Besplatna Zabava

U Italiji postoji jedan veoma imućan čovek, fanatik Kusturičinih filmova, poštovalac moje poezije i scenaristike. Taj čovek želi obnovu "tandema" Sidran-Kusturica i spreman je za takvu stvar ozbiljno da "odreši kesu"

Teoretski je moguće da Kusturica i Sidran nastave saradnju, a da se čak nigde i nikada ne sretnemo, niti vidimo, niti porazgovaramo. Teoretski, moguće je da Kusturica režira scenarije iz zaostavštine pokojnog književnika Sidrana, kaže u ekskluzivnom intervjuu za Press RS ugledni sarajevski pisac Abdulah Sidran, poznat i po veoma uspešnoj saradnji sa čuvenim rediteljem Emirom Kusturicom ("Sećaš li se Doli Bel", "Otac na službenom putu").

Manimo se teorije. Ima li na vidiku konkretne obnove saradnje? Nedavno nam je Kusturica priznao da se dopisuje s vama. Ima li izgleda da posle svega što se desilo između vas dvojice padne "pomirenje"?

- Priznati, dopisivati, miriti se... Termini mi deluju malčice gimnazijsko-spomenarski i ne dosežu važnost teme i ozbiljnost problema o kojem razgovaramo. "Na ovom prostoru između nas dvojice" dogodila su se dva filmska remek-dela i to je jedino što će biti upamćeno kao kulturno-istorijski važno. Ima više faktora koji odlučuju o eventualnoj budućoj "saradnji" i svi su tako komplikovani i psihološki delikatni da je malo ljudi koji o tome mogu merodavno raspravljati i razborito rasuđivati.

Ali kada već insistirate, kazaću vam da u Italiji postoji jedan veoma imućan čovek, fanatik Kusturičinih filmova, poštovalac moje poezije i scenaristike... Taj čovek želi obnovu "tandema" Sidran-Kusturica i spreman je za takvu stvar ozbiljno da "odreši kesu".

Ko je taj čovek?

- Šteta što nemam pravo da u javnost dajem njegovo ime... Taj čovek je oduševljen tekstom scenarija "Prvi put s ocem na izbore" i želi da to u film pretvori rediteljski genije Emir Kusturica. Nismo se oko toga Emir i ja baš dopisivali, nego sam mu na Mokru Goru poslao desetak novih scena (dopisao ih 2005. godine, pa ih nema u italijanskom prevodu scenarija koji je Emir dobio od italijanskog posrednika). Veoma je zgodno, za trening moždanih vijuga, tražiti odgovor na jedno drukčije pitanje: za koga bi bilo dobro, a za koga ne bi, ko bi se obradovao, a ko ražalostio, ako bi Emir napravio još dva filmska remek-dela, i to još od Sidranovih scenarija? Uh, koliko bi dušmana pocrkalo od muke! I njegovih, i mojih, i zajedničkih, jer ima i takvih, a to su zavidljivci, svih vera i nacija. Do Emira je i treba razumeti da se to ne može prelomiti brzo i jednostavno.

I Kusturica, ali koliko vidimo, i vi ste besni na Sarajevo. Emir u neslužbenom razgovoru tvrdi da grad (ili ljudi koji žive u njemu) vodi pravu antikulturnu politiku. On kaže: "Ako su oterali Sidrana, onda će oterati sve one koji u bilo čemu uspeju!"

- Nisu oni tako glupi da baš "oteraju Sidrana", mada vole da im nisam na očima. Ako savesti imaju, ja sam njihova nečista savest. Sam sam se sklonio iz Sarajeva u Goražde. Iz filozofskih, zdravstvenih, ekoloških, kao i iz razloga mentalne higijene. U svim tranzicionim zemljama novonastale društvene elite su izrazito antikulturne. Tu Sarajevo nije nikakav izuzetak. Možda je gore u Zagrebu, Beogradu, o Banjaluci da ne govorim. Sarajevo se još donekle "vadi" snažnim festivalima, ali i oni sve više postaju klasično "Potemkinovo selo", čiji je glavni učinak prikrivanje stvarne slike našeg stanja u kulturi i bednog društvenog položaja pojedinca, jednako naučnog radnika i umetnika, jednako akademika i mladog pesnika. Jednom sam negde rekao, pa se naljutili: "Kad bi onaj Slavni Glumac što korača Crvenim Tepihom Sar. Film. Festa nekako saznao kako u Sarajevu živi jedan od "najboljih svetskih scenarista", istog bi trena na ćilim pljunuo i zovnuo taksi da ga vozi na aerodrom".

U čemu je, zapravo, vaš problem sa Sarajevom?

- Vidite ove lepe priče: mada me je čestiti i stidljivi dr Radovan Vučković (u knjizi "Zbogom, Sarajevo", Prosveta, Beograd, 1994) potvorio da sam iz ratnog Sarajeva izvodio Srbe da bih "lapio" njihove stanove, ja ni pod opsadom (1992-1996), ni posle opsade (1996-2000) nisam ni lapio ni ćapio nikakav i ničiji stan, a našao sam se u novom životu, novom braku, sa dvoje dece. Moja mi je vlast kazala kako, uprkos mom javnom ugledu, koji ima i međunarodne i evropske razmere, nema zakonskog osnova da mi se dodeli društveni/državni stan, nego da stan moram sam sebi kupiti na kredit.

Brzopleto sam i naivno ušao u strašnu finansijsku obavezu, tri godine otplaćivao, a kad je đavo došao po svoje (2003. godine, odlazak u invalidsku penziju, 300 maraka mesečno), prestao sam otplaćivati kredit i zatražio od državnih faktora da to na bilo kakav način reše. Verovao sam da oni mogu sve, kad hoće i kome hoće. Šta je za njih stotinak hiljada maraka? Pokazalo se da nisu hteli, ili nisu mogli. Ne znam. To ponižavajuće i sadističko mrcvarenje traje šest godina i ja sam za to vreme postao bogatiji za tri bajpasa i šećernu bolest.

Da li biste se usudili da objasnite fenomen ratnog i poratnog Sarajeva iz kojeg su zauvek otišli Bregović, Kusturica i Nele Karajlić? Šta bi o svemu tome rekli Pimpek ili Kindže?

- Oprostite, ali vi mene - namernom ili stvarnom bezazlenošću postavljenog pitanja - pravite budalom! Kakav "fenomen ratnog i poratnog Sarajeva"? Iz grada pod opsadom, koja je trajala, heeeej, četrdeset i četiri meseca, od bombi, snajpera i granata vojske današnje Republike Srpske, od gladi, žeđi, studeni i straha nametnutih vojnom opsadom bežalo je sve što je imalo gde pobeći i imalo način da pobegne!

Nas nekoliko "slavnih, poznatih, uglednih" - Davor, Mirza, Zdravko Grebo, Kemo Monteno, Marko Vešović, itd. - ostali smo u Sarajevu zato što smo smatrali da nas naša "poznatost i slava" na to obavezuju. A Goran Bregović i Emir Kusturica postali su stanovnici Beograda i Pariza nekoliko godina pre rata i ja sam o tome govorio odmah, u aprilu 1992, u glavnom dnevniku državne televizije, pominjući i genijalnog Ivicu Osima, koji se u Beogradu zatekao po prirodi svoga posla selektora državne fudbalske reprezentacije, a našli se idioti da i i njega ljagaju i grde! Govorio sam jakim rečima, opominjući narod da ne greši i da zaustavi mržnju koja se prema tim ljudima počela javljati tu i tamo, sporadično, ali veoma glasno.

Dozvolite da isto pitanje, s promenom imena grada, postavim ja vama. Ako ga izostavite, ceo ću razgovor smatrati nevažećim. Da li biste se usudili da objasnite fenomen ratnog i poratnog Prijedora iz kojeg je zauvek otišlo četrdeset i pet hiljada Bošnjaka i Hrvata, od kojih su mnogi bili čak i srećni što, osim najlonskih kesa u rukama, iznose i žive glave na ramenima?

Ali, nemojte samo da mi kažete da sličnih slučajeva nije bilo i na drugoj strani?

- Četrdeset i pet hiljada ljudi! A nije bilo bombi, snajpera, granata, gladi, žeđi, besolice, studeni, ni uličnih borbi, ni gradskih oružanih sukoba, niti ičega što bi se moglo zvati ratom! Molim, neka mi taj "fenomen ratnog Prijedora" objasni neki od "čestitih Srba" što se groze nad "bošnjačkom" upotrebom termina agresija i ljutito pitaju kako na vlastitoj zemlji može biti agresor?

Zaboga, pa nećete valjda da kažete da zločina nije bilo na svim stranama i da su isključivo Srbi zločinci, a Bošnjaci žrtve?

- Bošnjaci jesu počinili zločine, ali razlika je u tome što oni nisu imali silu u svojim rukama, a Srbi i Hrvati jesu. Srbi i Hrvati su se u ovom ratu borili za teritorije, a Bošnjaci nisu imali nikakve ideje, osim da se "uteraju" u islamsku "suru".

Pa, mogu li onda Srbi, Bošnjaci i Hrvati živeti u ovakvoj državi?

- Postoji prethodno pitanje: ko je BiH učinio "ovakvom državom"? Takvom su je načinili srpski i hrvatski velikonacionalni programi i u tome poslu im nije bila neophodna pomoć njihovih dragocenih muslimanskih partnera što bi se, i dan-danas, radovali, državici muslimanskoj, makar i od tri kilometra. U ovakvoj državi ne može živeti niko, zato su se i sklonili sinovi i kćeri onih koji su je poklopili i orobili pa sada utanačuju finalizaciju i legalizaciju svojih već obavljenih kriminalnih rabota.

Ne mogu se, zaista, složiti sa ovakvom vašom tvrdnjom. Pa, gde je tu, na primer, Alija Izetbegović, njegov velikonacionalni program, njegova "islamska deklaracija"?

- Islamska deklaracija je nešto što je davno prošlo vreme i ona je u odnosu na sve ovo ostala na nivou verbalnog delikta, a Bošnjaci na nivou mrava umešanog u pogaču.

Možete li pretpostaviti da opet ne mogu da se složim sa vama?

- Mogu, ali ne moramo zbog toga da se tučemo i da ratujemo.

Naravno! Zašto vas neki mediji povezuju sa "Avazom" i Fahrudinom Radončićem?

- Što se tiče gospodina Radončića i njegove novinske kuće, ja sam njihov saradnik otkako su nastali, kao što sam bio i trudim se da ostanem i saradnik "Oslobođenja" kad god mi to okolnosti omogućavaju. U "Avazovom" nedeljniku "Global" u nastavcima objavljujem autobiografiju pod naslovom "Otkup sirove kože". Izašlo je već skoro pedeset nastavaka. Od toga će uskoro nastati knjiga, a kada bude objavljena, sigurno će svoje čitaoce naći i u banjalučkim kulturnim krugovima.

Ne sećam se da ste dali neki intervju za srpske medije. Ili se varam?

- Promaklo vam. Banjalučke "Nezavisne novine" su pre tri-četiri godine, čak u dva nastavka, objavile razgovor sa mnom i mnogo se o njemu govorilo. Jedna pametna novinarka Mirsada Lingo je za taj posao dobila mnogo komplimenata.

Možete li razjasniti svoj, za nas neobjašnjiv odnos sa urednikom "Slobodne Bosne" Senadom Avdićem?

- Nemam pojma na šta mislite pod tim "neobjašnjiv odnos". Nas dvojica smo prijatelji više od dvadeset godina. Dobro smo se razumevali, često i svađali, ređe, ali temeljitije. Znao je me pokatkad da me faulira, u granicama podnošljivoga. Ja ne pravim faulove, trudim se čoveka sagledati u celini. On je jedan od retkih novinara koji redovno čitaju ozbiljne knjige. Duboko poštujem njegovu fanatičnu odanost novinarstvu i novinama koje kreira. Za razliku od onoga drugog novinskog Senada, kojem su njegove novine sredstvo za postizanje nekih drugih, često i sumnjivih ciljeva, Senadu Avdiću su novine cilj i svetinja.

Ima tu, međutim, nešto veoma važno na opštem planu i svakako želim to da kažem. Kad procenjujemo i vrednujemo sami sebe, najčešće grešimo, dajući sebi znatno višu ocenu nego što zaslužujemo. To je prirodno, jer u ocenu nesvesno ugrađujemo i ono što su naše namere, planovi i želje, kao da su već pretvorene u dela. O drugima, pak, kad sudimo, grešimo još više, ocenjujući ih slabije nego što zaslužuju i vrede. Zato što merimo samo ono što je "na stolu", vidljivo, a i od toga mnogo šta previdimo i zaboravimo. Ne zna se koja je greška opasnija. Zato, sebi umanjuj, drugome povećaj - bićeš bliže istini.

One Response to “Ekskluzivno – Abdulah Sidran: Opet ću da radim sa Kusturicom!”