Besplatna Zabava

Kako je od srpskog vojvodstva u okviru Austougarske Vojvodina postala nekakva evropska regija unutar Srbije?

Autonomija Vojvodine u izvornom smislu znači odvajanje od Beča i Budimpešte, a približavanje Beogradu. Danas, pak, posle rasprave o usvajanju Statuta u Skupštini Vojvodine, potpuno je jasno da vojvođanska autonomija ide u drugom pravcu - udaljavanja od Beograda.

Da li je Vojvodina od danas evropska ili srpska regija, pokušali smo da saznamo u razgovoru s vodećim istoričarima, autonomašima, „Vojvođanima"...

Evropska kao Vlasina

Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju, kaže da je Vojvodina evropska regija, koliko i područje Vlasine, koja uzima delove Bugarske, koja je član EU.

- Insistiranje na Vojvodini kao evropskoj regiji je potpuna besmislica i floskula koja ne znači ništa. Šta je onda Srbija? Istina je da Vojvodina deli neka istorijska iskustva sa srednjom Evropom kroz austrougarski uticaj. Ali, to nije razlog za bilo kakvu posebnost. Dovoljno je uporediti mačvanska sela i susedna sremska sela, videće se koliko su ona identična - kaže Pavlović.

On navodi da ne postoje istorijski razlozi za odvajanje Vojvodine od Srbije, ali da i te kako postoje istorijski razlozi za približavanje!

- Projekat srpskog vojvodstva u okviru Austrougarske podrazumevao je samostalnost od Beča i Budimpešte i prispajanje Srbiji. Ovo je komunistički princip rešavanja nacionalnog pitanja, da se ostvare secionističke težnje svih kako bi se branilo od velikosrpskog hegemonizma, pa na kraju ono što ostane može da bude Srbija. Interesantno je kako se Zapad na globalnom planu odrekao komunizma, ali je na prostoru bivše Jugoslavije zadržao te komunističke principe. Kada na nekim sledećim izborima u Vojvodini i Srbiji pobede različite političke opcije, može se očekivati da Vojvodina krene nekim takozvanim posebnim putem - kaže Pavlović.

Književnik Draško Ređep, koji insistira na Vojvodini kao „srpskom severu" nevezano od administrativnih granica, kaže da su veze Vojvodine sa Srbijom suviše duboke da bi bilo ko i pomišljao na separatizam.

- Svi nacionalni mitovi su nastali na srpskom severu. Krušedol je osnovan pre ravno 500 godina, kada su pali Beograd i Smederevo, a kada se još nije desila Mohačka bitka, koja je srušila Ugarsku. To znači da postoji kontinuitet, koji nikakva logika administracije ne može da poljulja. Srpski sever ima svoje posebnosti, ali je uvek bio odan nacionalnim vrednostima - priča Ređep.

Magla od autonomije

Naš sagovornik ističe da se danas insistira da je Vojvodina bila austrijska, odnosno od 1867. Austrougarska, ali se prećutkuje da je Vojvodina 12 godina, od 1929. do 1941, bila u sastavu Dunavske banovine i da je Novi Sad tada bio glavni grad Kragujevcu i celoj Šumadiji. On, sa druge strane, ističe da regionalizacija Srbije jeste dobra ideja jer je nedopustivo da se o svemu odlučuje u „beogradskom krugu dvojke".

Mile Isakov, jedan od nekadašnjih lidera DOS-a i potpredsednik vlade, kaže da zahtev za autonomiju treba posmatrati kao potvrdu privrženosti Srbiji i da, iako je izvesno da bi građani Vojvodine sa većom autonomijom imali i veće šanse za razvoj, Vojvodinu prvenstveno treba posmatrati kao srpsku regiju.

- Razvoj Vojvodine u interesu je cele Srbije. Vojvodina traži autonomiju od Srbije, ali i u Srbiji. Autonomija ne može da postoji sama za sebe, jer onda je to nešto drugo što se ne postavlja uopšte kao pitanje. Zašto niko ne podiže galamu oko autonomije sudstva ili univerziteta? Zato što bi bilo potpuno glupo tvrditi da oni mogu da se otcepe od Srbije. Ali, i na te autonomije se ne gleda blagonaklono jer vlastodršci, ma koje boje bili, vole da kontrolišu sve oblasti života. Vlast je pretvorila svoj mandat u permanentnu izbornu kampanju. Šta god da urade, odmah trče na televiziju, stvarajući privid rezultata. I cela halabuka oko Statua Vojvodine je samo bacanje prašine u oči biračima, i u Srbiji, i u Vojvodini. Jer vlast u Vojvodini „kao" to traži vrlo borbeno. A u očima građana Vojvodine se to predstavlja kao nešto veliko, jer čim Beograd to ne daje, to mora da je mnogo dobro za njih. I onda kada se dođe do rešenja, treba da budu zadovoljni i jedni i drugi. U Beogradu zato što su tobože odbranili Vojvodinu, a u Novom Sadu zato što su dobili nešto. A to nešto je - ništa - zaključuje Isakov.