. Ostao je na kraju i čuveni „Jutjub", pa se sve više nekako preživelih pop rok mohikanaca okreće internetu kao poslednjoj plodnoj oazi za dolazak do publike.

I ko je onda ubio muzičke spotove? Naravno, mi... jer u našim rukama je daljinac... to najopasnije oružje ikad izmišljeno!

Radu Đurić možete voleti ili mrzeti, ona vas može oduševljavati ili terati da se preznojavate, ali na specifičan način rad ove voditeljke ultragledane nedeljnopopodnevne hronike Javnog servisa nikako ne možete ostati ravnodušni

Dugo sam bio ubeđen da je jedan od vesnika RTS-ove nebulozovštine da ima starije egotripozne voditelje samo dobar način da se ne prekinu svetle tradicije neangažovanja novih mladih ljudi. Ali, u jednom trenutku sam shvatio da nije poenta ko se obraća publici, već ko je publika kojoj se u „Beogradskoj hronici" obraćaju Rada „200 na sat" i Slađa „160 na sat". To su tetke s ladnim trajnama, tek preminule bakute, vrckave spremačice zimnica, ponosne vlasnice novih borosana teget boje, s posla tek pristigli ranoranioci-šljakeri, pravi narod... To je ciljna grupa koje uporna i vredna Rada svojom polurijaliti akcijom dovodi do postorgazmičnog opuštanja. Iako zbog neusahle rečitosti, koja se na mahove pretvara u ubilačku bujicu, Rada mnoge natera na bacanje daljinca ka ekranu, ona definitivno nema nikakvu konkurenciju ni u ovom terminu, još manje u ovom poslu u kojem morate da budete voditelj i novinar, ali i urednik, psiholog, atletičar, radnik sa živcima debelim kao PP kabl... Baš onoliko koliko treba da imaju i gosti koji sednu na kanabe kod nje i još nekih RTS-ovih dvoprezimenih vlasnica dugometražnog jezika. I kojima bi jednom trebalo učiniti uslugu i dozvoliti im da pričaju neprekidno celu emisiju ili da same sebi budu gošće.

Osim odlične kondicije i definitivno najdirektnijeg pristupa temi i sagovorniku, Radu odlikuju i pripremljenost i koncentracija, pa se ne može desiti da kao neke njene koleginice polemiše o vaterpolu, a pomene koš ili diskutuje na temu mode bez prethodnog trkeljanja po „Burdi". Ona ne greši! I svaki lapsus joj je kao sašiven po meri. Uz jak rejting, koji RTS-u danas više ne znači opstanak, Rada više nikad ne mora da brine za svoj opstanak. I kolika god da joj je plata - malo je. Jedino RTS može da brine ako se honorari jednog dana budu plaćali po izgovorenoj reči. Jer, onda bi Rada vrlo brzo postala većinski vlasnik zgrade u Abardarevoj.

Prvi maj, širom sveta neki uranci! U Americi se tresu, kao Piksi protiv Levadije... naftna mrlja preti da podavi fanove čizburgera

Vulkanski oblak iznad Evrope naterao je silne debeloguzane da se zaključaju u podrume... kao mi za vreme bombardovanja... U Kini možda jedu pse, ali u poslednjih nekoliko meseci počeli su i da kolju decu po školama... Nigde više pošten pregalac nije siguran! Osim u Srbiji!

Nekadašnji uranci izgledali su unekoliko različito od ovih danas! Tad se moralo! Ko ne izađe danas na jutarnje pripreme za roštiljanciju - ćelava mu keva! Pre (dva) desetak godina bilo je - prpa bato! Ako te nema na zbornom okupljalištu, komšija odmah cimne lokalnog opštinskog boljševika, ovaj ti zabeleži neopravdani izostanak i onda ide: drukarenje u kombinatu, nagli pad s liste za dobijanje sindikalnog stana, pa često i poziv na „važan sastanak" u komitetu, posle kog preostaje samo da se baciš s mosta! TV Dnevnik počinjao je čuvenim 15-minutnim izveštajem o tome kako je Vidoje Žarković otvorio neku novu fabriku, Stevan Doronjski održao prigodan govor oduševljenim radnicima na Fruškoj gori, Mahmut Bakali se rukovao sa Borama i Ramizima... Nije bilo nezadovoljnih!

Jučerašnje vesti imale su tridesetak sekundi da obaveste populus o tome da je „Prvi maj u Srbiji obeležio slab odziv radnika na sindikalne proteste, ali i prilično opširniju vest da je povećan broj intervencija Hitne pomoći, naročito na izletištima. Portparolka Hitne pomoći, legendarna Nada Macura, opisala je svojim slikovitim vokabularom kako su lekari imali mnogo više posla nego što je inače slučaj vikendom, a najčešće su intervenisali zbog prekomerne upotrebe alkohola. Bilo je i nekoliko tuča u Košutnjaku i na Avali, ali je sve završeno sa manjim povredama. Na Fruškoj gori orilo je oko 300.000 ljudi! Za razliku od gužvi na izletištima, radnički protesti u Kruševcu, Kragujevcu i Beogradu okupili su ukupno manje od hiljadu duša. Nikad dosadnije! Kao da mi ne umemo, poput celog normalnog sveta da pričamo o poplavama, zemljotresima, kao da nemamo sto neaktivnih vulkana širom lepe domovine!

Zato, u ime svih nostalgičnih TV gledalaca, koji daljince od „Ei" televizora i dalje drže u puckavom celofanu, želim da radnom narodu Srbije poželim: „Da nam živi, živi raaaaaaaad!"

Jer, naš je život Švicarska, skoro, pa savršen!