Besplatna Zabava

Ana, Milka i Milko Bjelica, ista porodica, iste šampionske ambicije, ali dva različita sporta i dve reprezentacije... Dvoje starijih, Milka i Milko, prednjače sa osvojenim medaljama i trofejima, međutim, kažu da će najmlađa Ana vrlo brzo da ih prestigne. Godišnje su svega nekoliko nedelja zajedno, ali ističu da im odvojenost pomaže da više cene jedni druge

Kada ste i kako ste počeli da se bavite sportom?

Milka: Pored toga što se otac bavio košarkom, u vreme kad sam bila mala Partizan sa Đorđevićem i Danilovićem je bio dosta popularan, pa sam počela da igram basket ispred kuće. To se nastavilo ozbiljnije u školi, a posle sam počela profesionalno da igram u Crvenoj zvezdi.

Milko: Starija sestra me ohrabrila da treniram košarku, a i želja roditelja je bila da se sklonim sa ulice, loših stvari i kriminala kojih je u to vreme bilo dosta.
Ana: Po ugledu na brata i sestru počela sam da treniram košarku, ali sam se prebacila na odbojku.
Milko: Ana karakterom i građom više pripada odbojci. Svi koji prate taj sport kažu da je veliki talenat.

Po osvojenim trofejima, porodica Bjelica je minule sezone postala jedna od najboljih. Čak osam trofeja pridodato je ionako velikoj kolekciji medalja i pehara.

Milko: Igrao sam u Lijetuvas Ritasu, što u prevodu znači litvansko jutro. To je naziv litvanskog lista, čiji vlasnik je naš predsednik. Ova sezona je najbolja u istoriji tima, koji je osnovan 1997. godine. Osvojili sve što smo mogli, svih pet trofeja. Počeli smo sa regionalnom ligom u kome se takmiče svi šampioni baltičkih zemalja, potom smo osvojili litvanski kup, zatim i Evrokup u Torinu, koji je i najvredniji. Četvrti trofej je Baltička liga, gde smo u finalu pobedili Žalgiris, našeg večitog rivala. Posle toga smo u prvenstvu Litvanije ponovo savladali Žalgiris, sa 4:1. Trener Kurtinaitis, koga ljubitelji košarke dobro pamte, ostvario je fantastične rezultate i svi su zadovoljni.

Milka: Ove sezone sam igrala u Italiji, sa Faencom sam osvojila Kup Italije i igrala u polufinalu prvenstva. Moje ambicije nisu bile zadovoljene jer sam želela da osvojimo titulu. Iz prethodnih godina imam pet trofeja, po jedan sa Hemofarmom i Solnokom i tri sa španskim Ros Kaseresom.

Ana: Ove godine sam ušla u prvi tim Crvene zvezde. Igrali smo finale domaćeg kupa i prvenstva, ali smo izgubili od Poštara. Igrala sam i za reprezentaciju, sa kadetskom ekipom smo osvojile drugo mesto na Evropskom prvenstvu, na Balkanijadi smo takođe bile srebrne. Očekujem naredne sezone veću ulogu u ekipi Zvezde jer je otišlo dosta igračica, pa je klub najavio da će se oslanjati na mlađe snage.

Svega nekoliko nedelja godišnje ste zajedno. Da li vam ta odvojenost smeta u karijeri?
Milko: Prva je od kuće otišla Milka, ali je to bilo postepeno i ne tako bolno po nas. Posle sam ja krenuo njenim stopama. Često smo na internetu i tako komuniciramo. Svakog leta smo zajedno po mesec-dva. To što smo odvojeni samo nam pomaže da shvatimo koliko smo povezani i više cenimo jedni druge.

Koliko vam u životu pomaže to što ste sportisti i da li postoji neka vrsta konkurencije među vama?
Milko: Put kojim smo pošli je dosta težak, neizvestan, ali ako prođeš te probleme i pri tom si jak u glavi, onda je mnogo lakše. Uvek smo se međusobno podržavali, roditelji nas podržavaju i često se šalimo da imamo petorku u porodici, jer nas je petoro. Kao što kažu "što te ne ubi, to te ojača". Uspeh svakog iz porodice gledamo kao na svoj lični uspeh i uspeh porodice u celini. Nema ljubomore među nama. Milka je prva počela da pravi velike ugovore, postala je poznata i osvajala trofeje i to je meni bilo drago. Sa druge strane me je i motivisala da budem i ja bolji.
Milka: Kad sam išla da gledam brata u Torinu na fajnal ejtu Evrokupa, gledala sam utakmicu kao da ja igram, bilo je mnogo teško. Nervirala sam se, prvi put sam "igrala" utakmicu na tribinama. Iz tog razloga neću nikada da budem trener. Sada shvatam kad ljudi kažu da je mnogo lakše igrati nego gledati. Oduševila sam se i kada sam gledala Anu. Shvatila sam da je odbojka lep sport i da ona perfektno izvodi neke poteze. Naši roditelji Nevenka i Radoslav su nas naučili da budemo zajedno i da se podržavamo međusobno. Veoma su se trudili da budemo lepo vaspitani, da budemo dobri đaci, svo troje smo prilično školovani, naučili su nas da cenimo i poštujemo svakoga ko bi nam na neki način pomogao.

Koliko vas drugari iz detinjstva sada poštuju više nego ranije?
Milka: Imam nekoliko pravih prijatelja, to su uglavnom oni iz detinjstva, iz škole, kada nisam bila poznata i taj odnos se nije promenio od tada. Za mene su najbitniji familija i oni koji me znaju odmalena. To su stvari koje ne mogu da se kupe.

Milko: Uglavnom ja biram društvo i gledam da procenim ko je dobar, ko ne. Ne volim da manipulišu sa mnom. Oko mene su moji najbolji drugari. Jedan od najboljih drugara je momak iz kraja na Zvezdari, zajedno smo išli u vrtić i osnovnu školu, sedeli u istoj klupi. Imam poverenja u njega, kao i u još nekoliko pravih drugara. Kada postaneš popularniji i dođeš do nekog novca neki prijatelji se izgube, ili izgubiš kontakt sa njima, ali oko mene su ljudi kojima nije bitno ko koliko ima para i ko je koliko popularan.
Ana: Imam dosta prijatelja, iz škole, sa treninga. Stekla sam u srednjoj školi dobre prijateljice, dosta mi pomažu jer zbog treninga i utakmica često izostajem iz škole. Zahvalila bih svojoj razrednoj starešini Aleksandri Veličković, nastavnici matematike, koja ima razumevanja za mene.

Zanimljivo je da članovi jedne porodice igraju za dve reprezentacije. Milka je član crnogorske, Ana srpske reprezentacije, a Milko je negde između.
Milko: Još uvek nisam debitovao ni za jednu reprezentaciju. Sa majčine strane imam pravo na crnogorsko državljanstvo, sa očeve srpsko. Prošle godine sam bio na širem spisku crnogorske reprezentacije, ali se ne opterećujem da li će me neko pozvati, pošto su mi prioritet dobre igre u klubu.
Milka: Ja sam se opredelila za Crnu Goru, jer kao mala sam odrasla u Crnoj Gori kod babe i dede. Majčina familija Jestrović je iz Pljevalja i ja sam do polaska u školu tamo provodila vreme. Kad smo se razišli kao države nisam puno razmišljala. Sestra igra za Srbiju i treba da ostane u Srbiji, brat se još uvek dvoumi za koga da igra.

Puno ste postigli u životu. Ima li još nekih ciljeva koje biste voleli da ispunite u skorije vreme?
Milko: Svakome ko se bavi košarkom je cilj da jednog dana zaigra u najjačoj ligi na svetu, u NBA. Ja sam daleko od toga, možda najviše svojom krivicom. Sada mi je cilj da se oprobam u najjačoj ligi Evrope, Evroligi. Pre tri godine sam otišao u inostranstvo, sledeće sezone ću zaigrati u Evroligi i živo me zanima da vidim gde sam u odnosu na te igrače koji igraju u Evroligi. Sa košarkaške strane ne bih voleo da igram protiv Partizana, oni su dosta dobra ekipa, godinama igraju Evroligu, neugodan su protivnik u Beogradu. Ali, ako misliš da budeš igrač onda ne možeš da biraš, zbog sebe je bolje da igraš protiv jakih ekipa i iz tog razloga bih voleo da dođem u Beograd..
Milka: Trenutno su moji planovi okrenuti ka tome da završim master, koji sam upisala u Španiji. Svakako me zanima igranje u Evroligi, gde ću, kao i brat, igrati sledeće sezone. Maštam i o WNBA.