Besplatna Zabava

Bosna je jedino održiva kao (kon)federacija tri entiteta, tri nacionalne republike. Ona u velikoj meri to de fakto i jeste i samo je pitanje vremena da se to i ozvaniči. Srbi i Hrvati su taoci zapadne islamofobije

Bosna i Hercegovina za Zapad, odnosno SAD, predstavlja poslednji nerešen problem u regionu, u čijem će rešavanju i Srbija imati važnu ulogu. Uloga Srbije možda bude i takva da će Beograd u Bosni zapravo polagati popravni ispit Kosova i Metohije. O načinima kako će se rešavati problem BiH razgovaramo sa Nenadom Kecmanovićem, koji ističe da problem Bosne nisu ni Srbi, ni Hrvati, ni Bošnjaci, već Zapad, koji nema jasan plan kako BiH treba da izgleda.

- Uvek kad Zapad krene da rešava problem koji se zove Bosna, počnemo da se vrtimo u krug jer se razgovara o projektima u kojima ni Srbi, ni Hrvati, pa ni Bošnjaci ne bi bili zadovoljni. Zato želim da postavim „politički nekorektna", ali razumna pitanja. Zašto bi BiH uopšte morala da opstane kao država? Zašto Republika Srpska ne bi bila samostalna država ili da se priključi Srbiji? Zašto Hrvati ne bi dobili treći entitet u Bosni i zašto Federacija BiH ne bi ušla u savez sa Hrvatskom? Zašto i Bošnjaci ne bi dobili svoj deo Bosne? Da li su i Bošnjaci, kao i Palestinci, žrtve dugogodišnje manipuacije Zapada i da li takva politika može dovesti do njihove radikalizacije? Odgovor svetskih demokratskih metropola glasi da je „Bosna naprosto geopolitička nužnost", ali većina ljudi na terenu demokratiju vezuje za slobodno samoopredeljenje - kaže Kecmanović.

Šta Zapad, tačnije SAD, želi od Bosne i kako, prema njihovoj ideji, Bosna treba da izgleda?

- Srbi i Hrvati u BiH su taoci zapadne islamofobije. Kada je lord Oven krenuo u mirovnu misiju u ratnu BiH, dobio je, kako sam piše u knjizi „Balkanska odiseja", kratku instrukciju: svako rešenje dolazi u obzir, sem da muslimani dobiju zasebnu državu". To je bilo pre napada islamskih terorista na zapadne metropole, Njujork, Vašington, London i Madrid, a posle njih zauzet je još tvrđi stav da „muslimani ne smeju ostati sami". Treba ih, dakle, po svaku cenu integrisati u hrišćansku katoličko-pravoslavnu većinu, a neuspeh bi, smatra Leo Tindemans, bio ohrabrenje za velike skupine muslimanskih imigranata u zapadnoj Evropi (Nemačka, Francuska, Holandija...) da i oni zatraže kulturnu autonomiju i političku samoupravu.

Ali Dejtonski sporazum je ipak predvideo i Republiku Srpsku i kantone koji su praktično većinom nacionalni, bošnjački i hrvatski.

- Međunarodni projektanti su takvo rešenje očigledno planirali samo kao prelazno. Otuda i narativ nekih NVO i političkih partija o građanskoj BiH, ili bosanskoj nadnaciji. Ali izgleda da nisu razmišljali o tome kako da naprave građansku državu bez građana. A kako tek da naprave naciju Bosanaca, odnosno Hercegovaca, od ljudi koji se tako intenzivno osećaju kao Bošnjaci, Srbi i Hrvati? To nije pošlo za rukom ni Kalaju, ni Mikuliću, ni Izetbegoviću, a nije ni Ešdaunu ili Švarcšilingu. Bošnjaci su imali računicu da preko međunarodnog projekta unitarne BiH, kao relativna većina, dođu do svoje nacionalno-verske države. Ali, Srbi i Hrvati, kao hrišćanska apsolutna većina, to neće! Protektorat još i drži vodu, ali šta kad inostrani majstori odu i kad diktaturu visokog predstavnika (bonska ovlašćenja) zameni domaća demokratija? Politički inženjering izgradnje bosanske (nad)nacije i građanske države naprosto nije uspeo. Zato OHR, umesto planiranih 10, stoluje u Sarajevu već 15 godina, svake godine pakuje i ponovo raspakuje kofere. Bosna je jedino održiva kao (kon)federacija tri entiteta, tri nacionalne republike. Ona u velikoj meri to de fakto i jeste i samo je pitanje vremena da se to i ozvaniči.

U toku je rasprava o referendumu u RS, koji je izazvao brojne nesporazume ne samo u BiH, već i u okruženju.

- Premijer Milorad Dodik nikad nije najavljivao referendum o otcepljenju kao proaktivan, već isključivo kao reaktivan čin. To je pomenuo samo kao poslednje sredstvo odbrane srpskog naroda u BiH ukoliko OHR nastavi da otima dejtonske nadležnosti RS i prenosi ih na centralne organe u Sarajevu. Jer to korak po korak razgrađuje RS. Posle pedesetak iznuđenih ili nametnutih promena Dejtonskog sporazuma, taj proces je, bar za sada, zaustavljen prilikom Lajčakovog pokušaja da centralizuje policiju, a odbijen je i butmirski paket ustavnih promena. Zato u ovom trenutku i nije reč o referendumu o otcepljenju, već naprotiv, o potvrdi ustavnog aranžmana kako je definisan u Dejtonu.

Kakva je svrha referenduma na kome se potvrđuje Dejton?

- Pozivajući narod da podrži izvorni Dejtonski sporazum, Dodik ne brani samo RS u njenom punom kapacitetu, nego prihvata i državne granice BiH. To je jasna poruka Vašingtonu i Briselu: ne dirajte nam entitet, pa ni mi nećemo državu, ali i „vice versa". Mogao je i da obrne stvar, pa da kaže: „Ako smatrate da Dejtonski sporazum ne valja, hajde da ga odbacimo i da pravimo 'Dejton 2'"! Ali, onda valja krenuti od početka, pa nema ni entiteta, ni kantona, nema ni BiH, pa u startu moraju da se organizuju tri nacionalna referenduma i da se svaki od tri konstitutivna naroda izjasni da li uopšte hoće da živi u zajedničkoj državi". OHR je praktikovao nešto treće: zadržavao je Dejtonski sporazum i, istovremeno, menjao njegove ključne odredbe. I na kraju, u staroj formi bio bi ostvaren novi sadržaj. Da je međunarodna zajednica ostala dosledna pri Dejtonu, BiH bi posle 15 godina uveliko funkcionisala kao samoodrživa (kon)federacija, a ovako dobro funkcioniše samo na nivou jednog entiteta - Republike Srpske.

Može li se pitanje budućnosti Bosne povezati sa pitanjem Kosova?

- Britanski ambasador u Beogradu Čarls Kroford je posle prelaska na novu dužnost javno postavio pitanje: kako možemo Albancima na Kosovu da kažemo da mogu da se otcepe ako ne žele da ostanu u zajedničkoj državi sa Srbima, a Srbima u BiH istovremeno poručujemo da, hteli-ne hteli, moraju da ostanu u zajedničkoj državi sa Bošnjacima i Hrvatima? Tu vrišteću kontradikciju, dakle, ne mogu da prećute ni bivše zapadne diplomate na Balkanu, koji su je tokom mandata podupirali po nalogu svojih vlada. Možda se i može razumeti da zvaničnici iz Srbije i Srpske iz taktičkih razloga o tome javno ne govore. Ali interesantno je da o tome ćute i politički intelektualci na obe strane, jer analogija se nameće sama po sebi i visi u vazduhu. Mnogi su verovali da se računa na podelu Kosova, ali evo sada imamo novi pritisak da se nadležnosti Prištine šire i na sever bivše pokrajine, u kome su se zbili preostali Srbi. Biće to, možda, prilika da se na vaše pitanje konkretnije odgovori.