Besplatna Zabava

Razvoj životnih osiguranja i privatnih penzijskih fondova projekat je koji treba da promeni srpsko društvo. Onaj ko hoće pristojnije da živi u starosti, mora tokom radnog veka sam da preduzme određene akcije

Uvek će postojati državna penzija, ali ona neće biti dovoljna za pristojan život. Onaj ko hoće pristojnije da živi u starosti, mora tokom radnog veka sam da preduzme određene akcije. Razvoj životnih osiguranja i privatnih penzijskih fondova projekat je koji treba da promeni srpsko društvo. Njega država ne treba da podstiče zato da bi pomogla osiguravajućim kompanijama, već da bi u budućnosti smanjila već neizdrživ teret zbrinjavanja starijih građana, kaže u intervjuu za Press nedelje Nebojša Divljan, generalni direktor „Delta Đenerali osiguranja".

On kaže da se u Srbiji za životno osiguranje izdvaja svega 10 evra po stanovniku, što nas u ovoj oblasti svrstava na samo dno među evropskim zemljama.

- Naš građanin nije stekao naviku da investira u svoju budućnost. Danas manje od 400.000 građana ulaže u privatne penzijske fondove ili ima neki oblik životnog osiguranja, što je mali deo populacije. Potrebna nam je civilizacijska promena. Kada dođe dan da prvo što građanin pogleda u novinama bude kretanje njegove investicione jedinice, znaćemo da smo uspeli.

Mnogima nije jasna funkcija životnog osiguranja, smatrajući da će nadoknadu dobiti tek ako se povrede ili će u slučaju smrti polisu naplatiti njihova porodica?

- Nije to netačno, to važi za takozvano riziko osiguranje. Za mali novac, 50 ili 100 evra godišnje, svaki čovek može da obezbedi porodicu u slučaju da mu se nešto dogodi, sa 10.000 evra osigurane sume. Nema odraslog čoveka na Zapadu koji nema ovakvo osiguranje. Drugi oblik, a to je sada predmet naše kampanje, jeste štedno životno osiguranje koje ima i ovu prethodnu komponentu, ali i investicioni deo, gde po isteku ugovora čovek dobija sve uložene premije uvećane za dobit.

Koja je razlika između penzijskog i životnog osiguranja?

- Rekao bih da su veće sličnosti nego razlike. Ugovor o životnom osiguranju ima garantovani minimalni prinos, a penzijski fond ima varijabilni. Životno ima riziko osiguranje, a penzijski fondovi ne. Ostale detalje sada ne bih navodio. Ali, za oba je važno da se sa štednjom počne što ranije, jer ni veći ulozi u kasnijim godinama ne mogu kompenzovati efekat prinosa koji se postiže dužim periodom ulaganja.

Zalažete se za uvođenje obaveznih privatnih penzijskih fondova, kao drugog penzijskog stuba.

- Zato što je to jedini model koji jednim potezom uvodi veliki broj ljudi u taj novi način ponašanja, brige za sopstvenu starost. Sve ostalo je spor i mukotrpan rad. Recimo, država je pre nekoliko godina uvela dobrovoljni, takozvani treći stub. To joj je bilo najkomfornije jer ne zadire u postojeći penzijski sistem. Ali, rezultati su skromni.

Postoje mišljenja da Srbiji drugi stub nije potreban?

- Prava istina je da Srbija danas nema ekonomske snage da pređe na drugi stub, a ne da on nije potreban. Lakše je reći da je taj koncept postao diskutabilan zbog argentinskog slučaja, nego priznati da kod nas nije moguć. A zaključak da danas drugi stub nije moguć blizu je istine. Svaki prelazak na drugi stub, iako postepen, uskraćuje državnom fondu deo prihoda. Taj manjak se u drugim zemljama, recimo, kompenzovao iz privatizacionih prihoda. Srbija toga više nema, a deficit državnog fonda je sa milijardu evra, pre nekoliko godina, dogurao do skoro 2,5 milijardi. To je realnost i zato mislimo da je zamah životnih osiguranja, uz poreske podsticaje, jedino izvodljivo rešenje.

Zašto bi državi bilo u interesu da podstiče ulaganje u životno osiguranje?

- Prvo, državi treba da bude interesantan svaki model koji građane okreće sopstvenim akcijama ka obezbeđenju starosti. Drugo, životna osiguranja imaju veoma dugoročne ugovore, na 20 godina i više, pa shodno tome moraju imati i veoma dugoročne plasmane. Zato su njihova sredstva pogodna za finansiranje razvojnih projekata. Mi nudimo da preuzmemo obavezu kupovine državnih dugoročnih papira kako bismo državi nadoknadili, čak i prevazišli, iznose datih poreskih olakšica.

A šta na to kaže država?

- Ovo nije mali projekat i ne uvodi se preko noći. Već smo ga predstavili nekim Vladinim funkcionerima, a očekujemo da ćemo ga predstaviti i premijeru. Najjači argument je da mi ovo nismo izmislili već predlažemo model na kome su se razvijale Francuska, Italija, Španija. Kao što reče predstavnik jedne međunarodne finansijske institucije: „Ovoga je država trebalo sama da se seti".

Može li čovek sa prosečnom platom u Srbiji da priušti sebi životno osiguranje?

- Ne samo da može, nego taj građanin najpre i treba da ulaže. Već sa tridesetak evra mesečno može da obezbedi korektnu sumu na kraju ugovora. Ali, važno je da počne što ranije, a ne da se seti sa 55 ili 60 godina.

Šta očekujete da će se dešavati u narednoj godini u sektoru osiguranja?

- Ove godine nije bilo pada premije, bar ako se računa u dinarima. Naredne godine ne očekujem rast jer ne vidim nikakve pokretače našeg rasta. Tačno je da svet polako izlazi iz krize, ali mi ostajemo sa svojim problemima, posebno u realnom sektoru, i ništa značajno neće se uskoro dogoditi.

Zašto tako mislite?

- Kraj prvog talasa stranih investicija omogućio je da vidimo šta smo uspeli da unapredimo za ovih deset godina. Mislim da su nalazi poražavajući, posebno u realnom sektoru. Dok smo u finansijskom sektoru i telekomunikacijama dobili vrhunske kompanije koje podižu standarde, naš realni sektor nije bio previše interesantan ozbiljnim stranim investitorima. Ostao je u rukama države ili je pao u ruke krajnje neprofesionalnih domaćih preduzetnika. Domaća preduzetnička klasa, naravno ne svi, nije se pokazala dovoljno sposobnom da preuzme privredu i u dobroj meri je kompromitovala ideju privatizacije. Pošteno je da to kaže neko iz biznisa, a ne da se za sve proziva država. A ti loši primeri odličan su povod da se iz lošeg ide u još gore.

Šta je to „još gore"?

- Još gore od toga je da se ponovo sve okreće ka državi. Sada problematične firme rešavamo tako što ih „nakačimo" na neke državne monopole, kao na primer „Srbijagas". Skoro sam se setio već zaboravljenog izraza „etatizam". Ne treba mnogo da se u nama raspiri, nikad ugašena, opčinjenost državnim regulisanjem svega i svačega. Ne treba mnogo da se razmahnu snage koje se u društvu slobodne tržišne ekonomije osećaju nesigurnim i koji svoje karijere mogu da ostvare kroz državnu oligarhiju koju niko ne kontroliše. Naravno, ništa nije beznadežno i, što kaže čuveni slogan, „mi propasti nećemo". Već samim sticanjem statusa kandidata postaćemo interesantni za novi ciklus stranih investicija, i to više u realnom sektoru. Taj talas će ovaj put definitivno odvesti Srbiju na put uspešne tržišne ekonomije.

One Response to “Državna penzija biće nedovoljna”