Besplatna Zabava

Nišlijke se sve više uspešno bave poslovima koji tradicionalno važe za muške. Lelica Kostić je predsednik gradske opštine Crveni krst, mašinski inženjer Biljana Stanić-Jovanović vlasnik je uspešnog mašinskog preduzeća, Ljiljana Bogojević jedina je žena sajdžija u jugoistočnoj Srbiji

Žene u Nišu polako preuzimaju i neke poslove koji tradicionalno važe za muške. Nišlijke se uspešno nose sa muškarcima u politici, ali su preuzele rukovodeća mesta i u mnogim privrednim delatnostima uključujući i zanate, i svojim rezultatima pokazale da nisu slabiji pol.

Lelica Kostić, predsednica je gradske opštine Crveni krst. Kaže da ne očekuje nikakve privilegije zbog toga što je žena, ali da u radu ne štedi ni sebe, ali ni svoje muške saradnike.

- Muškarci teško podnose da im žene naređuju. Znam da je prilikom mog izbora na ovo mesto bilo onih kojima se to nije svidelo. Oni koji su mislili da će sa mnom lako izaći na kraj grdno su se prevarili. Moraju da se radom stalno dokazuju. Ukinula sam i mušku praksu da se razgovori započeti u poslovnim prostorijama nastavljaju u kafani. Ima onih kojima se to ne sviđa, ali sam odlučila da zavedem red u trošenju opštinskih para - kaže Kostićeva.

Lelica Kostić je na mesto predsednika opštine došla iz Zavoda za zdravstvenu zaštitu radnika gde je radila kao lekar. Kaže da je imenovanje shvatila kao svojevrstan izazov ali nikada poslove nije delila na muške i ženske.

- Smatram da žena može svaki posao da obavlja podjednako dobro kao i muškarac. Nema muških i ženskih poslova. To pravilo važi i u mojoj porodici i suprug me u potpunosti podržava - kaže predsednica opštine Crveni krst.

Biljana Stanić-Jovanović već 15 godina je vlasnik privatnog preduzeća „Mikrotehnika" koje, kako ističe ponosom, nikada nije bilo n u blokadi, a radnici na vreme primaju zarade.

- Po profesiji sam mašinski inženjer i godinama sam radila u mašinskoj industriji. Kada se firma našla u teškoćama, prihvatila sam posao kod privatnog poslodavca. Ubrzo sam odlučila da sama pokrenem privatni biznis i već 15 godina vodim firmu koja se bavi proizvodnjom i uslugama u oblasti mašinske industrije - kaže Biljana.

Ona ističe da početak nije bio lak, a da joj direktorska fotelja nije donosila privilegije.

- Ni sama ne znam koliko sam puta obukla radno odelo i otišla u pogon da radim, često i van radnog vremena jer se radilo o neodložnim intervencijama. Mora se mnogo raditi da bi se uspelo. Moja firma je bez dinara kredita podigla proizvodnu halu i nabavila opremu. Proizvodimo opremu za ciglarsku industriju, prvenstveno sisteme za otprašivanje ali i za druge proizvodne delatnosti. Usluge vibrodijagnostike osim nas radi samo još jedna firma iz Subotice, ali je naša prednost što smo za razliku od njih organizovali dežurstva tako da u svako doba dolazimo po pozivu klijenata kako bismo utvrdili probleme i funkcionisanju mašinskih sistema i otklonili ih - navodi ova niška preduzetnica.

Dodaje da su radili i za multinacionalne kompanije koje rade u Srbiji, kao što su „Filip Moris" i „Tigar" iz Pirota.

- Uspeli smo da se nametnemo kao profesionalci što nam je obezbedilo posao pa dobro poslujemo i u ovako teškim uslovima. To što sam žena nikada mi nije bilo prepreka u poslu. Muškarci se prema poslovnim ženama na početku odnose neozbiljno, ali uvek sam uspela brzo da im stavim do znanja da sam dobra u onome što radim - kaže Biljana.

Nema Nišlije koji nije čuo za Ljiljanu Bogojević, jedinu ženu časovničara u jugoistočnoj Srbiji. „Precizna dama za tačno vreme", kako je nazivaju mušterije, baveći se ovim poslom stekla je mnogo prijatelja pa joj je radnja uvek puna. Pet generacija Bogojevića bavilo se sajdžijskim zanatom, a Ljiljana ga radi 37 godina.

- Izučila sam sajdžijski zanat i preuzela očevu radnju. Kada se za to pročulo, radnja mi je bila puna, ali su mnogi dolazili samo da vide devojku koja popravlja satove. Često se dešavalo da mušterija uđe, odmeri me pa traži majstora. Nisu verovali da žena može da bude sajdžija - priča Ljiljana. Ona ističe da sajdžijski zanat zahteva mnogo strpljenja i preciznosti, što su ženske osobine.

- Satovi su kao i ljudi, sa njima treba umeti, jedan pogrešan potez može da ih pokvari zauvek. Moja radnja uvek je puna ljudi koji dođu i kada im satovi dobro rade. Dođu ovde zarad prijateljskog saveta i tople reči. Zato mi nikad ne fali mušterija - kaže Ljiljana.

Nišlijke se sve više uspešno bave poslovima koji tradicionalno važe za muške. Lelica Kostić je predsednik gradske opštine Crveni krst, mašinski inženjer Biljana Stanić-Jovanović vlasnik je uspešnog mašinskog preduzeća, Ljiljana Bogojević jedina je žena sajdžija u jugoistočnoj Srbiji

Žene u Nišu polako preuzimaju i neke poslove koji tradicionalno važe za muške. Nišlijke se uspešno nose sa muškarcima u politici, ali su preuzele rukovodeća mesta i u mnogim privrednim delatnostima uključujući i zanate, i svojim rezultatima pokazale da nisu slabiji pol.

Lelica Kostić, predsednica je gradske opštine Crveni krst. Kaže da ne očekuje nikakve privilegije zbog toga što je žena, ali da u radu ne štedi ni sebe, ali ni svoje muške saradnike.

- Muškarci teško podnose da im žene naređuju. Znam da je prilikom mog izbora na ovo mesto bilo onih kojima se to nije svidelo. Oni koji su mislili da će sa mnom lako izaći na kraj grdno su se prevarili. Moraju da se radom stalno dokazuju. Ukinula sam i mušku praksu da se razgovori započeti u poslovnim prostorijama nastavljaju u kafani. Ima onih kojima se to ne sviđa, ali sam odlučila da zavedem red u trošenju opštinskih para - kaže Kostićeva.

Lelica Kostić je na mesto predsednika opštine došla iz Zavoda za zdravstvenu zaštitu radnika gde je radila kao lekar. Kaže da je imenovanje shvatila kao svojevrstan izazov ali nikada poslove nije delila na muške i ženske.

- Smatram da žena može svaki posao da obavlja podjednako dobro kao i muškarac. Nema muških i ženskih poslova. To pravilo važi i u mojoj porodici i suprug me u potpunosti podržava - kaže predsednica opštine Crveni krst.

Biljana Stanić-Jovanović već 15 godina je vlasnik privatnog preduzeća „Mikrotehnika" koje, kako ističe ponosom, nikada nije bilo n u blokadi, a radnici na vreme primaju zarade.

- Po profesiji sam mašinski inženjer i godinama sam radila u mašinskoj industriji. Kada se firma našla u teškoćama, prihvatila sam posao kod privatnog poslodavca. Ubrzo sam odlučila da sama pokrenem privatni biznis i već 15 godina vodim firmu koja se bavi proizvodnjom i uslugama u oblasti mašinske industrije - kaže Biljana.

Ona ističe da početak nije bio lak, a da joj direktorska fotelja nije donosila privilegije.

- Ni sama ne znam koliko sam puta obukla radno odelo i otišla u pogon da radim, često i van radnog vremena jer se radilo o neodložnim intervencijama. Mora se mnogo raditi da bi se uspelo. Moja firma je bez dinara kredita podigla proizvodnu halu i nabavila opremu. Proizvodimo opremu za ciglarsku industriju, prvenstveno sisteme za otprašivanje ali i za druge proizvodne delatnosti. Usluge vibrodijagnostike osim nas radi samo još jedna firma iz Subotice, ali je naša prednost što smo za razliku od njih organizovali dežurstva tako da u svako doba dolazimo po pozivu klijenata kako bismo utvrdili probleme i funkcionisanju mašinskih sistema i otklonili ih - navodi ova niška preduzetnica.

Dodaje da su radili i za multinacionalne kompanije koje rade u Srbiji, kao što su „Filip Moris" i „Tigar" iz Pirota.

- Uspeli smo da se nametnemo kao profesionalci što nam je obezbedilo posao pa dobro poslujemo i u ovako teškim uslovima. To što sam žena nikada mi nije bilo prepreka u poslu. Muškarci se prema poslovnim ženama na početku odnose neozbiljno, ali uvek sam uspela brzo da im stavim do znanja da sam dobra u onome što radim - kaže Biljana.

Nema Nišlije koji nije čuo za Ljiljanu Bogojević, jedinu ženu časovničara u jugoistočnoj Srbiji. „Precizna dama za tačno vreme", kako je nazivaju mušterije, baveći se ovim poslom stekla je mnogo prijatelja pa joj je radnja uvek puna. Pet generacija Bogojevića bavilo se sajdžijskim zanatom, a Ljiljana ga radi 37 godina.

- Izučila sam sajdžijski zanat i preuzela očevu radnju. Kada se za to pročulo, radnja mi je bila puna, ali su mnogi dolazili samo da vide devojku koja popravlja satove. Često se dešavalo da mušterija uđe, odmeri me pa traži majstora. Nisu verovali da žena može da bude sajdžija - priča Ljiljana. Ona ističe da sajdžijski zanat zahteva mnogo strpljenja i preciznosti, što su ženske osobine.

- Satovi su kao i ljudi, sa njima treba umeti, jedan pogrešan potez može da ih pokvari zauvek. Moja radnja uvek je puna ljudi koji dođu i kada im satovi dobro rade. Dođu ovde zarad prijateljskog saveta i tople reči. Zato mi nikad ne fali mušterija - kaže Ljiljana.