Besplatna Zabava

Na hiljade promrzlih i beznadežnih ljudi u Topličkom kraju 12 dana tražilo je samo - pravo na život. Obećanje „Simpa" da će uskoro ovde pokrenuti proizvodnju jedina je nada da će preživeti

Dvanaest dana nakon zaustavljanja saobraćaja na putu Prokuplje - Priština, radnike ŠIK „Kopaonik" i Modne konfekcije „7. juli" ogrejalo je sunce. Promrzli, gladni i beznadežni, okupljeni oko vatre ili pod šatorom, danima su iščekivali samo jednu vest. Konačno, stigla je u vidu obećanja da će „Simpo" uskoro ovde pokrenuti proizvodnju. Za mnoge će to biti i jedini spas.

Agoniju naroda iz Toplice, čiji se životni udes danima prepričavao na zaleđenom asfaltu, dugo su pratili jedino susnežica, mraz i kiša. Niko ih nije obilazio, niko im se nije obraćao. Znali su, naravno, da se problem ne rešava na drumu, da postoje institucije sistema, da će nadležni nešto već morati da preduzmu... Tako su se, barem, tešili i međusobno hrabrili. Jedino što nisu znali je šta će reći deci, kako da im umesto uobičajenog „nema", barem jedno jutro za doručak obezbede najobičniju užinu.

Samo dan uoči prekida blokade, reporteri Pressa izašli su na lice mesta, kada se gasila i poslednja nada da će se išta promeniti.

- Ničeg nema, gotovo je - sa uzdahom nam reče Dragoje Miletić, bivši radnik „Kopaonika", dok potpiruje vatru u improvizovanoj furuni. - Skoro 25 godina sam radio u toj firmi, izdržavao porodicu, podizao decu... Starije završava srednju školu, mlađe je šesti razred. Gladni su, goli i bosi. Supruga ne radi, ja sam bez posla, jedini prihod su nam tri hiljade dinara dečjeg dodatka. Doskora smo se nekako i snalazili, trošili rezerve, radili na crno kada bi nešto iskrslo. Više niko ništa ne nudi.

ŠIK „Kopaonik" nekada je bio privredni gigant, upošljavao je 1.500 ljudi, hranio isto toliko porodica. Još najmanje hiljadu ljudi živelo je od saradnje sa ovim preduzećem, seklo i dovozilo drva, pravilo šarke i druge delove potrebne za proizvodnju. Bilo je, što kažu, dobro da bolje ne može biti. Imali su fabričke hale, mašine i kamione, kupovali stovarišta i prodavnice. Samo lokal u novobeogradskom centru „Piramida" imao je 150 kvadrata. A onda je država rešila da im bude još „bolje", da ih privatizuje.

Zlo, a pomoći niotkuda

- I prodali su nas, dabome - dodaje kiselo Radovan Eraković, otac troje maloletne dece, dok pocupkuje na jovanjskom mrazu. - Prodali su nas k'o sipljivog konja, a onda ostavili da lipšemo. Ruku na srce, nije baš ni išlo glatko jer smo, brate, mnogo i imali. Bivši direktor radio je noć i dan da nas što pre ojadi, da nas što bolje za prodaju pripremi. Kada nas je doveo do prosjačkog štapa, sakupio je neku crkavicu, pa nas lično otkupio. Za samo 209.000 evra postao je vlasnik svega postojećeg. Posle je, kažu, ležao malo i u zatvoru, da se malo odmori, pa ga posle pustili. Šta će, valjda ni njima takav ne treba.

Među narodom najviše je bilo onih što nisu ni tamo, ni 'vamo: prestari da bi bilo gde otišli, premladi da bi bilo šta dobili. Radiša, majstor kakvog nije bilo u kraju, jedva se nekako dogegao do puta. Kao radnik, kaže, nikome nije dao preda se, a danas, kao invalid, nikuda ne stiže. Propala kolena, kukovi...

- Najgore je što mi ni žena ne valja - veli Radiša. - Kažu, nešto ginekološki, na zlo se dalo, a kod kuće troje dece pišti. Da mi je samo da se ovako kljakav prijavim na biro, da barem zdravstveno dobijem, da sebe opravim. Pomreće deca kraj živih roditelja, a pomoći niotkuda. Miloš Rajković, serviser "Nišekspresa", sedi u kamionu i gleda napaćeni narod.

- Šta će ljudi, teška ih je muka priterala - pravda ih Miloš, i dodaje: - Lakše je u toplom vozilu sedeti, nego na mrazu stajati. More, kako stvari stoje, čini mi se da će pola Srbije uskoro na drum izaći.

Kao da ni među samim štrajkačima nema previše istrajnosti. Zadrže malo, pa propuste. Idu ljudi svojim poslom, kažu, niti su nam šta krivi, niti nam šta mogu pomoći.

Navikli da gladuju

- Gde će im duša? - pitala se kroz suze Stevka Sekić, bivša radnica konfekcije „7. juli", žena koja je 27 godina stajala za mašinom, a sada ne zna da li je penzioner, invalid ili radnik bez posla. - Šest godina ne mogu da reše moj status, živim u trošnoj kući sa sinom, snajom i četvoro unučadi, a mesečno primamo 4.000 dinara neke pomoći. Mi stariji skoro da smo i navikli da gladujemo, ali šta ćemo sa decom? Najteže mi pada kada iz škole donesu sve petice, a ne možemo nijednu čokoladicu da im priuštimo.

Muku muči i Radovan Eraković, otac troje dece, muž nezaposlene supruge, sin živih roditelja penzionera i unuk bespomoćne babe. Njih osam, a penzija samo jedna.

- Sva su mi deca školarci, idu u prvi, šesti i osmi razred - veli Radovan, koji malo čemu ima da se raduje. - Valja decu opremiti, u školu poslati, kod kuće ih dočekati. Ovde sam, iskreno, samo da im ne budem na teretu. Sve što ovde pojedem, što ljudi donesu i ostave, znači i zalogaj više mojoj deci kod kuće.

A kakve su bile razmere pljačke u Kuršumliji, „Kopaoniku", pa i u celoj državi, možda ponajbolje potvrđuje i njegov primer.

- Neposredno posle privatizacije, 2004, u preduzeću je pronađen spisak ljudi koji su, navodno, podigli pare na ime socijalnog programa za rešavanje viška zaposlenih. Iako sam u „Kopaoniku" radio još dve godine, taj novac nikada nisam dobio, baš kao ni moje kolege, koje su se, takođe, našle na tom spisku. Neko se, očigledno, dobro opario na račun radničke bede i nesreće.

ŠIK „Kopaonik" duguje Erakoviću i njegovim kolegama najmanje desetak plata za period kada su u njemu radili. I to kakvih plata - od sedam do deset hiljada dinara! Ministri ih, međutim, optužuju da bi hteli i 'leba bez motike, odnosno da traže plate i za period od dve godine kada nisu radili.

- Ma neka ih đavo nosi! - reče nam Radimir Pantić, radnik čija porodica i troje dece živi od suprugine plate, koja u „Srbijašumama" prima 12.000 dinara.

- Oprostićemo im sve samo da počnemo da radimo, da zarađujemo, da obezbedimo hleb, pa makar i buđav bio. Daće Bog da više nikad niko ne provede noć na putu, a oni što rekoše da su nas ispolitizovali, neka slobodno dođu. Neka malo postoje na mrazu, neka napune creva običnom vodom, pa nakon toga neka idu gde žele i neka pričaju šta hoće.

Nerealna obećanja političara pustila duh iz boce

BEOGRAD - Lampice koje označavaju štrajkove na mapi Srbije poslednjih dana pale se sve češće i u svim delovima zemlje. Čini se da su već u prvim danima ove godine na površinu izbila sva nakupljena nezadovoljstva taložena prethodnih godina. Ekonomista Miroslav Zdravković kaže da su ministar ekonomije, a zatim i premijer svojim najavama da postoji mogućnost odmrzavanja penzija i plata u javnom sektoru ukoliko stopa oporavka u ovoj godini bude veća od planirane - pustili duha pobune iz boce.

On ističe da je u periodu od novembra 2008. do istog perioda prošle godine bez posla ostalo 35.000 zaposlenih u „pravnim licima", a zbog smanjivanja broja zaposlenih sa manjim primanjima „veštački" rastu prosečne zarade u Srbiji.

- To utiče na izračunate odnose prosečne zarade i prosečne penzije. Onda penzije zaostaju u odnosu na prosečne zarade, koje ne samo da prima manji broj zaposlenih, već i prosečna zarada raste jer sve manje ima onih sa niskim platama. Duh, kada izađe iz boce, kao i svaki gas, može nekontrolisano da se širi. Od javnih preduzeća, preko radnika u loše privatizovanim preduzećima, do izlaska na ulicu ratnih veterana, školaraca... Da li će duh opet biti sabijen u bocu ili će biti raspisani izbori, kako bi se do formiranja nove vlade propisno iživeo, videćemo. Za nas, kao ekonomiste, isti problemi će ostati u Srbiji nezavisno od političko-socijalno-ekonomskih dešavanja. Mada sva ova dešavanja samo mogu da ih povećaju, a teško da ih smanje - govori Zdravković.

On, ipak, pretpostavlja da će januarski ekonomski rezultati biti u plusu, ali da „iz toga ne bi trebalo izvlačiti pogrešne zaključke".

- Možemo da očekujemo da će industrijska proizvodnja u januaru biti u porastu, ali samo zbog toga što je prošle godine u ovom periodu bila gasna kriza. Budžet će biti u suficitu od pet do deset milijardi dinara, ali zato što je u januaru najveća naplata tromesečnog PDV-a. Naravno, tim stvarima se ne sme hvaliti i dovoditi u zabludu građane da je prošla kriza - objašnjava Zdravković.

Predsednik Skupštine Unije poslodavaca Srbije Stevan Avramović kaže da je za poslodavce početak ove godine gori od istog perioda prošle godine, jer je kriza tek bila na početku. On ističe da je u Srbiji nelikvidno 63.000 preduzeća, u kojima je zaposleno od 150.000 do 200.000 radnika. Avramović naglašava da je, pošto se očekuje da bude još gore, neophodno da se u što skorijem periodu predstavnici Vlade, sindikata i poslodavaca dogovore „u kom pravcu država misli da se kreće".

- Već ove nedelje treba da se sastane republički Socijalno-ekonomski savet, na kome bi trebalo da razmotrimo celu situaciju oko štrajkova. Trebalo bi da podvučemo crtu i donesemo kratkoročne i dugoročne strategije. Štrajkova ima raznih i sa različitim ciljevima, ali poslodavci traže od države da reaguje, jer ne mogu da se blokiraju putevi ako neke privatizacije nisu dobro odrađene. Nisu poslodavci prodali preduzeća, nego država, i ona je odgovorna za ono što se sada dešava - navodi Avramović.