Besplatna Zabava

Rezolucija o Srebrenici koja se priprema u srpskoj skupštini biće jedna u nizu koja će oblikovati srpsku spoljnu politiku u narednom periodu, uz slične takve dokumente koji govore o vojnoj neutralnosti, očuvanju teritorijalnog integriteta i namerama Srbije da se priključi Evropskoj uniji

Iako je reč o rezoluciji koja osuđuje zločin, a ne o spoljnopolitičkim namerama naše zemlje, to je teška tema koju je neophodno rešiti na našem evropskom putu. U istoriji, srpski vlastodršci su često teške odluke „pokrivali" skupštinskim odlukama.

Nekadašnji ministar spoljnih poslova SRJ Vladislav Jovanović kaže za naš list da su se državnici uvek vraćali parlamentu kada su bili nesigurni i kada im je trebalo neko pokriće za donošenje teških odluka. On tvrdi da je srpski parlament i tokom devedesetih često donosio rezolucije i deklaracije, kroz koje je oblikovao stavove u vezi sa spoljnom politikom države. Tako je, recimo, parlament dao podršku srpskoj politici pred međunarodnu konferenciju o Jugoslaviju u Hagu.

- Parlament je tada izglasao rezoluciju o politici očuvanja Jugoslavije i delova Jugoslavije koji hoće da se otcepe. Mnogo više takvih dokumenata donosio je savezni parlament, a najviše njih je bilo vezano za Kosovo. Savezni parlament je usvojio i dokument o Kosovu 1999. godine. Milošević je tražio da se parlament izjasni i dobio legitimitet za prihvatanje ultimatuma Ahtisari-Černomirdin. Sada je Tadić tražio od parlamenta da donese akt o Srebrenici, ali sigurno je da njemu to nije tek tako prošlo kroz glavu. On je to čuo u razgovoru sa činiocima iz inostranstva, gde je oblikovan taj zahtev, u ovoj ili onoj formi, da se usvoji ta deklaracija. U pogledu Srebrenice to će, pre svega, imati moralni značaj. Očigledno je nastavak pritisaka koji se vrše na nas u cilju ispunjavanja raznih uslova za učlanjenje u evroatlanske integracije i prihvatanja krivice za događaje devedesetih godina - kaže on.

Prema njegovim rečima, jedino u vreme Josipa Broza Tita, kada je vladala diktatura, nije se vodilo računa o institucionalnoj podlozi donošenja odluka.

- U to vreme svi su se povinovali Titovim rečima, a ne on tuđim. Jedino na početku vladavine, u vreme rezolucije Informbiroa, Tito je, pored toga što je raščistio partiju od svojih neistomišljenika, tražio da se tadašnja skupština izjasni o tom posezanju ka našoj zemlji. I u vreme tršćanske krize, Tito je tražio podršku zakonodavnog tela. Kasnije Tito nije imao potrebe da se krije iza zakona, jer je bio „sve i svja" u državi. Milošević posle njega, koliko god da je bio autokrata ili nedovoljno demokrata, morao je da vodi računa o institucijama - kaže Jovanović.

Predrag Simić, naš nekadašnji ambasador u Francuskoj i profesor FPN-a, kaže za Press da se kod nas nedovoljno ozbiljno pristupa donošenju tako važnih dokumenata. On ističe da je pre donošenja značajne rezolucije potrebna velika rasprava kako bi se izbegao običan politički ritual i kako bi se došlo do činjenica koje bi omogućile da država zauzme jedan ozbiljan stav.

- U slučaju Srebrenice, ako se takva rezolucija donese bez činjenica i ozbiljne rasprave, ispašće da su oni koji su bili za donošenje rezolucije dobili ono što su hteli, a oni koji su protiv predstaviće to kao još jedan antisrpski akt. U realnosti to ima veći efekat u testiranju trenutne političke volje i odnosa snaga na političkoj sceni, nego na suočavanje sa prošlošću i političkoj stvarnosti. I RS je donela sličnu takvu rezoluciju o Srebrenici, ali to nije promenilo ništa u političkim odnosima u Bosni - kaže Simić.