Besplatna Zabava

Zoran je pobedio! Njegovi protivnici postali su njegovi saveznici, kritičari su postali poštovaoci, a analitičari su odjednom razumeli sve što je radio. Zoranove ideje su postale državni program i ako nas odnekud sada vidi, srećan je zbog toga

Goran Vesić, jedan od najbližih saradnika premijera Zorana Đinđića, koji je na današnji dan, pre tačno sedam godina, ubijen ispred Vlade Srbije, prvi put u javnosti priča za Press o svom pokojnom prijatelju, političaru i predsedniku DS-a.

- Zorana sam upoznao početkom 1990. u redakciji "Demokratije". Mlad, moderan, u džinsu i sa minđušom u uvetu, bio je sasvim drugačiji od drugih političara. Bio je magnet za sve nas, mlađe članove. Uz njega sam proveo 13 godina. On je presudno uticao na moj život. Zahvalan sam mu na svemu što sam od njega naučio...

Kako je Đinđić izabrao baš vas?

- Posle izbora u decembru 1992. Đinđić je kao predsednik Izvršnog odbora DS-a odlučio da u vrh stranke ubaci nekoliko mlađih članova, među kojima i mene. Kad je preuzeo DS u januaru 1994, izabrao me je za šefa kabineta, što sam radio sve do februara 1997. Tada je on postao gradonačelnik Beograda, a ja član "beogradske vlade", zadužen za omladinu i sport. Svih tih godina, kao i kasnije kada je bio premijer, bili smo u svakodnevnom kontaktu i to je formalni deo. Ali, što je važnije, vremenom smo izgradili odnos poverenja. Vrlo sam ga poštovao, a on se nije dvoumio da mi poveri važne zadatke.

Kakav je bio sistem rada Đinđića, kako je birao saradnike, a kako se odricao njih?

- Jednom je Siniša Nikolić, šef Zoranovog kabineta posle mene, rekao da je Đinđić birao saradnike gledajući ih kako se penju uz stepenice! Ko preskače više stepenika, taj može da prođe. Tražio je one pune energije, spremne da rade dok se ne završi posao. Nije hteo da čita izveštaje duže od jedne stranice, tako da je svaki problem i rešenje morao da bude opisan na tom prostoru. Ako nemate rešenje, ne pojavljujte se! Morali ste da budete spremni da vas pozove u ponoć ili da u tri ujutru dođete na sastanak! Davao je šansu ljudima i kod njega su napredovali samo oni koji su hteli da uče bez obzira na školu i iskustvo. Znao je da uđe u stranku sa nekim koga je sreo na ulici i ko ga je pitao da li može da radi u DS-u... Nije bilo puno saradnika kojih se odrekao. Sećam se da ga je pogodilo kada je nekoliko bliskih saradnika napustilo stranku 1994, kada nismo ušli u Vladu sa SPS-om.

Kako se Đinđić menjao u ključnih 10 godina, od 1990. do dolaska na vlast 2000. godine?

- Đinđić nije menjao samo DS i Srbiju, već i sebe. Svakog dana je učio, sa puta bi uvek donosio na desetine knjiga iz politike, društvenih odnosa, marketinga. Kada bi ih pročitao, davao bi ih nama da ih pročitamo kao lektiru. Od političara u džinsu i sa minđušom postao je najbolje obučen političar. Prvi put je kravatu stavio 1992. u vreme predizborne kampanje, kad je bio gost na jednom od čuvenih "okruglih stolova" RTS-a. Godinu dana kasnije niko nije mogao da ga zamisli bez kravate. Početkom 90-ih teško je govorio, imao je duge rečenice i niko ga nije razumeo, ali je posle postao jedan od najboljih govornika srpske politike. Politički, on je do 1994. verovao da je vlast moguće promeniti iznutra. Zato je podržao vladu Milana Panića 1992, a posle izbora 1993. i čuvene kampanje "Pošteno" bio spreman da napravi Vladu sa SPS-om. Uslov je bio da on postane premijer, da se prekine rat i počnu ekonomske reforme. Ali, tokom zime 1994. Đinđić shvata da Milošević to neće dopustiti i da mora da pobedi SPS. Od tada, on za Miloševića i njegovu suprugu postaje najveći neprijatelj.

Kako se Đinđić ponašao u različitim ulogama, kao predsednik DS-a, lider opozicije, kao premijer?

- Zajedničko za sve tri uloge je ozbiljno strateško planiranje. U svakom trenutku je znao šta želi DS i šta želi država u narednih deset godina. Nije živeo od danas do sutra, od istraživanja do istraživanja, od afere do afere. Nije se udvarao biračima. Kada su mu predlagali da uradi nešto što je donosilo kratkoročnu korist, citirao je američku poslovicu: "Neke ljude možeš da lažeš sve vreme, sve ljude možeš da lažeš neko vreme, ali sve ljude ne možeš da lažeš sve vreme". Bio je pun ideja. Recimo, šetnje građana kao vid protesta uz pištaljke, šerpe i pravljenje buke bili su njegova ideja. To se danas često primenjuje u svetu. Hteo da izmisli nešto umesto dosadnih mitinga, jer je trebalo motivisati ljude da dolaze svaki dan. I uspeo je.

Koje su najveće greške koje je pravio?

- Imao je i političkih grešaka, kao što je, recimo, izbacivanje poslanika DSS-a iz Skupštine 2002. godine. Ne treba zaboraviti da to nije bila njegova odluka već Predsedništva DOS-a. Međutim, pošto je Ustavni sud presudio da se poslanicima DSS-a vrate mandati, on je tu odluku odmah sproveo. Umeo je da prizna grešku i ispravi je, i po tome se razlikovao od drugih političara.

Zašto je Đinđić imao tako loše mišljenje o Vojislavu Koštunici? U čemu je bio problem njih dvojice? I kako je dogovoreno da Koštunica bude kandidat protiv Miloševića?

- Đinđić nije imao loše mišljenje o Koštunici, jer ne zaboravite da su se oni ipak znali iz disidentskih dana, da je Koštunica sve do 1992. bio potpredsednik DS-a, da su devedesetih mnogo toga zajedno uradili. Ali, oni su naprosto dva različita sveta, dva različita mentaliteta, dve vrste političara. Dok je rušen Milošević, savez sa Koštunicom imao je smisla. Posle toga, Koštunica je postao smetnja reformama i tu je počeo njihov sukob. A do Koštuničine kandidature za predsednika SRJ je došlo iz praktičnih razloga. Krajem juna, pre nego što se uopšte znalo da će izbora biti, kad smo sa Draganom Šutanovcem i Aleksandrom Joksimović bili u Briselu na večeri, Đinđić nas pita: "Šta mislite da kandidujemo Koštunicu za predsednika?" Na naše pitanje otkud sad Koštunica, rekao nam je da su uradili dva nezavisna istraživanja koja su pokazala da Koštunica ima najviše šansi, a kandidat treba da bude onaj ko može da pobedi. Ostalo je istorija.

Šta mislite, da li bi danas Zoran Đinđić prepoznao DS?

- Danas je drugo vreme u odnosu na 2003, stranke su drugačije. Prepoznao bi on svoju stranku, jer ona i danas počiva na temeljima koje je postavio. Bio bi srećan što je njegova stranka na vlasti i što može da sprovede svoj politički program. On je DS voleo iznad svega, on je napravio organizaciju spremnu da pobedi na izborima.

Kad govorimo o Đinđiću, jedno od ključnih pitanja jeste zašto se nije odmah obračunao sa kriminalom, već se dogodilo da ga mafijaši ubiju?

- Prvo moram da vas podsetim na Srbiju 2000. godine. Đinđić je vladao zemljom i sprovodio reforme, a da pri tom nije imao kontrolu ni nad jednim ministarstvom sile. Vojska, vojna bezbednost, policija i DB bili su van njegove kontrole. A na sve to, tu je bio i predsednik SRJ Koštunica, koji se protivio Đinđićevim reformama. U međuvremenu, Zoran shvata da mora da reformiše vojsku, policiju i službe bezbednosti i krene u obračun sa organizovanim kriminalom jer policija to ne radi, što ugrožava sve ostale reforme. Tada se dešavaju afere "Gavrilović", "duvanska afera", pobuna JSO, napadi u medijima... U drugoj polovini 2002. Zoran sprema obračun sa kriminalom. Za devet meseci je preuzeo DB, a posle odlaska Koštunice preuzima i Vojsku i vojnu bezbednost. Kada je ubijen general Boško Buha, Zoran pravi zakon o borbi protiv organizovanog kriminala i osniva Specijalni sud. Bira se specijalni tužilac i stiču uslovi za obračun sa kriminalcima, ali kriminalci to znaju. Verovali su da će njegovim ubistvom zaustaviti taj proces, ali samo su sprečili Zorana da lično komanduje najvećom policijskom akcijom u istoriji Srbije koju je on lično spremao. Srbija se i danas bori protiv organizovanog kriminala na temeljima koje je postavio Zoran Đinđić.

Šta je sa čuvenim paktom sa Legijom u noći pred 5. oktobar?

- Nije bilo nikakvog pakta sa Legijom. Ko god nije želeo 5. oktobra da puca na narod iz bilo koje vojne ili policijske formacije bio je dobrodošao. Zoran je tako spasao mnogo života 5. oktobra. Uvek je bio spreman da se pragmatično ponaša kada je to bilo u interesu građana. To je sve.

Kako bi Zoran Đinđić danas rešavao pitanje Kosova, a kako ekonomske probleme?

- Zoran je bio uveren da Srbija ne može napred bez rešavanja problema Kosova i zato je 2002. i pokrenuo ovo pitanje. On je tada znao da međunarodna zajednica nije spremna da reši ovo pitanje i hteo je da iskoristi tu šansu. A tada su ga zbog Kosova skoro svi političari napali. Ne znam da li bi Srbija danas bila u boljoj situaciji oko Kosova, ali budite sigurni da ne bi nespreman sačekao 2008. i jednostrano proglašenje nezavisnosti. Isto je i sa ekonomskom krizom. Posledice krize sigurno bi bile teške, ali bi se Zoran na vreme spremio za nju. Dokaz za to jeste i činjenica da je Đinđić početkom 2003, kada su mu ubice radile o glavi, kupovao naftu i pravio zalihe... Očekivao je da će u martu te godine SAD napasti Irak, da će rat dugo trajati i da neće biti nafte. Tako se ponaša odgovoran političar.

Kako ocenjujete to što su danas najveći "zaštitnici lika i dela" Đinđića oni koji su ga najviše napadali dok je bio na vlasti?

- Zoranovi protivnici su uspeli da stvore sliku da ga je naprosto normalno napadati i da je on kriv za sve. Nisu ga najviše napadali NVO ili nezavisni mediji, već je on bio glavna meta antihaškog lobija i ljudi koji su želeli povratak na staro. Oni su kovali zavere, a to nije isto kao kada ga neki intelektualac ili štampa kritikuje. Od kritike se ne umire. Zoran je verovao u ljude, verovao da će Srbija da bude srećnija ako se promeni mentalitet ljudi, ako ljudi shvate da moraju čitavog života da uče i da rade. Zato i nije bio omiljen, jer nije lako voleti nekog ko vam kaže da niste dobri. Danas, sedam godina otkako ga nema, jasnije je nego ikad koliko je Srbija izgubila. Život svakog građanina Srbije bio bi bitno drugačiji da je Zoran živ. Njegova neiscrpna energija, politička snaga i vizija moderne Srbije su nepobedive. Kao što je uspeo 5. oktobra, tako bi uveo Srbiju u EU i, što je još važnije, reformisao društvo. Na kraju, Zoran je pobedio. Njegovi protivnici postali su njegovi saveznici, njegovi kritičari njegovi poštovaoci, a analitičari su odjednom razumeli sve što je radio. Zoranove ideje su postale državni program. Verujte, ako nas odnekud sada vidi, srećan je zbog toga.

Na kraju, da možete da vratite vreme, šta biste Vi promenili kod sebe?

- Ponosan sam na činjenicu da sam bio blizak Đinđićev saradnik, kao i na sve što sam radio u životu. Naravno, vremenom steknete iskustvo, pa bih danas neke stvari uradio sa više takta ili pametnije. Ali ne razmišljate isto kada imate 25 i kada imate 40 godina. Možda bih sada ranije reagovao ne neke priče i insinuacije i vodio više računa o sopstvenom imidžu... Skoro sam sedeo sa jednim poznanikom koji ima svoju PR agenciju i koji ima uticaj na vodeće političare danas. Zaključili smo da ljudi koji daju drugima najbolje PR savete uglavnom ne urade ništa na svom PR-u jer nemaju vremena.